Tekstovi

Interesi bivšeg britanskog premijera Tonija Blera u Srbiji su prevashodno komercijalni, što pored ostalog znači i da se naprave unosni poslovi na temelju diplomatskog i vojnog prisustva i intervencije njegove bivše vlade i Zapada na Balkanu, a i njegove sadašnje međunarodne uloge na Bliskom istoku. To kažu međunarodne diplomate i analitičari u Briselu dodajući da se, šire gledano, delovanje Blera i grupe zapadnih zemalja na čelu sa SAD može staviti i u okvir strategije „liberalnog imperijalizma“, gde je Balkan „poseban slučaj“.

Vlasnica samostalne radnje “Natural food“ iz Blaca, Suzana Veljović, domaćice širom Srbije već godinama snabdeva sirupom od drena i šipka od kojeg, uz malo truda, kasnije nastaje džem. Ali njen najdugotrajniji recept je – kako uz pomoć skromnih bespovratnih sredstava države i privatnih fondova napraviti održiv biznis. To je put kojim od muke ili želje kreće sve veći broj nezaposlenih, svesnih da nemaju druge nego da sami sebi postanu – poslodavci.

Prošle godine je svaki deseti građanin koji je pohađao obuku Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS) „Put do uspešnog preduzetnika“ kasnije sa ovom organizacijom sklopio ugovor o dodeli subvencije za samozapošljavanje ili preciznije od njih 12.799, takvih je bilo 1.681. Ove godine je do novembra njih 10.260 bilo na obuci a zaključen je 571 ugovor.

NZS za započinjanje biznisa odobrava do 160.000 dinara dok lokalne samouprave u ovom projektu samostalno određuju visinu pomoći. Uslov za dobijanje svih ovih subvencija jeste da učesnici konkursa završe obuku NZS ili nekih drugih ustanova, da napišu biznis plan kao i da kasnije, tokom poslovanja, izmiruju svoje obaveze prema državi. Iz praćenja prve godine njihovog poslovanja ova institucija zaključuje da njih dve trećine to i radi.

Podnosioci zahteva za ova sredstva, najčešće muškarci (55,62%) se najčešće opredeljuju za delatnosti iz oblasti proizvodnje, proizvodnog zanatstva, zdravstvenih i intelektualnih usluga, uslužnog zanatstva, hotelijerstva i restoraterstva. Pored toga, postoji značajno interesovanje za još jedan NSZ-ov program samozapošljavanja – za osobe sa invaliditetom. Do 20.11.2014. godine je zaključeno 72 ugovora o dodeli ovih subvencija.

NSZ, velike privatne kompanije i banke već godinama novčano ali i logistički pomažu onim hrabrim pojedincima koji žele da započnu ili razviju svoj posao u Srbiji. Ovo su njihove priče.

Ko tebe ekonomijom, ti njega geografijom

Suzana Veljović, vlasnica firme “Natural food” se od 2009. godine bavi proizvodnjom zdrave i organske hrane, a odskora svoje proizvode izvozi i u Nemačku. „Po struci sam tehnolog i zato sam odlučila da se bavim uzgojem organske hrane. Sada se isključivo bavim pravljenjem različitih proizvoda od voća i povrća po tradicionalnim recepturama. U mom okruženju ima puno ljudi koji se bave i proizvodnjom mlečnih proizvoda za koje takođe postoji interesovanje“, kaže Veljović. Ona je za osnivanje firme iskoristila pomoć od NSZ-a od 130.000 dinara, a potom, tokom razvoja poslovanja, i sredstva koja je dobila od kompanije Filip Moris i NVO ENECA, kako bi došla do opreme za povećanje kapaciteta proizvodnje.

Filip Moris i ENECA svake godine raspisuju konkurs pod nazivom „Pokreni se za posao“, na kojem učesnicima dodeljuje finansijsku, ali i, kako kaže menadžerka za odnose sa zajednicom ove kompanije Jelena Preradović „neophodnu savetodavnu pomoć i poslovnu obuku“.

Za prvih pet godina sprovođenja ovog konkursa (koji je prvo bio namenjen građanima Niša i okoline a kasnije i cele Srbije) omogućili su pokretanje ili širenje 385 malih i porodičnih preduzeća koja zapošljavaju preko 1.300 ljudi.

U ENECA kažu da je ovo program čija je uspešnost stopostotna jer sva ova mala preduzeća i danas rade i razvijaju svoj posao. Ovaj rezultat se poprilično razlikuje od republičke statistike prema kojoj tek svaki peti novopokrenuti mali biznis u Srbiji uspe da opstane na tržištu. Kako kažu u ENECA, najčešći problemi sa kojima se ovdašnji preduzetnici susreću su osvajanje tržišta i ovladavanje novim tehnološkim procesima, plasiranje novih proizvoda i usluga ali i standardizacija i sertifikacija.

Najveće prepreke sa kojima se susretala Suzana Veljović bile su finansijske prirode, ali joj je u Blacu odgovaralo zdravo i prirodno okruženje pogodno za proizvodnju organske hrane. „U prvoj godini poslovanja smo proizvodili malo ali potom smo uz pomoć programa ‘Pokreni se za posao’ značajno povećali kapacitete. Sada već proizvodimo dovoljno da možemo da izvozimo u Nemačku. Mislim da je našem uspehu najviše doprineo kvalitet proizvoda, ali i naš trud da obezbedimo dovoljne količine robe za izvoz. I naravno, veoma je bitno stvaranje poslovnih kontakata. Mi smo na primer na manifestaciji ‘Dani šljive’ u Blacu upoznali klijente koji su na ovaj sajam namenski došli kako bi pronašli i ugovorili proizvodnju pekmeza od šljiva bez šećera.“, kaže Veljović. Prvi kontigent proizvoda je već prodat u Nemačkoj, a ovog meseca će biti poslat i drugi, duplo veći.

Koza po koza – uspešna proizvodnja sira

Privrednicima pomažu i Fondacija Ana i Vlade Divac, UniCredit fondacija i UniCredit Banka kroz zajednički konkurs “Ideja za bolje sutra”. Cilj ovog projekta je otkrivanje proizvoda i usluga koje mogu doprineti poboljšanju imidža Srbije u regionu i inostranstvu kao i unapređenju njenog izvoznog potencijala. Nikola Vuletić, direktor sektora za poslovanje sa stanovništvom UniCredit Banke ima priliku da skoro svakodnevno obilazi gradove i ljude po Srbiji, te iz ovog dosadašnjeg iskustva zaključuje da našim ljudima dobrih ideja „ne manjka, samo im je, da bi se ostvarile, potreban dodatni zamajac“. A upravo to je cilj projekta „Ideja za bolje sutra“. U okviru drugog po redu izdanja konkursa “Ideja za bolje sutra” biće dodeljena bespovratna sredstva u ukupnom iznosu od 45.000 evra. Na konkursu, mogu da učestvuju socijalna preduzeća, preduzeća koja ostvaruju prihode proizvodnjom i prodajom robe i usluga i koja imaju socijalni cilj kao glavni razlog njihove ekonomske aktivnosti, i druga.

Miloš Erceg proizvodi Kapris kozje sireve u selu Kucure kraj Vrbasa. U ovom porodičnom biznisu učestvuju svi članovi njegove mnogobrojne porodice. Sve je počelo kada su pre 13 godina na nagovor Miloševog brata Marka kupili prvu kozu i krenuli sa proizvodnjom kozjeg mleka i mesa, da bi potom prešli na preradu mleka u kozji sir, jogurt, kiselo mleko, krem, tvrdi, polutvrdi, mladi i zreli sir. Male količine sira su prvo prodavali u selu, ali kako je potražnja brzo rasla ubrzo su stekli stado od 30 koza i proizvodnju od oko 300 kg zrelog sira koji su počeli da prodaju u Beogradu. „Zahvaljujući izuzetno dobrim rezultatima, 2004. godine smo odlučili da svoju ponudu obogatimo formirajući visoko mlečno stado od 10 jarića rase francuska Alpina. Danas naše stado broji 60 visoko-mlečnih koza, što je optimalan broj za jedno uspešno gazdinstvo, a omogućava nam da u kontinuitetu pratimo svako grlo“, kaže Erceg.

Unapređivanje i proširivanje proizvodnje omogućila su im upravo bespovratna sredstva koja su dobili na konkursu „Ideja za bolje sutra“: „Pomoću pakerice za vakumiranje proizvoda smo uveli novu ambalažu, a zahvaljujući novim presama, ta ambalaža ima i nov prepoznatljiv oblik. Prodaja je porasla za 20%, i to kada su u pitanju postojeći, baš kao i novi kupci”, kaže Erceg. Međutim, da nije sve uvek išlo glatko pokazuje prisećanje na sedmu godinu poslovanja, tokom koje su Miloševi roditelji razmišljali čak i o gašenju preduzeća, ali srećom to nisu uradili. “Ono što je nas održalo u poslu, jeste pozitivan stav i činjenica da smo u ovome svi zajedno”, kaže sagovornik Biznisa i Finansija.

Uz malu podršku države mogli bi, kaže Erceg, da zaposle još oko 20 radnika direktno i oko 60 kooperanata, što je ostvariv cilj u bližoj budućnosti.

U UniCredit banci kažu da su i ostali pobednici ovog konkursa imali sve neophodne predispozicije za uspeh ali da je ipak većina njih u nekom trenutku morala da se uhvati u koštac sa problemima.

„Prepreka sa kojom su se naši korisnici najčešće suočavali je bio plasman proizvoda, odnosno činjenica da svi veći trgovinski lanci kao jedan od uslova navode konstantno snabdevanje, što kapaciteti naših korisnika ne mogu da zadovolje. Drugi problem je finansijske prirode – mogućnost odloženog plaćanja je nekada duža i od šest meseci a sav repromaterijal potreban za proizvodnju se naplaćuje avansno. I treće, ni za plasman proizvoda na inostrana tržišta većina nema dovoljno proizvodnih kapaciteta, a ponekad su dodatni problem i vrlo striktni standardi država u koje se izvozi. Pa ipak, ima nekih koji su u ovome veoma uspešni, poput kompanije ‘Strawberry Energy’ koja svoj solarni punjač izvozi na afričko tržište, kao i Filmske asocijacije Srbije (FAS) koja je uspela da obezbedi snimanje pravih blokbastera na teritoriji Srbije“, kaže Vuletić.
broj 114, februar 2015.

Koliko će država biti uspešna u suzbijanju sive ekonomije zavisi od toga koliko će ozbiljno  shvatiti činjenicu da su ključni izvori nelegalnog poslovanja u neuređenoj državi i lošem poslovnom okruženju, te da inspekcije ne mogu biti samo „udarna pesnica“ nego i savetodavac privrednika koji legalno posluju.

Kada su zatvorene fabrike, okućnice su postale jedini izvor prihoda za deo stanovnika sela. Nedovoljna da im obezbede preživljavanje, ta imanja su im danas kamen oko vrata jer ih i minimalno parče zemlje diskvalifikuje kao primaoce socijalne pomoći

Ako ikada budu privatizovani, i dospeju u bolje ruke od sadašnjih, bar neki domaći fudbalski klubovi bi mogli postati samoodrživi mada ne i profitabilni. Navijačima, kojima će to možda doneti vrlo skupe cene ulaznica, ostaje da slede engleski primer gde su najvernije pristalice preuzele upravljanje u više od 30 klubova

Izmenama PDV Direktive Evropske Unije koje su u primeni od 1. januara 2013. godine, definisana su jedinstvena pravila za izdavanje računa koja se primenjuju kako na izdavanje računa u papirnom obliku tako i elektronskih računa. Ovim su računi u papirnom obliku izjednačeni sa elektronskim računima. I jedni i drugi moraju ispunjavati tri uslova: autentičnost porekla, integritet sadržaja i čitljivost.

Ovi uslovi moraju biti ispunjeni od momenta izdavanja računa pa do kraja perioda za čuvanje računa, a što se postiže sistemom kontrola koje obezbeđuju pouzdanu vezu između računa i isporuke dobra ili usluge.

Tehnologije koje obezbeđuju autentičnost porekla i integritet računa su EDI (electronic data exchange) i elektronski potpis, a u smislu odgovarajućih propisa EU. Pored ovih tehnologija, bilo koja druga tehnologija može biti primenjena za izdavanje elektronskih računa uz obezbeđenje ispunjenosti napred navedenih uslova.

Sve države članice EU bile su dužne da do 31. decembra 2012. godine implementiraju u svoje zakonodavstvo ove odredbe. Kada se govori o uslovima koji moraju biti ispunjeni, postavlja se pitanje kojim su rizicima kompanije izložene ako ovi uslovi nisu ispunjeni. Rizici su pre svega poreski, a to je da se na osnovu elektronski izdatog računa koji ne ispunjava definisane uslove ospori pravo na odbitak ulaznog PDV.

Elektronsko fakturisanje u Srbiji

Dok je u EU izdavanje računa u papirnom obliku i elektronskom obliku izjednačeno i definisano propisima o PDV, u Srbiji poreski propisi ne sadrže nijednu odredbu u vezi sa izdavanjem elektronskih računa.

Međutim, interes za elektronskim fakturisanjem je sve veći. Jedan od osnovnih razloga su nesumnjive koristi od elektronskog fakturisanja: smanjenje troškova obrade i čuvanja računa, smanjenje grešaka u knjiženjima i izveštavanju, veća efikasnost i integracija poslovnih procesa, uticaj na životnu sredinu itd.

Pored ovoga, činjenica je da su mnoge kompanije koje posluju u Srbiji deo neke međunarodne grupe. Uvođenje elektronskog fakturisanja na nivou grupe znači najčešće i uvođenje elektronskog fakturisanja u članici grupe koja posluje u Srbiji. Interes za elektronskim fakturisanjem raste i kod ostalih kompanija, a pored očiglednih koristi razlog su i njihovi poslovni odnosi sa kompanijama iz inostranstva koje su već uvele ili nameravaju da uvedu elektronsko fakturisanje.

Elektronsko fakturisanje je neminovnost, te se postavlja pitanje da li je ono moguće u Srbiji. Iako poreski propisi ne definišu elektronsko fakturisanje, elektronsko fakturisanje, uključujući osnovne principe (autentičnost, integritet i čitljivost), prepoznati su u različitim ne-poreskim propisima kao što su: Zakon o računovodstvu, Zakon o elektronskom dokumentu itd. Kao i u EU, i u Srbiji najznačajniji rizici ako račun izdat elektronskim putem ne ispunjava propisane uslove su pre svega poreski: rizik da se ospori odbitak ulaznog PDV po osnovu elektronski primljenog računa i rizik da se trošak ne prizna za potrebe utvrđivanja poreza na dobit.

Zaključak je da je elektronsko fakturisanje prepoznato u Srbiji, neodgovarajući pristup nosi značajne poreske rizike, sistem elektronskog fakturisanja koji se želi primeniti mora biti analiziran sa aspekta više propisa i mora biti organizovan na način da se ispunjenost propisanih uslova uvek može dokumentovati.

 
Biljana Bujić, direktorka poresko-pravnog odeljenja KPMG

Razlog zbog koga se kreatori politika centralnih banaka toliko plaše trenutnog deflatornog pritiska je u tome što je deflatorna dinamika naročito opasna u privredama opterećenim visokim javnim i/ili privatnim dugom, što praktično obuhvata sve razvijene ekonomije. Miks je u svakoj zemlji drugačiji, ali je problem isti. Mnogo se govori o ogromnom japanskom suverenom dugu, ali je tamo opterećenje privatnim dugom manje problematično. Obrnut je slučaj u Švedskoj ili Kanadi, gde je opterećenje javnog duga prilično skromno, ali je nivo privatnih dugovanja alarmantan, naročito u vezi sa stambenim kreditima. Ujedinjeno kraljevstvo (UK) je u dvostrukom problemu, itd.

Dakle, u svetu slabog rasta i deflatornog rizika vidimo da tema valutnih ratova dobija na značaju. Razlog tome je što kreatori politika centralnih banaka osećaju da mogu da spreče deflatorne rizike i stimulišu rast na marginama jedino putem devalvacije valuta u odnosu na druge valute. Učtivi izraz za rat valuta je: „konkurentna devalvacija“. Ideja je da se uveze potražnja putem konkurentnih izvoznih cena i spreči pad opšteg nivoa cena jer se time apsorbuje potražnja iz ostatka sveta kako bi privreda nastavila da radi, a uvozne cene ostale stabilne. Problem sa konkurentnim devalvacijama, tj. opštim ratom valuta, odmah postaje jasan čim previše igrača u globalnoj ekonomiji oseti potrebu da oslabi svoje valute. A ne mogu svi imati slabiju valutu!

Prvi pristup obezbeđivanju neatraktivne valute je smanjenje kamatnih stopa, sve dok to ne izaziva preuzimanje prekomernog rizika ili kreditnog rasta u zemlji. Ali šta se dešava onog trenutka kada kamatne stope dostignu nulu? Zavisi. U nekim slučajevima, centralne banke su dodatno olabavile politiku enormnom kupovinom aktive, poznato kao kvantitativno popuštanje, kojim se ubrizgava više novca u privredu kroz bankarski sistem. Američke Federalne rezerve, Japanska banka i Evropska centralna banka su veliki zagovornici kvantitativnog popuštanja, u različitoj meri, tokom poslednjih nekoliko godina.

Ostale centralne banke su pokušale da utiču direktno na valute i uvele negativne kamatne stope, u čemu se naročito istakla Švajcarska narodna banka (SNB), koja je snizila stope do neverovatnog negativnog nivoa od -0.75% prošlog meseca, jer je pokušaj da direktnim intervencijama svoju valutu održi jeftinom 15. januara doživeo tešku propast, kada je SNB bila primorana da odustane od odbrane kursa. Danska je takođe snizila stope do -0.75% kako bi održala vezanost za evro dok je Švedska centralna banka snizila stope na depozite na -0.1%, u prvom naletu. Očigledan cilj ovog poteza je da oslabi švedsku krunu kako bi izbegla rastuće naginjanje Švedske ka deflatornoj dinamici. Negativne stope samo odvraćaju ljude od toga da drže depozite u određenoj valuti.

One ne stimulišu banke da pozajmljuju ili povećavaju potražnju u privredi. A uzmite u obzir nekoga ko ima skromnu ušteđevinu u Švajcarskoj. Zar ne bi bilo bolje da drži gomilu novčanica od 1000 franaka „u slamarici“ nego da drži sredstva na računu sa negativnim prinosom u banci ili u državnim obveznicama sa negativnim prinosom? Na kraju krajeva, prinos na gotovinu je bar 0.0! Zapravo, negativne stope su znak politike ludila i ne mogu dugo da potraju.

Problem sa trenutnim pristupom otkupa aktive i negativnim stopama je ponovo taj što to svi rade. Slučaj SAD je primer velike centralne banke koja je prestala sa kvantitativnim popuštanjem i po svoj prilici se približava prekretnici kada će podići kamatne stope, ali tržište je i dalje opravdano skeptično u pogledu toga da li i koliko mogu da podignu stope kada se ostatak sveta zaglibio u deflatorno okruženje sa sniženim stopama i kvantitativnim popuštanjem.

Šta je onda sledeće što će se desiti? Teško je reći. Ako budemo nastavili sa temom valutnih ratova do krajnjih granica, postoji rizik da valutni ratovi prerastu u trgovinske ratove, pa čak i u prave ratove. Rizik od ovakvog ishoda dramatično raste ako Kina preduzme sudbonosni korak ka revalorizaciji svoje valute, juana. Kako je Kina “svetska fabrika“ , to bi značilo još jedan ogroman deflatorni talas koji bi preplavio svet.

Čak iako Kina ne uspe da devalvira, pretpostavljam da će svet ostati zaglibljen u ovom okruženju veoma niskih stopa jer je teško generisati inflaciju kada su svetske cene roba pale, rast je slab, a prekomerni kapaciteti ogromni. Takođe, američke Federalne rezerve su stopirale politiku likvidnosti dolara koja je vladala od 2010. do pred kraj 2014. godine pod različitim uticajima QE, kada su federalne rezerve konačno ukinule program kupovine aktive u oktobru 2014.

Kako se čini u ovom trenutku, nije sigurno da će se rat valuta nastaviti. Sumnjam u to da Federalne rezerve neće uspeti da normalizuju politiku do umerenog nivoa pre nego što ulete ili u preveliko jačanje dolara ili novu rundu slabljenja privrede, ili oba. U tom slučaju Federalne rezerve će biti primorane da se ponovo uključe u konkurentnu devalvaciju tj. igru sa ratom valuta. A do tada, bilo da je to tokom sledećih šest meseci ili za dve godine, strahujem da ćemo dostići tačku u kojoj ćemo shvatiti da je politika centralne banke tokom poslednjih 5-6 godina bila velika greška. Ponudila nam je samo način da se pretvaramo da nemamo ogroman dužnički problem i problem sa monetarnim sistemom. Ponovo ćemo otkriti razmere tog problema ako se ostvari najveći strah kritičara centralne banke – da kvantitativno popuštanje i nulte kamatne stope stvore ogromne rizike po finansijsku stabilnost kada tržište postane pregrejano da bi se srušilo kada politika centralne banke propadne.

Dakle, koja politika je onda najbolje rešenje? Ona koja bi normalizovala kamatne stope i omogućila restrukturiranje ogromnih dugova od neizbežnih bolnih posledica koje bi to prouzrokovalo. Loša strana bi bila duboka i gadna recesija jer je prezaduženim i slabim igračima dozvoljen neuspeh. Dobra strana bi bila faza snažnog rasta koja bi usledila, jer bi kapital bio adekvatno alociran – a ne nepravedno ka bilo kom dužniku koji jedva opstaje ovom ludom svetu nultih ili negativnih kamatnih stopa. Ali ovo rešenje je politički najnepoželjnije, pa i najmanje verovatan scenario.

Verovatnije je da ćemo u jednom trenutku imati spektakularnu eksploziju na tržištima kapitala koja će staviti centralne banke u vruću stolicu. U tom trenutku, političari širom sveta će preuzeti vlast od centralnih banaka i bićemo svedoci ogromnog fiskalnog podsticaja, sa takozvanim „novcem iz helikoptera“ (učtiv izraz je otvoreno monetarno finansiranje) gde se novac štampa da bi stimulisao tražnju uz nove javne radove i druge projekte koje finansira država. Takav projekat će verovatno biti viđen najre pod Abeom u Japanu. Budite u toku. Inflacija se neće vratiti u okruženju negativnih stopa i kvantitativnog popuštanja. Ali će se vratiti sa osvetom jednom kada postojeća paradigma ne uspe i pređemo na novac iz helikoptera.
Džon Dž. Hardi, direktor FX Strategy sektora Saxo banke

Kompanija „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca osnovana je 1959. godine i već je ta činjenica svrstava među retke zverke u Srbiji: ne samo da još postoji i uspešno posluje, nego je preživela put od društvene firme do privatnog akcionarskog društva. Dragoljub Vukadinović koji je prelomne 1989. postao generalni direktor firme na insistiranje zaposlenih, za B&F govori o borbi sa radničkim savetima, o partijskim poslušnicima ali i o preduzetništvu u državi koja još nije uspela da završi ono što je „Metalac“ odavno uradio: da se transformiše u modernu privredu.
„Radnički savet je trebalo da se izjasni o tome da li „Metalac“ treba da investira 6,2 miliona DEM u izgradnju nove, efikasnije linije za rasecanje lima i restoran društvene ishrane. To je tada bila ozbiljna suma. Merio sam vreme, 50 minuta je direktoru za investicije trebalo da objasni ceo projekat, a diskusije, iako je bila reč o ozbiljnoj investiciji koja je mogla da uništi firmu, nije bilo. A onda je usledila rasprava od sat vremena i 15 minuta o zahtevu HTZ službe da se osmorici radnika u kotlarnici obezbedi besplatno po pola litre mleka dnevno, i o tome da li mleko treba da dobiju i trojica predradnika. Tada sam shvatio da preduzeće mora što pre u transformaciju. Bilo je to 1989. godine“, priseća se Dragoljub Vukadinović. Sledeći korak bila je odluka da se iskoriste mogućnosti Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1990.godine koji je predložila savezna vlada Ante Markovića.

 
B&F: „Metalac je bio deo „prvog talasa“ transformacije. Koje ste to dobre prilike iskoristili a koje ste zamke izbegli u tom poslu?

Dragoljub Vukadinović: Više od svega sam želeo da neefikasno radničko samoupravljanje zamenimo nekim vidom efikasnijeg upravljanja kompanijom, koju je ponudio „Markovićev zakon“. Odabrali smo model dokapitalizacije sa jasnim motivom- ne da ja ili menadžment postanemo vlasnici već da to budu svi zaposleni. Znao sam kako izgledaju upravni odbori na Zapadu i nisam hteo da ponovimo grešku nekih koji su ušli u transformaciju a onda od upravnih odbora napravili mini radničke savete. Naš prvi i naš sadašnji upravni odbor su isti po sastavu: firmom upravljaju ljudi koji su vrhunski stručnjaci, eksperti za tehnologiju, finansije, pravo i strateško upravljanje. U kompaniji uvek gledamo da pomirimo tri stvari: interese akcionara vlasnika, interese zaposlenih i razvoj – i svi moraju da budu zadovoljni. Zato 30% profita delimo na dividendu, oko 20% do 25% ode na 13. platu a ostatak ide na razvoj. Radnici imaju sigurnost isplate zarade, a plata se već decenijama unazad prima 20. u mesecu, tačno u 10 časova.

 
B&F: Ipak, malo koje preduzeće je tim putem krenulo na samom početku devedesetih. Kako ste ubedili radnike da otkupe akcije kada je oko njih još bila živa i zdrava samoupravna privreda?

D. Vukadinović: Znate zašto transformacija tada nije više uzela maha? Većina direktora bila je partijski opredeljena, bili su članovi SPS-a a pre toga Saveza komunista i nisu smeli da otpočnu proces tranzicije bez miga sa vrha vlasti. Tek 200 do 300 firmi pokrenulo je taj proces, a uspešno ga završilo stotinak. Takođe, ubediti radnike u „Metalcu“, pa i visokoobrazovane među njima, da upišu akcije nije bilo nimalo lako. Išao sam po pogonima, iz smene u smenu i objašnjavao prednosti i mane akcionarstva i na kraju je od 1250 radnika njih 1020 upisalo akcije, od kojih je 58% otplaćeno pre hiperinflacije. Na berzu smo izašli 2002. godine, pošto smo pre toga preostali kapital podelili u skladu sa Zakonom o privatizaciji iz 1997.god. gde se predviđalo da 60% ove sume radnici dobiju besplatno. Ispostavilo se da su radnici koji su akcije dobili besplatno taj kapital prvi i jeftino prodali na berzi. Oni koji su kupovali i otplaćivali akcije veoma pažljivo su njima raspolagali i uglavnom su prodajom obezbeđivali nekretnine deci ili pokretali privatan posao. Danas je još uvek 55% „Metalca“ u vlasništvu zaposlenih, i poenta je upravo u tome da nije samo desetak ljudi iz menadžmenta zainteresovano da kompanija radi kako treba. Radnici akcionari žele da nešto vredno ostave u nasledstvo deci. Računaju i na to da već 13 godina isplaćujemo dividendu, nešto više od 5% prinosa na tržišnu vrednost – dakle, više se dobija kroz prihod od dividende nego što bi ostvarili kamatom na uloženi novac u banci.

 
B&F: Zašto je danas tako malo kompanija koje posluju kao „Metalac“? Zašto Vas kolege nisu kopirale?

D. Vukadinović: Zato što tranzicija predugo traje i nije bila kontrolisana. Zato što je malo preduzeća ili direktora koji vode računa: da firma radi, da radnici primaju pristojne zarade, da se ulaže u svoju opštinu i plaćaju obaveze državi. Ima daleko više firmi koje ne računaju da će dugoročno poslovati u Srbiji i samo gledaju kako da što više profita izvuku odavde i presele u matične države. Mnogo je i onih koji prezadužuju firme, izvlače novac, i onda je ostave u stečaju. Razlog je i to što se posle 5. oktobra krenulo u nekontrolisanu masovnu radničku privatizaciju: prvo smo prodali ono što je trebalo poslednje prodati, pivare, cementare ili farmaceutske kompanije, firme sa tržišnim učešćem – a one velike ili neuspešno privatizovane ostavili smo za kasnije, da se država kroz restruktuiranje uglavnom neuspešno brine o njima. Većina među 502 neprivatizovane firme kojima danas upravlja Agencija za privatizaciju verovatno neće naći kupce. Niko nije želeo da se bavi efikasnijim upravljanjem ni u javnim preduzećima na republičkom ili lokalnom nivou. To su preduzeća kojima je vlast uvek upravljala, uglavnom udomljavajući svoje nesposobne kadrove.

 
B&F: Kako je Metalac usklađivao poslovne izazove i nivo zaposlenosti u kompaniji?

D. Vukadinović: Direktor sam postao kada su radnici ’89. godine plebiscitom tražili da preuzmem tu funkciju, uprkos protivljenju opštinskih političara. Prihvatio sam taj posao ali pod uslovom da otkupimo 15 stanova za nove visokoobrazovane kadrove, da plate porastu 30% ali i da tehnološki višak ode iz kompanije. Prvo smo ponudili otpremnine, ali su se za njih odmah javili najbolji radnici koji su mogli lako da pokrenu sopstveni posao pa smo morali da tražimo drugo rešenje. Uveli smo pravilo da tek na svaka tri radnika koja se penzionišu ili napuste „Metalac“ primimo jednog novog. Rezultat je bio takav da smo za 5 godina smanjili broj zaposlenih za 30%. To je, po mom mišljenju, najbolji recept i za višak u javnoj upravi, za koji Vlada traži rešenje. Takođe, kao i svi na svetu, i „Metalac“ se suočio sa padom prihoda zbog ekonomske krize, a poslednjih godina i zbog dešavanja na tržištima Rusije i Ukrajine, ali smo odmah reagovali i okrenuli se novim tržištima: Poljskoj, Češkoj, Kazahstanu, Azerbejdžanu i Japanu, kao i smanjenju troškova poslovanja i povećanju produktivnosti. Rezultat je sledeći: ne samo da nije bilo otpuštanja radnika već smo imali i dobar neto profit.

 
B&F: Kako da Srbija iskoristi iskustvo „Metalca“ i okonča tranziciju u kojoj je zaglavljena od 1989. godine?

D. Vukadinović: Da bi nam došao strani i ohrabrio se domaći kapital, moramo poslati signal da smo pravno uređena zemlja sa funkcionalnim institucijama. Imamo šansu da u 2015. godini rešimo problem ta 502 neprivatizovana i preduzeća u restruktuiranju, koju moramo da iskoristimo. Ne bi, takođe, smeli da pravimo rebalans budžeta u kome ćemo povećavati deficit pošto od 2000. do danas stalno povećavamo rashode budžeta, pa smo sada došli u situaciju da, hteli ne hteli, moramo da štedimo. Ukoliko ne pošaljemo signal MMF-u, Svetskoj banci i investitorima da smo spremni da uđemo u koštac sa tim problemima, da ćemo prestati da trošimo na neefikasna preduzeća, da ćemo se držati planiranog budžeta – ući ćemo u još veću krizu. Ako, sa druge strane, sprovedemo sve te mere, možemo da se nadamo ozbiljnijim investicijama, a novac koji smo ulagali u restrukturiranje, da preusmerimo u infrastrukturu. Paralelno moramo raditi na reformi obrazovanja koje je katastrofalno, zdravstva koje je neefikasno, PIO fonda… Ništa manje važna je i obaveza da se republička i lokalna javna preduzeća pretvore u uspešne kompanije. Videćemo da li ova vlast ima snagu i kapacitet da sve to sprovede. Svakako bih želeo da uspeju, radi budućnosti ovog naroda.

Korporativna odgovornost i društveno odgovorno poslovanje

„Metalac“ svake godine izdvaja oko milion evra za podršku Gornjem Milanovcu, uključujući tu finansiranje sporta, kulture, socijalnih davanja i podsticaja za rađanje. Sva deca radnika na redovnim studijama dobijaju stipendije. “Metalac“ zaposlenima organizuje rekreativne odmore i plaća banjsko lečenje. Kompanija trenutno ima 1740 radnika.

Milica Rilak
broj 114, februar 2015.