Prošlu godinu su obeležila podsećanja na Veliki rat i ishitrene analogije sa današnjom evropskom političkom klimom. Neke od njih, međutim, zavređuju pažnju, poput one Harolda Džejmsa o finansijskoj krizi iz 1907. godine i valutnim ratovima iz 30-tih godina. Naviknute da nemiri dolazi sa divljih oboda kontinenta, Evropljane je možda iznenadilo to da je ova epizoda započeta u zemlji čuvenoj po svojoj miroljubivosti. Srećom, ovaj rat je samo „rat kamatnih stopa“.
Sedam čuda komunizma: 1) svatko je bio zaposlen; 2) iako je svatko bio zaposlen, nitko ništa nije radio; 3) iako nitko ništa nije radio, sve planove smo ispunili bar 100%; 4) iako je plan bio ispunjen preko 100%, radnje su bile prazne; 5) iako su radnje bile prazne, svi su sve imali; 6) iako je svatko imao sve, svi su krali; 7) iako su svi krali, nikad ništa nije falilo. (Anonim)
Srpsko-hrvatski/hrvatsko-srpski: Izumrli jezik najdužeg imena, posebno popularan u SR Bosni I Hercegovini. (Darko Egersdorfer)
Partijski sastanak: Organizovani skup članova SKJ svrstanih u osnovne organizacije SK, na kojima je prorađivan partijski materijal. Održavani su u različita doba dana, a smatralo se za preporučljivo da to bude van radnog vremena. Sastanci su znali da traju do kasno u noć, ukoliko bi se na njima raspravljalo o pitanjima bitnim ne samo za Partiju nego i za neke njene članove. Najviše živosti u partijski sastanak unosili su periodi tzv. „idejno-političke diferencijacije“, osobite kampanje tokom koje su eliminisane nepoželjne ideje i njihovi autori. Tokom mirnih perioda partijskog života, partijski sastank je zapadao u svojevrsnu krizu identiteta i postajao veoma, veoma dosadan ritual. Veliki broj članova Partije je tokom takvih sastanaka šarao kojekakve crteže po partijskom materijalu ili drugim papirima, pa danas postoji privatna kolekcija crteža koje su crtkali najznačajniji partijski drugovi tokom dugih i isto tako dosadnih sesija Centralnog komiteta. (Živoslav Miloradović)
Komitet: Kad bi naš šef Mufid Memija brisao sa posla u kafanu, na kockanje, u švaleraciju ili na sličnu „slobodnu aktivnost“, obično bi nas ošinuo tajanstveno-konspirativnim pogledom i izgovorio sa uzdahom: „Moram u komitet“. (Saša Pavlović)
Neprijatelj nikad ne spava: Politički slogan prerastao u narednu uzrečicu. Javlja se u pitalici: „Kako prepoznaješ narodnog neprijatelja?“ Odgovor: „Po podočnjacima – jer neprijatelj nikad ne spava!“ (Dejan Kršić)
Češalj, maramica, igla i konac: Svaki vojnik na postrojavanju prije izlaska u grad morao je, osim što je trebalo da bude propisno odjeven, te da pristojno izgleda (izbrijan i podšišan), uz sebe da ima: češalj, maramicu, iglu i konac. Igla i komad konca imali su se nalaziti pribodeni u onom djelu kape koji se dao izvrtati, te si sa njim, u nuždi, negdje na vježbi, recimo, mogao da prekriješ uši. Vojnik koji nije ispunjavao to pravilo službe nije mogao izaći u grad. (Anonim)
Naziv jela u JNA: Ajkula – ona gumena riba za ručak; Avijacija – zna se; Cigla – a) jelo od tijesta, mlijeka i jaja, obično za doručak; b) suhi tvrdi kruh u SDO-u; Dječja radost –najomraženiji vojnički doručak u JNA. Sastavljen od parčeta hleba, pakovanja butera od 25 grama i šolje „bele kafe“, zapravo razmućenog mleka u prahu; Drnč – bosanski lonac (prema: „Deterdžentski rastvor za čišćenje naoružanja“); Očajni kolutići – čajni kolutići koji su se dobivali krajem 1980-ih uz Fruktalov sok; SDO – suhi dnevni obrok, ono što se vojnicima davalo kad se išlo na teren – u kutiji je bila konzerva gotovog jela, čaj na razmućivanje, bombončići za cuclanje i tako nešto; SMB kuglice – grašak; Žabokrečine – pire od graška. (Dalibor Šimpraga, Dejan Kršić, Živoslav Miloradović, Andrija Rudić)
Čitanka: Propratni udžbenik za nastavu iz srpskohrvatskog, odnosno hrvatskosrpskog jezika na čijoj je prvoj strani uvek bila slika druga Tita sa pionirima. Uglavnom ispunjen pesmama koje su se recitovale napamet. Obično je čitanku otvarala neka pouka ili mudra izreka, kao na primer: “Gvožđe se kuje dok je vruće”, “Bez muke nema nauke” i sl. Čitanka koju smo (bar u Beogradu) imali u prvom razredu osnovne škole, imala je na prvim stranama pokraj Titove slike sledeću sadržinu: “Mama, u kom preduzeću radi drug Tito?” “Drug Tito radi i tamo gde se kuje, i tamo gde se lije, i tamo gde se sadi, i tamo gde se gradi…ali drug Tito najviše radi u preduzeću gde se gradi mir!“ (Tamara Ivančić)
Kriza: „Kriza kapitalizma i socijalizam kao svetski proces“ – naslov lekcije. Ponekad smo imali ovu temu dva, tri puta godišnje i to u različitim predmetima (ONO i DSZ, marksizam, sociologija i sl.). (Mirko Borić)
Higijeničar: U osnovnoj školi u razredu sam bila higijeničar. Kontrolirala sam uši i nokte. Mislim da se ocjenjivao i opći dojam. Imala sam teku na kockice u koju sam stavljala pluseve i minuse iz higijene učenika. Posao sam obavljala i prerevno, jer sam bila frustrirana što me nisu izabrali za predsjednicu razreda. (Sandra Antolić)
Ekskurzije: Nisam siguran kad je tačno slogan „Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo“ ušao u opticaj. Ta se rečenica upražnjavala na višednevnim srednjoškolskim obilascima krajeva, kulturno-istorijskih spomenika i prirodnih lepota SFRJ. Deo pedagoške strategije tadašnjih škola bilo je i suptilno insistiranje da se Jugoslavija razlikuje od svih drugih zemalja (posebno po društvenom uređenju – samoupravljanju) i da je, naravno, „naj“ u svemu. Proizvodili smo najviše bakra, najviše kukuruza, najviše šljiva, imali smo najviše bruto-registarskih tona u rečnoj floti, najrazuđeniju morsku obalu u Evropi, najsavršenije fonetsko pismo, itd. I tako su, u legalizovanom bekstvu iz škole i u blago alkoholisanom stanju (početkom 1970-ih nije bilo duvke), na radost i đaka i profesora, te famozne ekskurzije, s jeseni i u proleće svake godine krstarile Jugoslavijom, da bi je upoznali i još više voleli, od Postojnske jame, preko slapova Krke i Dubrovnika, do srpskih manastira i Ohrida. Ah, to vreme putovanja! (Mihajlo Pantić)
Sindikalni odmori: Bili su jako popularni tokom ljeta. Svaki sindikat je imao hotel ili vikendicu na primorju i pružao šansu svakome da ljetuje na moru. Mnogi su prvi put vidjeli more upravo na tim ljetovanjima. (Anonim)
Stanimir i Stanimirka: U Jugoslaviji se početkom 1960-ih stidljivo pojavila svest o ekonomskoj propagandi. Beogradska banka je odlučila da dotadašnje metalne ovalne kasice za navikavanje dece na porok štednje zameni nečim atraktivnijim. Napravljene su gumene lutkice, dečak i devojčica u narodnoj nošnji. Stanimir i Stanimirka. Novčići su se mogli ubaciti kroz proreze na Stanimirovoj šajkači i na Stanimirkinom razdeljku, a kada bi mali štediša hteo da dođe do svoje ušteđevine, jednostavno bi odvojio glavu gumene lutke. (Mileta Prodanović)
Kombinovana soba: Nameštaj za dnevne sobe u novogradnji: trosed, dvosed i fotelja, stočić i nezaobilazni regal! (Zorana Gajić)
Jugoplastika gumene sandale: Kad god bi porodica išla na more, kupovale su se Jugoplastika gumene sandale za plažu. Najčešće jednobojne – tamno plave ili žute. Sva deca na plaži su ih nosila, tako da si ih lako mogao zameniti sa tuđima. Ko je imao providne, bio je car na plaži. Jednom sam našla zaboravljenu sandalu – providnu, sa srebrnim šljokicama i slikom Mikija Mausa. Pretražila sam plažu u nadi da ću naći i drugu, ali uzalud. Godinama sam je čuvala u fioci, nadajući se da će i meni moji kupiti takve sandale kada sledeći put budemo išli na more. (Anonim)
Đubretarac: Kaputić do kolena sa drvenim valjkastim dugmićima i preljkicama za zakopčavanje, „statusna odora“ intelektualaca, studenata i pokojeg hipija. Imam prijatelja kojem je ovaj kaput noćna mora. Mama mu nije kupovala „normalne“ jakne. (Anonim)
Gotova jela 29. novembar: Vikendima je majka kuvala naveliko, ali je radne dane trebalo nekako pregurati. Ponedeljkom smo jeli uglavnom ostatke od subote, utorkom nedeljne ostatke, sredom bi otac (koji je tog dana dolazio kući s posla ranije nego obično) kuvao supu iz kesice i pržio kajganu, a četvrtak je bio dan za Gotova jela 29. novembar iz Subotice. Dok se otac dosledno gušio škembićima u saftu, majka je za sestru i mene najčešće iznosila sekelji gulaš, koji je zaista bio nešto. Do dana današnjeg nisam probao „pravi“ sekelji gulaš, jer je onaj u konzervi bio toliko dobar da uopšte ne pamtim šta smo ručali petkom. (Vladimir Arsenijević)
Šverc: Sitan šverc je bio u rangu narodne radinosti. Svako je imao nešto poreklom iz Trsta, Istanbula, Beča… a ni istočnoevropske zemlje nisu bile na odmet, jer nam je tamo sve bilo jeftino. Prosečan Jugosloven imao je pasoš sa bar dvadesetak pečata najbližih graničnih prelaza. Ako u društvu niste imali o čemu da pričate, bilo je najlakše zapodenuti razgovor o carini. Naredna dva sata svi prisutni bi iznosili svoja iskustva, čuvene slučajeve, šta pali a šta ne, kako su koga carinici uhvatili, kako je ko njih preveslao…Do unedogled. (Anonim)
Nestašice: Radenci, Slovenija, festival džez muzike YU big bendova. Predsednik savezne vlade je Milka Planinc, u Jugoslaviji je ekonomska kriza, vlada nestašica robe. U hotel Radin upadaju kolege iz sarajevskog orkestra, koji su bili u kupovini u Austriji i nose ogromne kese svega i svačega. „Vidi dokle je ovo došlo“, kažu. „Moramo ić’ kupovat u Austriju. Svega ovoga nema u Sarajevu“. Na to će Željko Brihta iz zagrebačkog orkestra: „Je dečki, zakaj ste ubili Ferdinanda?“ (Mića Marković)
Prazna stolica: … na koju je 4.5. 1980. sjeo Miroslav Lilić, tadašnji glavni urednik TV Zagreb, i narodnim masama obznanio da je umro predsjednik SFRJ, maršal Josip Broz Tito. Zbogom Jugoslavijo. (Anonim)
Sve više mladih „jugonostalgičara“ željno je pravednijeg društva, stabilnosti i prosperiteta za koje veruju da su odlikovale bivšu SFRJ i njenu ulogu u svetu, ali ne bi voleli da žive u ideološkom jednoumlju i bez pametnih telefona. Svoje stavove uglavnom formiraju na osnovu roditeljskih priča, informacija na internetu, filmova i izložbi, pa je osnovano pitanje da li se obrazovni sistem dovoljno bavi ovim periodom?
EBRD-ova studija “Život u tranziciji” koja se bavila ispitivanjem osećanja stanovnika postkomunističkih zemalja prema svojoj prošlosti, pokazuje da se većina anketiranih ne bi vratila u to vreme, što ih ne sprečava da veoma često osećaju nostalgiju za starim vremenima. U Srbiji se tranzicija pokazala izrazito tegobnom, pa se „većina stanovništva socijalističke Jugoslavije seća u izrazito pohvalnom tonu“, piše sociološkinja Ivana Spasić u naučnom članku “Jugoslavija kao mesto normalnog života: sećanja običnih ljudi u Srbiji”.
Studija koju je agencija „Ninamedija” u Srbiji uradila na uzorku od 1.200 građana pokazala je da skoro tri četvrtine njih veruje da se najbolje živelo u vreme bivšeg jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Jugonostalgiju starijih generacija je lako objasniti: sećaju se mladosti i sigurnosti radnih mesta. Ali šta 62% mladih od 18 do 29 godina, obuhvaćenih ovom anketom, navodi na istu ocenu? Zašto širom Balkana raste popularnost levičarskih omladinskih horova, zašto filmski i pozorišni reditelji u svojim delima sve češće obrađuju jugoslovenski socijalizam (Cinema Komunisto, Falsifikator, ili Zbogom SFRJ)?
Izložba „Živeo život“ koja pruža uvid u svakodnevicu ‘običnih’ ljudi u Jugoslaviji je već dva puta prikazana u Beogradu a potom u Ljubljani, Podgorici i Novom Sadu, i za godinu i po dana posetilo ju je 110.000 ljudi. U planu je njeno gostovanje u Subotici, Kragujevcu, Nišu, Čačku, Kruševcu i Požarevcu, kao i otvaranje nove faze izložbe u Novom Sadu pod nazivom Živeo Život, Živela Ljubav – Emotivni život Jugoslovena. Uroš Radulović, jedan od autora ove izložbe kaže da je među posetiocima bilo mnogo mladih, ali on smatra da je uzrok njihovih emocija lep ton tekstova i ‘sentimentalan karakter’ izložbe. „Naravno da su neki mladi osetili duh tog društva, ali mislim da generacije rođene posle 1990. prosto neke stvari ne mogu da razumeju jer su odrastale u rasulu. Mi smo nekada imali samo tri TV kanala na kojima nismo mogli da vidimo scene nasilja, eksplicitnog seksa i agresivni marketing, a kulturno-obrazovni program je bio neuporedivo kvalitetniji. Jedan od ciljeva ove izložbe je bio da se današnjoj omladini pokaže upravo to – jedno doba sa drugačijim sistemom vrednosti”.
Najbolje i najgore
“Mladi koji danas osećaju ‘neojugonostalgiju’ su većinom razočarani korumpiranom i siromašnom državom u kojoj žive i na ovaj način izražavaju težnje ka nekom pravednijem sistemu, ili bar ka utopiji koja bi im dala nadu za budućnost”, kaže Ana Panić, kustoskinja u Muzeju istorije Jugoslavije i autorka aktuelne izložbe sa dvosmislenim nazivom “Nikad im bolje nije bilo?”.
„Dve osnovne koordinate u kojima se kreću sva ‘znanja’ i ‘sećanja’ na Jugoslaviju su narativi o sveopštem blagostanju i oni koji negiraju domete socijalističke modernizacije. Oni mladi koji nemaju dobro mišljenje o SFRJ navode sve najnegativnije što o njoj znaju – gušenje slobode govora, malu ponudu robe u prodavnicama, a neki čak i da je ‘Jugoslavija nešto najgore što se desilo Srbiji’. To su uglavnom rečenice koje su čuli od svojih roditelja. Isti je slučaj i sa onima koji tvrde da je standard bio odličan, i da se sa crvenim pasošem svuda moglo putovati”, kaže Panić.
Šesnaestogodišnjak Čedomir M. (16) misli da tada “nisu bila poštovana ljudska prava poput slobode govora i veroispovesti”, i ne bi voleo da je tada bio tinejdžer zbog “zastarele tehnologije”. Njen nedostatak je minus za život u SFRJ i za Marka J. (21) koji pak kao glavni plus bivše države ističe da je tada “narod bio složan i nije bilo nacionalnih podela”. Gordana M. (18) smatra da u Jugoslaviji ljudi nisu imali “pravo na svoje mišljenje i pravo na veru”, i dodaje da “zbog tadašnjeg dobrog života mi danas ispaštamo”. Zoran S. (22) smatra da se tada mnogo lepše živelo, više putovalo i bolje zarađivalo ali bivšoj državi zamera što je “sve bilo po nekom unapred utvrđenom pravilu, što je neko drugi određivao kako treba da se radi”.
Dragan Kovačević (23) misli da je “posleratni period bio težak za one koji nisu pripadali (zvaničnoj) vojsci. „Ne deluje mi kao da je Jugoslavija ikada bila zaista otvoreno društvo. Nije da je trenutno sloboda govora u Srbiji na visokom nivou, ali barem ne postoji mogućnost da će me streljati za veleizdaju ako kažem nešto loše o zemlji. Većina mladih jugonostalgičara, po mom mišljenju, hvali tu državu zbog podataka o boljoj finansijskoj situaciji stanovništva i osećaja da na geografskoj mapi nismo izgledali toliko nebitni kao danas”.
Njegov vršnjak Damjan Radošević smatra da je “život u bivšoj Jugoslaviji u svim segmentima bio prilično uređen, jer je u to vreme osnovno, srednje i visoko obrazovanje bilo besplatno za sve koji su hteli da se školuju. Mislim da su građani imali besplatno lečenje, bilo je posla za sve, dosta se proizvodilo. Takođe, kada slušam priče roditelja kako su bezbedno mogli da spavaju ‘na klupi u parku’ ponekad poželim da sam se rodio pre 50 godina kada je na ovim prostorima vladao toliki mir da se američki predsednik Džimi Karter šetao peške od Terazija do Kalemegdana, što je danas nezamislivo. Tada se, za razliku od danas, mnogo više poštovao zakon”. Damjan kao najveću vrednost Jugoslavije navodi činjenicu da su “svi ljudi bili jednaki i ravnopravni na neki način. Naravno da su komunistički funkcioneri imali povlastice i privilegije ali je to danas mnogo naglašenije”.
Hrabrost u medijima i na TV
Ana Panić je tokom stručnih vođenja u Muzeju razgovarala sa velikim brojem mladih posetilaca i na osnovu njih zaključila da ih kod Jugoslavije privlače neke njene univerzalne vrednosti poput ravnopravnosti, socijalne pravednosti i radničkih prava, solidarnosti, pripadnosti međunarodno priznatoj državi koja je važna u svetskim razmerama, kao i veoma važan narativ o doživljaju sebe kao društvenog aktera. Osim jugoslovenske muzike i filmova, mladi su zainteresovani i za to kako je funkcionisalo samoupravljanje, kao i za realizaciju ideje nesvrstanosti – to je danas veoma popularna tema, kaže autorka izložbe.
Panićevoj je takođe ‘zapala za oko’ činjenica da se obrazovni sistem ne bavi dovoljno ovim periodom pa se mladi informišu u razgovorima sa starijima i preko medija i otuda imaju mnogo zabluda i stereotipa.
“Oni na primer misle da su u socijalizmu svi od države dobijali stanove, iako je zaista manji procenat stanovništva na ovaj način rešio svoje stambeno pitanje. Da bi se dobio stan trebalo je ispuniti određene uslove i probiti se na vrh liste u preduzeću. Stanovi su se čekali i decenijama, a neretko su se ljudi fiktivno razvodili da bi skupili više bodova. Pri dodeli stanova viši društveni slojevi su favorizovani na uštrb radnika, a rešavanje stambenog pitanja zavisilo je od toga i da li zaposleni radi u uspešnom preduzeću – ona su izdvajala više novca za stanogradnju. Kada im objasnite sve ovo, odgovor mladih je ‘ali tada ste bar mogli da se nadate da ćete dobiti stan, a danas ni nada ne postoji’. Ideja da se lakše putovalo sa crvenim pasošem je tačna ali i danas možete slobodno putovati po Evropi, a preko interneta se može naći i jeftin ali i besplatan smeštaj. Što se tiče slobode izražavanja i medija, ona je u nekim periodima zaista bila gušena, na primer na početku stvaranja države, odmah posle 1945. No, u nekim periodima je situacija bila sasvim drugačija. Na primer, šezdesetih su mediji bili dosta slobodniji. Baš na ovoj izložbi imamo TV seriju ‘Spavajte mirno’ koju je Televizija Beograd emitovala nekoliko meseci pre studentskih protesta 1968. godine, u kojoj glavni lik, Srećko napast kojeg je glumio Miodrag Petrović Čkalja, stalno govori o nezaposlenosti. Ta serija nije bila jedina koja je na kritički način govorila o društvenoj stvarnosti. Razdoblje relativne otvorenosti završilo se čistkama 1972. godine, kad su iz javnog života nestale brojne istaknute političke i kulturne ličnosti. Potom se posle oseke sedamdesetih, osamdesetih kritika vratila na velika vrata, a neki mediji (slovenačka Mladina, beogradski Student) su izvrgavali ruglu čak i najveće simbole SFRJ, poput štafete“.
Švedska, čiji su predstavnici pozvani da privrednicima u Srbiji predstave prednosti Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) – najvećeg trgovinskog sporazuma u istoriji, koji bi trebalo da ukloni barijere u poslovanju između SAD i Evrope – je jedan od najsnažnijih i retkih zdušnih podržavalaca ovog sporazuma, koji je podelio Evropu, a ima svoje kritičare i na drugoj strani Atlantika.
Srbija planira do 2018. da ispuni sve uslove za zatvaranje poglavlja 1 u pregovorima sa EU, rečeno je 5. marta na skupu Privredne komore Srbije. U samim pregovorima, ovo poglavlje o slobodnom kretanju robe je od velikog značaja jer se na njega odnosi 80% pravnog nasleđa, a prožima se i sa drugim poglavljima jer pokriva gotovo sve što se nalazi na tržištu. Među konkretnim temama su usaglašavanje tehničkih propisa, usklađivanje kontrole kvaliteta i sertifikacije EU, kao i prebacivanje fokusa kontrole sa granica na tržište. Kako je rečeno na skupu, usvajanje standarda donosi troškove za kompanije, ali su koristi još veće.
„Kompanija koja uvodi standarde snosi određena ulaganja, ali jasno je da je krajnji rezultat znatno veći od troškova“, rekla je pomoćnica ministra privrede Jelena Popović na skupu o poglavlju 1 – Slobodno kretanje robe, u Privrednoj komori Srbije.
Standardi omogućavaju trgovinu na evropskom tržištu koje se odlikuje velikom platežnom moći, istakla je ona. Dodala je da je studija Medunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) pokazala da uvođenje standarda doprinosi porastu godišnjih prohoda između 0,5 i 15%.
„Poglavlje 1 je kompleksno i sveobuhvatno, 80% pravnog nasleđa je u ovom poglavlju“, rekla je Jelena Popović, koja je i predsednica pregovaračke grupe Srbije za poglavlje 1.
Kako je navela, u pregovaračkom timu zato učestvuje 18 ministarstava, a tim je podeljen u 17 podgrupa prema vrsti proizvoda, od elektronske opreme i liftove preko obuće i tekstila do đubriva i medicinskih sredstava. Sastanci analitičkog pregleda zakonodavstva Srbije i zahteva EU, takozvani skrininzi, trajali su po četiri dana, dok za većinu poglavlja traju po dan ili dva.
„Što se privreda bolje prilagodi biće lakše nakon pristupanja EU“, kazala je Popovićeva.
Dodala je i da je prilagođavanje evropskim standardima i sada značajno budući da je EU najveći trgovinski partner Srbije sa udelom od 61 odsto i u uvozu i u izvozu.
Privreda već u EU
Zamenik direktora Kancelarije za evropske integracije Srđan Majstorović rekao je da, s obzirom na izvoznu orijentisanost Srbije prema EU, „privreda već živi život EU“. Istakao je da je zahvaljujući Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju kojim su ukidane barijere za trgovanje, pokrivenost uvoza izvozom u trgovini sa EU porasla sa 40% na 70%.
On je ocenio da je moguće da će institucionalna konstrukcija EU da se menja s obzirom na probleme sa kojima se Unija suočava, ali da će kretanje robe, kao jedna od sloboda na kojima je zasnovano ujedinjenje Evrope, sigurno ostati u centru integracija.
Srbija, kako je naveo, i nema drugu mogućnost osim da uvodi standarde za razvijena i visokoplatežna tržišta poput evropskog.
„U suprotnom rezultat su jeftini i nebezbedni proizvodi, a oni se ne mogu plasirati nigde, čak ni u Aziji i Africi jer su ovi kontinenti već preplavljeni jeftinim proizvodima iz Azije“ naveo je Majstorović.
Istakao je da se delovi poglavlja 1 – kretanje robe, prožimaju u drugim poglavljima, od energetike, saobraćaja do bezednosne politike, jer je sve što se nalazi na tržištu EU pokriveno direktno ili indirektno tim poglavljem.
Majstrović je ukazao da se danas održava skrining o poreskoj politici, i da preostaje bilateralni skrining za još samo tri poglavlja – ekonomska i monetarna unija, finansijske usluge i budžetske odredbe, čime se prvi deo pristupnih pregovora približava kraju.
„Opšta ocena je da je Srbija pokazala zavidan stepen pripremljenosti, što treba da bude podsticaj da unapređujemo rad sa stručnim telima, posebno s telima zainteresovanih grupa bez čijeg uključivanja nećemo imati adekvatnu pregovaračku poziciju“, rekao je Majstorović.
Svi standardi do 2018.
Na skupu je rečeno da je plan da Srbija ispuni sve uslove za ispunjavanje standarda najkasnije 2018. godine.
Kako je rekla Popović iz Ministarstva ekonomije, postoji mogućnost da se i pre toga za neke sektore u kojima Srbija pre pristupanja usvoji sve standarde potpiše sporazum i omogući slobodnu trgovinu.
„Ovde treba obezbediti da zaista i mi možemo da izvozimo i potrebno je da Srbija u tom pogledu da sugestije“, navela je ona.
Kako je navela, na skriningu u Briselu Srbija je predstavila sistemske zakone u ovoj oblasti – o tehničkim zahtevima za proizvode, o metrologiji, o akreditaciji i o standardizaciji, kao i zakon o nadzoru na tržištu.
Popović je rekla da će se menjati zakono o standardizaciji da bi se prilagodio novoj evropskoj direktivi, pri čemu su neki od glavnih ciljeva da se Institut za standardizaciju više otvori za saradnju sa privredom i svim zainteresovanim stranama, kao i da mu se omgući dugoročna finansijska stabilnost jer se sada finansira iz budžeta. Navela je da će se postavljati pitanje za institucije za koje je važna finansijska nezavisnost da se revidira zahtev da vraćaju sopstvene prihode u budžet.
Jedna od promena koja se sprovodi u okviru usvajanje evropskih standarda je uklanjanje obaveze za dostavlanje potvrde o usaglašenosti sa standardima na granici, i obaveza tih kontrola se prebacuje na tržišnu inspekciju, u trenutku pre puštanja na tržište.
„To znači da se u velikoj meri oslanjamo na tržišnu kontrolu koja je uznapredovala“, navela je Popović.
Kako je rečeno na skupu, obaveza potvrde o usaglašenosti na granici za sada ćes e ukidati za električne proizvode, elektroniku i liftove, kao i neke duge sektore, dok neke druge kategoricje poput telekomunikacione opreme, pirotehničkih sredstavai građevinskog materijala i dalje ostaju podr režimom potvrda o usaglašenosti. Međutim, pre pristupanja EU, i to će se prebaciti na tržišnu inspekciju.
Šta se neharmonizovanim sektorima?
Zamenik predsednika pregovaračke grupe za poglavlje 1 iz Ministarstva privrede Miodrag Dugandžija ukazao je da će biti potrebno i prilagođavanje sa zahtevima u takozvanom neharmonizovanom području, odnosno trgovini kategorijama proizvoda koje nisu obuhvaćene jedinstvenim pravom.
Naveo je da je oko 30% proizvoda u tom području, zato što ili države članice nisu mogle da se dogovore ili nije bilo potrebe da se reguliše određeni sektor u svim članicama.
Prema rečima Dugandžije, iskustva Crne Gore i Hrvatske pokazala su da Evropska komisija traži da se u akcionim planovima za usklađivanje sa EU tokom pregovora definiše konkretno za svaki propis o neharmonizovanim sektorima kako će menjati da bi se garantovalo da se održi sloboda trgovine.
Rešenja su ili da se propis stavi van snage ili, u slučaju da je potreban, da se preformuliše sporna odredba koja predstavlja barijeru za trgovini, ili da se u propis uključi takozvana klauzula o uzajamnom priznavanju, kojom se omogućava uvoz proizvoda iz te kategorije kojima se zakonito trguje u EU.
Postoji i mogućnost da se uvede izuzetak i onemogući slobodna trgovina prozivoda iz ove heharmonizovane kategorije, ali samo uz obralzoženje koje pokazuje da bi se time narušila bezbednost potrošača.
Ovo će, kako je naveo, podrazumevati težak zadatak da se sve sporne odredbe pronađu i izmene. Istakao je da je ovaj posao već započet.
„Planiramo u 2015. da završimo akcione planove a nakon toga ćemo ići u realizaciju. Do 2018. sve preduslove za zatvaranje poglavlja.
Skup u PKS bio je organizovan za zainteresovane predstavnike privrednike i razmatrane su specifične teme u vezi s prilagođavanjem evropskim standardima u poglavlju 1, poput tehničkih standarda, standardizacije i kontrola.
Izvor: EurActiv
Dok ICT industrija u nedostatku odgovarajućih kadrova zapošljava sve mlađu populaciju, među kojom mnogi nikada ne završe fakultet, ostale industrije u Srbiji uglavnom izbegavaju početnike i taj problem rešavaju međusobnim preuzimanjem stručnjaka. Ukoliko insistiramo na obrazovanju usko specijalizovanih profila koji su trenutno deficitarni a ne na širim kompetencijama svake profesije, i ako nastavimo da omalovažavamo domaću nauku, pored spoljnog preti nam i unutrašnji odliv mozgova: da produkujemo loše profesionalce jer se mladi školuju za zanimanja za koja nemaju ni talenta ni želje.
Usled naglog razvoja ICT tržišta, posebno „interneta svih stvari“, Evropska komisija predviđa da za pet godina u Evropi neće biti odgovarajućih kadrova za oko 900.000 radnih mesta u takozvanim profesijama budućnosti. Srbiji taj problem već uveliko kuca na vrata, s obzirom da su ulaganja u ICT industriju oko 10 puta manja od proseka EU i da raspolaže sa 1,6 inženjera na 100 zaposlenih, dok je u susednoj Hrvatskoj taj odnos 3,2, u skandinavskim zemljama 5 a u Izraelu 16 inženjera na 100 zaposlenih. „Dobra vest je što u Srbiji, koja se bori sa visokom stopom nezaposlenosti, posebno među mladima, nema nezaposlenih IT stručnjaka, a loša što zbog njihovog nedostatka već odlažemo neke projekte. Zato sa obrazovnim institucijama sagledavamo načine kako da obezbedimo profile za kojima će se pojaviti tražnja u budućnosti, da uskladimo upisne kvote na fakultetima sa potrebama ove industrije i pomognemo da svršeni diplomci osim kvalitetnog teorijskog znanja, budu mnogo više osposobljeni za praksu“, ističe Željko Tomić, direktor kompanije OSA računarski inženjering i predsednik odbora za ICT u Američkoj privrednoj komori u Srbiji (AmCham) koja je zajedno sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja organizovala okrugli sto „Saradnja privatnog sektora i tehničkih fakulteta: najbolje prakse“.
Ovaj skup, koji je okupio predstavnike ICT industrije i univerziteta u Srbiji, prema rečima izvršne direktorke AmCham-a Maje Piščević je tek prvi u nizu, budući da je nedostatak odgovarajućih obrazovnih profila izražen i u drugim industrijama. Naime, u istraživanju Američke privredne komore u Srbiji o tome šta je potrebno promeniti u domaćem poslovnom okruženju da bi kompanije ponovo počele više da zapošljavaju, ispitanici u 190 američkih, međunarodnih i domaćih kompanija, članica AmCham-a, kao jedan od najvećih problema naveli su nedostatak odgovarajućih kadrova i potrebu za promenama u obrazovnom sistemu. Istovremeno, pokazuje se da su programi studentskih praksi u kompanijama jedan od preovlađujućih izvora zapošljavanja budućih radnika. „Poenta je da se na osnovu iskustava koja su stečena u saradnji kompanija i univerziteta dođe do najbolje zajedničke platforme, da se umesto dosadašnjih pojedinačnih inicijativa uspostave standardi kontinuirane saradnje i primene najkvalitetniji modaliteti, kako bi se na duži rok obezbedilo veće zapošljavanje i umanjio odliv mozgova“, objašnjava Piščević.
Iz krajnosti u krajnost
Odlazak stručnjaka u druge zemlje je posebno izražen u ICT industriji, koja je po prirodi svog poslovanja okrenuta tržištu bez granica i koja je, stoga, i među najagilnijima u traženju rešenja da se nedostajući profili dugoročnije obezbede. Ali odliv mozgova u svet nije najveći problem sa kojim se Srbija suočava, jer ako bi se ta „cirkulacija mozgova“ bolje iskoristila, naši stručnjaci iz dijaspore mogu da nam donesu i nova znanja i poslove, smatra ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić. Mnogo opasniji problem je što se neodgovarajuća upisna politika na fakultetima rešava od danas do sutra, kampanjama za otvaranje posebnih smerova za stručne profile koji u tom trenutku nedostaju, kao što su jedno vreme bili menadžeri. „Ali sa aspekta poslodavaca, konkretno ICT industrije, rešenje nije u zapošljavanju „profesionalnih menadžera“, već da programeri tokom svog obrazovanja ovladaju i upravljačkim sposobnostima. Ne trebamo da forsiramo produkciju filologa koji govore kineski ili arapski jer su sada najtraženiji, već nam je potrebna radna snaga koja će govoriti više jezika. Takođe, IT veštine nisu neophodne samo programerima, već i svim drugim profesijama. Ukoliko produkujemo samo usko specijalizovane profile koji su trenutno deficitarni, podstičemo mnogo opasniji, unutrašnji odliv mozgova, gde nema pomoći. Jer kada se neko opredeli za određenu profesiju samo zato što je ona trenutno tražena na tržištu i počne da se bavi poslom za koji nema ni talenta ni želje – svi smo na gubitku“, upozorava Verbić.
Ministar napominje da su na domaćem tržištu rada uočljive dve krajnosti. Sa jedne strane, ICT industrija nedostatak kadrova rešava tako što sve češće zapošljava svršene srednjoškolce i mlade koji su tek počeli da studiraju, i od kojih mnogi nikada ne steknu fakultetsku diplomu. Nasuprot tome, u većini drugih industrija početnike niko ne želi da zaposli, „jer kompanije, naročito strane, nemaju vremena da se bave njihovom obukom i rađe jedne drugima preuzimaju kadrove, pa među preduzećima cirkulišu uglavnom isti ljudi. Poslodavci neće da rizikuju sa onima koji tek izlaze sa fakulteta, a među njima ima izuzetnih talenata koji bi uradili velike stvari i za tu kompaniju i za celokupnu industriju. Ako im se ta šansa ne pruži odmah po diplomiranju, potraga za poslom može da se prolongira i decenijama“. Stoga je u Srbiji sve uočljiviji i trend da se rešenje traži u veštačkom produžavanju školovanja i pokušajima da se ostvari karijera na fakultetu, iako bi se mnogi radije bavili biznisom nego upisivali doktorate, ističe Verbić i dodaje: „Zato se nadam da će najuspešniji primeri saradnje u ICT industriji biti podsticaj i za ostale delatnosti da nađemo vremena da se taj dijalog unapredi i sa fakultetima i sa srednjim školama, jer ono za šta zaista nemamo vremena je – da gubimo vreme“.
Od stipendiranja studenata do sopstvenog fakulteta
Pronalaženje modela za uspostavljanje dugoročnije ravnoteže na tržištu rada, međutim, nije nimalo lako, što pokazuju i veoma različiti pristupi i prioriteti ICT kompanija u saradnji sa obrazovnim institucijama kako bi se rešio problem odgovarajućih kadrova. Modalitet koji se najviše primenjuje je da se zapošljavaju oni koji su se pokazali najboljima tokom studentskih praksi u kompanijama, koje sve češće u saradnji sa fakultetima pokreću i posebne smerove i finansiraju njihove najtalentovanije polaznike. Na primer, Schneider Electric DMS koji godišnje zapošljava oko 150 inženjera, pored omogućavanja stručne prakse stipendira i 150 najtalentovanijih studenata koji na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka stiču inženjerska i znanja iz energetike, i na taj način obezbeđuje oko dve trećine potrebnih kadrova. Prema rečima Sandre Barjaktarević iz ove kompanije, preko Centra za mlade talente uspostavlja se saradnja i sa osnovnim i srednjim školama, kroz besplatnu nastavu iz matematike i programiranja kako bi se ove oblasti približile mladima, kao i perspektive koje nudi ICT industrija. “Smatramo da ovakva ulaganja dugoročno donose veliku korist i kompaniji i društvu i da slične strategije mogu da se primene i u drugim industrijama“.
Fakulteti više nisu primarno mesto gde se rešava problem nedostajućih ICT kadrova, još je izričitiji Neven Tubić, iz Centra za razvoj softvera u Microsoft-u. Ova kompanija, takođe, uveliko obilazi osnovne i srednje škole po Srbiji sa ciljem da se kroz atraktivne kompjuterske igre učenicima pokaže kako funkcioniše programiranje u praksi, kao i da se o tome dodatno informišu i nastavnici. Sa istim ciljem je za ovu ciljnu grupu napravljen i besplatan sajt za obuku iz programiranja, na kome je trenutno registrovano oko 2900 učenika i oko 50 profesora, a kompanijski stručnjaci predaju u beogradskoj Matematičkom gimnaziji i na fakultetima širom Srbije. Prošle godine je oko 850 studenata imalo priliku da se upozna sa načinom rada u Microsoft-u, „jer studenti ne znaju šta ih čeka kada završe fakultet“, ističe Tubić, „i zato je veoma dobro da im to kompanije predoče još tokom studiranja“. On napominje da najbolju saradnju imaju sa beogradskim ETF-om, ali i da su pojedini fakulteti veoma zatvoreni za bilo kakvu inicijativu. „Iskustvo našeg Centra pokazuje da za svako upražnjeno inženjersko mesto kao zemlja gubimo godišnje između 50 i 100.000 dolara bruto – to nisu samo plate, to su sva davanja po zaposlenom. To su značajne cifre i ako bismo obrazovali više inženjera – svima bi bilo bolje“.
Slične aktivnosti sa osnovcima, srednjoškolcima i studentima realizuje i kompanija ComTrade, koja je , međutim, otišla korak dalje, osnovavši Visoku strukovnu školu i srednju školu za informacione tehnologije, kaže ispred ove kompanije Srećko Miodragović. „Nama sa tehničkih fakulteta uglavnom dolaze diplomci sa opštim IT znanjima, koja nisu primenjiva na projektima koji su sve složeniji, zahtevaju sve specifičnija znanja a vremenski su veoma ograničeni. Zato nemamo vremena da pola godine i duže obučavamo novozaposlene za niše koje su nam potrebne. Osnivanjem srednje i visoke strukovne škole dajemo prednost specijalizovanom znanju – i mada se neće svi složiti sa takvim konceptom, na taj način unapred obezbeđujemo deficitaran kadar jer kao kompanija pratimo trendove na tržištu i znamo u kom pravcu da usmeravamo naše polaznike. Možda smo jedna od prvih obrazovnih institucija koja je kao zvaničan predmet uvela programiranje mobilnih aplikacija za različite uređaje, što je veoma traženo zanimanje“.
Dodatne prednosti su što odvijanje nastave unutar kompanijskog prostora omogućava studentima da se već od prvog dana informišu šta ih očekuje na budućem poslu. Uspostavljena je saradnja i sa inostranim univerzitetima, a Miodragović posebno ističe saradnju sa indonežanskim privatnim univerzitetom Gunadarma koji obrazuje gotovo 40.000 studenata. „Njihova iskustva su značajna jer je fokus na samozapošljavanju diplomaca kroz otvaranje inovativnih start up firmi, za razliku od ovdašnje obrazovne politike koja uglavnom edukuje kadrove sa idejom da traže posao kod drugih, a ne da se osposobljavaju za preduzetništvo“.
Kratkoročna budućnost bez istraživanja i razvoja
Mada je Netwark Akademia kompanije Cisco takođe fokusirana na obrazovanje kadrova za poslove budućnosti, njihov pristup je drugačiji u odnosu na prethodni primer, jer uključuje ne samo sticanje različitih socijalnih veština u edukaciji inženjera, već i IT obrazovanje za pripadnike drugih profesija i poseban multidisciplinarni program za veće zapošljavanje i samozapošljavanje žena. Profili koji će se najviše tražiti u budućnosti su vezani za razvoj koncepta „internet svih stvari“, u koji se, prema rečima predstavnika ove kompanije Suzane Radović i Aleksandra Stepančeva, „u svetu trenutno ulaže 90 hiljada milijardi dolara, a mi zajedno sa ovdašnjim fakultetima pokušavamo da pribavimo što veći deo tih sredstava, obezbeđujući im najnoviju metodologiju i opremu i promovišući ih kao referentne partnere među poslovnim svetom“.
Milan Kerac sa novosadskog Fakulteta tehničkih nauka ističe da su programi koji se realizuju u saradnji sa ovom kompanijom dobra kombinacija formalnog i neformalnog obrazovanja koje prati trendove, o čemu svedoči i podatak da ih pohađaju polaznici različitog nivoa obrazovanja, uključujući i inženjere sa dugogodišnjim radnim iskustvom. Posebna prednost je mogućnost rada u najsavremenijim laboratorijskim uslovima „a u planu je da zajedno sa Cisco-m pokrenemo razvoj alata za inteligentne otvorene mreže, što će Fakultetu obezbediti da poveća istraživački potencijal, a najtalentovanijim studentima da se uključe u razvoj novog poslovnog segmenta“. Cisco podjednako uspešno sarađuje i sa beogradskim ETF-om, kaže ispred ovog fakulteta Mladen Koprivica, gde se trenutno radi i na „on–line“ pristupu istraživačkoj laboratoriji, a među najpopularnijima je program za unapređenje zapošljavanja žena, za koji konkuriše dvostruko više kandidatkinja nego što je raspoloživih mesta. Koprivica najavljuje osnivanje još jedne akademije u Tehnološkom parku Zvezdara, kao i inicijativu da se uz podršku Ministarstva prosvete deo ovih programa realizuje i u srednjim školama, u okviru redovne nastave.
Obrazovanje kvalitetnog kadra je nužan ali ne i dovoljan uslov za ekonomsku održivost i povećanje konkurentnosti Srbije, ukoliko se istovremeno ne podstiče brži razvoj istraživačkih potencijala na univerzitetima i njihovo povezivanje sa tržištem, mišljenja je Marko Kovačević iz kompanije Trizma. On kao veoma uspešan primer navodi saradnju sa beogradskim Tehnološko-metalurškim fakultetom, kome ova kompanija pomaže da na globalnom tržištu pronađe strateške partnere za ulaganja u dalji razvoj i komercijalizaciju atraktivnih naučnih projekata, „što će omogućiti da zadržimo stručnjake, da se znanje replicira i da Srbija po tom resursu postane prepoznatljivija u svetu“.
Profesor ovog fakulteta Petar Uskoković navodi da veoma ozbiljni i vrlo izgledni projekti sa stranim partnerima bivaju zakočeni zbog administrativno-tehničke procedure usled razlika u lokalnim propisima i prevelikih troškova da se te razlike usklađuju na mnogobrojnim sastancima, pa je veoma korisna pomoć specijalizovanih kompanija za brže uspostavljanje kontakata i njihovu dalju realizaciju. Takva podrška je korisna i za promovisanje i razvoj oblasti koje u Srbiji nisu dovoljno prepoznate kao atraktivne, za razliku od svetskih trendova. „Reč je o tehnologijama koje su okrenute nano materijalima“, precizira Uskoković. „Kod nas je najveće interesovanje za biotehnologije, a mi nastojimo da dodatno afirmišemo oblast elektronskih materijala, fleksibilne elektronike i materijala za skladištenje energije koja je među strateškima u svetu, za koju imamo i stručnjake i opremljene laboratorije, ali nam treba krajnji korisnik koji će nas podržati“. U podršci domaćoj nauci da ne bude više samo rasadnik talenata za tuđe potrebe, značajan korak bi bio i formiranje virtuelnog tržišta za istraživanja i razvoj, koje bi objedinilo informacije o potrebama kompanija i mogućnostima univerzitetskih stručnjaka da na njih odgovore.
broj 114, februar 2015.
Glavni akteri ove priče su jedna srednja škola i nekoliko poslodavaca, koji su zajedno pobedili srpsku apatiju i mladim ljudima pružili perspektivu. Zato sada najmlađe junake ove priče, učenike koji su upisali do nedavno nepopularne tehničke profile, odmah po diplomiranju čeka posao.
„Kada dunu vetrovi promena, neko gradi zid, a neko vetrenjače“. Ovako Slavko Đokić, direktor Tehničke škole u Požegi, u najkraćem objašnjava uspeh ove obrazovne ustanove u modernizaciji obrazovnih profila uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i u saradnji sa lokalnim preduzećima Zlatiborskog okruga. Učenici se obrazuju za različite profile, od poslovnog administratora do turističkog tehničara, ali je rukovodstvo škole procenilo da najveći potencijal za zapošljavanje imaju profili iz mašinske struke. Stoga je doneta odluka da se četvorogodišnji obrazovni profil tehničar za kompjutersko upravljanje prilagodi potrebama preduzeća Inmold, a sa Livnicom Požega i Livnicom Guča pokrene ogledni trogodišnji obrazovni profil livac-kalupar, koji će najboljim učenicima omogućiti da se odmah zaposle.
Nastavnici i direktor škole
„Tako smo deci pružili perspektivu“, kaže Đokić, napominjući da je ona rezultat zajedničkih napora škole, poslodavaca, Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ i lokalne samouprave, uključujući i neophodna finansijska sredstva. „Lokalna samouprava i GIZ su u ovaj projekat uložili po 30.000 evra, Inmold oko 200.000 zajedno sa drugom CNC mašinom koju ćemo uskoro dobiti, a Livnica preko 28.500 evra“. Škola je uvela i evaluaciju rada zaposlenih, nakon koje je od 60 nastavnika njih 10 moralo da poboljša svoja predavanja, kao i predmet „Preduzetništvo“ kao obavezan predmet u trećoj godini šklovanja. Po rečima pedagoga Snežane Stamatović, program je tako koncipiran da učenicima pruža najvažnija početna znanja za pokretanje sopstvenog posla, dok Zoran Jotić, pomoćnik direktora Tehničke škole, smatra da bi on trebalo da bude obavezan u svim srednjim školama. Na taj način, ističe, deca se ohrabruju da upravljaju svojim životom, a ne da zavise od tuđih odluka i očekuju da neko drugi brine o njima.
Nastavnici su tokom priprema za uvođenje profila livac-kalupar prvo kontaktirali lokalna preduzeća da bi saznali kakva znanja i veštine su im potrebni u okviru ove struke. Na osnovu dobijenih odgovora su koncipirali nastavni program, i po dobijanju dozvole nadležnog ministarstva pre tri godine formirali ogledno odeljenje za livce-kalupare, čiji polaznici tokom prve godine na praktičnoj nastavi u firmama provode jedan dan nedeljno, u drugoj dva, a tokom završne godine tri dana. Ovakava srazmera između teorijske i praktične nastave je pokazala odlične rezultate, potvrđuje profesorka mašinstva u ovoj školi, Slavica Totović. Međutim, ispostavilo se i da je neophodno da se propisima omogući fleksibilnije usklađivanje upisne politike sa kretanjima na tržištu, odnosno da se odluke o upisu svake nove generacije donose na osnovu procena koliko je tržište zasićeno određenim profilima, i da li će oni koji se upisuju po završetku školovanja moći i da se zaposle. To trenutno nije slučaj.
Stipendija i posao
Uspostavljanje ravnoteže između obrazovne strategije i promenljive potražnje za radnom snagom na tržištu je jedan od najtežih poslova i u razvijenim zemljama, a ova problematika je posebno delikatna u manjim sredinama. Livnica Požega je postala poznata i u najširoj javnosti zato što je među retkim preduzećima u ovoj industriji koja pozitivno posluju i što je zanimanje pred odumiranjem vratila na listu perspektivnih profesija u Zlatiborskom okrugu. Njen direktor Nikola Šojić, međutim, priznaje da ne mogu sa sigurnošću da projektuju koliko radnih mesta će otvoriti u narednim godinama, usled izuzetno nestabilnih uslova na tržištu. „Mašinska industrija, čiji smo dobavljači, je u veoma lošoj situaciji. U Srbiji je nekada radilo preko 30 livnica, a sada ćemo biti srećni ako ih ostane i pet. Mi izvozimo 90% svoje proizvodnje, prošle godine smo zaposlili 33, a ove 22 nova radnika kojima uredno izmirujemo sve obaveze, što je pravi podvig u uslovima koji su krajnje destimulativni za proizvodnju i izvoz. Ali kada bi država počela da stimuliše izvoz, mogli bismo odmah da zaposlimo još 100 radnika“.
Nikola Šojić
Livnica Požega je prva u zemlji započela drugačiji model saradnje sa jednom srednjom školom, kako bi obezbedila kadrove koji joj zaista odgovaraju. Uvođenje profila livac-kalupar, međutim, nije išlo glatko. Prve godine odziv učenika je bio slab, i pored garancija da će po završetku školovanja dobiti posao. Ali već sledeće godine, kada su budućim učenicima ponuđene i stipendije, Tehnička škola Požega je formirala celo odeljenje i takav trend se nastavio. U Livnici su, takođe, veoma zadovoljni ovakvim odzivom, jer umesto prekvalifikovanih radnika iz srodnih struka, prvi put posle dužeg vremena će dobiti školovane livce, a direktor Šojić je uveren da će interesovanje za ovo zanimanje nastaviti da raste. „Kada krenu ogromna otpuštanja u preduzećima u restrukturiranju i u javnom sektoru, mladi će na teži način shvatiti koliko je bolje školovati se za struku sa izgledom za zaposlenje, nego za zanimanja koja zvuče atraktivno, ali sa kojima se provode godine na evidenciji nezaposlenih“.
U Livnici naglašavaju da su veoma zadovoljni saradnjom sa Tehničkom školom Požega, kao i njenim đacima. Zato će im obezbediti posao, a onima koji žele da nastave školovanje neće tražiti da vrate stipendije. Naprotiv, nastaviće da finansiraju njihovo usavršavanje ali sa obavezom da se posle više škole ili fakulteta zaposle u Livnici Požega. „Siguran sam da će nam se ovo ulaganje isplatiti. Iako interna obuka kadrova koji su iškolovani za srodne mašinske struke traje samo 6 meseci a školovanje livca-kalupara 3 godine, nama će se ulaganja vratiti već sa prvom generacijom kadrova koji su obrazovani prema našim potrebama i za više srodnih poslova“, uveren je Šojić. Njegovo uverenje deli i tehnički direktor Slobodan Lukić. „Tokom trogodišnjeg školovanja, livci-kalupari dobar deo nastave provedu u našim proizvodnim halama, ne kao posmatrači, već kao aktivni učesnici. Kada izađu iz škole, više im rad nije stran“. Lukić ističe da im je veoma važno da đake, pored neophodnih veština u struci, nauče kako da u procesu proizvodnje zaštite i sebe i životnu sredinu.
Studijska putovanja za praktikante
Slično iskustvo ima i preduzeće Inmold, koje od svog osnivanja 2006. kontinuirano beleži rast poslovanja. Kompanija za potrebe domaće i strane industrije proizvodi alate za livenje plastike, industrijske robote koji ih opslužuju i vrši reparaciju oštećenih alata laserskim zavarivanjem. Pošto lokalna ponuda radne snage nije bila odgovarajuća, osnivač preduzeća Goran Janković je odlučio da taj problem reši tako što će u saradnji sa Tehničkom školom omogućiti kvalitetnije obrazovanje tehničara za kompjutersko upravljanje.
Vladan Vesnić, profesor Tehničke škole Požega koji je od početka uključen u ovaj projekat, kaže da Inmold trenutno stipendira najboljih 29 učenika svih godina, koji će posle završetka škole zaposlenje sigurno naći u ovoj kompaniji. „Učenicima koji su u teškoj materijalnoj situaciji je od presudne važnosti to što imaju obezbeđenu stipendiju i što im se rad na praksi u preduzeću plaća od 120 do 150 dinara po satu. To ih je i podstaklo da upišu ovaj profil, jer neki od njih su jedini u porodici koji privređuju i zato se trude da i subotom dolaze u preduzeće na praksu. Pored toga, kompanija je prvu generaciju stipendista, njih 12, u pratnji dva profesora poslala u Austriju i Nemačku, gde su imali priliku da se upoznaju sa najsavremenijim tokovima u ovoj oblasti. Mada je ove godine ekonomska situacija teža, vlasnik preduzeća je ponovo izdvojio sredstva za studijska putovanja praktikanata, što je odluka vredna poštovanja“.
Goran Janković
Janković objašnjava da je ideju da na ovaj način uloži u obrazovanje kadrova koji mu trebaju dobio u razgovorima sa vlasnicima uspešnih malih i srednjih preduzeća, koji su imali isti problem: deficit kvalitetne radne snage. „Na osnovu razvojnog plana poslovanja, shvatio sam da je bolje da ulažem u kvalitetno obrazovanje budućih zaposlenih nego da se bavim „brzinskom“ prekvalifikacijom kadrova iz drugih struka. Radujem se što ćemo uskoro primiti prvih 12 stipendista na posao, koji bi trebalo da zamene kolege kojima je već vreme za penziju“, najavljuje Janković.
Učenici deo praktične nastave pohađaju na mašinama i simulatorima mašina u školskom Centru savremenih tehnologija za obuku učenika, a deo u proizvodnim halama u Inmoldu. „Lično sam se uverio da sistem sa preovlađujućom praktičnom nastavom dobro funkcioniše u firmama iz inostranstva koje su nam kooperanti, od kojih možemo dosta da naučimo. Domaći privrednici bi trebalo da se porede sa kompanijama iz razvijenijih zemalja i da primenjuju njihova rešenja koja su se pokazala kao uspešna. Zato i želim da moji budući zaposleni vide kako se ovaj posao radi u svetu“. Janković je pored studijskih putovanja dvojici najboljih stipendista platio i ekskurziju u Grčku, kako bi naučili da se snalaze i komuniciraju i van poznatog okruženja.
Svi naši sagovornici kažu da zaista rade kao tim i da na taj način pomažu i sebi i sredini u kojoj žive. „Naš put je težak i vremenski zahtevan, ali kada vidimo decu koja imaju perspektivu i poslodavce koji su zadovoljni, sigurni smo da su se svi napori isplatili“, kaže Snežana Stamatović iz Tehničke škole Požega. Rezultati bi bili još bolji kada bi se saradnja između obrazovnih ustanova i preduzeća sistemski organizovala, ističe direktor Livnice Požega Nikola Šojić. „Požega, na primer, ima fabriku nameštaja, Budimku, preduzeća u mašinskoj i drugim industrijama, i trebalo bi da se na osnovu njihovih potreba, ali i projekcija o budućim investicijama, osmisli i obrazovna strategija. To zahteva instutucionalnu saradnju i odgovarajuću regulativu. Za sada, mi to radimo isključivo kroz ličnu inicijativu, ali je rezultat prilično dobar. Jer, ko u Srbiji može da se pohvali da je školsku diplomu dobio 16. juna, a radnu knjižicu već sutradan“.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“
Interesi bivšeg britanskog premijera Tonija Blera u Srbiji su prevashodno komercijalni, što pored ostalog znači i da se naprave unosni poslovi na temelju diplomatskog i vojnog prisustva i intervencije njegove bivše vlade i Zapada na Balkanu, a i njegove sadašnje međunarodne uloge na Bliskom istoku. To kažu međunarodne diplomate i analitičari u Briselu dodajući da se, šire gledano, delovanje Blera i grupe zapadnih zemalja na čelu sa SAD može staviti i u okvir strategije „liberalnog imperijalizma“, gde je Balkan „poseban slučaj“.
Vlasnica samostalne radnje “Natural food“ iz Blaca, Suzana Veljović, domaćice širom Srbije već godinama snabdeva sirupom od drena i šipka od kojeg, uz malo truda, kasnije nastaje džem. Ali njen najdugotrajniji recept je – kako uz pomoć skromnih bespovratnih sredstava države i privatnih fondova napraviti održiv biznis. To je put kojim od muke ili želje kreće sve veći broj nezaposlenih, svesnih da nemaju druge nego da sami sebi postanu – poslodavci.
Prošle godine je svaki deseti građanin koji je pohađao obuku Nacionalne službe za zapošljavanje (NZS) „Put do uspešnog preduzetnika“ kasnije sa ovom organizacijom sklopio ugovor o dodeli subvencije za samozapošljavanje ili preciznije od njih 12.799, takvih je bilo 1.681. Ove godine je do novembra njih 10.260 bilo na obuci a zaključen je 571 ugovor.
NZS za započinjanje biznisa odobrava do 160.000 dinara dok lokalne samouprave u ovom projektu samostalno određuju visinu pomoći. Uslov za dobijanje svih ovih subvencija jeste da učesnici konkursa završe obuku NZS ili nekih drugih ustanova, da napišu biznis plan kao i da kasnije, tokom poslovanja, izmiruju svoje obaveze prema državi. Iz praćenja prve godine njihovog poslovanja ova institucija zaključuje da njih dve trećine to i radi.
Podnosioci zahteva za ova sredstva, najčešće muškarci (55,62%) se najčešće opredeljuju za delatnosti iz oblasti proizvodnje, proizvodnog zanatstva, zdravstvenih i intelektualnih usluga, uslužnog zanatstva, hotelijerstva i restoraterstva. Pored toga, postoji značajno interesovanje za još jedan NSZ-ov program samozapošljavanja – za osobe sa invaliditetom. Do 20.11.2014. godine je zaključeno 72 ugovora o dodeli ovih subvencija.
NSZ, velike privatne kompanije i banke već godinama novčano ali i logistički pomažu onim hrabrim pojedincima koji žele da započnu ili razviju svoj posao u Srbiji. Ovo su njihove priče.
Ko tebe ekonomijom, ti njega geografijom
Suzana Veljović, vlasnica firme “Natural food” se od 2009. godine bavi proizvodnjom zdrave i organske hrane, a odskora svoje proizvode izvozi i u Nemačku. „Po struci sam tehnolog i zato sam odlučila da se bavim uzgojem organske hrane. Sada se isključivo bavim pravljenjem različitih proizvoda od voća i povrća po tradicionalnim recepturama. U mom okruženju ima puno ljudi koji se bave i proizvodnjom mlečnih proizvoda za koje takođe postoji interesovanje“, kaže Veljović. Ona je za osnivanje firme iskoristila pomoć od NSZ-a od 130.000 dinara, a potom, tokom razvoja poslovanja, i sredstva koja je dobila od kompanije Filip Moris i NVO ENECA, kako bi došla do opreme za povećanje kapaciteta proizvodnje.
Filip Moris i ENECA svake godine raspisuju konkurs pod nazivom „Pokreni se za posao“, na kojem učesnicima dodeljuje finansijsku, ali i, kako kaže menadžerka za odnose sa zajednicom ove kompanije Jelena Preradović „neophodnu savetodavnu pomoć i poslovnu obuku“.
Za prvih pet godina sprovođenja ovog konkursa (koji je prvo bio namenjen građanima Niša i okoline a kasnije i cele Srbije) omogućili su pokretanje ili širenje 385 malih i porodičnih preduzeća koja zapošljavaju preko 1.300 ljudi.
U ENECA kažu da je ovo program čija je uspešnost stopostotna jer sva ova mala preduzeća i danas rade i razvijaju svoj posao. Ovaj rezultat se poprilično razlikuje od republičke statistike prema kojoj tek svaki peti novopokrenuti mali biznis u Srbiji uspe da opstane na tržištu. Kako kažu u ENECA, najčešći problemi sa kojima se ovdašnji preduzetnici susreću su osvajanje tržišta i ovladavanje novim tehnološkim procesima, plasiranje novih proizvoda i usluga ali i standardizacija i sertifikacija.
Najveće prepreke sa kojima se susretala Suzana Veljović bile su finansijske prirode, ali joj je u Blacu odgovaralo zdravo i prirodno okruženje pogodno za proizvodnju organske hrane. „U prvoj godini poslovanja smo proizvodili malo ali potom smo uz pomoć programa ‘Pokreni se za posao’ značajno povećali kapacitete. Sada već proizvodimo dovoljno da možemo da izvozimo u Nemačku. Mislim da je našem uspehu najviše doprineo kvalitet proizvoda, ali i naš trud da obezbedimo dovoljne količine robe za izvoz. I naravno, veoma je bitno stvaranje poslovnih kontakata. Mi smo na primer na manifestaciji ‘Dani šljive’ u Blacu upoznali klijente koji su na ovaj sajam namenski došli kako bi pronašli i ugovorili proizvodnju pekmeza od šljiva bez šećera.“, kaže Veljović. Prvi kontigent proizvoda je već prodat u Nemačkoj, a ovog meseca će biti poslat i drugi, duplo veći.
Koza po koza – uspešna proizvodnja sira
Privrednicima pomažu i Fondacija Ana i Vlade Divac, UniCredit fondacija i UniCredit Banka kroz zajednički konkurs “Ideja za bolje sutra”. Cilj ovog projekta je otkrivanje proizvoda i usluga koje mogu doprineti poboljšanju imidža Srbije u regionu i inostranstvu kao i unapređenju njenog izvoznog potencijala. Nikola Vuletić, direktor sektora za poslovanje sa stanovništvom UniCredit Banke ima priliku da skoro svakodnevno obilazi gradove i ljude po Srbiji, te iz ovog dosadašnjeg iskustva zaključuje da našim ljudima dobrih ideja „ne manjka, samo im je, da bi se ostvarile, potreban dodatni zamajac“. A upravo to je cilj projekta „Ideja za bolje sutra“. U okviru drugog po redu izdanja konkursa “Ideja za bolje sutra” biće dodeljena bespovratna sredstva u ukupnom iznosu od 45.000 evra. Na konkursu, mogu da učestvuju socijalna preduzeća, preduzeća koja ostvaruju prihode proizvodnjom i prodajom robe i usluga i koja imaju socijalni cilj kao glavni razlog njihove ekonomske aktivnosti, i druga.
Miloš Erceg proizvodi Kapris kozje sireve u selu Kucure kraj Vrbasa. U ovom porodičnom biznisu učestvuju svi članovi njegove mnogobrojne porodice. Sve je počelo kada su pre 13 godina na nagovor Miloševog brata Marka kupili prvu kozu i krenuli sa proizvodnjom kozjeg mleka i mesa, da bi potom prešli na preradu mleka u kozji sir, jogurt, kiselo mleko, krem, tvrdi, polutvrdi, mladi i zreli sir. Male količine sira su prvo prodavali u selu, ali kako je potražnja brzo rasla ubrzo su stekli stado od 30 koza i proizvodnju od oko 300 kg zrelog sira koji su počeli da prodaju u Beogradu. „Zahvaljujući izuzetno dobrim rezultatima, 2004. godine smo odlučili da svoju ponudu obogatimo formirajući visoko mlečno stado od 10 jarića rase francuska Alpina. Danas naše stado broji 60 visoko-mlečnih koza, što je optimalan broj za jedno uspešno gazdinstvo, a omogućava nam da u kontinuitetu pratimo svako grlo“, kaže Erceg.
Unapređivanje i proširivanje proizvodnje omogućila su im upravo bespovratna sredstva koja su dobili na konkursu „Ideja za bolje sutra“: „Pomoću pakerice za vakumiranje proizvoda smo uveli novu ambalažu, a zahvaljujući novim presama, ta ambalaža ima i nov prepoznatljiv oblik. Prodaja je porasla za 20%, i to kada su u pitanju postojeći, baš kao i novi kupci”, kaže Erceg. Međutim, da nije sve uvek išlo glatko pokazuje prisećanje na sedmu godinu poslovanja, tokom koje su Miloševi roditelji razmišljali čak i o gašenju preduzeća, ali srećom to nisu uradili. “Ono što je nas održalo u poslu, jeste pozitivan stav i činjenica da smo u ovome svi zajedno”, kaže sagovornik Biznisa i Finansija.
Uz malu podršku države mogli bi, kaže Erceg, da zaposle još oko 20 radnika direktno i oko 60 kooperanata, što je ostvariv cilj u bližoj budućnosti.
U UniCredit banci kažu da su i ostali pobednici ovog konkursa imali sve neophodne predispozicije za uspeh ali da je ipak većina njih u nekom trenutku morala da se uhvati u koštac sa problemima.
„Prepreka sa kojom su se naši korisnici najčešće suočavali je bio plasman proizvoda, odnosno činjenica da svi veći trgovinski lanci kao jedan od uslova navode konstantno snabdevanje, što kapaciteti naših korisnika ne mogu da zadovolje. Drugi problem je finansijske prirode – mogućnost odloženog plaćanja je nekada duža i od šest meseci a sav repromaterijal potreban za proizvodnju se naplaćuje avansno. I treće, ni za plasman proizvoda na inostrana tržišta većina nema dovoljno proizvodnih kapaciteta, a ponekad su dodatni problem i vrlo striktni standardi država u koje se izvozi. Pa ipak, ima nekih koji su u ovome veoma uspešni, poput kompanije ‘Strawberry Energy’ koja svoj solarni punjač izvozi na afričko tržište, kao i Filmske asocijacije Srbije (FAS) koja je uspela da obezbedi snimanje pravih blokbastera na teritoriji Srbije“, kaže Vuletić.
broj 114, februar 2015.
Koliko će država biti uspešna u suzbijanju sive ekonomije zavisi od toga koliko će ozbiljno shvatiti činjenicu da su ključni izvori nelegalnog poslovanja u neuređenoj državi i lošem poslovnom okruženju, te da inspekcije ne mogu biti samo „udarna pesnica“ nego i savetodavac privrednika koji legalno posluju.