Iako postoji tek nešto više od deset godina, nacionalni avio prevoznik Ujedinjenih Arapskih Emirata je već u nekoliko navrata dobro prodrmao avioprevozničku industriju. Njegove ambicije su globalne i počivaju na smelom planu čiji najnoviji deo predstavlja investicija od skoro 600 miliona evra u nacionalnog prevoznika Italije. Šta, zapravo, pokušava da postigne Etihad Airways?
Ako se izuzmu loši rezultati ostvareni u prvoj polovini ove godine, u kojoj je čitavo farmaceutsko tržište palo za tri a tržište dijetetskih suplemenata za sedam odsto u odnosu na isti period prošle godine, promet lekova koji se izdaju bez recepta, popularno nazvanim OTC („over the counter“) preparata i dodataka ishrani, konstantno raste. Mnogi od ovih preparata se uvoze, ali Srbija ima svoje kvalitetne proizvođače koji konstantno ulažu u zahtevnu proizvodnju i atestiranje i predstavljaju „zdravu snagu ove zemlje“.
Osnovni razlog za porast potražnje za ovim preparatima je to što korisnici sve više uviđaju značaj preventive u uslovima kad život postaje sve brži i stresniji, smatra Olivera Beuković, direktorka Product tima „Hemofarma“. Ovaj najveći domaći proizvođač lekova na vreme je uočio taj trend i danas raspolaže najbrojnijom i najkompletnijom ponudom OTC preparata i dodataka ishrani, koji čine oko 13-15% ukupnog prometa kompanije na tržištu Srbije.
„Osluškujući potrebe tržišta, prateći terapijske i zakonske trendove u ovoj oblasti, intenzivno dopunjavamo svoju paletu ove vrste proizvoda novim preparatima, a veliki broj njih nastao je kao rezultat sopstvenog razvoja i istraživanja. U „Hemofarmu” ne postoji razlika u načinu proizvodnje između lekova koji se izdaju na recept i grupe OTC preparata i dodataka ishrani – „Hemofarm“ je društveno odgovorna kompanija koja veliki značaj pridaje preventivi, pa se u oba slučaja proizvodni procesi baziraju na međunarodno priznatim propisima Dobre proizvođačke prakse (GMP), što u suštini samo potvrđuje visok kvalitet preparata”, naglašava Beuković.
Kompanija „Ivančić i sinovi“ preko dve decenije distribuira, razvija i proizvodi sopstvene dodatke ishrani. „Od započinjanja naše proizvodnje, kad je na tržištu bilo malo ovakvih proizvoda, naša četiri probiotska proizvoda su postala prepoznatljiv brend na ovom i okolnim tržištima. Razvijali smo ih u saradnji sa poznatim svetskim proizvođačima, kakav je francusko-kanadski Institut Lallemand Rosell. U vreme kada smo se pojavili i lansirali pojedine proizvode oni su nedostajali tržištu, i sama svest o njihovoj upotrebi u stručnoj i opštoj javnosti je bila na niskom nivou. Puno vremena, rada, truda i novca uloženo je da bi se svest o upotrebi pojedinih proizvoda razvila, a mi smo bili pioniri u tome“, kaže za B&F Nada Milovanović-Ivančić, zamenica generalnog direktora kompanije “Ivančić i sinovi”.
Uporedo sa širenjem asortimana, u Srbiji su pooštravani uslovi proizvodnje i regulative, a regulisano je i oglašavanje. “Dodaci ishrani su u jednom periodu bili prilično labavo regulisani, što je omogućavalo da se na tržištu nađu i brojni proizvodi koji nisu adekvatno ni proizvedeni ni kontrolisani. Herbalni lekovi su, na primer, bili nepoznata kategorija. Ova vrsta proizvoda je bila neka vrsta “sive” zone – teško je bilo uspostaviti kriterijume za kategorisanje proizvoda, a često se postavljalo pitanje kako ostvariti izvoz u druge zemlje čiji su propisi brže napredovali nego naši. Danas to više nije tako i mogu da kažem da su sada pravila mnogo jasnija, regulatorni mehanizmi prilično razrađeni i, mada Srbija još uvek nema zrelu situaciju, mnogo smo napredovali. Kad kažem “zrelu situaciju” mislim i na proizvođače, i na državne ustanove. Saradnja nam još uvek nije jača strana i dijalog vlasti i privrede, kao i udruživanje privrede, moraju da se unaprede – uz strpljenje i razumevanje sa obe strane”, smatra Aleksandra Mirić, izvršni direktor za lanac snabdevanja kompanije „Pharmanova”.
Danas svaki dijetetski proizvod mora da se upiše u registar dijetetskih suplemenata i da, ako se pušta u promet, ima broj rešenja na kutiji koje izdaje Ministarstvo zdravlja. „Ovaj propis je stupio na snagu 2010, a mi smo bili među prvima koji su se usaglasili sa novim pravilnikom. Da bi se dijetetski proizvod upisao u registar potrebno je napraviti obimnu dokumentaciju, a registruje se u tri faze: kategorizacijom i dobijanjem mišljenja na Farmaceutskom fakultetu, dobijanjem atesta ovlašćene laboratorije o zdravstvenoj ispravnosti, i upisom u registar Ministarstva zdravlja sa svom prethodno navedenom dokumentacijom”, nabraja Nada Milovanović-Ivančić. Rok za izdavanje rešenja za puštanje u promet je nekoliko meseci od datuma kad je dokumentacija podneta Ministarstvu, te cela procedura traje više meseci do godinu dana. „U budućnosti će sve biti još komplikovanije i zahtevaće mnogo veća ulaganja i znanja nego pre“, kaže ova sagovornica B&F.
Spas u stimulisanju proizvodnje
Iako u uslovima krize sve više ljudi poseže za samolečenjem, ni ta okolnost, kao ni postojanje kvalitetnih domaćih proizvođača OTC preparata, nisu u ovom trenutku značajan pokretač rasta domaće proizvodnje u većim razmerama.
Dva su razloga za to. Prvo, učešće prodaje ovih proizvoda na srpskom tržištu iznosi svega nekih 11% od vrednosti celog farmaceutskog tržišta, odnosno svega 9,3 milijarde dinara prema 80 milijardi dinara ukupnog prometa. Drugo, jako malo ovih preparata se zaista proizvodi u Srbiji, dok je mnogo veći broj kompanija koje uvoze ovu vrstu proizvoda, kaže zamenica direktora kompanije „Ivančić i sinovi”. „Dijetetski suplementi i herbalni lekovi mogu da budu samo dopuna ukupnom farmaceutskom tržištu i da u situacijama kada i tržište lekova pada, a veliki pad se tek očekuje u 2015. godini, njihova potrošnja, ako je moguće, makar malo ublaži urušavanje farmaceuskog tržišta, do koga će svakako doći”.
Tajna opstanka „Ivančića” je u fleksibilnosti i kvalitetnim proizvodima, radu i stalnom ulaganju u tržište. „Rast naše kompanije je dvocifren, kontinuiran i stalan, što je zadovoljavajući rezultat u situaciji kada celo tržište pada”, kaže Milovanović-Ivančić, i dodaje da bi država trebalo da stimuliše proizvođače, jer je to jedini način da se ekonomija vrati na zdrave temelje.
Strateška orijentacija „Pharmanove”, koja se proizvodnjom bavi od 1996. godine je da razvojem sopstvenih novih proizvoda i širenjem portfolija angažuje što veći broj domaćih proizvođača sirovina i na taj način doprinese jačanju domaće privrede, što se posebno odnosi na biljne proizvode za koje Srbija poseduje potencijal, ističe Aleksandra Marić. „Sve je više ljudi koji su zainteresovani da se bave svojim zdravljem i preventivom, da izbegnu hemijske proizvode i vrate se prirodi. S druge strane, sve više proizvođača je zainteresovano da se bavi ovakvom proizvodnjom. Ovo je jedna logična interakcija privrede i zahteva tržišta”.
Ali, da bi se pozicija na ovakvom tržištu održala, neophodno je usvajati promene u svim segmentima poslovanja. “Tržište se menja – ako niste u stanju da pratite trendove, nestaćete. Naučne i tehničke kriterijume ne možemo da dovodimo u pitanje, oni su uspostavljeni na svetskom nivou, ali od nas zavisi da li ćemo projektovati komplikovane, dugotrajne i skupe procedure ili ulagati napore da stalno kritički posmatramo ono što smo postigli, i nastojati da stvari pojednostavimo i olakšamo”, kaže Marić.
„Pharmanova” je jedan od osnivača udruženja proizvođača biljnih sirovina i biljnih proizvoda u Srbiji, „Herbal Pharma Net”, i aktivni član Grupacije proizvođača i distributera dodataka ishrani pri Privrednoj komori Srbije. „Ideja našeg udruživanja je bila da skrenemo pažnju na činjenicu da Srbija raspolaže resursima za razvoj pre svega biljnih proizvoda i mogućnošću da se pokrije ceo lanac snabdevanja – od gajenja lekovitog bilja, preko njegove eksploatacije i prerade, do proizvodnje gotovih proizvoda”, kaže Marić.
Proizvodnjom biljnih proizvoda se uglavnom bave mala porodična preduzeća i nekoliko srednjih preduzeća, koja ulažu velike napore u svoju proizvodnju i pojedinačno ne predstavljaju bitne privredne faktore, napominje sagovornica B&F. „Međutim, ako se sagledaju ukupne aktivnosti naše grane, ukupan prihod i broj zaposlenih, mi predstavljamo zdravu snagu ove zemlje.”
Neki od ciljeva udruženja „Herbal Pharma Net” su međusobno povezivanje proizvođača, efikasna razmena znanja i uspostavljanje boljeg lanca snabdevanja, povezivanje sa strukovnim, potpornim i naučnim institucijama, zajedničke obuke, nastupanje na sajmovima i ostvarivanje i očuvanje zajedničkih interesa i potreba u oblastima od interesa. „Srbija ima veliki potencijal u proizvodnji biljnih proizvoda u kategorijama dodataka ishrani i biljnih lekova i šteta je što kao grana nismo aktivniji u promovisanju ovih ideja kako bi one prerasle u državnu strategiju razvoja”, zaključuje naša sagovornica iz „Pharmanove”.
broj 110, septembar 2014.
Zbog stalnih potreba za odgovarajućim kadrovima u proizvodnji vetrogeneratora u Subotici, kompanija Siemens razmatra mogućnost da učenicima koji se opredele za upis smera bravar-zavarivač obezbedi praksu u fabrici kako bi se već tokom školovanja upoznali sa procesom rada, kao i materijalnu nadoknadu za njihov rad. U poslu zavarivača, žene su često bolje od muškaraca, „jer su staloženije i imaju stabilniju ruku“, tvrdi Aleksandar Đorđević, tehnolog i inspektor zavarivanja ali i zavarivač i član UO Društva za unapređivanje kvaliteta zavarivanja, koji se u ovaj posao zaljubio „na prvu varnicu“ i kaže da se nikada nije pokajao.
Kompanija Siemens u svojoj fabrici generatora u Subotici zapošljava skoro 1.000 ljudi, a broj radnih mesta je samo tokom poslednjih godinu dana – udvostručen. Taj rast bi verovatno bio i veći, kada bi u fabrici lakše dolazili do odgovarajućih kadrova. „U Subotici nedostaju operateri na CNC masinama, ali i zavarivači i farbari pa smo primorani da pri selekciji pravimo određene kompromise selektujući kandidate kod kojih procenimo da imaju želju i potecijal da usvoje znanja i obuke koje mi obezbeđujemo jer onih sa specifičnim iskustvom i znanjem nema“, opisuje kako to snalaženje izgleda Desa Damljanović, rukovodilac HR odeljenja u ovoj kompaniji. Iako se na oglase za poslove koji zahtevaju trogodišnje ili četvorogodišnje obrazovanje javljaju i kandidati sa fakultetskim diplomama, Siemens nastoji da usled nedostataka profila koji im zaista trebaju, zaposli one koji imaju bar neko predznanje iz delatnosti za koju konkurišu.
Zato prednost imaju profili iz mašinske i elktrotehničke struke, što je uticalo i da se interne obuke za novozaposlene, koje su ranije trajale više meseci, sada obave za dvostruko kraći period. Ušteda vremena koje se potroši na uvođenje novih radnika u posao bi bila još veća, naglašava Damljanović, kada bi kompanija na tržištu rada mogla da pronađe odgovarajuće profile, koji su već kroz školovanje pored teorijskog, usvojili i neophodna praktična znanja.
S obzirom da konkurentska prednost na tržištu pre svega zavisi upravo od znanja, u kompaniji su odlučili da ne čekaju na ishode obrazovnih reformi i da neke od profila koji im nedostaju pokušaju da obezbede sopstvenom inicijativom. „Na osnovu petogodišnjeg plana razvoja naše fabrike u Subotici, zaključili smo da nam je neophodno da obezbedimo radnike koji su obučeni za profil bravar-zavarivač. Zahvaljujući podršci GIZ-a, stupili smo u kontakt sa Tehničkom školom „Ivan Sarić“ iz Subotice sa predlogom da uspostavimo saradnju u obrazovanju ovog profila“, kaže Damljanović i dodaje: „Ranije smo na ova radna mesta zapošljavali zavarivače koji su prvo morali da prođu internu obuku u našoj kompaniji u Srbiji, a potom smo ih slali u Nemačku na dodatne specijalizacije. Tek nakon toga, mogli su da počnu da rade u subotičkoj fabrici. S obzirom da su stekli kompetencije koje su izuzetno tražene i u drugim preduzećima u Srbiji, dešavalo nam se da neki od njih pređu u druge kompanije. Ali, to je rizik na koji svaki poslodavac mora da računa kada su u pitanju deficitarni kadrovi“. Naša sagovornica je uverena da bi, iz tih razloga, obrazovanje budućih bravara – zavarivača u subotičkoj školi, ukolko bi se odazvao dovoljan broj đaka, bilo od koristi ne samo za Siemens, već i za celu loklanu zajednicu. „Nadam se da će i učenici i njihovi roditelji shvatiti koliko je ovo zanimanje perspektivno. U Evropi radni sat zavarivača sa licencama, odnosno atestima, neretko košta koliko i radni sat inženjera, a to je trend koji se i ovde već polako prepoznaje. Zato će Siemens, kada dogovor dogovor sa školom bude finalizovan, učenicima oobezbediti praksu u našoj fabrici, kako bi se već tokom školovanja upoznali sa procesom rada, a praktikantima će biti obezbeđena i određena nadoknada za njihov rad“.
Što veštiji, to plaćeniji
Sličnih pokušaja je bilo i ranije, kada je na inicijativu preduzeća Messer Tehnogas u Srbiji otvoreno 5 odeljenja za školovanje zavarivača na smeru Tehničar za reparaturu. „Međutim, u njihovom nastavnom programu praksa nije bila odgovarajuće zastupljena, kao što je to slučaj sa dualnim sistemom za koji se zalaže GIZ“, ocenjuje Aleksandar Đorđević, zavarivač i član UO Društva za unapređivanje kvaliteta zavarivanja. Đorđević se, kaže, iako ga je otkrio tek u 35. godini, zaljubio u ovaj zanat „na prvu varnicu“, a i danas se kroz aktivnosti Društva bori za unapređenje položaja zavarivača.
Potrebu za školovanjem ovog profila koji je neophodan u mašinskoj, energetskoj i građevinskoj industriji, ne treba posebno dokazivati – dovoljno je otvoriti oglase za posao, u kojima brojne kompanije traže atestirane zavarivače. Đorđević objašnjava da su atesti potvrda da zavarivač poseduje odgovarajuće praktično znanje, a izdaju ih akreditovane ustanove kao što su Zavod za zavarivanje, Institut Goša i brojni drugi. Dobri zavarivači obično imaju nekoliko sertifikata, prema različitim kriterijumima koje ovaj zanat traži (tehnika zavarivanja, vrsta materijala, debljina materijala), i zahvaljujući tome veoma lako dolaze do posla.
Naš sagovornik ocenjuje da ni mladi ni njihovi roditelji nisu dovoljno informisani o takvim kretanjima na tržištu, odnosno da je reč o zanatu od kojeg može veoma pristojno da se živi. „Iako zavarivači u Srbiji ne mogu da ostvare zarade kao njihove kolege u razvijenijim zemljama, oni zarađuju više od mnogih drugih profesija, čak i nekih koje zahtevaju visoko obrazovanje. Zavarivači u preduzećima u proseku zarađuju oko 500 evra, ali zavisno od radnog mesta, zarada može biti višestruko veća. Na primer, zavarivači na kotlovskim postrojenjima u termoelektranama za mesec dana remonta postrojenja zarade oko 2.500 evra“.
Žene imaju stabilniju ruku
Zbog ogromne potražnje, veliki broj zavarivača radi i dodatne poslove, pa na kraju meseca oni imaju veoma pristojne prihode u odnosu na domaći standard. Ovo znimanje je i svojevrstan „globalni pasoš“ za one koji su stvarno kvalitetni u svom poslu, pa u inostranstvu mogu da zarade daleko više. „Skoro sam boravio u Norveškoj, gde zavarivači zarađuju čak 4.500 do 7.000 evra mesečno. Međutim, za većinu naših zavarivača prepreka je nepoznavanje stranih jezika i činjenica da su svoje radno iskustvo stekli na tehnologijama koje su u razvijenim zemljama već odavno prevaziđene“, komentariše Đorđević. „Takođe, treba razbiti zabludu da je zavarivanje isključivo muški posao, jer za žene važi da imaju stabilniju ruku i da su staloženije. Kada su kineske firme radile u Srbiji, dovodile su svoje zavarivače, i sve su bile –žene!“
Kod nas su, međutim, muškarci i žene ravnopravni po slaboj zainteresovanosti da upišu škole koje obrazuju za ovaj profil, kao i po pomami za fakultetskim diplomama. A kada ih steknu, mnogi su primorani da se prijavljuju za poslove za koje nisu morali da studiraju. „Često nam se na oglase za pozicije za koje je potrebna srednja škola javljaju fakultetski obrazovani ljudi, što je svojevrstan gubitak kako za njih tako i za ceo sistem jer je uloženo mnogo vremena i novca u njihovo obrazovanje i sticanje zvanja koje, na kraju, tržište rada ne prepoznaje kao potrebno“, opisuje iskustvo kompanije Siemens Desa Damljanović. Zato, veruje, uporedo sa ekonomskim reformama treba raditi i na „reformisanju“ predrasuda da zanati ne mogu biti unosni. Naprotiv, vešte zanatlije su onaj deo radne snage koje automatizacija ne može da zameni. „I zato je dobro da se mladi opredeljuju za struke koje će im opobezbediti posao u proizvodnji, jer proizvodnja je najvažniji oslonac svake jake ekonomije u svetu“, poručuje Damljanović.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“
Prošle nedelje je Džon Bejner, predsednik Kongresa, objasnio publici u American Enterpriseinstitutu šta koči zapošljavanje u Americi: lenjost. Ljudi, kaže on, „nekako misle… ne moram da radim. Neću ovo da radim. Bolje mi je da sedim kući“. Tako ti 47 posto, Betmene!
Dva demografska trenda, brzina s kojom ljudi voljno ili nevoljno menjaju prebivalište kao i starenje stanovništva i smanjivanje raspoložive radne snage nalažu nam da, na globalnom nivou, o pitanjima nataliteta, države, nacije, nacionalnog identiteta i važnosti dijaspore kao „virtuelne pokrajine“, razmišljamo na sasvim drugačiji način. Srbija tu ne može biti izuzetak, kaže u intervjuu za Biznis i Finansije ekonomista Vladimir Grečić, stručnjak za dobrovoljne migracije, čije su dve ćerke takođe deo srpske dijaspore.
Pokret protiv klimatskih promena je napravio skroman napredak u borbi protiv korporacijskih interesa, kaže Naomi Klajn autorka „Doktrine šoka“. Ali kako ona misli da će njena najnovija knjiga „Kapitalizam protiv klime“ pomoći da se ljudi pokrenu?
Naomi Klajn je zvezda nove američke levice. Ova autorka i aktivistkinja ima 44 godine. Napisala je dva blokbastera, kombinaciju izveštaja sa terena i ekonomske analize, koji teraju ljude da dobro preispitaju sve što uzimaju zdravo za gotovo: izbore pri kupovini, mesto Amerike u svetu te razorne posledice tajne trgovinske politike i obesne ideologije slobodnog tržišta. Usput je stekla i poštovaoce među naučnicima, zvezdama i demonstrantima koji protestuju na ulicima i u fabrikama.
Njena prva knjiga “Ne Logo”, o moćima marki nad radnicima iz jezivih fabrika u Aziji koji prave proizvode (i potrošačima u Americi i Evropi koji ih kupuju), je ispolitizirala generaciju današnjih dvadesetogodišnjaka. Postala je priručnik protesta protiv globalizacije i inspirisala dva albuma Rejdioheda.
Sedam godina kasnije, njena druga knjiga “Doktrina šoka” je analizirala kako se ratovi, vojni udari i prirodne nepogode koriste kao izgovor za primenu takozvanih mera “slobodnog tržišta”. Klajn se sada vraća, pišući o kapitalizmu, samo što ovog puta sudbina čitave planete visi o koncu. U svojoj novoj knjizi, “Ovo menja sve: kapitalizam protiv klime”, Klajn se nada da će inicirati masovni pokret koji bi – napokon – izazvao neophodne radikalne promene kojima bi se izbegla katastrofa globalnog zagrevanja i u isto vreme popravio kapitalizam. Brani ideju da smo o klimatskoj krizi razmišljali iz pogrešnog ugla: problem nije ugljenik, već kapitalizam, njegova ekstremna antiregulatorna verzija koja je zgrabila globalnu ekonomiju još osamdesetih godina prošlog veka i usmerila nas ka uništenju i sve dubljoj nejednakosti.
“Mislim da se nalazimo na putanji sudara”, kaže Klajn. Pre 25 godina, kada je prvi klimatolog pozvan da pred Kongresom svedoči o promenama zakona po pitanju globalnog zagrevanja, možda je bilo vremena da velike industrije smanje svoj otisak ugljenika. Međutim, vlade su u tom momentu smatrale da industriji ne treba stavljati nikakva ograničenja. “Tokom tog perioda”, piše Klajn, “proširili smo puteve sa dve trake na autoputeve koji bljuju ugljendioksid do superautoputeva sa šest traka”.
Kada smo je posetili u njenom domu u Torontu, Klajn je u svojoj agendi kombinovala uobičajene obaveze autora, javna čitanja i televizijske intervjue sa planiranjem događaja u Njujorku koji je opisan kao najveći klimatski marš ikada viđen. Njen muž, reditelj dokumentarnih filmova, je na terenu i snima prateći film koji treba da bude prikazan u januaru. Tokom našeg razgovora, njih dvoje razmenjuju poruke.
Klajn ne odgovara ideji koju većina ljudi ima o posvećenim borcima za ekologiju. Vozi auto (hibrid). Putuje avionom, verovatno češće nego mnogi i za sobom ima dovoljno vazdušnih milja da, po sopstvenom priznanju, može da bude proglašena za “klimatskog kriminalca”. U njenom vrtu se nalazi jedna plastična dečja kućica jarkih boja koja je verovatno proizvedena u Kini. Ipak, priznaje da se rasplače kada pomisli na budućnost tokom klimatskih promena.
Tokom dugog razgovora za trpezarijskim stolom, Klajn kaže da nema nameru da iz svog života protera plastiku i fosilna goriva. Kaže da neće dozvoliti da padne u zamku igara u kojima jedni druge hvatamo u lošim navikama. Ona definitivno ne podržava ideju da klimatske promene po važnosti prevazilaze sve ostalo.
“Mislim da su borci za ekologiju već dovoljno bili uskogrudi kada su govorili da ‘Naša borba prevazilazi sva ostala pitanja’ ili da ‘Vaši ciljevi nisu važni jer ništa neće biti važno jednom kada Zemlja bude bila spaljena’”. Klajn kaže da posvećeni borci za ekologiju ionako nisu njena meta. “Manje razmišljam o tome šta će zeleni da urade, već šta će da urade oni koji nisu deo tog pokreta”, kaže ona. “Ova knjiga nije napisana za ekološki pokret. Pisana je za ljude koji nikada ne bi pročitali knjigu o klimatskim promenama, ali koje interesuje ekonomska jednakost drugih vrsta”.
Klajn veruje da na tom polju može da uradi najviše dobra. “Želim da budem, ako to mogu, most za ljude koji čitaju ‘Doktrinu šoka’, ‘No logo’. Ljude koji zbog bilo kojeg razloga ostaju pasivni”.
Klajn priznaje da joj je bilo potrebno tri godine “mariniranja” u materijalu, iako ima reputaciju da iznosi pametne ekonomske analize i da ima prvoklasan tim istraživača, koje velikodušno hvali i u svojim knjigama i razgovorima. “Imam pomoć od neverovatnih istraživača. To je ono na šta u suštini trošim novac – na istraživanje”, kaže ona. “Način na koji se o klimi razgovara je toliko nepostojan i apstraktan i ujedno je i muški domen, što tera žene da prevrću očima i da se osećaju nedovoljno kvalifikovanim”, kaže ona. “I sama sam morala da se borim sa tim osećajem kako bih mogla da pišem o ovome”.
Ideja da piše o klimatskim promenama je obuzela Klajn negde u vreme klimatskog samita u Kopenhagenu 2009. godine, koji je danas legendaran po propasti međunarodne diplomatije. Samit svetskih lidera, organizovan ubrzo pošto je SAD dobila svog prvog “zelenog predsednika”, kada je izabran Barak Obama, trebalo je da glavne ekonomije stavi na lak put smanjenja zagađenja.
Klajn je došla na sastanak planirajući da piše o velikom sukobu između bogatih i siromašnih zemalja oko istorijske odgovornosti koju imaju Amerika i Evropa za klimatske promene. Usudila se da se ponada u jednom trenutku da će dogovor u vezi sa klimom biti veliki kompenzator koji će nadoknaditi Africi i Aziji sve što joj je učinio kolonijalizam. Međutim, samit je pokleknuo pod težinom tih očekivanja. Lideri iz Afrike i malih južnopacifičkih država, koje se polako dave zbog podizanja nivoa okeana, su želeli agresivniju akciju koja bi ograničila porast temperature na 1,5 stepeni Celzijusa; lideri bogatih zemalja su taj predlog ocenili kao loš za poslovanje i odbili su ga, plašeći se da bi ih koštao glasova.
“Nisam bila spremna za to da će tu pasivnost od strane industrijalizovanog sveta nazvati rasizmom”, kaže Klajn. “Iznenadilo me je što afrički delegati koriste reči kao što je genocid, opisujući povećanje od dva stepena kao dozvolu da Afrika izgori.” Klajn pravi malu pauzu. “Iskustvo u Kopenhagenu me je istraumiralo”.
Bio je to težak period za Klajn i na ličnom planu. Posle objavljivanja knjige “Doktrina šoka”, bila je na putu dve godine. Jedva da je viđala svog supruga. Dok je putovala po svetu, držala govore i bila hvaljena kao neko ko inspiriše druge, njen život je ušao u slepu ulicu. “Mislim da sam bila duboko depresivna tokom 2008. – 2009.”, kaže ona. “Stalno sam sebi govorila da neću da širim beznađe. Ima pripadnika američke levice koji se samo popnu na scenu i održe mračne i apokaliptične prezentacije, što može da bude jako privlačno. Dovoljno sam ih se nagledala da sam sama sebi rekla da ako ikada dođem do te tačke, da ću ostati kod kuće.” Bila je ubeđena da je vreme da se povuče, barem na neko vreme. “Osećala sam da nemam šta da ponudim, van zadovoljavanja sopstvenog očaja”.
Bilo je i drugih poteškoća. Klajn piše u knjizi o iznenađujućoj spoznaji da ipak želi decu i o sopstvenoj borbi kroz ono što zove “fabrika plodnosti” i pobačajima, pre nego što je konačno ostala trudna. Njen sin Toma je ovog leta napunio dve godine. Knjiga je posvećena njemu. Dok ju je spremala za objavljivanje, otkrili su joj i operisali rak tiroide. Otvoreno kaže da o svojoj bolesti više od ovoga ne želi da razgovara.
Poruka ove knjige će zvučati poznato onima koji su čitali njena ranija dela ili analizu nejednakostiTomasa Piketa. Kapitalizam, pošto je bio oslobođen bilo kakvih regulativnih stega osamdesetih godina prošlog veka, je proširio jaz između bogatih i siromašnih. Na vrhu od prošle godine tri posto drži 55 posto celokupnog bogatstva, dok su 1989. držali 45 posto. Najnižih 90 posto je kontrolisalo 24,7 posto bogatstva, prema statističkim podacima koje je prošlog meseca objavila Federalna rezerva.
“Nije kao da je sve u redu osim što temperatura malo skače”, kaže Klajn. “Da je jedini problem sa kapitalizmom taj mali porast temperature, stvarno bismo bili skuvani. Činjenica je da sistem pati od mnogo različitih problema, a povrh svega on još i narušava ravnotežu života na planeti”.
Klajn veruje da su jaz između jedan posto i svih ostalih i bespomoćnosti lokalnih vlasti da preuzmu kontrolu, posledice globalnog kapitala. Ako bismo sledili njen predlog za akciju, to bi značilo nasilno preuzimanje velikih delova ekološkog pokreta. Čini se da bi to bilo opravdano. Ekološke grupe su izgubile vreme pokušavajući da na svoju strane stave velike biznise, kao i na to da milijardere privole da primenjuju pro-klimatske mere, kaže ona. U međuvremenu, privreda je nastavila da bljuje ugljenik, što je znatno otežalo oporavak klime.
“Potrebna nam je ideološka bitka. Još uvek je politički nezamislivo da se direktno primenjuju novčane kazne protiv zagađivača, posebno u SAD.” Klajn smatra da je trebalo da borci za ekologiju krenu u rat protiv biznisa i celog koncepta kapitalizma.
U uznemirujućem poglavlju, iznosi detalje kako je najveća grupa zelenih u SAD Nature Conservancy, najviše novca zaradila od naftnih i gasnih bušotina na parceli u Tekasu koju je ostavili po strani na čuvanje. Piše o košmarnim scenarijima geološkog inženjeringa prskanjem morske vode u nebo kako bi se stvorio omotač od oblaka ili simulacijama vulkanske erupcije koja bi napunila donju atmosferu pepelom.
Na drugom mestu, Klajn napada Ričarda Brensona zbog toga što nije ispunio obećanje da će odvojiti tri milijarde dolara za borbu protiv klimatskih promena. “Toliko je nade stavljeno u ovo paradu milijardera kako bi se pomirio kapitalizam sa klimom”, kaže ona.
“Kada je Brenson ušao u igru sa klimom, postavio ju je kao alternativu regulativi”. Rekao je “Vlade neće ovo učiniti, mi ćemo. Idite na UN samit o klimi za nekoliko nedelja i sve će biti nova zelena ekonomija i predsednik Banke Amerike će sesti sa predsednikom Meksika, sve to ćemo napraviti zajedno.” Klajn je i dalje iznervirana. “To je opasna ideja u ovoj istorijskoj fazi. Sada imamo dve decenije da procenimo taj model. Ne govorimo ovde o teoriji, govorimo o postignutim rezultatima. Mislim da je fer reći: OK, probali smo na vaš način i nemamo još jednu deceniju za gubljenje”.
Istina je da Klajn ne daje konkretne detalje ni u knjizi ni tokom razgovora kako bi ovo trebalo da se desi. U knjizi govori o “momentu ključanja” – kada popularni protesti budu krenuli u smeru pravih promena – što dolazi posle poglavlja u knjizi pod nazivom “Magično razmišljanje”. Postoji interesantan neuspeh da se zaista pozabavimo pitanjima rešenja primenjivih u stvarnom svetu, i Klajn je sigurno očekivala ovo pitanje. Pogotovo uzevši u obzir da je često akutno bila fokusirana na ono što je popularnim pokretima potrebno da bi doveli do prave promene. Njena poruka pokretu Okupirajte Vol Strit je bila da pokret mora da formira jasne strukture i institucije. Ako će kapitalizam da uništi svet, zašto ne bi popravio sam sebe, makar samo radi sopstvenog preživljavanja?
“Ne znam da li kapitalizam želi bilo šta. Sam sistem ne razmišlja kao entitet – razmišlja kao grupa jedinica koje traže profit i koje su isključivo zainteresovane samo za sebe.” Na pitanje zašto je Obama marginalizovana figura u njenoj knjizi, Klajn ne daje jasan odgovor. “Mislim da je Obama interesantan, ali više kao odsustvo”, kaže ona. “Obama je trebalo da iskoristi izmirenje dugova iz 2009. kako bi nametnuo nova pravila automobilskoj industriji”, kaže ona. (Obama je u stvari iskoristio ovo kako bi uložio do sto milijardi u modernizaciju domova, podzemne železnice i preduzimanje drugih mera u korist klime, ali Klajn je ovo sasvim previdela op.a). “Činjenica da je Obama propustio taj trenutak je za mene jedna od najvećih tragedija našeg vremema”.
Rešenje koje predlaže se okvirno bazira na razuđenim grupama aktivista, grasruts incijativama i pripadnicima plemenskih zajednica koji su spreni da preuzmu korporativnu vlast koju Veliko zeleno nije. Klajn priznaje da je većina grupa zelenih isuviše bela, muška i orijentisana ka srednjoj klasi da bi mogla da ostvari vezu sa ženama, Amerikancima afričkog ili latino porekla i siromašnima koji će snositi najgore posledice klimatske promene. Seća se da u svojim prvim manifestima, pripadnici pokreta Okupirajte Vol strit nisu uopšte pominjali pitanje globalnog zagrevanja.
Klajn se nalazi u odboru jedne od nastajućih grupa grasruts inicijative: 350.org je imao ključnu ulogu u preispitivanju svetskog projekta cevovoda, the Keystone XL, dok nije bio prihvaćen kao jedna od najvažnijih odluka predsednika Obame u vezi sa očuvanjem okoline. Keystone XL projekat je trebalo da transportuje uljni pesak iz njegovog ležišta u Alberti i verovatno bi bio uveliko na putu da bude završen da protesti 350.org i posednika u Nebraski od njega nisu napravili nacionalno pitanje. Obama je u više navrata odlagao donošenje odluke u vezi sa cevovodom. Odlučujući faktor je svakako bilo mešanje bogatih donora iza kulisa, koji podržavaju Demokratsku partiju i koji su pretili da će povući svoju finansijsku podršku pred izbore.
I pored toga, Klajn vidi Keystone borbu, raspostranjene lokalne proteste protiv frakturisanja i campus divestment kampanje kao pravi put po pitanju klimatskih promena. Smatra da pojedinac ne može da uradi išta značajno i daje primere impresivnih napora Toronta da smanji emisiju ugljenika. “Na neki način je to bila propast”. kaže ona. “Dok mi delamo u prilog ekologije, emisije ugljenika naše zemlje rastu zbog uljanog peska. Ljudi su počeli da se osećaju kao budale. Kao naivčine.”
Ide toliko daleko da u istu vreću stavlja lidere zelenog centra i grupe kao što je to Heartland Institute, koji poriče postojanje klimatskih promena. “Između zaposlenih u Heartlandu, koji prihvataju da je klimatska promena jako opasna po naš ekonomski i društveni sistem i stoga poriču njenu realnost, i onih koji tvrde da klimatska promena zahteva minorna podešavanja u svakodnevnom poslovanju, na taj način dozvoljavajući sebi da veruju u njenu realnost, ne zna se ko se više samoobmanjuje”, Klajn piše u knjizi.
To su ratoborne reči. Tokom proteklih nekoliko godina, lobi nafte i uglja i sve više super-bogatih ultra-konzervativaca u Americi je potrošilo blizu jedne milijarde godišnje na izgradnju mreže desničarskih organizacija koje blokiraju napore da se smanji emisija ugljenika koji izaziva klimatske promene i to tako što tvrde da se te promene uopšte ne dešavaju. Više od polovine republikanaca u Kongresu poriče postojanje klimatskih promena.
Već ima naznaka negativnih rekacija na Tviteru od strane nekih blogeram boraca za sredinu, čak i pre objavljivanja knjige. Međutim, Klajn, koja je tokom godina morala da istrpi udare onih koji podržavaju korporacije posle izlaska dve njene knjige i besan napad zbog kritike ponašanja Izraela pema Palestincima, kaže da je spremna. “Mislim da sam izdržala i gore napade, koji su bili i ličniji i jači od onih koje očekujem posle ove knjige.”
Kaže da vidi novu vrstu klimatskih aktivista, spremnih da krenu na korporacijsku moć na način na koji Veliko zeleno nije. “Oni kreću direktno protiv kompanija fosilnih goriva, nasuprot tome da pokušavaju da sa njima posluju i nežno ih ubede da učine pravu stvar.”, kaže ona.
U isto vreme, smatra da je došlo do promene načina na koji ljudi jedni druge tretiraju.
“Ne očajavam. Uzbuđena sam onim što vidim. Mislim da je zadatak ogroman. Mislim da nismo ni blizu mesta na kome bi trebalo da budemo, ali mislim da smo na dobrom putu. Put postoji”, kaže ona.
Pilići se zakolju, očiste i operu u ledenoj vodi. Tako umiru bakterije, a čovek ostaje zdrav. „To je praksa u SAD, ali ne i kod nas“, kažu protivnici TTIP-a, „Ako se to uvede i kod nas, biće to kraj naše civilizacije“. Najmanje.
Jedna od najvažnijih novina u nastavnom programu za profil električara, koji će učenici moći da pohađaju od ove školske godine, je značajno veći obim prakse u preduzećima. S obzirom da je ovo zanimanje deficitarno, poslodavci su spremni da motivisanog učenika nagrade stipendijom i da ga po završetku školovanja odmah zaposle.
Svršeni osnovci koji se u junu opredele za zanimanje električara, obučavaće se po novom nastavnom programu koji je usaglašen sa savremenim tehnološkim zahtevima i prilagođen potrebama poslodavaca, najavljuje Milan Vukobrat, predsednik Zajednice elektrotehničkih škola i direktor ETŠ „Mihajlo Pupin“ iz Novog Sada. Program je koncipiran u saradnji Zavoda za unapređenje obrazovanja i predstavnika privrede, i pored sticanja neophodnih znanja za rad na električnim instalacijama u preduzećima i domaćinstvima, učenici će se kroz izborne predmete dodatno obučavati za poslove na ugradnji savremenih instalacija u sistemima kao što su protivpožarni sistemi, interfoni, sistemi nadzora i drugi.
Posebno značajna novina u nastavnom programu je veći obim praktične nastave koja će se pretežno obavljati u preduzećima. „To znači da učenik u prvoj godini jedan dan nedeljno provodi u školskoj radionici, gde savladava osnove praktičnih veština i elemente bezbednosti i zaštite na radu. U drugoj godini školovanja, učenik dva dana nedeljno provodi na praktičnoj nastavi u preduzeću, dok u trećoj, završnoj godini, na praksi u proizvodnji provodi tri dana nedeljno. Time smo izašli u susret zahtevima poslodavaca da učenik više vremena provodi u proizvodnji, da stekne radne navike i bolje upozna radne procese. Iskustvo koje smo do sada stekli kroz saradnju ETŠ „Mihajlo Pupin“ sa preduzećima je veoma ohrabrujuće. Poslodavcima je jako stalo da privuku kvalitetne radnike, posebno u deficitarnim zanimanjima u koje spadaju i mnogi zanatsko- tehnički profili, i spremni su da motivisanog učenika nagrade stipendijom i da ga po završetku školovanja odmah zaposle“, ističe Vukobrat. On dodaje da su među zainteresovanim poslodavcima, pored velikih kompanija, i uspešna i izvozno orijentisana mala i srednja preduzeća, a dodatna prednost osavremenjavanja ovog profila je što će učenik, zhavaljujući stečenim znanjima, moći i da pokrene sopstveni posao, ukolko to želi.
Mogućnosti daljeg obrazovanja
Komentraičući protivurečnu situaciju da poslodavci ne mogu da nađu profile koji im trebaju, a da sa druge strane veliki broj mladih ljudi godinama čeka na posao, naš sagovornik kao jedan od razloga navodi i nedovoljnu informisanost javnosti o promenama u statusu zanatsko-tehničkih zanimanja na tržištu rada: ona su ne samo tražena, već i dobro plaćena u odnosu na prosečnu zaradu u Srbiji, a savremena proizvodnja je zasnovana na visokom stepenu automatizacije i bezbednosnih standarda. Uprkos tome, elektrotehničke škole u pogledu upisa trogodišnjih zanimanja dele sudbinu ostalih srednjih stručnih škola. „Evidentno je opadanje interesovanja za `majstorska` zanimanja usled delovanja više faktora. Na prvom mestu je široko rasprostranjen stav da to nisu atraktivna zanimanja, a na negativan trend upisa trogodišnjih profila utiče i demografski faktor, odnosno smanjenje ukupne populacije učenika, kao i upisna politika koja ima za posledicu prelivanje ka četvorogodišnjim zanimanjima. U upisnoj kvoti trogodišnja zanimanja učestvuju sa oko 15%, što je nedovoljno da odgovori potrebama tržišta“, ocenjuje Vukobrat.
Povrh toga, ističe, praksa pokazuje da i oni koji upišu trogodišnje profile to retko rade zato što zaista imaju želju da se bave određenom profesijom, već je najčešći razlog nedovoljan broj bodova za upis na četvorogodišnja zanimanja, odnosno slab uspeh u osnovnoj školi. Među zanatsko-tehničkim zanimanjima, najpopularniji profil je autoelektričar, koji većina upisanih pohađa sa ciljem da nastave ili prošire porodični posao. Sa druge strane, veoma je slab interes za profil montera telekomunikacionih mreža, kojih nema na tržištu rada. Potrebe poslodavaca za ovim, i drugim nedostajućim zanimanjima rešavaju se prekvalifikacijom nezaposlenih lica kroz vanredno školovanje, što je neracionalno i skupo.
Moderno poslovanje odlikuju veoma brze promene. U skladu sa tim, promene u obrazovanju zanatsko tehničkih profila, kao i celokupna reforma srednjeg stručnog obrazovanja, usmerene su na cilj da mladi kroz školovanje steknu što više kompetencija, kako bi bili sposobni da što pre nađu posao i brže se prilagode zahtevima da mogu da rade na različitim radnim mestima. „Uz to, učenici tokom školovanja izučavaju i elemente preduzetničkih veština, osnivaju virtuelne firme i učestvuju na odgovarajućim takmičenjima. Tako ih podstičemo da veruju u sebe i razmišljaju o samozapošljavanju u situaciji kada je u zemlji svaki drugi mladi čovek u uzrastu do 24 godine nezaposlen“.
Bilo da se opredele za zanimanje električara, ili neki drugi zanatski profil, učenici koji završe trogodišnje obrazovanje mogu da nastave školovanje kao vanredni učenici u srednjim školama i tako steknu dodatne kvalifikacije. Takođe, mogu da nastave sa formalnim obrazovanjem i na pojedinom visokim strukovnim školama, objašnjava naš sagovornik, ukazujući da je dodatno usavršavanje ne samo moguće, već i neophodno. „Školovanje, svakako, nije kraj obrazovanja; svi moraju tokom života da neprekidno uče i usavršavaju se. Tehnologija se danas razvija takvom brzinom, da samo oni koji dobro poznaju struku i prate novitete mogu ostati u poslu. Ostali, koji to ne shvate na vreme, bivaju isključeni sa tržišta rada pre ili kasnije. Pogledajte, na primer, koliko tokom godine treba da uči jedan serviser mobilne opreme da bi održao korak sa neprestanim tehnološkim promenama u toj industriji“.
Dobitna kombinacija
Za uspešan nastavak reforme u stručnom obrazovanju i značajnije smanjivanje nezaposlenosti među mladima, posebno je važno da se unapređuje partnerski odnos i saradnja sa privredom, naglašava Vukobrat. „U toj podeli posla, privredi pripada veće učešće u realizaciji praktične nastave za učenika, dok škola daje opšte i opštestručno obrazovanje. To je kombinacija u kojoj svi dobijaju: učeniku je obezbeđena kvalitetnija praktična nastava, privreda lakše dolazi do kadrova koji odgovaraju njenim potrebama, a škole više nisu opterećene kako da nabave novac za opremanje radionica, posebno u situaciji kada tehnologija zastareva za sve kraće vreme. Umesto toga, raspoloživi novac može da se uloži u inoviranje i podizanje kvaliteta ostalih vidova nastave“.
Još jedan važan uslov je uvođenje majstorskog ispita, kao što je predviđeno Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020, godine, kao i razvoj zanatskih komora. „Vraćanje ugleda majstorskom zvanju, povećanje atraktivnosti zanatskih zanimanja i komorsko povezivanje zanatlija neophodni su kako bi naše obrazovanje imalo jakog i pouzdanog partnera“, uveren je naš sagovornik. Slično modelu da pojedine domaće i strane kompanije finansiraju otvaranje novih smerova na tehničkim fakultetima da bi na taj način obezbedile kadrove koji su im potrebni, razvoj javno-privatnog partnerstva je poželjan oblik saradnje i između srednjih stručnih škola i privrede. „Tako stručno obrazovanje ispunjava svoju osnovnu svrhu – školuje pojedinca za svet rada. Ukoliko taj svet rada već ima svoje konkretno ime i konkretno radno mesto za svršenog učenika ili studenta, utoliko lakše možemo reći da smo ostvarili svoj društveni cilj. Stoga i polažem velike nade u uspeh ove faze projekta reforme srednjeg stručnog obrazovanja koja je fokusirana na trogodišnja tehnička zanimanja, i koju smo, uz podršku GIZ-a, započeli uvođenjem tri profila koja su veoma tražena na tržištu rada. Uveren sam da je javno – privatno partnerstvo moguće uspešno realizovati i na nivou srednjeg, pogotovo zanatskog obrazovanja“.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“
Problem nenaplativih kredita je tu i veoma je ozbiljan, posebno iz razloga što nije prognoziran veći privredni rast ni za ovu ni za narednu godinu, kaže Klaudio Ćezario, predsednik Izvršnog odbora UniCredit Banke u Srbiji, koja ulaže mnogo napora i novca kako bi se približila malim i srednjim preduzećima, ojačala svoju savetodavnu ulogu banke i ponudila proizvode i usluge koje zadovoljavaju njihove finansijske potrebe. Iako ne negira da će naredne dve godine biti teške za zemlju, Ćezario veruje da sadašnje Vladine mere štednje, predstavljaju dobru osnovu za budući privredni rast.
Visoki prinosi i niska kolebljivost povećavaju privlačnost za investitore državnih obveznica iz centralne i istočne Evrope, kaže se u najnovijem izveštaju Erste Grupe. Državne obveznice CIE donose veći prinos od nemačkih i francuskih petogodišnjih obveznica.
Tržište državnih obveznica CIE je postalo značajnije u proteklih nekoliko godina jer se popravio relativan rejting tih država u odnosu na evrozonu (nekoliko zemalja CIE je dobilo bolje rejtinge, dok su se rejtinzi mnogih zemalja evrozone pogoršali) i jer su se smanjili spredovi na CDS kreditne svopove. Prema najnovijem izveštaju Istraživačkog tima Erste Grupe pod nazivom „Evroobveznice CIE – optimalan izbor“, naročito ove godine su se državne obveznice CIE istakle kao sredstva čiji su rezultati među najboljima u Evropi zbog pristojnog prinosa u odnosu na njihove fundamentalne pokazatelje/rejtinge, kao i rekordno niske kolebljivosti tržišta.
„Jedna od najaktuelnijih investicionih tema u ovom trenutku jeste ambijent niske kamatne stope, pa smo videli više institucionalnih investitora koji pokušavaju da diverzifikuju svoje portfolije, te stoga razmatraju državne obveznice CIE. U uslovima znatnog porasta kapitalizacije tržišta obveznica CIE, odlučili smo da uvedemo dva Erste indeksa obveznica CIE koji pomažu da se prati učinak državnih obveznica u regionu. Naš glavni zaključak jeste da državne obveznice CIE spadaju u sredstva čiji rezultati su među najboljima u Evropi i da bi investiranje u korpu takvih sredstava moglo da zapravo u značajnoj meri smanji kolebljivost bez prevelikog ugrožavanja prinosa“, kaže Juraj Kotian, direktor istraživačkog tima za CIE u Erste Grupi zadužen za makroekonomiju i HoV sa fiksnim prihodom.
Ulaganja u korpu evroobveznica zemalja CIE, prema Erste indeksu evroobveznica CIE, ove godine su ostvarivala više prinose za investitore (6,9%) nego ulaganja u obveznice CIE u lokalnoj valuti mereno u EUR (5,3%) po Erste indeksu obveznica CIE u lokalnoj valuti. Oba indeksa pokazuju da su obveznice CIE nadmašivale nemačke i francuske petogodišnje obveznice koje su u istom periodu donele samo 3,8% odnosno 4,6% (od početka godine, uključujući i kapitalnu dobit). Zemlje CIE obuhvaćene tim indeksima su Hrvatska, Češka Republika, Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovenija i Slovačka (poslednje dve su izostavljene iz Erste indeksa obveznica CIE u lokalnoj valuti, s obzirom na to da su obe članice evrozone).
„Među obveznicama u lokalnoj valuti, rumunske petogodišnje obveznice, s ukupnim prinosom od 9,8%, daleko su nadmašile ceo region. To je uglavnom zato što njena valuta nije oslabila (jer ju je centralna banka dobro usidrila), a višak likvidnosti je snizio prinose. Dok su obveznice denominirane u HUF bile ispod našeg Erste indeksa obveznica CIE u lokalnoj valuti, mađarske evroobveznice su bile najuspešnije u širem smislu, a njihov godišnji prinos od 10% nadmašio je čak i italijanske, španske i slovenačke obveznice. Mađarske evroobveznice su imale najviše koristi od daljeg smanjenja spredova državnih obveznica u Evropi“, objašnjava Juraj Kotian.
Sve veće interesovanje investitora za obveznice CIE zbog uravnoteženije raspodele pozitivnih/negativnih rizika i atraktivnih prinosa u odnosu na većinu obveznica iz evrozone Evroobveznice CIE takođe su zabeležile veoma dobre rezultate kada se ubzir uzme rizik. Kolebljivost Erste indeksa evroobveznica CIE, merena standardnim odstupanjima dnevnih promena, bila je niža od kolebljivosti pojedinačnih zemalja CIE, pa čak i Nemačke. Tokom proteklih nekoliko godina bilo je primetno smanjenje spredova na CDS kreditne svopove širom zemalja CIE. Ono je u izvesnoj meri vezano za činjenicu da stalno opada globalni indeks rizika (VIX) i da se smanjuje premija za rizična sredstva.
Uprkos opštem silaznom trendu u svim zemljama CIE, analitičari Erste Grupe veruju da razlike u nivoima spredova na CDS kreditne svopove nisu zanemarljive. „Mada postoji tendencija da se taj region posmatra kao homogeno područje i mada njegova tržišta imaju sklonost da se paralelno kreću u reagovanju na promene u globalnom sentimentu, izgleda da razlike u fundamentalnim pokazateljima objašnjavaju zašto se nivo spredova na CDS kreditne svopove razlikuje širom regiona. Štaviše, čini se da to utiče na magnitudu reakcija na povećanja averzije prema riziku“, kaže Kotian. Konkretno, reakcija jedne zemlje na promenu globalne averzije prema riziku tesno je povezana sa relativnim rejtingom. Drugim rečima, zemlje sa jakim fundamentalnim pokazateljima (boljim relativnim rejtingom) ostaju otpornije na globalno previranje.
Istraživanje Erste Grupe pokazuje da bi, s obzirom na sadašnji nivo globalne averzije prema riziku, poboljšanje relativnog rejtinga za 1 stepen trebalo da bude povezano sa prosečnim padom nivoa CDS kreditnih svopova za 30 bp. Očekuje se da promene deficita bilansa tekućih transakcija imaju slične efekte na nivoe CDS kreditnih svopova, mada u manjoj meri (smanjenje deficita bilansa tekućih transakcija za 1 procentni poen trebalo bi da u proseku bude povezano sa padom CDS za 6 bp).
Kada je reč o izgledima i učinku obveznica CIE u 4. kvartalu 2014. godine, kretanja u spoljnom okruženju igraće presudnu ulogu. U celoj Evropi je potencijal za bilo kakve dalje padove prinosa gotovo iscrpljen za mnoge zemlje, dok u sadašnji nivo prinosa (u mnogim zemljama ispod 1% na petogodišnje obveznice) nije adekvatno ukalkulisan nikakav pozitivan rizik. Iz ove perspektive, mnoge obveznice CIE i dalje pružaju uravnoteženiju raspodelu pozitivnih/negativnih rizika i pripadajuću nagradu u smislu prinosa. Osim toga, analitičari Erste Grupe vide izvestan oportunistički potencijal za kratkoročne valutne dobitke u Mađarskoj i Poljskoj pre kraja godine, što bi moglo da poveća učinak Erste indeksa obveznica CIE u lokalnoj valuti.
Pozicija gotovine država CIE uglavnom povoljna Kada se radi o situaciji u vezi sa otkupom duga i novčanim rezervama u zemljama CIE i Turskoj, nekoliko zemalja ne bi trebalo naročito da žuri da poveća ponudu. Od nekih zemalja se zapravo očekuje da u 4. kvartalu smanje iznos javnog duga putem otkupa ili putem manjeg obima primarne emisije kako bi ispoštovale svoja pravila vezana za limit zaduživanja (Slovačka, Mađarska). Druge zemlje imaju veoma visok nivo novčanih rezervi (Češka Republika, Slovenija), koji im omogućava da imaju nultu neto emisiju u 4. kvartalu 2014. godine, pa čak i kasnije. Međutim, za ostale zemlje bi pretfinansiranje otkupa u 2015. godini moglo da bude izvodljiva opcija (npr. Poljska); neke druge zemlje treba da i dalje vrše znatno finansiranje ove godine jer nisu u stanju da izvrše finansijski plan ili imaju niske novčane rezerve (najznačajniji primer potonje situacije je Rumunija).
Što se tiče emisija za inostranstvo, analitičari Erste Grupe očekuju da vlade Hrvatske, Srbije, Rumunije i Turske iskoriste inostrana tržišta u 4. kvartalu 2014. godine kako bi izvršile izvesno pretfinansiranje za 2015. godinu, dok Poljska i Slovačka mogu da iskoriste inostrana tržišta početkom 2015. godine.
Očekuje se da vlasništvo stranih investitora nad dugom CIE ostane stabilno ili da se čak i poveća, potpomognuto dodatnim koracima ECB. Što se tiče banaka, i njihov apetit trebalo bi da ostane izražen, s obzirom na generalno visoku likvidnost u bankarskim sistemima u CIE. Izuzetak bi mogla biti Mađarska, gde bi konverzija deviznih kredita u kredite u HUF mogla da poveća tražnju za likvidnošću u HUF, pa da tako smanji apetit banaka za državnim hartijama.
Centralne banke u regionu trebalo bi da i dalje drže prinose na kratkoročne obveznice na istom nivou, zadržavajući referentne stope na niskom nivou (ili ih čak i dodatno smanjujući u Poljskoj). Očekuje se da inflacija u CIE ostane prilično umerena, sa prosekom ispod 2% u 2015. godini, posle umerenih 0,4% predviđenih za 2014. godinu. „Sve u svemu, umerena ponuda, očekivana podrška putem mera ECB, niska inflacija i generalno predusretljiva monetarna politika trebalo bi da potpomognu zadržavanje prinosa na državne obveznice na relativno niskom nivou u CIE. Izuzetak na kratak rok jeste Rumunija, gde bi politički rizik mogao da privremeno poveća spredove u četvrtom kvartalu, dok bi relativno niski nivoi novčanih rezervi i zahtevna struktura zanavljanja mogli da podignu prinose. Na drugoj strani spektra, u Češkoj Republici bi trebalo da se nivoi prinosa zadrže na sadašnjim stopama, a (s obzirom na povoljnu poziciju gotovine, nepostojanje planova za neto emisiju i solidne fundamentalne pokazatelje) spred bi u odnosu na prinose nemačkih obveznica mogao postati čak i negativan u 2015. godini“, kaže Zoltan Arokszallasi, glavni analitičar za CIE u Erste Grupi.
Srbija
Faktori ponude i tražnje Bruto potrebe za finansiranjem u 2014. godini relativno su visoke, iznose oko 18% BDP-a (6,7 milijardi EUR) i uključuju planirani budžetski deficit od 7% BDP-a. Mada nismo videli nikakva ograničenja za nesmetano zanavljanje javnih obaveza, Srbija je jedna od malobrojnih zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope koje još nisu potpuno obezbedile potrebe za finansiranjem za 2014. godinu (dostižući oko 80% ukupnih potreba na kraju avgusta, uključujući i 1 milijardu bilateralnog kredita UAE u USD). Indikacija za kraj godine je da možemo predvideti da će MF izaći na tržište evroobveznica, verovatno se odlučujući za obim u zoni oko 750 miliona EUR. Tajming će, po našem mišljenju, i dalje biti određen napretkom u predstojećim pregovorima sa MMF-om i očekivanim pozitivnim reakcijama investitora na eventualan napredak ka sklapanju novog standy aranžman iz predostrožnosti.
„Kada pogledamo 2015. godinu, očekujemo da potrebe za finansiranjem premaše 20% BDP-a, na osnovu naše korigovane prognoze rasta od 1% na kraju 2015. godine (nasuprot prethodnoj prognozi od 2%), 5,5% deficita BDP-a i očekivanog dospeća državnih zapisa i obveznica od preko 600 milijardi RSD. Što se tiče finansiranja, predviđamo da će vlada zadržati obrazac ponašanja iz 2014. godine i pokušati zanavljanje državnih zapise i obveznice na domaćem tržištu, dok bi naša trenutna pretpostavka u pogledu rešavanja pitanja deficita i dospeća meĎunarodnih obveznica (500 miliona EUR u 2. kvartalu 2015. godine) bila inostrana tržišta duga i potencijalni novi bilateralni aranžmani (kao što je desetogodišnji kredit UAE sa kamatom od 2% u 2014. godini), jer još uvek čekamo na detalje o profilu budžeta i finansiranja za 2015. godinu“, izjavio je Alen Kovač, direktor sektora za ekonomsko istraživanje za Srbiju i Hrvatsku, Erste Banke.
Na strani tražnje, ključni lokalni igrač su i dalje banke, a već visoka izloženost prema državnim obveznicama podrazumeva neka ograničenja. Strani investitori, meĎunarodne finansijske institucije i bilateralni aranžmani i dalje su bitan kanal finansiranja. Stoga predviđamo da će glavni faktori koji će oblikovati tražnju investitora u 2015. godini biti posvećenost i kredibilitet vlade u implementaciji programa fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi. To je praktično predviđeno i u programu MMF-a, pa bi zato postizanje novog aranžmana s MMF-om ublažio neizvesnost politika i interne faktore koji izazivaju rizik. Međutim, pomak ECB ka daljoj monetarnoj stimulaciji očigledno podržava situaciju oko finansiranja.
Drugi faktori Perspektiva monetarne politike postaje neizvesnija, pri čemu se fiskalni rizici i geopolitika negativno odražavaju na deviznu perspektivu i zahtevaju aktivniji pristup od NBS. U kombinaciji sa manje prostora za manevrisanje u pogledu inflacije u predstojećem periodu, predviđamo da će rasti verovatnoća da će NBS ostati uzdržana, tj. ne predviđamo nikakva agresivnija smanjenja stope u predstojećim kvartalima, čime će se podržati kamatni diferencijal.
Mada nema zvaničnih pojedinosti, na srednji rok bismo mogli videti izvesno intenziviranje u procesu privatizacije, jer je stupio na snagu novi zakon o privatizaciji, a Agencija za privatizaciju (AP) objavila je spisak od 502 javna preduzeća (AP očekuje približno 12 milijardi RSD od prodaje dodatnog spektra operaterima mobilne telefonije na početku 2015. godine). Planove privatizacije uzimamo s rezervom; ipak, u predstojećem periodu mogli bismo da se nadamo da ćemo videti porast udela „drugih izvora finansiranja“. S obzirom na sve ovo, predviđamo da će se prinosi Srbije u USD kretati ispod nivoa od 5%, pri čemu će glavni negativni rizici dolaziti od fiskalnih klizanja, dodatnih kašnjenja u strukturnim reformama i sumornije ekonomske perspektive. S druge strane, predviđamo da će glavni pozitivni faktori biti dugoočekivani napredak vezan za aranžman sa MMF-om, koji bi mogao da se posmatra kao čvrsto uporište za politiku, popuštanje politike ECB i stabilizacija geopolitičkih tenzija.