Uprkos tome što su domaći preduzetnici uvideli značaj vizuelnog predstavljanja svojih kompanija i robe na tržištu, njihova rešenja u velikoj meri ne prate postulate moderne umetnosti, odnosno savremenih grafičkih komunikacija. Razloge za to treba tražiti u neznanju, potcenjivanju dizajnerske struke, ali i poslovnoj neodlučnosti.
U narednih pola godine imaćemo priliku da se upoznamo sa novim načinom interakcije sa uređajima poput kompjutera, televizora i mobilnih telefona. Mnogi od njih radikalno će se razlikovati od onoga na šta smo do sada navikli.
Za većinu novih pronalazaka u ovoj obasti očekuje se da neće dugo opstati međutim nikada se ne može sa tačnošću tvrditi šta će se tačno dopasti potrošačima i bez čega ubuduće neće moći da žive.
Tako na primer još uvek nije sigurno da li je komunikaciji sa kompjuterom posredstvom miša odzvonilo. Poslednjih pet godina zajedno sa rastom mobilnog interneta svedoci smo masifikacije drugih načina da se upravlja pokretnim računarima – pomoću tač skrin ekrana.
iPhone je doprineo razvoju ovog koncepta, ali pomoglo je i istovremeno unapređenje interfejsa koji reaguje na pokrete od strane Nintenda i Microsofta. Mnogo se u tom pogledu očekuje i od novih platformi za finansiranje ovakvih projekata, kao što je Kikstarter. Pet je novih mogućnosti za komunikaciju sa uređajima koje ćemo imati prilike da vidimo ove godine:
– Leap Motion control, sistem za igranje igrica koji verovatno neće funkcionisati kao način za pristupanje kompjuteru ali će se dopasti gejmerima. Leap inače koristi kamere koje prate korisnikove pokrete u veoma visokoj rezoluciji i realnoj brzini.
– Thalmic Labs radi isto ali pomoću poveza preko ruke koji prati električne signale koje emituju ljudski mišići.
– Google naočare se oslanjaju na glas i minijaturni ekran.
– Mycestro često nazivaju 3D prenosivim mišem. On liči na veliki prsten koji kada je na kažiprstu prati njegove pokrete i na taj način daje komande kompjuteru. Upravo njegov autor je za ovu spravu dobio više od 150.000 dolara na Kikstarteru.
– Inovacijama se zovu i stari uređaji koji se koriste na novi način, što je slučaj sa spravom za praćenje pokreta koja komunicira sa konzolama za igrice i kompjuterima, Kinectom. Smatra se da će u skorijoj budućnosti novi načini rada sa Kinectom prdrmati tržište uređaja koji prate pokret.
U javnosti se često mogu čuti predlozi o promenama u politici oporezivanja i u pogledu javne potrošnje. Najčešće se radi o neodgovornim predlozima bez elementarnog znanja do kakvih posledica bi takvi predlozi doveli. Priložene su četiri tabele, prva je o konsolidovanim javnim prihodima i rashodima, druga pruža udele javnih prihoda i rashoda u BDP-u, treća iskazuje javne prihode i rashode u milionima evra, a četvrta daje realne indekse prihoda i rashoda u odnosu na baznu 2005. godinu.
Za osnovno upoznavanje poreskih prihoda i rashoda dovoljna je prva tabela, dok ostale ilustruju značaj nominalnih iznosa u odnosu na BDP, evre i realnu potrošnju, diskontovanu za stopu rasta cena.
Konsolidovana javna potrošnja obuhvata ukupne poreske prihode i rashode svih nivoa i vrsta vlasti (uključujući vanporeske prihode i vanbudžetsku potrošnju). Znači, uključuje budžete Republike, AP Vojvodine, gradova i opština, fondova PIO, NSZ…
Najveći deo poreskih prihoda dolazi od socijalnih doprinosa zaposlenih. U ukupnim javnim prihodima u iznosu od 1.405,4 milijardi dinara u 2012 godini, njihov deo je iznosio 378,9 milijardi dinara. Nakon njih bio je porez na dodatu vrednost u iznosu od 367,5 milijardi dinara. Akcize su treći prihodi po izdašnosti (181,1 milijardi dinara), zatim neporeski prihodi (167,9), porez na dohodak građana (165,3), porez na dobit preduzeća (54,8), ostali poreski prihodi (42,6), carine (35,8), kapitalni prihodi (8,7), dok je najmanje došlo od donacija, u simboličnom iznosu od 2,9 milijardi dinara. Kada uporedimo ovaj podatak o donacijama sa platnim bilansima dolazimo do činjenice da se donacijama deset puta više finansiraju aktivnosti od direktnog interesa zemalja koje doniraju željene aktivnosti, u odnosu na njihov značaj za prihode i potrošnju države. Na taj način se i preuveličava značaj predpristupnih i pristupnih fondova Evropske Unije (pošto se troše najvećim delom van budžeta).
Kada pogledamo redove veličina prihoda možemo grubo ocenjivati efekte promene u poreskim stopama. Na primer, linerano povećanje stope PDV-a za 10% trebalo bi da poveća poreske prihode za 37 milijardi dinara, ne računajući efekat smanjivanja privredne aktivnosti, ili promene kursa evra na naplaćen PDV od uvoza. Slično se može proceniti kod povećanja akciza: njihovo povećanje za 10% trebalo bi da dovede do rasta prihoda za 18 milijardi dinara. I obratno, kada se predlaže rasterećivanje zarada porezima i doprinosima, efekat se meri desetinama milijardi dinara, što bi automatski dovelo do povećanja budžetskog deficita.
U odnosu na 2005. godinu javni prihodi su povećani za 94%. Pri nominalnom rastu svih ostalih prihoda, prihodi od carina su smanjeni nominalno za 8,2%. Njihova rekordna vrednost je bila 64,8 milijardi dinara u 2008. godini da bi se od tada smanjivali svake godine, što je nastavljeno i u 2013. godini. To je posledica liberalizacije uvoza u sporazumima CEFTA i SSP, prvo prema zemljama Zapadnog Balkana od 2007. godine, a zatim i prema zemljama EU od početka 2009. godine. Pad carinskih prihoda bio je posledica i pada uvoza u 2009. godini, ali je najvećim delom posledica oslobađanja od poreza dve grupe zemalja iz kojim uvozimo više od tri petine ukupne vrednosti uvoza. Ukoliko bi smo pretpostavili da Srbija nije započela smanjivanje carina prema EU od početka 2009 godine, kao i da je početkom te godine zamrznuto dalje snižavanje carinskih stopa prema zemljama CEFTA, pri prosečnoj carinskoj stopi od 5,1% iz 2008. i realizovanim vrednostima uvoza dolazimo do gubitka carinskih prihoda u iznosu 116,2 od milijardi dinara (razlika između potencijalnih 283,1 i realizovanih 166,9 milijardi dinara).
Udeli u BDP-u poreskih izvora, kao i izdataka, kada se uporede sa podacima zemalja OECD-a, mogu nam pružiti informaciju gde se u Srbiji previše sakuplja, a gde premalo poreza, kao i gde se previše ili premalo troši. Takva informacija – ilustracija pomogla bi da se uklone zablude plasirane kroz opšta mesta u javnosti kako su u Srbiji poreske stope previsoke, ili da se kod nas najviše troši na određene namene. U jednom uporednom istraživanju 2009. godine utvrdio sam da se kod nas najviše prikuplja prihoda od doprinosa i PDV-a, što znači da se prekomerno oporezuju rad i potrošnja, dok se simbolično prikupljaju porezi na kapital i imovinu.
U 2012. godini poreski prihodi su učestvovali identičnih 43% u procenjenom BDP-u kao i u 2005 godini. Pri tome je došlo do promena udela pojedinih poreza: povećan je udeo akciza i poreza na dobit preduzeća, a smanjen je udeo carina i PDV-a.
Udeo javnih rashoda u BDP-u povećan je sa 41,9% u 2005 na 49,7% u 2012, te je Srbija iz suficita od 1,1% BDP-a došla do deficita od 6,7% BDP-a. Saldo je u sedam godina promenjen, pogoršan, za 7,8%.
Najveću vrednost izdataka imala je socijalna pomoć i transferi, 652,5 od 1.622,8 milijardi dinara, u čemu su penzije vredele 473,7 milijardi dinara. Sa njihovim udelom od 14,5% u BDP-u Srbija je bila u svetskom vrhu, a sa ukupnim udelom socijalne pomoći i transfera od 20% BDP-a mogli bi smo da kvalifikujemo Srbiju kao socijalnu državu (pod pretpostavkom da je više prihoda prikupljeno od kapitala a manje od rada, u odnosu na naš slučaj).
Sledeći po vrednosti bili su izdaci za zaposlene, koji su iznosili 374,7 milijarde dinara, povećani su za 120,4% od 2005 godine, i učestvovali su sa 11,5% u ukupnom BDP-u Srbije. Ovim rashodima za zaposlene trebalo bi dodati još rashode sedam stotina javnih preduzeća kako bi smo došli do ukupnih izdataka javnog sektora na zarade svojih zaposlenih (ukoliko već nisu proknjiženi kroz budžete opština, gradova, pokrajine i republike).
Sledeći po vrednosti bili su izdaci za kupovinu robe i usluga: iznosili su 273,1 milijardi dinara, povećani su za 121,5% i učestvovali su sa 8,4% u BDP-u Srbije. Nakon njih bili su kapitalni rashodi (126,3 milijarde, rast za 175,2% uz 3,9% BDP-a), subvencije (111,5; 103,1%, 3,4% BDP-a), i kamate (68,2 milijarde; 285,3% i 2,1% BDP-a). Kamate su najmanji pojedinačno javni rashodi, na način na koji su rashodi razvrstani, ali sa najbržim rastom.
U trećoj tabeli su prihodi i rashodi budžeta iskazani u milionima evra. Oni su pod uticajem dinarskog kretanja prihoda i rashoda i promena kursa evra prema dinaru. Najveću vrednost prihodi i rashodi imali su u 2008 godini: 14 i 14,9 milijardi evra. Od tada jedino deficit javne potrošnje raste, dok prihodi i rashodi nisu premašili predkrizni nivo. Kretanje prihoda i rashoda u evrima i visoki deficit su prvi među argumentima protiv fiksiranja kursa evra: ono je moguće ili pri značajnoj devalvaciji kojom bi se obezvredila javna potrošnja i istopio deficit (uz sve negativne posledice po bilanse banaka, preduzeća i standard građana), ili ukoliko postoje sredstva od privatizacije i novog zaduživanja kojima bi se finansirao deficit i odabrani nivo fiksnog kursa.
Realni indeksi pokazuju da su se javni prihodi realno povećali samo za 4,7%, u 2012. u odnosu na 2005. godinu (bili su veći za 17,6% u 2008), dok su realni rashodi uvećani za 24,3% (za 28,2% u 2008). Deficit je, dakle, posledica želje za većom potrošnjom od realno moguće, u odnosu na stanje u kome se privreda nalazi.
U 2012. godini, u odnosu na 2005. godinu, BDP Srbije je nominalno povećan za 94,1% (što je rast prihoda za 94% zadržalo na istom udelu u BDP-u), rashodi su uvećani za 130,1%, dok je rast cena (meren cenama na malo do 2007 i potrošačkim cenama od tada) iznosio 85,2%. Iz odnosa rasta prihoda i inflacije možemo konstatovati inflatorno oporezivanje: ukoliko nije moguće iz realnih izvora finansirati željeni rast potrošnje, moguće je rastom prihoda kroz višu stopu inflacije (veći nivo cena omogućava veće poreske prihode od PDV-a, akciza…).
U odnosu na 2005. godinu realno su smanjeni prihodi od poreza na dohodak građana, od PDV-a, ostali poreski prihodi, dok su prihodi od carine (i donacija) prepolovljeni. Kod rashoda su svi vidovi potrošnje realno povećani, a više su nego udvostručeni izdaci za plaćanje kamata.
Srbija je pred svetsku ekonomsku krizu imala nesrećnu okolnost da su bili upravo održani parlamentarni izbori nakon kojih je, da bi se formirala vlast, nastupilo „istorijsko političko pomirenje“ između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Ovo pomirenje je bilo potrebno dokazati i promenom odnosa prema penzionerima, kojima je prvobitno obećano 70% od prosečne zarade (ne uzimajući pri tome u obzir koliko ima zaposlenih, kakav je trend u broju zaposlenih, i da li je starosna penzija već veća od prosečne zarade), da bi se završilo sa jednokratnim povećanjem oktobarske penzije za 10%, uz redovno usklađivanje za rast potrošačkih cena. U septembru 2008 godine su već postojali previše jaki i očigledni signali da se u svetu događa nešto strašno, a u oktobru je došlo i do povlačenja dela devizne štednje. Vreme je bilo i da se usvajanjem budžeta procene rizici u pogledu mogućeg pada poreskih prihoda pod uticajem krize u 2009 godini.
Tada su učinjene dve katastrofalne greške: povećane su penzije i počela je jednostrana primena SSP-a kroz smanjivanje carinskih stopa prema zemljama EU. Prva mera je uvećala rashode države, a druga je smanjila prihode. Ovde ćemo napraviti procenu koliko su ove dve mere uticale na ukupan budžetski rezultat u periodu od 2008. do 2012. godine.
Ukupan deficit u javnoj potrošnji od 2008 do 2012 godine iznosio je 704,1 milijarde dinara. Obračunata razlika između povećanih socijalnih izdataka u odnosu na doprinose iznosila je 518,1 milijardi dinara, a manje naplaćene carine, u odnosu na moguće, smanjile su poreske prihode za 116,2 milijarde dinara, tako da ove dve mere, rast penzija i pad carina, objašnjavaju 90% ukupnog pogoršanja salda javnih finansija.
Efekat smanjenja carinskih stopa na poreske prihode ima rastući negativni efekat kroz vreme zato što se svake godine dodatno smanjuju carine, dok je efekat rasta penzija i socijalnih izdataka, a nezavisno od naplate doprinosa kojima se finansiraju, nakon naglog povećanja u 2008 i 2009 godini usporen.
Treći krivac, do stoprocentnog objašnjenja pogoršanja salda javnih finansija, se može naći u bilo kojoj poziciji. Okrivimo ovde kamate. Plaćena vrednost u 2008. godini bila je 16,3 milijarde dinara, i pod pretpostavkom da je isti iznos plaćan do 2012. dolazimo do podatka da je plaćeno 104,4 milijardi dinara više usled povećanja vrednosti budžetskog deficita od 2008. godine.
Pišući kralju Luju XII, italijanski kondotjer i maršal Francuske Trivulcio je rekao: „Da bi se rat vodio neophodne su tri stvari: novac, novac i opet još novca“. Da kralj danas čita ove reči sigurno bi se nasmejao, jer su poslednjih godina vodeće države sveta naštampale toliko novca, da za rat imaju sve uslove. Ovoga puta, međutim, ratuju valute.
Posle Kana, bio je red na Berlinski filmski festival da nagradi film iz rumunskog “novog talasa”, generacije filmskih stvaralaca koji su konstantno ignorisani, i dolaze iz zemlje bez bioskopa. Kao „Iza brda“ Kristijana Mundjiua, „Dečja poza “ Kalina Petera Necera izražava „patnju i očaj rumunskog života“, piše sociolog Vasile Danču u Adevarulu.
Srpsku informatičku industriju obeležavaju dva oprečna trenda: sve veća koncentracija posla na pedesetak vodećih preduzeća, i sve veći broj novoosnovanih IT preduzeća. Ovi trendovi neminovno dovode do povećanja stepena različitosti među preduzećima, što može da bude izvor problema za buduće strateške poteze države. Sa druge strane, može da bude i dobar spoj snage velikih i vitalnosti malih i „startup“-ova.
Srpsku informatičku industriju je u 2011. godini činilo 1.704 aktivnih preduzeća (preduzeća koja su ostvarila pojedinačni poslovni prihod veći od milion dinara). Zaposleni u ovoj industriji (14.876 radnika) predstavljali su oko 0,9% ukupne radne snage u svim preduzećima i institucijama u Srbiji. Prosečan broj zaposlenih po IT preduzeću bio je 8,7 a poslovni prihod i dodatna vrednost po zaposlenom iznosili su 87.626 evra i 32.731 evra respektivno.
Buduća ulaganja i podrška iz predpristupnih EU fondova segmentu malih i srednjih IT preduzeća (MSP) u Srbiji može da bude odlučujuća za brži razvoj sektora. U informatičkoj industriji posluju 283 mala i srednja preduzeća, što predstavlja 16,6% ukupnog broja IT preduzeća. Prosečan broj zaposlenih u MSP je 26,7 što je oko tri puta više u odnosu na prosek informatičke industrije, koja zapošljavaja 8,7 radnika po preduzeću. MSP su ostvarila poslovni prihod od 810 miliona evra, što predstavlja 62% poslovnog prihoda informatičke industrije Srbije. Po većini parametara, učešće malih i srednjih IT preduzeća u domaćoj informatičkoj industriji manje je nego u godini pre poslednjeg talasa krize (2007).
Programeri najvitalniji
Prošle godine je 1.704 preduzeća ostvarilo prihod veći od milion dinara. Posmatrano po delatnosti, najviše je programerskih preduzeća (554), što je 32% ukupnog broja, a u sektoru dominiraju mikro firme sa manje od 10 radnika (83,%). Sa druge strane, samo četiri preduzeća zapošljava više od 250 radnika.
Jedina delatnost u kojoj se uočava vitalnost su programerska preduzeća. Sa rastom iz godine u godinu dostignut je broj od 554 firme, što je sada 32% ukupnog broja – znatno više od 22,7% koliko ih je bilo u 2007. godini. U odnosu na 2010. godinu ukupan broj aktivnih informatičkih preduzeća ostao je praktično nepromenjen. Ovaj broj se nije menjao čak od 2008. godine, što se poklapa sa poslednjim talasom ekonomskih teškoća. Ispod ove „ravne crte“ dešavaju se velike promene u nekoliko stotina firmi, puno novih igrača započinje posao (oko 200 godišnje), a isto toliko izlazi iz branše. Lepo je što ima entuzijasta i energije za „start-up“, ali veliki broj „gubitnika“ svoje probleme prenosi na ceo IT sektor i ukupnu ekonomiju.
Srpska IT industrija zapošljavala je 14.876 radnika u 2011. godini. U odnosu na 2007. godinu (pre poslednjeg talasa krize) sve informatičke delatnosti su povećale zaposlenost, što potvrđuje razvojni potencijal IT industrije. Najveću zaposlenost beleži sektor mikro preduzeća (39,6%), zatim mala (28,1%) i potom srednja (22,7%), a najmanje je zaposlenih u velikim IT firmama (9,7%). Ova slika će se najverovatnije promeniti zbog očekivane konsolidacije IT industrije i povećanja značaja velikih i srednjih preduzeća.
U 2011. godini, značajno iznad proseka rasla je zaposlenost jedino u sektoru programiranja. U programerskim firmama je zaposleno 5.871 radnika, što je 39,5% radne snage, a prati ga sektor IT usluga sa 27,7%. U programerskim firmama u MSP sektoru zaposleno je 2.908 radnika, odnosno preko 38,5% zaposlenih u MSP radilo je 2011. u programerskim preduzećima.
Informatička industrija Srbije je u 2011. godini ostvarila ukupni poslovni prihod veći od 1,3 milijardi evra. Na osnovu ranijih istraživanja procenjuje se da prihod od same informatičke delatnosti učestvuje sa oko 80% u ukupnom prihodu, tako da iznosi oko milijardu evra. Preostalih oko 20% prihoda potiče od srodnih IT ili pratećih aktivnosti preduzeća. Konvergencija drugih industrija sa informatičkom sve će više doprinositi povećavanju razlike između IT prihoda i ukupnih poslovnih prihoda informatičke industrije.
Najveći poslovni prihod u IT industriji ostvaruje delatnost trgovine sa 512,6 miliona evra, što je 39% ukupnih prihoda. Slede IT usluge sa 30% (394,7 miliona evra). I kod MSP-a više od polovine prihoda ostvaruje sektor trgovine. MSP su ostvarila ukupan poslovni prihod od skoro 800 miliona evra, što iznosi više od 60% poslovnog prihoda celokupne srpske IT industrije. Ukupan poslovni prihod u 2011. godini povećan je za oko 10% u odnosu na 2010.
Sve više stranaca
U kriznoj 2011. godini, sa oko 318 miliona evra vlastitog kapitala, posle dve godine stagnacije, srpska IT industrija nastavila je sa rastom. Ipak, u poređenju sa 2006. godinom, kada je sopstveni kapital iznosio oko 150 miliona evra, srpska IT industrija ostvarila je fantastičnih 110% rasta. Ovaj trend pokreće strani kapital koji je uveliko ušao na srpsku informatičku scenu. Među najvećih 100 IT preduzeća, trećina je u stranom vlasništvu. Do 2005. godine, IT preduzeća su dominantno bila u domaćem privatnom vlasništvu. Danas, prema poreklu osnivača, sve je više IT preduzeća u Srbiji koja osnivaju stranci, kako strana fizička lica, tako i strana pravna lica. Kroz strana preduzeća u srpski IT dolaze internacionalni standardi, ali ovim se potvrđuje i neophodnost lokalizacije stranih IT kompanija, ukoliko žele da budu uspešne na srpskom IT tržištu.
Preduzeća koja se bave IT uslugama raspolažu najvećim kapitalom, preko 110 miliona evra, što je 34,8% ukupnog kapitala IT industrije. Sa malim zaostatkom (99 miliona; 31.1%) slede programeri. Sa 174,2 miliona evra sopstvenog kapitala, udeo MSP iznosio je 54,7% kapitala celokupne IT industrije u 2011. godini.
U Srbiji se godišnje osniva u proseku oko 200 informatičkih preduzeća, a sve veći broj su programerska preduzeća koja su usmerena na internacionalno tržište. Takav trend uslovljava „kratak spisak“ pozitivnih okolnosti na loklalnom tržištu, čiji brži napredak bi bio moguć tek u ekonomiji koja bi beležila rast BDP-a veći od 6% godišnje. Ali daleko smo od tih visina.
Država bi mogla pozitivno da utiče na informatički razvoj ukoliko bi, za početak, odredila nadležnu organizaciju koja treba da objedini informatički segment sa tehnološkim razvojem, inovacijama i patentima. Nažalost, svedoci smo sasvim suprotnog trenda – da je nivo insititucionalne organizovanosti IKT sektora kolateralna šteta racionalizacije u novoj vladi.
Predstavnici IT industrije treba da ojačaju svoje asocijacije (strukovna udruženja), ne samo radi rešavanje sistemskih i međusobnih problema, već i radi efikasnijeg delovanja na domaćem i međunarodnom tržištu. Za raliku od dosadašnjeg pristupa „gašenja požara“, takva udruženja treba da budu proaktivna, da prate i objavljuju ključne indikatore industrije, popularišu sektor i primenu IT rešenja, kao i potrebu za strateškim povezivanjem preduzeća i stvaranjem klastera radi postizanja veće konkurentnosti.
Milovan Matijević, IT analitičar
Ruski disident i pisac detektivskih romana o Erastu Fandorinu, Boris Akunjin govori o oligarsima, kako je naljutio Kremlj i zašto veruje da bi čak i mirna revolucija mogla dovesti do kolapsa Rusije
Dok se u srpskoj vladi i u javnosti živo raspravlja o novom načinu plaćanja pretplate za Javni servis i znatno manje o tome šta bi javni servis trebalo da pruži građanima, hrvatski portal Kulturpunkt.hr objavio je rezultate istraživanja New York University o važnosti javnog finansiranja medija za osiguravanje njihove nezavisnost i verodostojnosti. Tu svaka sličnost sa nama prestaje.
Vlada Srbije je podizanjem gornje granice dozvoljene koncentracije kancerogenog aflatoksina u mleku praktično odustala od primene evropskih standarda u toj oblasti i priznala da nije u stanju da reši problem tako što će na najbolji način zaštititi zdravlje građana. Nemoć države pravda se zaštitom proizvođača mleka koji bi, da nije vraćen stari pravilnik kojim se dozvoljava deset puta veće prisustvo aflatoksina, dnevno morali da bace 300 do 400 hiljada litara mleka. Istovremeno, najjača vladajuća stranka, Srpska napredna stranka, za uzbunu građana zbog povećane doze otvrova u mleku opružuje razne lobije, a pre svega opozicionu Demokratsku stranku, navodeći da im je namera da unište domaću industriju, kako bi na uvozu mleka i stočne hrane profitirali njihovi tajkuni.
Baveći se svojim opstankom i podizanjem rejtinga SNS, ministar Knežević je poslao zabrinjavajuću poruku da je lakše promeniti pravilnik nego obezbediti zdravstvenu ispravnost hrane, u ovom slučaju čak one koju najviše koriste deca. Stručna javnost je podeljena po pitanju štetne koncentracije aflatoksina u mleku, uglavnom zbog toga što nema dovoljno podataka i istraživanja o toj temi. Nesporno je da koncentracije do 0,05 ili 0,5 mikrograma po kilogramu ne izazivaju posledice na zdravlje ljudi koje su odmah vidljive, ali je opravdan strah oni koji piju to mleko šta se dešava u slučaju kad se ta namirnica koristi u dužem periodu.
Bez obzira što je Knežević rekao da je dobio mišljenje svih nadležnih zdravstvenih ustanova u Srbiji da promena pravilnika o dozvoljenoj koncentraciji aflatoksina u mleku neće ugroziti zdravlje građana, ima stručnjaka koji se sa tim ne slažu. Njih, naravno ministar nije ni pitao za mišljenje, kao što nije sačekao ni rezultate kontrole uzoraka mleka koji su poslati na superanalizu u Holandiju. Građani sad brinu da će u rafove biti vraćeno sve ono mleko koje je proteklih dana povučeno iz prodavnica, a ne bi ih čudilo ni da sada prodavci od gradjana traže da vrate novac koji im je vraćen zbog kupovine ranije neispravnog, a sada „potpuno bezbednog“ mleka. Posledice iznenađujuće odluke Vlade da promeni pravilnik o ispravnosti mleka biće i ekonomske, jer je pitanje na koja tržišta će srpske mlekare moći da izvoze svoje proizvode. U regionu, gde se iz Srbije najviše izvozi mleko, ostali su isti propisi o prisustvu tog toksina od 0,05 mikrograma u kilogramu. Knežević očekuje da srpsko mleko stigne do Amerike, Rusije, Kine, Indije i zemalja južne Afrike gde je dozvoljena koncentracija 0,5 mikrograma.
Iako je Knežević pokušao da objasni da pravilnik o aflatoksina koji je primenjen pre dve godine nije deo nacionalnog programa za integraciju u EU i da njegovo usvajanje nije bila obaveza nego se radilo o nepotrebnom i nekritičnom prepisivanju EU propisa, po saznanjima Biznisa i finansija, srpska Kancelarija za evropske integracije, kao i Kancelarija EU u Beogradu, ne gledaju blagonaklono na imenu tog pravilnika. O tome će se ovih dana oglasiti EU, ali Vlada Srbije nije imala strpeljenja da sačeka mišljenje čelnika te zajednice pre nego što je odlučila da benzinom gasi požar izazvan pojavom aflatoksina u mleku.
U 2000. godini BDP Srbije bio je manji od hrvatskog za 12,85%, u 2008. godini bio je manji za 8,04%, da bi za četiri godine razlika između veličina ekonomija bila istopljena bržim potonućem hrvatske ekonomije od srpske.
U 2013. godini se procenjuje da će Srbija imati veći BDP za 1,1%, a razlika će biti najveća u 2015 godini, 2,3% u korist Srbije, dok nakon te godine MMF očekuje brži oporavak Hrvatske, jer će Srbija usporiti sa ekonomskim rastom usled velikog povećanja obaveza za servisiranje javnog duga. Šta se može zaključiti iz ovih podataka? Dve stvari. Prvo, opsesivno iščekivanje datuma za početak pregovora sa Evropskom unijom neće doneti nikakve ekonomske koristi građanima Srbije. Srbija će imati veću ekonomiju od nove članice EU, Hrvatske, a uprkos njenom učlanjenju, zato što ekonomske tendencije i trendovi imaju jako malo veze, ukoliko bilo kakva veza postoji, sa velikim političkim datumima. Drugo, to će nam doneti finansiranje veće potrošnje od moguće danas, znači veće obaveze za finansiranje javnog duga, i manju potrošnju sutra.
Pošto Srbija ima više stanovnika od Hrvatske, po stanovniku će prosečan standard njenih građana u ovoj godini biti niži za 41,2%, mereno kupovnom snagom domaće valute, a ne tekućim valutnim kursevima. Mereno tekućim kursevima valuta Srbija će imati za 36,6% manji BDP od Hrvatske u 2013. godini, ali sa smanjivanjem razlike na 31,4% u 2017 godini. Robna razmena u davnoj 1987. godini sadašnje statističko područje obračuna Srbije imalo je izvoz u vrednosti od 3,7 milijardi dolara a Hrvatska 2,6 milijarde – dakle imali smo 40% veću vrednost izvoza, što se zadržalo do 1990. godine.
Uvođenje sankcija Srbiji, od kojih neke još uvek nisu ni ukinute, uticalo je na naš gubitak konkuretnosti, pad proizvodnje i nemogućnost spoljne realizacije. U 1995. godini srpski izvoz činio je 31,6% hrvatskog i nakon trogodišnjeg oporavka (u 1997. se povećao na 62%), ponovo je vraćen na 31,8% vrednosti u 1999. godini. Od 2000. godine je krenuo brži oporavak srpskog robnog izvoza od hrvatske dinamike (ali ne tako brzi kao u 1996. i 1997. godini) i u 2008. godini smo dostigli 77,7% vrednosti hrvatskog izvoza. Usled manjeg pada vrednosti u 2009. godini smo dostigli 79,7% vrednosti hrvatskog izvoza. Pad međunarodne trgovine je usporio proces dostizanja vrednosti izvoza Hrvatske. U 2010. godini nastavljen je brži oporavak u Srbiji te je dostignuto 83% vrednosti izvoza Hrvatske, a u 2011 godini 88,1%. Slične relativne odnose imao je uvoz Srbije u odnosu na Hrvatsku.
U 2012. godini robni izvoz Srbije povećan je za 4,7%, a Hrvatske za 0,3%, te je Srbija smanjila zaostatak apsolutne vrednosti sa 11,9% u 2011. na 8% u 2012 godini. Izvoz Hrvatske je vredeo 9.609 a Srbije 8.837 miliona evra.
Uvoz Srbije u 2012. povećan je za 3,7%, dok je uvoz Hrvatske smanjen za 0,7%, te je u 2012. Srbija imala manji robni uvoz od Hrvatske za 8,5%, dok je u 2011. imala manji za 12,5%. Osnovna razlika u izvoznoj strukturi Hrvatske i Srbije bio je veći udeo sektora Mašine i transportni uređaji u ukupnoj vrednosti izvoza Hrvatske u odnosu na isti pokazatelj za Srbiju do 2012. godine. U 2012. godini izvoz ovog sektora kod Hrvatske je smanjen za 277 miliona evra, a kod Srbije je povećan za 576 miliona evra, te je Srbija skočila sa 49,4% na 77,1% vrednosti izvoza mašina i transportnih uređaja iz Hrvatske, uz veliku verovatnoću da će u 2013. godini premašiti vrednost i u ovom sektoru i ukupnog robnog izvoza Hrvatske.
Posmatrano po sektorima Srbija više izvozi hranu i životinje (1.642 prema 959 miliona evra), piće i duvan (223 prema 182), životinjske i biljne ulja i masti (152 prema 20), proizvode svrstane prema materijalu (2.050 prema 1.372) i razne gotove proizvode (1.214 prema 1.205 miliona evra). U odnosu na relativne odnose u 2011. godini Srbija je imala manji izvoz raznih gotovih proizvoda a u 2012. je imala veći, povećala je relativnu razliku vrednosti kod pića i duvana, i kod masti i ulja, a smanjila kod hrane i životinja i kod proizvoda svrstanih po materijalu. Srbija je imala manju vrednost izvoza od Hrvatske: sirovih materija (459 prema 757 miliona evra), mineralnih goriva i maziva (311 prema 1.316), hemijskih proizvoda (719 prema 1.050), i mašina i transportnih uređaja (1.982 prema 2.569 miliona evra). U 2013. godini možemo očekivati da će Srbija premašiti robnu vrednost izvoza Hrvatske, ili da će joj se dodatno približiti.
Zaposlenost
U prošloj godini je, prema poslednjim raspoloživim podacima, broj zaposlenih u Srbiji smanjen za 0,9%, dok je u Hrvatskoj smanjen za 2,2%. U Srbiji je smanjen broj zaposlenih za 15.750 lica, a u Hrvatskoj (novembar u odnosu na novembar 2011) za 30.126 lica. To znači da je u proseku (računajući i neradne dane) dnevno broj zaposlenih lica smanjivan u Srbiji za 43, a u Hrvatskoj za 83 lica. U Srbiji je svakoga dana u preduzetničkom sektoru bez posla ostajalo po 56 lica, dok je u pravnim licima povećavan broj za 13 dnevno. Svakoga dana je povećavan broj zaposlenih za 13 lica u stručnim, naučnim, inovacionim i tehničkim delatnostima, po pet lica je dnevno nalazilo novi posao u informacijama i komunikacijama i u administrativnim i pomoćnim delatnostima. Broj zaposlenih je smanjivan za po 9 lica dnevno u prerađivačkoj industriji, po 5 lica je bilo manje u obrazovanju i zdravstvu, po četiri u saobraćaju i skladištenju…
U Hrvatskoj je svakoga dana smanjivan broj zaposlenih lica za 51 u pravnim licima i za 32 u preduzetničkom sektoru. Najviše je smanjivan broj u prerađivačkoj industriji, 30 dnevno, zatim u građevinarstvu (20), trgovini (7), a bilo je i po 5 činovnika svakoga dana manje. Broj zaposlenih najviše je povećan u obrazovanju i u hotelima i restoranima: po četiri dnevno.
Finansijski pokazatelji
Usled naše nesrećne istorije sa međunarodnom izolacijom i hiperinflacijom Hrvatsku nećemo nikada preteći u većini pokazatelja koji se tiču finansijskog sektora. Hrvatska je bila u prednosti od pet do sedam godina u razvoju finansijskog sektora, ali taj „razvoj“ će je mnogo više i duže kočiti u ekonomskom oporavku od Srbije. Prosečna neto plata u Hrvatskoj je 735 evra, a fond isplaćenih zarada oko 850 miliona evra mesečno. U Srbiji je prosečna zarada oko 360 evra uz fond isplaćenih zarada od oko 560 miliona evra. Dok je prosečna zarada dvostruko veća, fond zarada nije usled većeg broja zaposlenih u Srbiji. U Srbiji je razvijeniji i preduzetnički sektor, što dodatno smanjuje apsolutne razlike, posebno oko fonda zarada.
Ukupna štednja stanovništva, uključujući i depozite na tekućim računima, u Srbiji je 8,7 milijardi evra, a u Hrvatskoj 20,4 milijardi, što je 2,3 puta više, a kada se štednja podeli na broj stanovnika građani Hrvatske štede četiri puta više (4,7 hiljada evra prema 1,2 hiljade u Srbiji). Nevolja po Hrvate nastupa kada se uporede dužničke strane: dug stanovnika Hrvatske iznosi 17 a Srbije 5,7 milijardi evra, što je tri puta više, a po stanovniku pet puta više (4 prema 0,8 hiljada evra). U tim dugovima stambeni krediti u Srbiji iznose 2,7, a u Hrvatskoj 7,9 milijardi evra. Kada ukupan dug građana stavimo u odnos sa mesečnim fondom neto zarada dolazimo do podatka da bi građanima Srbije trebalo tačno deset mesečnih zarada da se razduže, dok bi građanima Hrvatske trebalo tačno dvadeset mesečnih zarada. Izvoz usluga je nedostižno veći u Hrvatskoj te su relativni pokazatelji spoljne zaduženosti veoma slični (odnos duga prema izvozu robe i usluga). Spoljni dug Srbije je 25,7 milijardi evra (novembar 2012.) a Hrvatske 45 milijardi evra i obe zemlje bi trebale da celokupni dvogodišnji devizni priliv izdvoje za otplatu spoljnog duga.
Javni dug Srbije dostigao je vrednost od 17,5 milijardi evra, dok je on u Hrvatskoj 30,6 milijardi evra. Osnovna razlika između dve zemlje je brzi rast duga u Srbiji, dok je on u Hrvatskoj relativno spor, blizak stanju stagnacije vrednosti. I pogled u Hrvatsku je zapravo pogled u našu budućnost: kada država dođe u situaciju da ne može u potpunosti da refinansira dospevajuće obaveze biće primorana na novi niz nepopularnih mera: povećanje poreza, smanjivanje svih vidova potrošnje, što će delovati u pravcu pada privredne aktivnosti.
I podaci o javnom dugu i BDP-u ukazuju na suštinu teške ekonomske situacije u obe zemlje. A ta situacija nema nikakve veze sa politikom, niti sa pozicijom i statusom zemalja u odnosu na Evropsku Uniju.
autor: Miroslav Zdravković