Tekstovi

Mnogim vlasnicima kućni ljubimci su i najbolji prijatelji, međutim ponekad je i njih neophodno ostaviti makar na nekoliko dana u tuđim rukama ili van okrilja poznatog kućnog okruženja. U skladu sa svetskim trendovima i potražnjom za povećanom sigurnošću i udobnošću krznenih gostiju, i ponuda srpske „hotelske industrije“ za životinje postala je raznovrsnija u poslednjoj deceniji.   

Mladost je vreme kada se donose najvažnije i najbrojnije odluke. Profesionalna orijentacija je životna orijentacija, koja mladog čoveka priprema da prepozna mogućnosti i izabere svoj put, i da na njemu uvek može da pronađe nove puteve. Ovakav koncept traži od odraslih da podele odgovornost za podršku detetu u donošenju samostalnih odluka.

„Kada su me u školi pitali šta želim da budem kad porastem, ja sam napisao – srećan. Nastavnici su mi rekli da nisam dobro shvatio pitanje. Ja sam im odgovorio: vi niste dobro shvatili život“. Ovo su reči legendarnog muzičara Džona Lenona kojima počinje film o ciljevima i ostvarenim rezultatima projekta „Profesionalna orijentacija u Srbiji“, koji od 2011. realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom omladine i sporta po nalogu nemačkog Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Lenon verovatno nije pretpostavljao da će ove njegove reči u budućnosti izraziti suštinu jednog novog pristupa osnaživanju mladih, u kojem odrasli imaju zadatak da stvore uslove i pomognu deci i mladima da sami nađu odgovor na pitanje čime žele da se bave u životu i kako to da ostvare.

Tako postavljen cilj programa ukazuje da je on atipičan za bilateralne projekte na mnogo načina, ističe vođa GIZ projekta „Profesionalna orijentacija u Srbiji“ Hajnc Diter Harbers. „Roditelji žele da im dete izraste u samostalnog i odgovornog čoveka, nastavnici da učenik shvati vrednost znanja za ceo život i da ume da ga primenjuje i razvija. Kompanije traže sposobnog, kreativnog i samostalnog radnika koji brzo uči nove stvari, političari građanina koji će preuzeti odgovornost za svoj život i doprineti na svoj način društvenom razvoju… Ali ono što prethodi svemu tome jesu pitanja za nas odrasle koji gajimo takva očekivanja: da li zaista znamo kako mladi ljudi vide sebe u sopstvenom životu, koliko su svesni mogućnosti da to ostvare u svetu koji se menja iz dana u dan, da li smo spremni da podelimo odgovornost u podršci ka njihovom osamostaljivanju i koliko smo sposobni da u tom cilju osmislimo dobre ideje, jer one najbolje povezuje ljude. Zato kada kažemo da je naš osnovni zadatak u ovom projektu da uspostavimo mrežu odgovornih ljudi koja će na taj način aktivirati celu zajednicu u podršci mladima da se kroz profesionalnu orijentaciju osposobe za kvalitetan život – onda to po svom značaju, obuhvatu, trajanju i potrebi da se razvija mnoštvo različitih mogućnosti, za sve nas predstavlja cilj koji nadrasta bilateralni projekat“, kaže Harbers.

Savremeni koncept profesionalne orijentacije i karijernog vođenja i savetovanja je potpuno drugačiji pristup u odnosu na prethodne metode rada sa mladima, objašnjava Marija Radovanović, viša menadžerka ovog projekta u GIZ-u. „Ranije su učenici rešavali testove koji su sačinjeni za tu namenu, a potom su psiholozi analizirali rezultate i na osnovu njih svetovali đake o izboru mogućih zanimanja i daljeg školovanja. Sada je fokus na tome da se kod mladih razvijaju snage da donesu odluku na osnovu informacija, svojih mogućnosti i sopstvenog plana i da se osposobe da kroz celoživotno učenje upravljaju svojom karijerom“.

Put koji otvara mnoge mogućnosti

Naši sagovornici ukazuju da se učenicima na putu do te odluke pruža podrška kroz pet koraka. Učenik kroz radioničarski rad sa vršnjacima prvo upoznaje sopstvene talente i predispozicije, ali i kako njegove sposobnosti vide drugi. Zatim dobija sve neophodne informacije o željenom zanimanju i kako se ono kotira na tržištu rada, a potom o načinu školovanja. U četvrtoj fazi učenik dobija priliku da kroz realne susrete u kompanijama sagleda kako željeno zanimanje izgleda u praksi, a u petoj podršku da na osnovu svih tih informacija donese odluku i osposobi se da svoj dalji profesionalni plan prilagođava promenama u okruženju.

Glavna prednost ovakvog modela u odnosu na prethodni je što on daleko kvalitetnije i efikasnije odgovara na potrebe brzog prilagođavanja u izuzetno dinamičnim okolnostima koje su uslovile globalizacija i nove tehnologije. „U takvom okruženju više nema pravolinijskog razvoja od škole do doživotnog posla“, ukazuje Radovanović. „Okruženje je do te mere promenljivo i difersifikovano da mlad čovek mora da bude u stanju da prepozna mogućnosti i izabere svoj put, i da na njemu uvek može da pronađe nove puteve. Zato za ovaj program kažemo da je to put do željenog zanimanja, jer okolnosti su takve da je pojedinac stalno na tom putu i mora sam ga oblikuje. To je priprema mladih da žive svoj život, da nauče da iskoriste šanse i savladaju prepreke“.

Važnost ovakvog pristupa potvrđuju i rezultati istraživanja među mladima u Srbiji pre primene programa, prema kojima na odluku deteta o daljem školovanju najviše utiču vršnjaci, blizina škole, šta je od zanimanja u tom trenutku popularno u javnosti, slika o tome u kojim profesijama najviše može da se zaradi i mišljenje roditelja, naročito u situacijama kada je već razvijen porodični posao. Na vrhu liste najpoželjnijih profesija našli su se advokat, pravnik, lekar, veterinar, IT inženjer, zanimanja vezana za sport i estradu. Istovremeno, detaljnija ispitivanja na terenu su predočila da deca uglavnom imaju nerealne predstave o željenim zanimanjima.

„Na primer, posao socijalnog radnika zamišljaju kao rad u kancelariji za računarom. Tek kad ih postupno suočite sa činjenicama ko su njihovi korisnici i sa kakvim sve problemima mogu da se sretnu, počinju da shvataju šta sve traži bavljenje takvim poslom. Zato je jako važno formiranje realne slike kroz susrete sa profesionalcima u kompanijama. Deca su u prilici da saznaju vrlo konkretne informacije o samom poslu, ali i da prevaziđu stereotipe o utabanom putu do sigurnog, relativno lagodnog i pristojno plaćenog radnog mesta koje će im, pritom, obezbediti neko drugi. Tu sliku i dalje negujemo u našoj kulturi, iako je više niko ne živi u ovoj zemlji“, ističe naša sagovornica.

Podsticaj za uspeh

Stoga ovakav koncept traži i od odraslih da promene svoj način razmišljanja i prihvate da podele odgovornost za podršku detetu, napominje Harbers. „Škola je uporište programa, a kroz lokalne timove za profesionalnu orijentaciju aktivno se uključuju roditelji, lokalne samouprave, službe za zapošljavanje, službe za socijalni rad, kancelarije za mlade, kompanije… Programom su za ove tri godine obuhvaćene sve osnovne škole u Srbiji, projekat je posebno prilagođen školama za decu sa posebnim potrebama, a sa srednjoškolskom populacijom je rađeno kroz vršnjačko informisanje u kancelarijama za mlade u koje su uključeni i studenti različitih fakulteta. Aktivno sarađujemo sa 32 lokalne samouprave i sa preko 1.000 kompanija, a krug učesnika se neprestano širi“, kaže Harbers. Uporedo su rađene evaluacije projekta radi njegovog poboljšanja, a kao ključni rezultat Harbers ističe značajno bolju informisanost učenika prilikom donošenja odluka. To potvrđuje podatak da više od 90% svršenih osnovaca upisuje prvu želju sa liste, ali i visoka ocena od 4,5 kojom su učesnici programa ocenili njegov kvalitet.

Osnovni razlog za ovakav prijem programa naši sagovornici vide u tome što su korsinici u njemu prepoznali da je životan i da kod svakog deteta, shodno njegovim sposobnostima, neguje uslove da uspe. Ovakav koncept profesionalne orijentacije i karijernog vođenja i savetovanja je u suštini životna orijentacija za mlade, u trenutku kada im je i najpotrebnija. Mladost je vreme kada se donose najvažnije i najbrojnije odluke o karijeri i o privatnom životu, i kada je mladom čoveku potrebno mnogo hrabrosti i znanja da napravi prave izbore i na odgovoran način stane iza njih.

Tekst je iz specijalnog priloga „Profesionalna orijentacija u Srbiji: Put u odgovoran život“

Pored ovogodišnje titule najboljeg poslodavca u prehrambenoj industriji, Marbo je za svoj proizvodni pogon u Magliću dobio i internu PepsiCo nagradu kao fabrika koja je najviše unapredila bezbednost i zdravlje na radu u Evropi tokom 2013 godine. Kultura bezbednosti je jedan od najznačajnih segmenata u poslovnom konceptu „Poslovanje sa svrhom“, ističu u ovoj kompaniji.

U svetu na svakih 15 sekundi na poslu nastrada jedna osoba, odnosno 6.300 ljudi dnevno ili 2,3 miliona godišnje, navodi se u izveštaju Međunarodne organizacije rada. Zbog povreda na radu svetska privreda godišnje gubi oko četiri odsto društvenog proizvoda, odnosno oko 2,8 milijardi dolara. U Srbiji, prema podacima Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, godišnje se evidentira oko 25.000 lakših i više od 1.000 teških povreda, od kojih je prošle godine 30 imalo smrtni ishod. Detaljnija specifikacija ove nevesele liste pokazuje da su najrizičnije proizvodne delatnosti sa više od trećine ukupno evidentiranih povreda. Međutim, u situaciji kada su pad životnog standrada i potraga za bilo kakvim poslom glavne teme svakodnevnog preživljavanja u Srbiji, pitanje rizika od nesreća na radnom mestu i uslova koji dugoročno utiču na zdravlje zaposlenih u domaćoj javnosti dobija na značaju tek kada se dogodi tragedija.

Nasuprot tome, iskustvo uspešnih kompanija pokazuje da su poslovni rezultati u direktnoj vezi sa zadovoljstvom zaposlenih ukupnim uslovima rada. Izuzetno važan segment u tome je razvijanje kulture bezbednosti, kažu u kompaniji Marbo, članici PepsiCo grupe, čiji je proizvodni pogon u Magliću nagrađen internom PepsiCo nagradom kao fabrika koja je najviše unapredila bezbednost i zdravlje na radu u Evropi tokom 2013 godine. U Marbu, broj povreda na radnom mestu koje prouzrokuju odsustvo sa posla smanjuje se iz godine u godinu: u 2010. bilo ih je 40, a prošle godine – nijedna. Ovakav trend je rezultat napora da se izgradi i razvija radna sredina bez ijedne povrede na radu, ističe Sanja Zekonjić, Plant Change Lead u kompaniji Marbo. U tom cilju uspostavljen je PepsiCo sistem za upravljanje opštom bezbednošću i kreiranje zdravijeg i bezbednijeg radnog okruženja, koji je prilagođen globalnim standardima i zahtevima lokalnog zakonodavstva, a shodno rizicima u prehrambenoj industriji.

Kultura bezbednosti u zajednici

Prema globalnoj statistici, zaposleni u ovoj delatnosti pretežno stradaju i oboljevaju od povreda leđa, psihičkih problema i oboljenja gornjih ekstremiteta, a aktivnosti koje najčešće dovode do povreda su ručno prenošenje tereta, okliznuća i saplitanja. Zato se, u svrhu prevencije, radna mesta rangiraju prema procenjenom stepenu rizika, identifikuju se opasnosti od povreda ili vrste oboljenja koja su najčešće povezana sa određenim oblastima ili radnim zaduženjima u okviru kompanije i na osnovu tih rezultata se određuju posebne obuke, liste provera i tehničke mere zaštite, objašnjava Zekonjić. „Broj povreda smanjen je zahvaljujući angažovanju samih zaposlenih, koje motivišemo i kroz nedeljne sastanke sa menadžmentom. Na njima se, kroz konkretne poslovne situacije, ukazuje na to koliko je važno da zaposleni, zbog sopstvene dobrobiti, poštuju propisane procedure. U kompaniji organizujemo specijlne obuke za upravljanje rizicima na radnom mestu, a naše iskustvo pokazuje da su one od suštinske važnosti za smanjenje broja povreda na radu“.

Takođe je veoma važno da se edukacija i sveobuhvatne mere zaštite dosledno sprovode ne samo u proizvodnji već među svim zaposlenima. „Preduzeli smo brojne mere za oko 450 ljudi na terenu koji se bave prodajom i logistikom. Posebnu pažnju posvećujemo treninzima koji doprinose sigurnoj vožnji kao vidu prevencije od nezgoda, i sa ciljem da se poveća lična i sigurnost svih učesnika u saobraćaju. Dodatno, za zaposlene u ovim delatnostima obezbedili smo uniforme od materijala koji su visokootporni na vodu, sunce i vetar, što je, zajedno sa ostalom zaštitnom opremom koja prati najnovija tehnološka dostignuća, značajno unapredilo prevenciju i u ovom segmentu poslovanja“, kaže Rajko Vasojević, West Balkans Commercial & HQ HR Manager u Marbu.

On dodaje da su, pored zaposlenih, merama zaštite obuhvaćeni i oni koje kompanija angažuje za pružanje određenih usluga. „Među odredbama ugovora je i uslov da naši saradnici moraju da poštuju PepsiCo kodeks ponašanja a samim tim i propisane standarde kada je u pitanju bezbednost i zdravlje na radu. Na primer, Marbo obezbeđuje GPS uređaje za sva vozila saradnika koji uslužno vrše dostavu naših proizvoda, kako bi se, između ostalog, obezbedilo poštovanje brzine i drugih propisa u saobraćaju i da bismo na vreme preduzeli odgovarajuće mere ako se ti propisi prekrše. Takođe, dostavljači koje angažujemo moraju prethodno da prođu naš trening o sigurnoj i bezbednoj vožnji i drugim neophodnim merama zaštite“.

Marbo unapređuje ovu oblast kroz uspešnu saradnju sa Službom medicine rada u Novom Sadu i sa lekarima iz Bačkog Petrovca, kroz redovne medicinske preglede zaposlenih i konsultacije sa medicinskim stručnjacima o potencijalnim rizicima i odgovarajućoj zaštitnoj opremi. Kompanija ima odličnu saradnju i sa lokalnim samoupravama u Magliću i Bačkom Petrovcu, napominje Sanja Zekonjić, u okviru koje se sprovode i obuke u školama o zdravlju i bezbednosti zaposlenih na radnom mestu.

Poslovanje sa svrhom

Kultura bezbednosti, međutim, zahteva da zaposleni aktivno učestvuju u njenom kreiranju.
Stoga se u kompaniji Marbo, kao i u svim drugim kompanijama u sastavu PepsiCo grupe u svetu, među zaposlenima svake dve godine sprovodi anketa o zdravlju organizacije, koja, pored bezbednosti radnog okruženja, rangira i druge važne segmente za zadovoljstvo zaposlenih, poput kvaliteta menadžmenta, mogućnosti za razvoj karijere, ali i načina na koji se kompanija pozicionira na tržištu, kaže Rajko Vasojević. „Cilj je da se identifikuju segmenti u kojima su zaposleni zadovoljni, a gde je potrebno da se radi na unapređenju. Anketa o zdravlju organizacije je anonimna, odgovore analizira eksterna agencija, a dobijeni rezultati predstavljaju smernice za kompaniju u definisanju programa koji će doprineti da se zaposleni osećaju još bolje. Nakon toga se organizuju fokus grupe na nivou cele kompanije, kako bi se sačinio odgovarajući akcioni plan čija realizacija se prati na mesečnom nivou. Rezultati ankete u poslednjih šest godina ukazuju na direktan uticaj i značaj zadovoljstva zaposlenih za poslovne rezultate koje ostvarujemo“.

Anketa o zdravlju organizacije je jedan od projekata u PepsiCo poslovnom konceptu „Poslovanje sa svrhom“, koji je zasnovan na razvijanju održivosti kroz održivost ljudi, održivost životne sredine, talenta, i izuzetnim poslovnim performansama. U tom cilju osmišljen je i program „PepsiCo Fondacija“, koja je osnivač ExCEL nagrade za dvogodišnje ili četvorogodišnje studije na univerzitetima i stručnim školama širom sveta. Program podržava obrazovanje dece zaposlenih u kompaniji, a Vasojević ističe da su među dobitnicima, već drugu godinu za redom, „deca naših zaposlenih u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Takođe, zaposleni u Marbu su redovno i među dobitnicima posebnih nagrada koje PepsiCo na globalnom nivou dodeljuje u Njujorku za iskazane rezultate na radnom mestu“.

Zahvaljujući poslovnoj filozofiji da je zdravo poslovanje u zdravim i zadovoljnim ljudima, te da je dugoročno ulaganje u unapređenje radnih uslova jedan od najvažnijih preduslova održivosti, PepsiCo je, prema oceni 238 miliona korisnika poslovne mreže LinkedIn, već drugu godinu za redom rangiran među 10 najatraktivnijih poslodavaca u svetu. Prošle godine, ugledni CRF Institut je PepsiCo grupu svrstao na treće mesto na listi 20 najboljih poslodavaca u Evropi, a u Marbu ne kriju posebno zadovoljstvo zbog titule najboljeg poslodavca u domaćoj prehrambenoj industriji, koju im je na osnovu ankete među svim zaposlenima ove godine dodelio poznati biznis portal Infostud.

broj 110, septembar 2014.

Protestno samospaljivanje građana u Bugarskoj, bosanski nemiri koji su iza sebe kao jedinu promenu ostavili spaljene zgrade, i odluka slovenačkih birača da na kormilo vlade dovedu anonimnog političara, samo su varijacije fatalizma koji je zahvatio region, nesposoban da smisleno politički artikuliše svoj očaj.

Skorašnji prilog katarske televizije Al Džazira o privatnim ugostiteljima u Beloj Palanci pokazao je koliko se još mogu rastegnuti granice održivog posla, tržišta i zarade u našoj zemlji. U jednoj od najsiromašnijih opština Srbije reporter ove televizije je između ostalog pronašao i pljeskavicu od 30 evro-centi (38 dinara) i limunadu i kuglu sladoleda od po 15 evro centi (20 dinara). U trenutku kada srpska vlada započinje nacionalni program štednje, koja će nesumnjivo dalje redukovati kupovnu moć i potrošnju na domaćem tržištu, belopalanački cenovni barometar izaziva nelagodne asocijacije.

Osterijanske redukcije

Drastično smanjenje cene proizvoda iz Al Džazirinog priloga donekle bi se uklopilo u teorijske poglede Ragurama Radžana, jednog od najuticajnijih savremenih zastupnika teorije štednje. Radžan je u periodu 2003-2007 bio glavni ekonomista MMF-a, zatim profesor na Univerzitetu Čikago, a trenutno je guverner indijske centralne banke. Jedna od njegovih glavnih teza je da svetsku ekonomiju treba svesti na njenu pravu održivu meru, a taj proces započinje merama štednje. Po Radžanu, kejnzijanski koncept potrošnje i olako posezanje za budžetskim deficitima u prethodnim decenijama stvorili su nerealnu sliku nacionalnog dohotka koji je, u stvarno održivim kategorijama, znatno niži.

U podnaslovu jednog svog članka Radžan upozorava da „zapad ne može pozajmiti i potrošiti svoj put ka oporavku”. Novac za taj put, dakle, treba zaraditi u zdravom ekonomskom okruženju iz koga treba da bude odstranjeno sve ono što, s ekonomskog aspekta, nema opravdanja. Globalna ekonomija bi iz ove krize trebalo da ispliva sa mnogo fleksibilnijim tržištom rada, sa radnom snagom koja se lakše prilagođava potrebama tržišta, sa znatno redukovanim programima socijalne zaštite. Za zemlje koje su prezadužene a pod novim okolnostima štednje nemaju pristup kreditu, kao što je slučaj sa južnoevropskim članicama EU, Radžan savetuje radikalno smanjivanje javnih rashoda i strukturnu reformu poreskog sistema – upravo ono na šta su danas primorane Španija, Grčka, Portugalija i Italija.

Da li je osterijansko redukovanje ekonomije i njeno svođenje „na pravu meru” moguće u zemljama na siromašnoj periferiji Evrope? Kakve socijalne implikacije idu uz politiku štednje koja se trenutno u EU ukazuje kao model ekonomske politike?

Socijalne razmere problema

Grčka ekonomija je kao neposrednu posledicu primene mera štednje u poslednjih nekoliko godina izgubila četvrtinu BDP-a, dok je nezaposlenost u ovoj zemlji porasla sa oko osam odsto u 2008 na više od 27 odsto u 2013. Kakav efekat štednje treba da očekuje Srbija koja, u ovom trenutku, dakle pre početka primene mera štednje, ima veću stopu registrovane nezaposlenosti od Grčke? U već pominjanoj Beloj Palanci je trenutno stopa nezaposlenosti oko 56 odsto. Da li je to možda prava osterijanska mera srpske ekonomije u sadašnjem trenutku? Da li se u uslovima dugoročne recesije možemo nadati povoljnijem scenariju razvoja?

Visoke stope nezaposlenosti u Srbiji prekomerno su istakle socijalni značaj penzionera, koji veoma često izdržavaju ili u značajnoj meri doprinose egzistenciji i do dve generacije nezaposlenih ukućana. Degradirajuće prakse sklapanja fiktivnih brakova između zeta i tašte ili snaje i svekra u centralnoj Srbiji očajnički su pokušaji da se u vidu porodične penzije sačuva elementarna egzistencija proširene porodice. Obespravljeni radnici u Srbiji u znak protesta se samopovređuju, u Grčkoj su tokom primena mera štednje i u Bugarskoj za vreme prošlogodišnjih uličnih nemira, protesti kulminirali demonstrativnim samospaljivanjem građana, prakse koja ranije nije bila odomaćena u ovim zemljama. Ovogodišnji bosansko-hercegovački nemiri, za koje je građanska javnost u Srbiji imala velike simpatije, ostavili su za sobom samo slike nasilja, ruševina i paljevina javnih građevina. Protest nije bio ni politički niti interesno kanalisan; ulično nasilje je prošlo bosanskim gradovima kao neartikulisana stihija. Sve ovo dešava se u vreme kada ni Srbija a ni BiH još uvek nisu ni započele svoje programe osterijanske redukcije.

Foto: Tviter

Možda je neumesno upoređivati, ali u baltičkim zemljama, koje su uz sve strukturne posledice ipak najuspešnije prebrodile recesiju štednjom, uopšte nije bilo protesta. Na Pirinejskom poluostrvu organizovani su kanalisani sindikalni protesti interesno organizovanih grupa. Autor ovog članka prisustvovao je nesvakidašnjem prizoru prilikom posete nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea Evropskom univerzitetskom institutu (European University Institute) u Firenci marta 2012. U sali u kojoj je Šojble držao protokolarno predavanje, četrdesetak polaznika doktorskih studija sedelo je sa prasećim maskama na licu i sa istaknutim transparentima protiv mera štednje, koje nemačka politička elita nameće ostatku EU.

Jedna od parola koju su studenti istakli bila je izraz solidarnosti („We are all P.I.I.G.S.“) sa zemljama koje su bile u finansijskim nedaćama i pod velikim pritiskom Nemačke i Brisela da sprovode mere štednje. Skraćenica PIIGS, koja na engleskom ima neodoljivi „svinjski” prizvuk dolazi od početnih slova za pet zemalja unutar EU (Portugalija, Italija, Irska, Grčka i Španija) koje su od početka globalne recesije 2009. imale velike probleme sa namicanjem budžetskih prihoda i održavanjem makroekonomske stabilnosti. Šojble je, naravno, odbacio optužbe demonstranata rekavši da „Nemačka ne kažnjava nijednu državu i niti se prema svojim partnerima odnosi kao prema svinjama“.

Protest iz Firence izgleda nekako karnevalski kada se uporedi sa nasilnim i politički nedovoljno artikulisanim protestima u jugoistočnoj Evropi. Istina je, međutim, da je u svim zemljama grupacije PIIGS bilo i da još uvek ima značajnog prostora za uštede. Sve su to zemlje koje imaju dva ili tri ili nekoliko puta veće nacionalne dohodke i visine plata i penzija nego što je to slučaj u našem delu Evrope. Kako redukovati nivo ekonomske aktivnosti u Srbiji koja je gotovo zanemarljiva, čak i sada kada čitavo društvo počiva na kejnzijanskom konceptu potrošnje i deficita?

Orijentalni fatalizam

Čuveni rumunski film Filantropika iz 2002. godine počinje uvodnom špicom u kojoj se aludira na stanje u rumunskom (post)tranzicionom društvu: „Beše jedan grad čije se stanovništvo sastojalo od knezova i prosjaka. Između ova dva sveta nalazili su se psi lutalice. Oni su činili srednju klasu“. Slične filmske alegorije mogle bi se primeniti i na društva u drugim zemljama regiona. Ne samo da njima nedostaje konsolidovana, politički odgovorna srednja klasa, nego se u političkoj sferi postupno ulazi u stanje fatalizma i sporadične izlive nasilja. Ulično nasilje u BiH i dugotrajne demonstracije u Bugarskoj nisu iznedrile neku alternativnu političku opciju. U Bugarskoj su organizovane dva nacionalna izborna ciklusa na kojima su svaki put dobile glasove iste kompromitovane političke elite koje su se i do tada smenjivale na vlasti. To se u istoj meri odnosi i na situaciju u BiH koja je dodatno opterećena međuetničkim tenzijama i nerešenim državnopravnim statusom zemlje.

Drugi ekstremni izraz ovog regionalnog fatalizma je i iznenadni i potpuno neočekivani uspeh Stranke Mira Cerara na nedavnim izborima u Sloveniji. Stranka koja je obrazovana neposredno pred izbore osvojila je skoro 40 odsto elektorata, a njen šef je već postao novi premijer Slovenije. Samo veliko nezadovoljstvo i krajnja nestabilnost društvenih prilika mogli su da dovedu do tako dramatičnih promena. U Srbiji se, s druge strane, nastavlja sa mesijanskim doživljajem politike oličenim u idolatriji i kasnijem odbacivanju političkih vođa od Miloševića, Koštunice, Tadića i, danas, Vučića. Za očekivati je da bi početak ozbiljnih reformi i predočenih osterijanskih redukcija ekonomije mogao da ovaj mesijanski koncept politike u Srbiji zameni nekom vrstom fatalizma, ali to ostaje da vidimo u godinama koje predstoje.

Čini se da grčki scenario naglog uspona ekstremne levice i desnice u Srbiji nema plodno tle. Obe ove ideologije već su iživljene, i ranije ili kasnije odbačene kao masovni koncept u našoj novijoj političkoj istoriji. Zapravo, srpska politička scena predstavlja svojevrsni kuriozitet u evropskim relacijama. Ekstremizam, koga je u Srbiji bilo na pretek u prethodnom, za celu Evropu prosperitetnom periodu, upravo je u recesionim godinama počeo da jenjava. Od skoro polovine glasačkog tela koje je bilo sklono radikalnim rešenjima i desnom ekstremizmu, pa sve do danas, kada je kriza na vrhuncu, i kada takve opcije ne uspevaju ni da uđu u parlament. Ako ne dođe do nekih ozbiljnih komplikacija sa statusom Srba na Kosovu, politički fatalizam u Srbiji će se izraziti kao apatija i politička dezorijentisanost pre nego kao politički ektremizam.

Nova solidarnost?

Tokom izveštavanja iz Grčke često se u medijima isticao primer tamošnjih lekara istinskih poklonika Hipokratove etike, koji su organizovano pružali medicinske usluge građanima koji su, usled mera štednje, ispali iz nacionalnog sistema zdravstvenog osiguranja. Slučaj se podvlači kao model jedne nove neoliberalne društvene solidarnosti koja se porađa iz izazova recesije i politike štednje koja je nametnuta zemljama članicama EU. I pored velikog uvažavanja za požrtvovanost lekara, ovaj primer u najvećoj meri obespokojava. Naime, u njemu se prepoznaje antiteza civilizacijskom progresu koji je u evropskim zemljama ostvaren još od poslednjih decenija 19. veka pa naovamo.

Tokom prošlog stoleća univerzalni sistemi socijalne i zdravstvene zaštite u skoro svim evropskim zemljama uspešno su potisnuli karitativne, uglavnom crkvene organizacije i koncept milosrđa u zdravstvenoj zaštiti manje imućnih. Do polovine prošlog veka u većini evropskih zemalja omogućeno je da se zdravstvena zaštita dobija automatizmom primene zakona, a ne kao akt milosrđa ili humanih osećaja i društvene solidarnosti onih koji pružaju pomoć. Da li će u post-osterijanskoj Evropi pristup zdravstvenoj zaštiti biti ponovo vraćen u 19-vekovne standarde milosrđa i individualne filantropije? Teško se može protivrečiti da je na mnogo višem civilizacijskom nivou bila ona vrsta društvene i institucionalne solidarnosti koja se propisivala zakonom, a za koju pojedinac nije morao nikome da se zahvaljuje.

U ovom kontekstu, a uz primer grčkih lekara, treba staviti i prilog londonskog Gardijana o situaciji u Španiji iz januara 2013. U prilogu se govori o samohranoj majci koja je takođe lekar i koja je, po sopstvenom priznanju, sa infekcijom gripa odlazila i dalje na posao i radila sa pacijentima. Uzimajući u obzir teške porodične prilike, ona sebi nije mogla priuštiti da ode na neplaćeno odsustvo koje je uvedeno kao posledica kresanja socijalnih fondova. Njena mera (neoliberalne) humanosti u takvoj iznuđenoj situaciji bila je, kako sama kaže, da se potrudi da ne diše neposredno u pacijente. Ne radi se pri tom samo o kolapsu institucija socijalnog staranja i produbljivanju nejednakosti već o narušavanju fundamentalnih ljudskih prava.

Po očekivanom scenariju Ragurama Radžana, sve zemlje kojima je program štednje bio nametnut izašle su iz njega sa smanjenim obimom proizvodnje i zaposlenosti, sa znatno produbljenom nejednakošću društvenih grupa, sa slabijim sistemima zdravstvene i socijalne zaštite i sa povećanim odlivom radno sposobnog stanovništva u emigraciju. I pored snažnog porasta kriminaliteta, najefikasnije i sa najmanje negativnih posledica su kroz program štednje prošle baltičke zemlje, dok je najteže bilo u Grčkoj i Španiji. Međutim, sve ove zemlje su našle neku novu meru ekonomije koja se danas po receptu iz Brisela smatra mogućom i održivom. Njihova društva se posle prvobitne traume polako prilagođavaju novim okolnostima i postaju ponovno funkcionalna. Ova nova funkcionalnost, međutim, uspostavljena je nauštrb sistemskog narušavanja stečenih prava i produbljivanja razmera siromaštva i nejednakosti. I sve to da bi se ekonomija i društvo sveli na njihovu pravu meru. Zebnja sa kojom se suočavaju zemlje iz našeg regiona odnosi se upravo na tu pravu meru nacionalnog dohotka, potrošnje i zaposlenosti sa kojom će one da isplivaju – ako isplivaju – iz predočenog paketa mera štednje.
Aleksandar R. Miletić
broj 111, oktobar 2014.

U prednostima koje pruža sistem grejanja po principu „koliko potrošiš, toliko i platiš“, sada može da uživa 10.000 potrošača. Jedna od korisnica takvog sistema je Milica Jovanović koja se u novu zgradu u beogradskoj opštini Zvezdara uselila sa suprugom 2012. i odmah počela da plaća grejanje po utrošku.

– Imam sopstveni kotao za gas i mogućnost da sama odlučujem o temperaturi u stanu. To znači da je grejanje pojačano kada smo u stanu, a smanjeno kada nismo. Kotao greje i vodu, tako da je račun za struju manji. Kada se stan od 40 kvadrata ne greje, oko 8 meseci račun za gas je manji od 1.000 dinara, dok je potrošnja u zimskom periodu u proseku 7-8 hiljada dinara. Osim cene, važan je i komfor, jer sam po svojim potrebama kreiraš okruženje u svom stanu – ispričala nam je Jovanović svoje iskustvo.

Međutim, nisu svi te sreće. Naplata grejanja po utrošku je krenula u nekoliko gradova, iako nisu obezbeđeni standardi izolovanosti zgrada, pa građani plaćaju velike račune.

– Građani su dobro prihvatili naplatu grejanja po utrošku koja je u Čačku uvedena od prošle grejne sezone za sve korisnike daljinskog grejanja. U nekim objektima se potrošnja toplote meri u podstanicama, a neke skupštine stanara su organizovale uvođenje delitelja toplote za svaki stan. Građani, čija zgrada je imala dobru izolaciju, plaćali su 30% manje račune, dok su građani u starim objektima plaćali dosta veće račune – kaže Obrad Stevanović, direktor JKP „Čačak“.

S obzirom na to da se u Beogradu na daljinsko grejanje toplotnom energijom snabdeva 300.000 objekata, od kojih većina nema potrebne standarde izolacije, naplata grejanja po utrošku ne bi imala nikakve pozitivne efekte. Odlučeno je da se taj proces odvija fazno.

– U Gradu Beogradu, kao najvećem konzumu kada je u pitanju isporuka toplotne energije, sistem je decenijama razvijan na jedan način i ne možemo ga u kratkom roku prekomponovati u klasičnu naplatu po utrošku. Skoro polovina objekata nema ispunjene elementarne standarde izolacije, što naplatu po utrošku čini nefunkcionalnom. Za isti kvalitet grejanja koji danas imaju građani bi dobili veće račune – ističe u razgovoru Marko Stojanović, sekretar Sekretarijata za energetiku grada Beograda.

Prva faza sledeće godine

Od 1. januara 2015. godine trebalo bi, prema zakonskom roku, da počne naplata grejanja po utrošku, ali će taj rok očigledno morati da bude pomeren.

– Od 1. januara očekujemo da ćemo krenuti u naplatu po utrošku koja će se odnositi na podstanicu. Grad Beograd je u prethodnom periodu uložio značajna sredstva u modernizaciju podstanica, tako da postoji mogućnost očitavanja potrošene struje u podstanici. To znači da će količina toplote koju isporuči određena podstanica u zgradi biti podeljena na kvadratne metre stanova, tako da će već taj obračun biti mnogo precizniji nego sad – najavljuje Stojanović.

Prvi čovek Sekretarijata za energetiku Beograda objašnjava da će građani dobijati dvanaestomesečni račun u različitom iznosu.

– Građani će 6 meseci plaćati takozvano tehničko održavanje što bi za prosečni stan od 50-60 kvadrata iznosilo 1.700-1.800 dinara mesečno. Ali će zato u grejnoj sezoni potrošači plaćati veće račune. Vodili smo računa da kada su pikovi u decembru, januaru i februaru, građani iznos lakše plate, tako što ćemo vršiti uravnoteženje računa za tih šest meseci. Ovo je prvi korak, i normalno je da će biti problemčića, ali je ozbiljan iskorak za naplatu po utrošku.

Dobili smo potvrdu i u Agenciji za energetiku Republike Srbije da je naplata po utrošku odložena. Dejan Stojanović, član saveta Agencije za energetiku kaže da će od sledeće grejne sezone krenuti merenje u podstanicama, a za zgrade koje budu imale delitelje toplote i po stanovima.

– Kao pripremu za novi sistem, građani će od ove grejne sezone početi da dobjaju dva računa za grejanje – jedan kao i do sada, a drugi koji će se praviti na osnovu merenja u podstanicama – najavljuje Stojanović u razgovoru za naš portal.

S druge strane, ekspert za politiku EU u oblasti energetike i klimatskih promena Aleksandar Macura, smatra da je glavni problem u daljinskom grejanju u Srbiji visoka cena proizvedene toplote zbog zastarele tehnologije.

– U tom kontekstu pitanje merenja je sporedno za održivost koja je ozbiljno ugrožena. Merenje na nivou podstanice može ipak pomoći energetsku efikasnost celog sistema ako se ispune i drugi preduslovi, dok individualno merenje predstavlja ozbiljan trošak bez vidljivih koristi – ocenjuje Macura.

Drugi korak – plaćanje izolacije preko „Infostana“

Upravo se druga faza naplate grejanja po utrošku odnosi na to da se stanovi prilagode takvom sistemu, odnosno da naplata grejanja po utrošku „ne ohladi“ novčanike Beograđana.

– Određeni broj objekata treba da se snimi sa tehničke, građevinske strane, i da se uđe u koncept u kojima će se fasade srediti. To sve zavisi od sredstava kojih sada nema. Očekujemo da ćemo obezbediti eksterno finansiranje od fondova banaka koji će pratiti realizaciju koncepta – rekao nam je Marko Stojanović, sekretar Sekretarijata za energetiku grada Beograda.

Naš sagovornik kaže da bi investicija mogla da se realizuje tako što bi oni obezbedili kapital, a građani bi uloženi novac sa sanaciju fasada i stolarije vraćali preko uplatnica „Infostana“ na određeni period.

– Na ovaj način ćemo olakšati građanima, jer su troškovi veliki i oni bi sami veoma teško našli neophodna sredstva. Postoji jedna zabluda kod građana, a to je da će uvođenje naplate po utrošku smanjiti cenu grejanja. Neće sigurno biti smanjena cena u starim zgardama u kojim nisu ispunjeni standardi izolacije. Grejanjem po utrošku će građani, prema svojim potrebama i prema mogućnostima, definisati komfor u stanu. Naši građani su navikli da sede lagano obučeni u zimskom periodu sa odškrinutim prozorom radi provetravanja, a to nije standard nigde u Evropi.

Stojanović kaže da i „Beogradskim elektranama“ najviše odgovara grejanje po utrošku odnosno, kako kaže, „čist račun duga ljubav“.

I u Poslovnom udruženju „Toplane Srbije“ kažu da im je cilj da što pre pređu na merenje toplotne energije po utrošku.

– Što se tiče toplana, one su 80% spremne. Problem je što građani nisu spremni niti su detaljno obavešteni o ovom vidu naplate. A najveći problem su stare zgrade koje nemaju odgovarajuću izolaciju – kaže Milovan Lečić, direktor „Toplana Srbije“

Prema najavama nadležnih, uvođenje naplate grejanja po utrošku će ipak u Beogradu da se odvija u narednih 5-10 godina.

Izvor: eKapija

Sigurna sam da nismo Irska, a ova je vlada odlučna da ne postanemo Argentina, zemlja koja redovno pada u dužničke krize zato što ima prevelike centre moći, koji ne prihvataju da se prilagode realnom životu i da se prostru onoliko koliko im je guber dugačak, kaže Kori Udovički ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu za B&F.

Od naše volje da stvorimo vrednost i u privatnom i u državnom sektoru, zavisi da li ćemo se izvući iz ove krize. Suština reforme državne uprave koju smo započeli je da dobijemo delotvorniju državu u kojoj će ljudi raditi sa više zadovoljstva i ponosa, i biti itekako svesni da od njih zavisi aktiviranje potencijala koji ova zemlja ima – isto kao što zavisi i od privatnog sektora, kaže Kori Udovički, ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu u intervjuu za B&F u kojem detaljno objašnjava zašto je proces brojanja službenika komplikovan a smanjivanje njihovog broja, proces kojem vlada pristupa sa opreznošću.

B&F: Koliko ljudi radi u javnoj upravi i da li ste konačno došli do konačnog broja?

Kori Udovički: Poslednja cifra do koje smo došli je da u državi (javnoj upravi) radi oko 530.000 ljudi, a u preduzećima sa većinskim državnim vlasništvom oko 219.000 ljudi. Pazite, imamo terminološku zbrku. Pojam javne uprave je mnogo širi od državne uprave (republička administracija) u kojoj radi oko 28.500 ljudi. To nisu i neće biti precizne brojke jer se zasnivaju na „registru“ koji objedinjava izveštaje svih korisnika budžetskih sredstava, a to je nužno manje pouzdano od pravog registra koji bi prosto objedinjavao podatke o isplatama na samom izvoru svakog od plaćanja. Izgradnja takvog sistema registrovanja zahteva više godina. U međuvremenu, očekujemo da u narednoj godini ministarstvo finansija uvede centralizovan obračun plata velikog dela direktnih i indirektnih korisnika budžeta, što će predstavljati veliki korak napred. Trebalo bi i da statistika bolje radi svoj posao.

Ali hajde da ne govorimo toliko o brojevima. U pitanju su ljudi – ljudi, od čije motivacije i kvalifikacije zavisi hoće li ova zemlja krenuti napred.

B&F: Ipak, još malo brojki: koliko će ljudi biti otpušteno, u kom periodu i koliki će biti izdaci za njihove otpremnine?

K. Udovički: Nije slučajno što ja ne koristim reč „otpuštanje“ koja mi se toliko stavlja u usta. Ona asocira na nekakve „komadine“ viškova koje je moguće odsecati kao sekirom. Kad je reč o javnoj upravi—dakle, državnim činovnicima, zdravstvu, školstvu, policiji – takvih viškova nema mnogo. Ima ih u javnim preduzećima i preduzećima zavisnim od njih, ima ih i nakačenih na državne institucije po ugovoru o delu, ali ne misli se na to kad se govori o reformi javne uprave. Mit o ogromnom višku zaposlenih u javnoj upravi treba razvejati, jer se moramo pripremiti za suočavanje sa daleko složenijim problemom: veoma lošom strukturom zaposlenih. Mi imamo viškove određenih profila—radnici na zastarelim poslovima koje treba ukinuti, servisnog osoblja čije zapošljavanje u dobroj meri služi kao neka vrsta socijalne pomoći – ali s druge strane imamo manjkove drugih profila—onih koji bi trebali da rade nove poslove, one koji su neophodni za produktivnu privredu u XXI veku, i za članstvo u EU. Problem je i što se poslovi koji postoje i koji su potrebni, ne obavljaju kako treba. Ta struktura nam u dobroj meri objašnjava zašto nam je danas država toliko nedelotvorna.

Način na koji ćemo smanjivati i istovremeno restrukturisati zaposlenost biće pre svega da se oslonimo na prirodni odliv ljudi, i na „stezanje“ ali i reogranizaciju sistematizacije poslova u skladu sa tim, plus da podržimo i podstaknemo ljude koji to hoće i mogu, da rade više i bolje poslove, jer će njihov rad i nagrađivanje biti povezani sa većom disciplinom i ozbiljnijim nagrađivanjem kvaliteta rada – makar i uz priznanje da, za sada, ne možemo da to uradimo finansijski. To će, istovremeno, pomoći da se istisnu loši radnici.

Vidite, nije zarada glavni problem kao što mnogi misle. I danas u javnoj upravi ima sjajnih i jako posvećenih ljudi, koji bi mogli da zarade više na drugom mestu, ali je njihova glavna motivacija da rade za javni interes, što znaju da je njihov doprinos eksremno važan. Ja to svaki dan viđam, bez obzira što smo danas toliko cinični da ne verujemo da je to moguće.

Foto: Slobodan Miljević

B&F: Zašto sa toliko takta govorite o otpuštanju ljudi iz javne uprave kad su onoliki ljudi izgubili posao u privatnom sektoru?

K. Udovički: Ne možete proizvesti oporavak jednog društva sa negativnim duhom i ciljevima. Mi moramo da radimo stvari uz pozitivan cilj pred sobom, jer samo tako možemo da dovedemo do preokreta u ponašanju i u rezultatima. Sada, šest godina od kada je izbila ekonomska kriza – samo od naše volje zavisi da stvorimo tj proizvedemo ‘output’ i u privatnom i u državnom sektoru. Od nas zavisi da li ćemo se izvući iz ove krize. Neko mora da se odluči da investira u privatnom sektoru; neko mora da veruje da će moći nešto da proda, pa da uloži a da to nešto pravi; moraju se tražiti prilike; a negativan mentalitet, apatija, poizvodi paralizu.

Moramo da nađemo način da reformu usmerimo ka tome da država bude produktivnija, da ljudi koji rade u državi rade sa više ponosa. Da se sete toga da od njih zavisi aktiviranje potencijala koji ova zemlja – isto toliko kao što zavisi od privatnog sektora. Samo što je njihov posao da pomognu tom privatnom sektoru. Preduzetništvo je naš „prijatelj“ i uslov da Srbija krene napred, a ne nešto od čega državni službenici treba da štite sve nas.
Svakako, i boli me svaki čovek koji izgubi posao. Drži me samo svest da je to nužna cena da ne bismo ovde imali grčki scenario – pa da posle još više ljudi izgubi posao. To je ono što mi održava volju da uradim nešto toliko neprijatno.

B&F: Jedna je stvar imamo li suviše ljudi, a druga je koliko njih možemo da izdržavamo u ovakvim okolnostima. Ako na prvo mesto stavimo štednju, gde ćete Vi napraviti granicu?

K. Udovički: Neću još da izlazim sa tim brojevima. Jasno je da se broj ljudi mora smanjiti jer veliki je višak prevaziđenih poslova, a možemo i da stvaramo prostor za nove, produktivnije poslove dok štedimo na platama. Ipak, nadamo se da se to u dobroj meri bar u prvoj godini može uraditi kroz prirodni odliv, zatezanje discipline koje će takođe navesti neke ljude da odu i izbacivanje iz sistematizacija poslova čije je vreme očigledno prošlo.

B&F: Međutim, šta znači sistematizacija kada imamo institucije koje svrhu svog postojanja traže u izmišljanju izdavanja nekakvih dozvola, koje su samo one nadležne da daju a kakvih, u stvari, ima na desetine? Najavili ste da ćete, početkom godine, neke institucije i ukinuti.

K.Udovički: Te odgovore ćemo dati u studiji koju radimo do kraja godine. Moramo da postavimo jasne kriterijume, da razjasnimo koje sve vrste korisnika javnih sredstava imamo i da ih klasifikujemo. Pored tri dobro poznate grane vlasti (izvršna, zakonodavna i sudska) u savremenoj praksi, razvija se i četvrta – nezavisni regulatori. U tu granu su se, u našem slučaju, ugurale agencije koje su izrasle uporedo sa procesom pristupanja EU a koje su, zapravo, neodređenog oblika. Stvorili smo ih u poslednjih 15 godina, često da bi mogli da nagradimo stručne ljude koji početkom 2000. nisu nikako mogli da se privuku u tada veoma slabo plaćenu redovnu državnu službu. Ima tu i niz prevaziđenih institucija, i onih koje nikad nisu adekvatno zaživele. Sve to sad mora da se preispita i racionalizuje.

B&F: Da li je to dovoljno s obzirom da je, na primer, ekonomista Svetske banke za Srbiju Lazar Šestović nedavno rekao da godišnje treba otpuštati po 30.000 radnika?

K. Udovički: Pitanje je uvek na šta se odnose izjave, da li se misli na javnu upravu, ili i na zaposlene u preduzećima u državnom vlasništvu, kao što su javna preduzeća i ona koja čekaju privatizaciju. Zatim, pitanje je da li se misli samo na administraciju, ili i na javne službe. U jednom trenutku se čak i Svetskoj banci potkralo poređenje naših zaposlenih u javnoj upravi (podsećam, to su svi osim onih u državnim preduzećima), dakle naše cifre od preko 500 hiljada, sa brojkama od oko 300-400 hiljada koje isključuju zdravstvo i školstvo u zemljama kao što su Češka, Mađarska, Belgija.

B&F: Kako ćete biti sigurni da vam u tom smanjivanju zaposlenih ne odu najbolji jer se to već jednom desilo?

K. Udovički: Da hoćemo da uradimo sve preko noći, kao što se dogodilo prošli put, kada su ljudi podsticani da odu, sve bismo brzo završili. Mi sad upravo planiramo da uradimo obratno. Prvo ćemo tražiti od svih da identifikuju kadrove koji su im neophodni kako bi se obezbedili da ih ne izgube, zatim da rade na sistematizacijama a tek onda ćemo da razmišljamo šta je višak. Taj pažljivi, najpromišljeniji deo restrukturisanja počeće verovatno tek negde u drugoj polovini 2015, jer za to se treba spremiti. Sada smo tek u prvoj fazi, kada se oslanjamo na prirodni odliv i tražimo samo očigledne viškove, ali i za to nam treba analiza koja će biti gotova u studiji koju sam pomenula.

B&F: Da li je ipak tačno, ono što se često sugeriše i sa vrha države, da u državnoj upravi ima mnogo lenjih i nesposobnih kojima je „upala kašika u med“?

K. Udovički: Sigurno je da ima puno i takvih. Međutim, za veliku većinu nerad je proizvod sistema. S jedne strane, državni posao po svojoj prirodi daje jednu zaštitu koju novi privatni sektor apsolutno ne daje. S druge strane, sistem disciplinovanja i podsticanja ne radi kako treba. K tome, u našoj upravi postoji veliki strah od odgovornosti, jer je naša regulativa ne definiše dovoljno precizno, a država nam nije dovoljno predvidiva pa ljudi nisu sigurni kada će neki postupak za koji je izgledalo da danas ima smisla sutra biti protumačen kao da nije trebalo da se uradi. To tera državne službenike na pasivnost i podstiče neaktivnost, čak i neodgovornost, onu osnovnu, u tretmanu građana s druge strane šaltera. Učestalost takvog ponašanja je znak da imamo ozbiljan problem, pre svega sa kvalitetom upravljanja a tek onda sa kvalitetom dobrog dela ljudi koji rade u državi.

BiF: Posle donošenja Zakona o radu stvoren je utisak da sada postoji osnov da se znatno lakše otpuštaju i ljudi iz državne službe. Da li će se to zaista i desiti?

K. Udovički: Mi smo izmenama koje su usvojene nedavno uneli onoliko liberalizacije u Zakonu o državnim službenicima koliko je prihvatljivo po međunarodnim standardima. Već od evropskih partnera dobijamo komentare da nam je sistem državnih službenika suviše liberalan – barem na papiru. Nama problem nije papir nego – praksa. Poznato je da se vrlo često, i čak najčešće, dešava da pri otpuštanju – pogotovo u javnom sektoru – kasnije sudovi obaraju te odluke i vraćaju ljude. Zbog toga smo odlučili da uradimo formalnu analizu otpuštanja, zapošljavanja i sudskih presuda da bismo razumeli zašto se to dešava. Kada pogledate proceduru na papiru – sve je tu, i u skladu sa međunarodnom praksom. A kad pogledate praksu kod nas, zaista, mi se sada mučimo, tražimo… kod nas u Ministarstvu je u toku disciplinski postupak zato što je neko uradio nešto što je bilo jasno neetičko ponašanje, ali samo što se nismo pokajali. Strašno je zahtevan, a imamo puno drugog i, u ukupnoj slici stvari, važnijeg posla.

BiF: S jedne strane, treba vam prostora i vremena da nešto sprovedete na valjan način i da to ne bude „kuso“. S druge strane, imate i MMF, za koga se i dalje ne zna kada bi mogao doći na pregovore i koji, takođe, traži otpuštanje. Gde je vaš okvir kada su u pitanju zahtevi MMF?

K. Udovički: MMF ne traži otpuštanje ljudi. Vrlo je nepromišljeno i nefer od medija kad mi tako nešto stave u usta, ja to nikad nisam rekla i mi smo tu tvrdnju demantovali. Mi i MMF polazimo od toga da nam je cilj da fiskalni deficit  za tri godine smanjimo na održiv nivo. Konsultacije koje trenutno sa njima vodimo tiču se toga da utvrdimo kombinaciju mera koje to mogu najbolje da postignu. Može i bez smanjenja zaposlenih ako ima drugih opravdanih izvora za štednju. Ali, ako ćemo samo da sečemo, na primer investicije i podršku privredi, onda kako da postignemo održivost? Dakle, konsultujemo se oko procene održivosti i sprovodivosti raznih mera. Tek posle će doći pregovori kad se natežemo oko toga na šta ćemo se, u kojoj meri, obavezati, sa tačnim brojkama. Na kraju, kad su sigurni da će mere dati rezultate, onda, odobravanjem programa, MMF kaže tržištima kapitala: „e, ovo je program uz koji ne ulazite u preveliki rizik kad pozajmljujete novac Srbiji“.

B&F: Dok vi radite na tome da se plate u javnom sektoru smanje, iz dosta pouzdanih izvora može se čuti da su, u gotovo svim institucijama gde bi plate trebalo da budu smanjene, one diskretno uvećane. Da li Vi imate saznanja o tome?

K. Udovički: Imamo i mi takvih saznanja, naročito kad se radi o javnim preduzećima – ja još uvek nemam uvid crno na belo o tome – i to se uzima u obzir sada, kada razmišljamo o dodatnim merama fiskalne konsolidacije. Problem je, opet, u tome što je naš sistem, kad je reč o garantovanju čvrste fiskalne discipline, još uvek slabiji nego što bismo želeli. To je najhitniji cilj donošenja Zakona o platama u javnoj upravi, pomoću koga će plate biti preciznije definisane, pa samim tim i olakšana kontrola nad njihovih povećavanjem i smanjivanjem. Ali kad je reč o javnim preduzećima, održivo rešenje je u većoj i boljoj kontroli nad njihovim sveukupnim poslovanjem, kroz korporatizaciju.

BiF: Ako premijer kaže da ga u vladi nisu poslušali kada je reč o korišćenju službenih vozila, ako sada imamo i Poštu koja ispostavlja svoje zahteve kada je reč o prebacivanju sredstava u budžet, koje država traži u okviru mera štednje… postavlja se pitanje koliko ste vi sposobni da se „nametnete“ državi, koja je tu „duže od vas“?

K. Udovički: Mi to, naravno, osećamo, nisu u pitanju samo državni sindikati, sve interesne grupe u Srbiji su dobro organizovane. I to jeste problem našeg društva: Postoje Argentine, zemlje koje ciklično padaju u dužničke krize, a i postoje Irske, zemlje u stanju da radikalno stegnu kaiš i više puta, jer znaju da samo tako posle može da sledi privredni rast. Očigledno da nismo Irska, ali ova je vlada odlučna da ne postanemo Argentina. Problem je u savladavanju, zapravo, velikih centara moći, koji ne prihvataju da se prilagode realnom životu i da se prostru onoliko koliko im je guber dugačak.

Ova je vlada odlučna da to promeni, što se politike tiče, ali treba savladati i „tehničke uslove“ da se to sprovede. Pravni i administrativni instrumenti koje smo nasledili su nesporno slabi. Uz malo strpljenja i puno rada – savladaćemo i to.

broj 111, oktobar 2014.

“Sećam se reakcije jedne koleginice od pre dvadesetak godina koja mi je, vrativši se iz Amerike, zaprepašćeno rekla: ‘Možeš li da zamisliš da tamo ne postoji nijedan trenutak u životu čoveka od rođenja pa do smrti koji psiholozi nisu u nekoj knjizi obradili’. Izgleda da se to sada i kod nas događa”, misli psihoterapeutkinja Jelena Vlajković. Ako se njome bave kvalitetni stručnjaci, uspon popularne psihologije ne mora nužno da bude loša stvar, štaviše – može biti veoma koristan. Međutim, problem nastaje kada neko želi da zaradi “na brzinu” pisanjem knjiga o samopomoći i samoizlečenju, ili pak na prodaji novina sa savetima “stručnjaka” kojih se ljudi slepo pridržavaju.

U dnevnim novinama, ali i na brojnim medijskim sajtovima sve je više tekstova koji počinju sa “10 psiholoških saveta kako da…”. Ovakvi tekstovi čitaocima unapred nude rešenja za pitanja za koje pretpostavljaju da ih muče, poput: kako napredovati na poslu, kako pronaći partnera, kako održati vezu, ili npr. kako se boriti sa određenim zdravstvenim problemima. “Psihološki trikovi” izgleda da mogu da pomognu i u mršavljenju, štednji, borbi sa nesanicom, sticanju prijatelja, otkrivanju lažova i sl.

Dok su nekada samo tinejdžerski i satirični časopisi imali rubrike poput “Draga Saveta”, danas većina “lajfstajl” časopisa objavljuje članke u kojima psiholozi “dopisno” savetuju čitaoce kako da reše određene životne probleme. Takođe, sve je više knjiga iz oblasti tzv. “popularne psihologije” koje nude rešenja za većinu problema savremenog čoveka.

„Kao i u drugim oblastima izdavaštva i ovde postoje i dobre i loše knjige, samo što loše mogu biti mnogo štetnije nego u slučaju npr. beletristike. Sa druge strane, neke mogu biti i veoma korisne: kada se čovek nalazi u krizi iz koje pokušava da nađe izlaz, prava knjiga može da bude veoma lekovita“, objašnjava dr Jelena Vlajković, profesorka mentalne higijene na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i psihoterapeut u savetovalištu “Psihološki krugovi”. Vesna Brzev Ćurčić, psihoterapeut iz istog psihološkog savetovališta, smatra da je “popularna psihologija uvod u anatomiju ljudske duše i kao takva je više nego korisna. Ona može da podstakne na razmišljanje, da ponudi tuđa iskustva i da čitaoce oslobodi straha da sa njima nešto nije u redu zbog određenih osećanja i razmišljanja. Ali, nisu sve knjige i svi novinski članci popularna psihologija. Ima tu i laičkog tumačenja veoma složene tvorevine kao što je psiha, ima nadripsihologije ali i profitera na tuđoj nesreći“.

Brzo vreme, brzi saveti

I prošle i ove godine među najčitanijim knjigama našla se „Kaluđer koji je prodao svoj Ferari“, čiji je cilj, bar prema onome što tvrde izdavači, da nauči čitaoca kako da uzme sudbinu u svoje ruke. Zašto knjige i novinski članci ovog tipa imaju sve širu publiku? „Ljudi radoznalost pokušavaju da zadovolje putem Interneta ili koristeći literaturu koja daje instant rešenja. Potrebno je da se sve sazna odmah i da se rešenje nađe u istom trenutku. Time kao da se negira postojanje individualnih razlika. Naravno da postoje  univerzalna pitanja koja muče većinu ljudi, ali odgovori na njih ne mogu uvek da budu prilagođeni nekoj zamišljenoj grupi osoba. Iza svakog pojedinačnog pitanja krije se predistorija onoga ko pita – detinjstvo, odnosi u porodici, sa vršnjacima, dečje nedoumice, strahovi, nade, prve ljubavi, frustracije, porodično i lično iskustvo, mogućnost korekcije, stepen uvida, empatija, podložnost sugestiji, radoznalost, strah od istine… Zato savete koje pročitamo u novinama ili knjigama, koji nisu namenjeni konkretno nama, ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo“, kaže Brzev Ćurčić.

Velikom interesovanju za popularnu psihologiju doprinela je, po rečima njene koleginice dr Vlajković, i složenost savremenog načina života: „Danas se pred ljude postavljaju brojne dileme i mnoga pitanja. Kako izabrati partnera? Kako odabrati budući poziv? Kako odgajati, vaspitavati decu? Kako se suočiti sa neuspesima i gubicima? Naravno, sve su to pitanja koja su ljudi i ranije postavljali, ali je tada postojao čvrst i stabilan sistem tradicionalih odgovora koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Partnere je birala porodica, profesija se „nasleđivala“ u okviru jedne porodice, mame, bake, tetke i ujne su imale isprobane recepte kako gajiti i vaspitavati decu. itd. Danas su višegeneracijske porodice u kojima se životni obrasci prenose ‘s kolena na koleno’ sve ređe. Mladi ljudi su ostavljeni da se sami snalaze i često odgovore traže u popularnim knjigama, priručnicima. Osim toga, u ekonomskim krizama kojima se ne vidi kraj, poput ove koju upravo preživljavamo, ljudi se osećaju izgubljeno, nemoćno, depresivno. Stručnjaci do kojih mogu da dođu nalaze se, zbog te iste ekonomske krize koja i njih pogađa, u sličnoj situaciji. Ljudi se žale da niko više sa njima neće da razgovara. U takvoj situaciji traže se druga rešenja“.

Problemi modernog čoveka

“Kad bi mogla da se iscrta mentalna slika prosečnog građanina Srbije, uokvirili bi je bes, strah, nespokoj i nemoć, dok bi okvir ispunili najrazličitiji psihološki problemi i psihijatrijski poremećaji, od onih sitnih pa do najozbiljnijih koji pune mentalne ustanove. Moglo bi se reći da veliki deo građana levitira između depresije i histerije”, objavljeno je prošle godine u jednoj od najtiražnijih domaćih dnevnih novina. Mediji često pišu o tome kako je mentalno stanje nacije ugroženo i kako su na ovim prostorima stariji ljudi sve depresivniji, a mladi sve nezreliji i neodgovorniji. Iskustvo naših sagovornica pokazuje da psihološku pomoć odrasli traže najviše zbog osećanja usamljenosti, problema sa pronalaženjem partnera, depresivnosti i gubitka životne radosti. Mladi i adolescenti, sa kojima radi Vesna Brzev Ćurčić, osim univerzalnih problema sa definisanjem ličnog identiteta, borbom za ideale, problemima emotivne prirode i početkom seksualnog života, u Srbiji se suočavaju i sa “osećanjem neizvesnosti i strahom od budućnosti. Ono što je bilo karakteristično za prošla vremena sada ima dramatičniju komponentu jer je za adolescente najbitnije da postoji granica, odnosno pravila koja će, naravno, gledati da ruše, ali i znati da postoje. Izgubilo se poverenje u porodicu kao osnovu koja donosi osećanje dostojanstva i samopoštovanja, školu kao sistem koji nije samo obrazovni i društvo koje ne garantuje gotovo ništa“.

Pozitivna stvar je, po rečima njene koleginice, to što se, bar u urbanim sredinama, promenio odnos prema traženju psihološke pomoći. Osim toga, drugačija je i struktura onih koji traže pomoć. “Pre tridesetak godina, kada sam počela da se bavim psihološkom praksom, neznatan broj muškaraca se obraćao psihologu. Klijentelu su, uglavnom, činile žene. Danas je to sasvim drugačije. U svakom trenutku polovina ljudi koja mi se obraća za pomoć su muškarci. Očigledno je da vreme ‘muškarčina’ polako prolazi i da su oni sve spremniji da priznaju slabost i zatraže pomoć“.

Ovo ne znači da svako ko ima bilo kakvu životnu dilemu mora ići kod psihologa. Nekada i samostalna potraga za informacijama može biti dovoljna. Tako, po mišljenju dr Vlajković, life i business coaching mogu da budu veoma korisni za ljude kojima je potreban vodič kroz život, odnosno neko na koga (ili na čije savete) će moći da se oslone. Naravno, treba pažljivo birati knjige kojima se poklanja poverenje. „Motivacija pisaca ovakvih knjiga je najraznovrsnija, od potrebe za sticanjem novca ili popularnosti do želje da emocionalno opismene ljude, pomažući im na taj način da kod sebe i kod drugih prepoznaju različite psihološke probleme“, kaže dr Vlajković.

„Važno je“, dodaje Brzev Ćurčić, „da i mediji ozbiljnije pristupaju ovakvim temama. Novinari često, u želji da završe svoj zadatak, ne biraju dobro sagovornike. Kada im predložite nekoga ko je zaista stručnjak iz oblasti koja im treba, umeju da kažu: ‘Nije važno, lupite vi nešto’. To je uvredljivo za stručnjaka, uvredljivo za čitaoca, a još uvredljivije za novine čiji članci treba da počivaju na mišljenjima istinskih stručnjaka, a ne onih koji su uvek spremni da o svemu govore, od nuklearnog rata do slepih miševa“.

broj 110, septembar 2014.

Većina zakonskih odredbi ostaju nepromenjene u odnosu na prethodni zakon, ali postoje izvesne novine.

Jedna od promena se odnosi na informisanje potrošača od strane trgovca; novi zakon predviđa da potrošači moraju biti obavešteni o poslovnom imenu, matičnom broju, adresi sedišta i broju telefona trgovca. Shodno tome, takve informacije moraju biti vidljive u radnji.

Takođe, potrošači moraju biti obavešteni o zakonskoj odgovornosti trgovca zbog nesaobraznosti robe ili usluge, u skladu sa zakonom.

Nadalje, potrošač mora biti obavešten o načinu izjavljivanja reklamacije, a naročito o mestu prijema i načinu postupanja trgovca po njima, kao i o pravima potrošača po osnovu nesaobraznosti robe.

Kada je tehnička roba u pitanju, potrošači moraju biti obavešteni o svim neophodnim informacijama o dostupnosti rezervnih delova, tehničkog servisa, održavanja i opravke, kako za vreme tako i posle prestanka perioda u kojem trgovac odgovara za nesaobraznost robe.

Što se tiče komunikacije sa potrošačem, zakon i dalje zabranjuje kontaktiranje potrošača protiv njihove volje putem telefona, faksa, elektronske pošte, ili putem bilo kojeg drugog oblika elektronskog sredstva komunikacije. Novina je da zakon “druga sredstva “ komunikacije definiše dodajući reč elektronsko, što na nedvosmislen način proširuje primenu ovog člana i na komunikaciju putem društvenih mreža (kao što su Fejsbuk, Tviter, itd.

Zakon predviđa obavezu za trgovca da proda potrošaču robu iz izloga. Ovo je interesantna novina, s obzirom da smo u prošlosti imali situacije gde je trgovac odbio da proda proizvod iz izloga, u većini slučajeva iz razloga što je predstavljao poslednji proizvod ili “eksponat”.

Zakon predviđa da trgovac ne može ugovoriti mesnu nadležnost suda van prebivališta potrošača. Ova novina će uticati na Opšte uslove poslovanja trgovca, kako obično sadrže odredbu o sudskoj nadležnosti zasnovane na osnovu sedišta trgovca.

Nesaobraznost robe

Što se tiče rešavanja problema sa oštećenenom robom, osnovno pravilo ostaje nepromenjeno:

Ukoliko proizvod ima nedostatak koji nije vidljiv, a postojao je u trenutku kupovine robe, bez obzira da li je trgovac znao za postojanje ovog nedostatka, potrošač može podneti zahtev trgovcu. Trgovac je odgovoran za nesaobraznost robe koja se pojavi u roku od dve godine od dana kupovine. Ako nesaobraznost nastane u roku od šest meseci od dana kupovine, pretpostavlja se da je nesaobraznost postojala u trenutku kupovine, osim ako je to u suprotnosti sa prirodom robe i prirodom određene nesaobraznosti. Shodno izloženom, u period prvih šest meseci trgovac je taj koji bi morao da dokaže da nesaobraznost nije postojala u trenutku kupovine. Nakon proteka šest meseci, ova obaveza prelazi na potrošača, tj. potrošač je dužan da dokaže da je nedostatak postojao u trenutku kupovine.

Ukoliko je nesaobraznost robe dokazana, potrošač ima pravo izbora i da zahteva da otkloni nesaobraznost oštećenog proizvoda opravkom ili zamenom (bez naknade). Potrošač ima pravo da zahteva odgovarajuće umanjenje cene ukoliko zamena ili opravka nije moguća u primerenom roku, ili ukoliko opravka ili zamena nije moguća jer bi predstavljala nesrazmerno opterećenje za prodavca.

Ukoliko se nesaobraznost ponovo pojavi (u odnosu na isti proizvod), trgovac ne može ponuditi ponovnu opravku robe, osim u slučaju izričite saglasnosti potrošača. Shodno tome, u ovom slučaju potrošač može zahtevati zamenu ili umanjenje cene, ili može raskinuti ugovor.

Ako se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci od dana kupovine, potrošač može zahtevati da se nesaobraznost otkloni zamenom, odgovarajućim umanjenjem cene ili da izjavi da raskida ugovor.

Bez obzira na pravila o garanciji, termin “garancija” se ne može koristiti ukoliko trgovac ne obezbeđuje potrošaču dodatna prava, izvan obima prava koja su mu data na osnovu samog zakona (pravila nesaobraznosti robe).

Obavezni elementi garantnog lista su:

informacije o pravima koja potrošač ima na osnovu samog zakona i informacija da garancija ne isključuje niti utiče na prava potrošača koja proizilaze iz zakonske odgovornosti prodavca za nesaobraznost robe; naziv i adresa davaoca garancije; naziv i adresa prodavca, ako on nije istovremeno i davalac garancije; datum predaje robe potrošaču; podatke koji identifikuju robu (model, tip, serijski broj i sl.); sadržina garancije, uslovi i postupak ostvarivanja prava iz garancije; trajanje garantnog roka i prostorno važenje garancije.

Način reklamacije

Potrošač ima pravo da podnese zahtev prodavcu u slučaju postojanja robe sa nedostatkom (tj. nesaobraznost robe).

Prodavac je dužan da na prodajnom mestu vidno istakne obaveštenje o načinu i mestu podnošenja reklamacija.  Prisustvo lica ovlašćenog za prijem reklamacija u radnji je obavezno u toku radnog vremena.

Potrošač može da izjavi reklamaciju usmeno, telefonom, elektronskom poštom, pisanim putem, ili na drugi način, na prodajnom mestu gde je roba kupljena, odnosno drugom mestu koje je određeno za prijem reklamacija od strane prodavca. Potrošač je dužan da pruži trgovcu na uvid dokaz o kupovini robe (fiskalni račun, kopija računa, slip i sl).

Prodavac je dužan da vodi i čuva evidenciju primljenih reklamacija (knjiga reklamacija) najmanje dve godine od dana podnošenja svake reklamacija potrošača. Prodavac je dužan da potrošaču izda pisanu potvrdu ili da potvrdi elektronskim putem prijem reklamacije (putem elektronske pošte i sl).

Potrošač mora biti obavešten o broju pod kojim je zavedena njegova reklamacija u evidenciji primljenih reklamacija.

Evidencija o primljenim reklamacijama vodi se u obliku ukoričene knjige ili u elektronskom obliku, i mora sadržati podatke o: podnosiocu reklamacije; datumu prijema reklamacije; robi; kratkom opisu nesaobraznosti (tj. nedostacima robe) i zahtevu iz reklamacije; datumu izdavanja potvrde o prijemu reklamacije; odluci o odgovoru potrošaču i datumu dostavljanja te odluke; ugovorenom primerenom roku za rešavanje problema; načinu i datumu rešavanja reklamacije; kao i informacije o produžavanju roka za rešavanje reklamacije.

Ako potrošač podnese zahtev za reklamaciju, prodavac je dužan da odgovori najkasnije u roku od 8 dana od dana prijema reklamacije. Odgovor prodavca na reklamaciju potrošača mora da sadrži: odluku da li prihvata reklamaciju ili ne; izjašnjenje o prijemu zahtevu potrošača; konkretan predlog i rok za rešavanje reklamacije. Rok ne može da bude duži od 15 dana, odnosno 30 dana za tehničku robu i nameštaj. Prodavac je dužan da postupi u skladu sa odlukom, predlogom i rokom za rešavanje reklamacije, samo ukoliko je dobio prethodnu saglasnost potrošača. Ukoliko prodavac iz objektivnih razloga nije u mogućnosti da udovolji zahtevu potrošača u roku koji je dogovoren, rok se može produžiti, i prodavac je dužan je da o tome obavesti potrošača. Potrošač mora biti obavešten o novom roku za rešavanje, i on mora dati saglasnost za novi rok, i sve navedeno se mora evidentirati u evidenciji primljenih reklamacija. Produžavanje roka za rešavanje reklamacija moguće je samo jednom.

Važna novina je da potrošač nije u dužan da vrati prodavcu proizvod u originalnoj ambalaži da bi mogao da iskoristi svoje pravo. Navedeno znači da prodavac ne može zahtevati da se ambalaža čuva niti može odbiti da prihvati proizvod nazad bez originalne ambalaže u kome je isti prodat.

Autor: Advokat Bojan Šunderić, Advokatska kancelarija JPM Janković Popović Mitić