Home Tekstovi
Category:

Tekstovi

B&F PlusEkonomijaPolitika i društvo

Nezaposlenost i nejednakost: U vrtlogu

by bifadmin

Da li je uopšte moguće koncipirati model “odgovornog kapitalizma“? Na globalnoj sceni je opšta kriza morala, karneval socijalnih nesklada, sve više se širi međugeneracijski jaz zbog sve izraženijeg gubitka poverenja. Siromaštvo i nejednakost se nalaze u fokusu redefinisanja zastarelog i odumirujućeg modela kapitalizma, ali problem nezaposlenosti je dominirajuća tema. Međutim, i pored toga, najviše uznemirava činjenica da kreatori ekonomskih politika najrazvijenijih država i dalje marginalizuju problem siromaštva i nezaposlenosti. 

Istraživanje Pju instituta (Pew Institute) pokazuje da, 20 godina posle raspada Sovjetskog Saveza, znatna većina stanovništva u postsocijalističkim državama nije više oduševljena zapadnom demokratijom i liberalnim kapitalizmom. “Nisu u opasnosti samo krhke ekonomije. Mnogim društvima u centralnoj i južnoj Evropi nedostaje, takođe, politička i društvena stabilnost. Ove oblasti su u poslednje dve decenije prošle kroz proces neprekidnih reformi i oštrih mera štednje. Mnogi su iscrpljeni, zbog čega jača demokratski zamor, evroskepticizam i averzija prema nekada obožavanom Zapadu”, naglašava nemački magazin Der Spiegel.

Problem rastuće ekonomske i socijalne nejednakosti otvara brojne teorijske dileme: da li pokušaji iskorenjivanja nejednakosti u brojnim slučajevima mogu uzrokovati gubitke za većinu (Sen, 1997.), da li je koncept „jednako distribuirani ekvivalent prihoda“ adekvatan “trade – off” za sve veću nejednakost (Atkinson, 1970, 1983), ili, dileme iz drugog ugla: centralno pitanje kad se analizira nejednakost nije težnja ka apstraktnoj jednakosti, već „jednakost u čemu?“. Neke od najrazvijenijih evropskih ekonomija se pitaju šta je toliko loše u nezaposlenosti i, naročito, kolika je društvena (državna), a kolika individualna odgovornost.

Pored ekonomske nejednakosti (nejednakost u prihodima) sve su izraženije nejednakosti u nekoliko društvenih segmenata, kao što su: blagostanje, sloboda, kvalitet života (primarni aspekti su zdravlje i dugovečnost). U raznim modelima društvenog sistema različiti su stepeni nejednakosti: u nekim društvenim modelima nezaposlena lica ne spadaju, po definiciji, u kategoriju siromašnih, dok u drugim, koreni nejednakosti nisu proizvod ekonomskog stanja (prihoda pojedinaca), već uskraćenosti raznih vrsta sloboda: bez mogućnosti političke participacije, nemogućnost kvalitetnog lečenja, i dr.

nejednakost

Ipak, najveći problem u postsocijalističkim tranzicionim državama, a naročito u Srbiji, predstavlja problem rastuće nejednakosti iz ugla nezaposlenosti. Ključne društvene posledice, direktni i indirektni efekti nezaposlenosti mogu se grupisati na sledeći način:

(1)Razvojno – ekonomski gubitak: nezaposlenost smanjuje potencijalnu proizvodnju i uvećava fiskalno opterećenje. Pored gubitka potencijalnog prihoda, negativni efekti se ogledaju i u uticaju koji niži obim agregatne proizvodnje ima na razvoj društva u brojnim drugim segmentima. Transferisana sredstava nezaposlenim i njihovim porodicama smanjuju razvojne mogućnosti, jednom rečju: nezaposlenost smanjuje nacionalnu proizvodnju i povećava udeo proizvodnje koji se mora transferisati, kroz socijalnu politiku, nezaposlenima;

(2)Gubitak slobode i socijalna isključenost: priroda nezaposlenosti podrazumeva gubitak slobode. Nezaposlena osoba, čak i kada je materijalno potpomognuta od socijalnog osiguranja, ne može da učestvuje u slobodi odlučivanja (Schokkaert and Van Ootegem, 1990.). Nezaposlenost je glavni uzročnik socijalne isključenosti pojedinaca;

(3)Dugoročne posledice od gubitka znanja i veština. Moto “learn by doing” postaje moto “unlearn by not doing”. Nezaposlenost generiše gubitak kognitivnih sposobnosti, što je posledica gubitka samopouzdanja i osećaja kontrole. Odnos između motivacije i kompetentnosti nije lako kvantifikovati, ali empirijske studije (Lefcourt, 1967.) pokazale su koliko jak ovaj efekat može biti u praksi;

(4)Psihološke posledice su najteže. Nezaposlenost može izazvati pustoš u životima ljudi bez posla, intenzivne patnje i mentalnu agoniju (Jahoda, Lazarsfeld and Zeisel, 1933, Hill 1977.). Ovaj efekat može biti zastrašujući (povišena stopa samoubistava, i dr). Efekat produžene nezaposlenosti može biti posebno štetan za moral (Harrison, 1976). Veza između psihološke patnje i motivacionih oštećenja je izuzetno visoka. Nezaposlenost mladih ima posebnu težinu, može dovesti do dugoročnog gubitka samopoštovanja kod mladih radnika i potencijalnih radnika (Goldsmith, Veum and Darity, 1996.) ;

(5)Zdravstveni problemi i smrtnost: nezaposlenost može uzrokovati brojne bolesti i višu stopu mortaliteta (Smith and Warr, 1987.) ;

(6)Motivacioni gubitak za budući rad: obeshrabrenje koje je izazvano usled nezaposlenosti može dovesti do slabljenja motivacije i dugoročne pasivnosti. Najnovije studije pokazuju da je motivacioni uticaj posebno značajan za mlade žene (Goldsmith, Veum and Darity, 1996.);

(7)Poremećeni društveni odnosi i porodičan život: nezaposlenost slabi harmoniju i koherentnost unutar porodice, uzrokuje pad samopouzdanja, dovodi do krize identiteta, i uzrokuje brojne druge poremećaje (Erikson, 1968.) ;

(8)Rasna i rodna neravnopravnost: nezaposlenost može biti značajan uzročnik povišenih etničkih tenzija, kao i rodne podele. Najranjivije grupe su često manjine, posebno delovi imigrantskih zajednica. Takođe, nezaposlenost povećava stepen netolerancije i rasizma, što je bilo najočitije u predizbornom periodu u nekim evropskim zemljama. U kriznom periodu rodne podele su izraženije, pronalazak posla ženama je otežan;

(9)Gubitak društvenih vrednosti i odgovornosti: dokazano je da velika skala nezaposlenosti ima tendenciju da oslabi neke društvene vrednosti. Pojačavaju se sumnje u pravičnost socijalnih aranžmana. Socijalna kohezija suočava sa mnogim teškim problemima, socijalne razlike su sve veće i dublje, na jednoj strani su privilegovani – zaposleni, a na drugoj – nezaposleni („odbačeni“)

Koliki je uticaj nezaposlenosti na sve oblike nejednakosti, a posebno na siromaštvo, najbolje ilustruje ukrštanje dva koncepta (američki i evropski ciklus), odnosno, četiri moguće kombinacije statusa zaposlenosti i statusa siromaštva. Poznati ekonomista Peter Saunders je put od siromaštva, odnosno, kretanje iz ćelije 1. (nezaposlen i siromašan) ka ćeliji 4. (zaposlen i nesiromašan) nazvao `rad za dobrobit` (američki `virteulni ciklus`). Iskustvo evropskih država je drugačije (kretanje od ćelija 4. Preko 3. Do 1.), početna nezaposlenost ne vodi do porasta siromaštva zbog razvijene socijalne politike i socijalnih davanja, ali, sa druge strane, ovaj put vodi gubitku konkurentnosti, što opet izaziva nezaposlenost, porast siromaštva i budžetskih rashoda. Odnos nezaposlenosti i siromaštva u razvijenim zemljama OECD je slab, ali je korelacija visoka u evropskim tranzicionim državama. Ono što posebno karakteriše tranzicione zemlje Jugoistočne Evrope i Srbiju je porast stanovništva ne samo u ćeliji 1. Nego i u 2.

Nezaposlenost je endemska karakteristika srpskog društva. Problem nezaposlenosti u Srbiji je nasleđen iz predtranzicionog perioda, ali je dramatično produbljen tranzicionim procesom i globalnim recesionim talasima. Stopa nezaposlenosti (odnos broja nezaposlenih i zbira broja zaposlenih i nezaposlenih) je već 1978. Godine iznosila 15, 2%, koliko i 11 godina kasnije. Međutim, za poslednje dve decenije, stopa nezaposlenosti je više nego udvostručena (u julu 2012. stopa nezaposlenosti iznosila je 33, 3%), zaposlenost se u periodu 2001 – 2010 smanjivala po prosečnoj godišnjoj stopi od 0, 5%, dok je nezaposlenost rasla po istoj stopi. Pored problema dualnosti na tržištu rada (konstantan pad zaposlenosti u privredi i rast u javnom sektoru), posebno su zabrinjavajući rezultati strukturne analize nezaposlenosti u Srbiji: najviša stopa nezaposlenih mladih u Evropi (46, 2%), visoka stopa dugoročne nezaposlenosti (13, 3%, prosek u EU – 27 je 3, 8%), nepovoljna starosna i kvalifikaciona struktura nezaposlenih, ogromne razlike u regionalnoj (u Jablaničkoj oblasti 52%, u Topličkoj 51%) i lokalnoj nezaposlenosti (u opštinama Lebane, Tutin, Bojnik, Preševo, Doljevac, Blace, Aranđelovac, Opovo, Sjenica stope nezaposlenosti su veće od 60%!). Procene Međunarodne organizacije tržišta rada (ILO) ukazuju da će se stopa nezaposlenosti u Južnoj Evropi u narednom periodu i dalje biti visoka.

Iz razvojnog ugla, direktni i indirektni efekti nezaposlenosti su sve veći. Nezaposlenost je generator nejednakosti i siromaštva u Srbiji i uzročnik brojnih socijalnih i društvenih negativnih posledica. Socijalni troškovi nezaposlenosti sve intezivnije uzimaju tranzicioni danak, kroz uticaj na zdravlje i psihološko stanje nezaposlenih, njihovih porodica, lokalnu i društvenu koheziju.
Otvaranje radnih mesta i sve aktivnosti koje će dovesti do zapošljavanja treba da budu u centru ekonomske politike i socijalne zaštite. Pored otklanjanja barijera koje utiču na smanjenje nezaposlenosti, veoma je važno, možda još i važnije, da kreatori ekonomske i socijalne politike obrate pažnju na prirodu posla koju privredni sistem stvara. Zaposlenost jeste primarni cilj, ali od kvaliteta poslova zavise brojni socijalni i društveni odnosi. Država mora, kroz aktivne mere zapošljavanja, da preuzme odgovornost za smanjenje nezaposlenosti i podizanje kvaliteta poslova zaposlenih. Uporedo sa jačanjem aktivnih mera zapošljavanja (podizanje obrazovnog nivoa zaposlenih, programi dodatnog obrazovanja i obuke, razvoj preduzetništva, mere jačanja regionalne i socijalne kohezije, i dr.) , primarni naglasak mora biti stavljen na sistem obrazovanja kako bi se poboljšala ponuda radne snage, posebno imajući u vidu da se predviđa njeno smanjivanje do kraja 2020. Instrumentima aktivne politike zapošljavanja treba obuhvatiti prvenstveno rizične grupe nezaposlenih lica, i to: mlade, starije i osobe sa invaliditetom, posebnu pažnju posvetiti uključivanju žena, etničkim manjinama kod kojih je izraženija stopa nezaposlenosti, uključivanju Roma, dugoročno nezaposlenim licima, i dr. Pararelno, u skladu sa redefinisanjem socijalne agende u Evropi, neohodno je jačati individualnu odgovornost i preuzimanje rizika.
Edvard Jakopin, pomoćnik ministra u Ministarstvu za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, rukovodilac Sektora za strateške analize i istrazivanje razvoja
proširena verzija teksta iz 91. broja
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaTekstovi

Dužnička istorija – bivša SFRJ, Grčka i Srbija: Svaki bankrot je priča za sebe

by bifadmin

Kad je u martu 1982. godine ušla u dužničku krizu, bivša SFRJ je uz pomoć Svetske banke, MMF, i drugih velikih kreditora reprogamirala postojeće dugove i dobila nove zajmove za podršku proizvodnje za izvoz. Iako je od tada postala uredan dužnik, izgubila je ugled i nadalje se skupo se i teško zaduživala. U zemlji je racionisana potrošnja ulja, benzina i kafe i srezan uvoz repromaterijala za preduzeća. To je opšti nauk, ali je scenario svake dužničke krize drugačiji jer se i unutrašnje i spoljne prilike zemalja prisiljenih da proglase bankrot, razlikuju.

„Ako dvojica rade istu stvar, to nije isto…“, napisao je davno Tit Makcije Plaut (254-184 p.n.e). Uprkos takvom nauku, skoro da  nijedna rasprava nije bez analogija, poređenja, jer  time učesnici u raspravi sebe oslobađaju težeg posla – složenih analiza i uvođenja i onih sa kojima polemišu u dubinu stvari iznošenjem dokaza. Analogija je naročito popularna kod političara jer se sa njom u ispolitizovanim temama može sa lakoćom poentirati. Otuda smo svedoci stalnog ukazivanja na to da Srbija u ekonomskom smislu može da doživi grčki scenario – dužničku krizu.  Pominjanje takvog  scenarija istovremeno navodi na poređenje sa dužničkom krizom SFR Jugoslavije iz osamdesetih godina prošlog veka. Međutim, osvetljavanjem bitnih činjenica može pokazati kako ’’to nije isto’’.

sfrj

Dve krize 

Podsetimo se najpre dužničke krize SFRJ. Splet okolnosti u okruženju i u zemlji neponovljiv je. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka nastupile su dve ’’naftne krize’’ koje su stvorile ondašnju finansijsku krizu u svetu. Ta kriza je generisala ’’petrodolare’’ i dovela do velikog rasta zaduživanja širokog kruga zemalja u razvoju na evrodolarskom tržištu. Naredni korak u razvoju događaja na međunarodnom finansijskom tržištu bio je nastanak dužničke krize jer mnoge zemlje u razvoju nisu bile u mogućnosti da servisiraju svoje dugove. Kod nas su naftne krize dovele do toga da je račun uvoza konvertibilne nafte po osnovu materijalnog bilansa SFRJ sa USD 290,0 miliona otišao na USD 3 milijarde na kraju te decenije. Znači trebalo je izvesti praktično deset puta više robe na konvertibilno tržište da bi se pokrila ta ista količina uvoza konvertibilne nafte.

Uz to, kraj te decenije obeležio je niz događaja u svetu koji su izuzetno pogoršali međunarodni položaj zemlje na međunarodnom finansijskom tržištu: rat između Iraka i Irana onemogućio je dotadašnji uvoz konvertibilne nafte iz Iraka izbalansiran izvozom; ulazak sovjetskih trupa u Avganistan aktivirao je sve antikomunističke snage koje su i Jugoslaviju gledale istim očima kao i sovjetski blok; rekordni deficit platnog bilansa Jugoslavije za 1979. godinu od 3,9 milijardi dolara iscrpeo je devizne rezerve zemlje i prestao je rad deviznog tržišta; maksimalni porast kursa dolara prema drugim  valutama uz istovremeno nezapamćeno visoke kamatne stope (libor je išao preko 20%) još više je povećao teret velikog zaduženja zemlje koje je većim delom bilo nominirano upravo u dolarima; bolest i smrt predsednika Tita doveli su do pogoršanja u  proceni političkog rizika plasmana u Jugoslaviju. Uz sve to, juna 1980. godine na scenu je stupila i devalvacija dinara kao faktor koji je postao stalni pratilac ekonomskih kretanja u zemlji. I sve ovo napred uz brojne promašene investicije i strukturne poremećaje u privredi…

Uprkos takvom nepovoljnom razvoju događaja u okruženju, tokom dve godine (1980-1982) zahvaljujući ekspertizi i dobrom poznavanju inostranog finansijskog tržišta, ondašnja Narodna banka Jugoslavije i ovlašćene banke razvile su metode obnavljanja inostranog zaduženja – kratkoročnim kreditima finansiranje  dospelih otplata po dugoročnim kreditima. To je bio objektivno rizičan mehanizam kome je mogla da naškodi i mala ’’udarna rupa na putu’’. I ona se dogodila u martu 1982. godine – otplata po jednom većem  kreditu od konzorcijuma inostranih banaka  bila je manja za neki jednocifreni procenat, ali to je bilo dovoljno da na prenapetom finansijskom tržištu izazove ulazak SFRJ u dužničku krizu.

Svetski finansijski faktori do tada su već imali dovoljno iskustva sa dužnicima u docnji širom sveta. Posle priprema u preostalom delu 1982. godine, u toku 1983. godine na delu je bila ’’petonoga životinja’’ (Five legged animal) – Svetska banka, MMF, Banka za međunarodna plaćanja, Pariski klub i Londonski klub, čijim su aranžmanima reprogamirani postojeći dugovi ili odobreni novi namenski krediti za podršku proizvodnje za izvoz. Bez obzira na to što je inostrani dug postao uredan, SFRJ je kao dužnik na međunarodnom finansijskom tržištu doživela je značajan pad ugleda i nova zaduženja izvan navedenih aranžmana bila su opterećena višim troškovima.

Kako su potopljeni izvoznici

Nestašica deviza uz poremećaje u privredi koji su imali i domaće korene u dogovornoj ekonomiji pokazala je  slabost sistema koji nije mogao da nalazi brza efikasna rešenja. Vlada je vodila politiku stabilizacije i smanjenja spoljnog duga, koja se u praksi sastojala od teških mera štednje – tzv. šok tretmana. Uvoz je ograničavan stvarajući nestašice potrošnih dobara, koje se pamte kao uvođenje ograničenje goriva (40 litara po vozilu mesečno – bonovi), ograničenje korišćenja automobila do 6 dana u sedmici na osnovu zadnjeg broja na registarskoj tablici (par-ne par sistem), teška ograničenja na uvoz robe i plaćanje depozita po izlasku iz zemlje. Bilo je nestašice kafe, čokolade i deterdženta za pranje. Tokom nekoliko suvih leta, Vlada, nesposobna za uvoz električne energije, bila je prisiljena da uvede restrikcije. Deviznim zakonom se nastojalo ubrzati ’’unošenje deviza u zemlju’’, donet je i ’’mali devizni zakon’’ poznat i kao ’’zakon o krugovima’’, poverenici centralne banke po ovlašćenim bankama overavali su svaki pojedini nalog za plaćanje inostranstvu. Ove kontrole plaćanja su u stvari  glomazne procedure čiji su rezultat bili bežanje deviza i vremenom situacija u kojoj je sama savezna vlada (SIV) bila neposredni distributer deviza donošenjem odluka o pojedinačnim plaćanjima.

Evo primera kontraproduktivnosti procedura čiji je cilj bilo očuvanje likvidnosti u plaćanjima sa inostranstvom: U jednom slučaju poverenik NBJ, čiji je prioritet bila likvidnost, danima nije overavao nalog za plaćanje prolaska broda kroz Suecki kanal. Brodoprevoznik iz SFRJ o kojem je reč, u vreme ukupnog viška brodskog prostora u svetu imao je višegodišnji ugovor o prevozu repromaterijala iz Japana u Italiju. Ovog puta je kasnio pa je italijanska firma kojoj je trebalo isporučiti robu morala ’’vatrogasno’’ da nabavi reprimaterijal plaćajući višu cenu. To je odmah fakturisala japanskoj firmi po osnovu troškova kašnjenja isporuke. Japanska firma je pak odmah reagovala i brodoprevozniku fakturisala iznos koji je platila italijanskoj firmi i otkazala ugovor o prevozu. Brodoprevoznik je imao dodatnu štetu što mu siguran angažman za brodski prostor propada.

SIV je kao distributer deviza bio jednako spor: jedne sedmice je odlukom odobreno plaćanje tankera nafte iz Persijskog zaliva. Brod je upućen na tankiranje nafte ali je plaćanje izvršeno tek narednog četvrtka posle usvajanja zapisnika sa prethodne sednice. U međuvremenu ’’prekostojnice’’ na vezu narasle do 270.000 dolara.

Na drugoj stani je nešto drugačije usporavanje, na ime nekorišćenja kredita Svetske banke plaćeno u odnosnoj godini 180 miliona dolara ’’commitment fee’’. Uzrok: nemogućnost obezbeđenja dinarske  komponente za finansiranje ugovorenih projekata.

To su bili defanzivni potezi koji nisu mogli da reše suštinu stvari. Da je to tako pokazao je reformski potez vlade Ante Markovića, koja je uklanjanjem tih zamršenih rešenja otvorila široko vrata za devizne prilive i ti prilivi su za kratko vreme stvorili visoke devizne rezerve.

Puzeća devalvacija i inflacija

Privreda se u toj deceniji borila sa mnoštvom nepovoljnih okolnosti. Jedna od njih je ubrzano gubljenje vrednosti dinara, tako da je sredinom decenije puzeća devalvacija išla tempom od najmanje 1% dnevno. To je bio u stvari mehanizam koji je kao nenameravanu posledicu imao maksimalno odlaganje dolaska priliva deviza u zemlju, jer je korisnik priliva ekonomskom logikom nastojao da odloži priliv što je moguće duže da ne bi gubio ranijom prodajom deviza. Zanimljivo je da se to onda nazivalo „spekulacijom“. Ništa pogrešnije! Spekulacija je tipovanje na određeni neizvestan ishod. Ovde je kretanja vrednosti dinara bilo jednoznačno i samo je pitanje likvidnosti odlučivalo dokle će korisnik priliva moći da odlaže unos deviza i  njihovu prodaju. Istovremeno je nastupila i inflacija, koja je vrlo brzo ušla u zonu hiperinflacije, što je bilo moguće pratiti kroz kretanje cena određenih artikala i dobara. Primera radi list „Politika“ je koštao 150.000 dinara, a malo kasnije i svih 300.000 dinara. I to, ne starih, već, napominjem, ondašnjih novih dinara. Skoro svi smo bili milioneri. Presecanje tih negativnih tokova usledilo je određivanjem kursa dinara po paritetu sa ACH 1:1, što je automatski značilo DIN prema DEM 7:1.

SFRJ nije razvijala funkcije tržišta. Kao odjek reforme iz 1965. godine, koju je rano počeo da suzbija razvoj koncepta dogovorne ekonomije, u 1973. godini je osnovano međubankarsko tržište deviza (MTD) na kome ovlašćene banke za poslovanje sa inostranstvom sa Narodnom bankom Jugoslavije regulišu viškove  tražnje i ponude deviza i na kome se zavisno od ponude i tražnje formira kurs dinara. Taj mehanizam je opstao i funkcionisao sve vreme, izuzev manjih prekida u 1980. godini i kraće vreme tokom sankcija kada nije bilo efektivnog susreta ponude i tražnje, ali je kroz taj  mehanizam NBJ ipak stalno određivala kurs dinara, o čemu svedoči neprekinuti niz kursnih listi. U svim drugim oblastima, dogovorna ekonomija je podrazumevala da tamo  gde se javi manifestacija tržišta nastupi Privredna komora sa opštim udruženjima, i multilateralnim samoupravnim sporazumom između proizvođača, kupaca i drugih, sada bismo rekli stejkholdera, temeljno eliminiše tržište, jer potpisnici određuju cene i druge uslove. Sve je bilo tokom vremena podvođeno pod ’’proizvodnju za poznatog kupca’’, ’’proizvodnju za supstituciju uvoza’’, ’’izbegavanje duplih kapaciteta’’, tako da je hronočni problem bio nedostatak robe za izvoz. Interesantno  je  što  funkcionisanja deviznog tržišta u sedamdesetim godinama nije ostavilo utisak na određen broj ekonomista analitičara. Več onda su oni znali da tumače nagli porast zaduženja u inostranstvu ’’precenjenošću dinara’’. Sedamdesetih godina je dinar bio pred vratima konvertibilnosti (1976-1977). Precenjenost dinara je kategorija iz osamdesetih godina (Pismo o namerama MMF-u za 1984.godinu).

Hartije od vrednosti na domaćem tržištu su u SFRJ uvedene tek na kraju osamdesetih godina Zakonom o hartijama od vrednosti iz 1989. godine. Iste godine donet je i Zakon o tržištu novca i tržištu kapitala, pa je, praktično, ta tematika izvan vremenskog okvira ovog osvrta na 80-te. Ali je zato relevantan osvrt ne temu da inostrane hartije od vrednosti u portfolijima naših izvoznika nisu mogle biti aktivirane na inostranim finansijskim tržištima radi ubrzanja (akceleracije) deviznog priliva. Nije bilo prihvatljivo da se narušavaju platni bilans i devizni bilans zemlje, jer to su akti koji se donose u postupku za donošenje zakona, te bi svaka pojedinačna prodaja komercijalnih papira na inostranom tžištu zahtevala izmenu tih akata pred Saveznom skupštinom u postupku predviđenom za donošenje zakona. Kad je reč o papirima dužnika iz nesvrstanih zemalja dodatni, politički razlog  je bbilo to što su one oštro zamerale Jugoslaviji kao lideru Grupe 77 što takvom prodajom papira, naše firme pokušavaju da ih ’’daju u ruke kapitalistima’’. Promet u zemlji tih papira bio je isključen deviznim režimom. Državnih hartija od vrednosti nije bilo, izuzev Zajma za privredni preporod Srbije iz 1989. godine, koji je bio raspisan objektivno mimo važećih zakona.

Osamdesete godine su protekle bez privrednog rasta, mada je naizgled privredni život  bio u punom zamahu. Kad se SFRJ raspala, svaka republika krenula je sa drugačije startne osnove. Ili kako piše Neven Borak, u knjizi “Ekonomska pozadina nacionalnog konflikta u Jugoslaviji” (Cambridge University Press, 2000), ’’SFRJ je predstavljala konglomerat toliko različitih sastavnih dijelova da je bilo kakva usporedba s nekom od svjetskih federacija jedva i moguća: Bila je na razini Turske s obzirom na BDP po stanovniku mjeren paritetom kupovne moći iz 1985. godine. Kosovo, najnerazvijeniji dio…bilo je na razini Pakistana. Najrazvijeniji dio (Slovenija) uspoređivao se sa Španjolskom i Novim Zelandom. Vojvodina i Hrvatska približavale su se Grčkoj i Portugalu. BiH te Makedonija uspoređivali su se s Tajlandom  i Meksikom, a Srbija s Turskom.

grcka

Grčka, Italija i Srbija

„Grčki scenario“ je možda dobra sintagma, kada italijanski premijer o mogućem ishodu kod svoje kuće, ali je kod nas najpre floskula u govoru političara kojom oni pojednostavljuju argumentaciju u našoj permanentnoj predizbornoj političkoj atmosferi. Srbija se od Grčke razlikuje u svim aspektima, a naročito u svojim finansijskim performansama i samim tim i u nivou zaduženosti . To se da argumentovati i navođenjem samo dva pokazatelja: kod nas će dug prema proceni Fiskalnog saveta krajem godine dostići 60 odsto od BDP, što je i dalje znatno niže nego u Grčkoj gde je iznad 100%. Bankarski sistem je kod nas manje zadužen i manje vezan za loše zajmove.

Iz onog što je dato napred o dužničkoj krizi SFRJ vidljive su bitne razlike koje su objektivna prednost sadašnje Srbije u odnosu na situaciju u SFRJ osamdesetih godina. Najbitnija razlika je to što ne postoji onakav niz nepovoljnih okolnosti u okruženju, kakav je postojao u vreme SFRJ osamdesetih godina.

Naravno, sa izuzetkom teškog bremena ostalog posle sankcija iz devedesetih godina. Najteže posledice sankcija su gubitak tržišta koje su imale naše firme u inostranstvu. U tome je posebna važnost nalaženje strateških partnera iz inostranstva da bi proizvodnja u zemlji imala smisla.

Bez obzira na to što ima stranačke politizacije o iole važnim pitanjima, današnja Srbija nije odlučujuće opterećena politikom ondašnjih komiteta i otpora prema tržištu. Pragmatizam je prednost, jer se reagovanja na slabosti u sistemskim i operativnim rešenjima brže uzimaju u obzir i rešavaju. Promene na demokratskim izborima stvaraju realne izglede za prevazilaženje sistemskih slabosti. Zato kod ocenjivanja pozicije treba uvek uzimati u obzir da vrednosne sudove treba donositi uzimajući u obzir dinamiku (mogućeg) privrednog razvoja i ono što treba učiniti na tom planu. Bilo bi potrebno osvrtati se na priče o uspehu drugih zemalja. Pitanja koja su politička i ekonomska u isto vreme: centralizam vs decentralizacija. Treba pogledati gde je suština tih pitanja. Ipak ljudi sve rade. Kako to da u istom sistemu, pravnom i ekonomskom, neke lokalne sredine idu krupnim koracima napred, a druge nemaju viziju ni snagu da koriste neosporne prednosti. Istaknut mi je primer za ovo drugo Niš. Bez vizije da da iskoristi 2013. godinu kada se obeležava 17 vekova od potpisivanja Milanskog edikta (potpisao ga je car Konstantin Veliki koji je rođen u Nišu),  i povodom čega se Niš našao na svetskoj karti, faktori u gradu ne uspevaju da ostvare neke od predviđenih objekata za obeležavanje togj događaja. Da ne govorimo o tome da nisu ni pokušali da avansno koriste taj novi položaj u marketingu. Naprotiv, čak je bilo inicijativa da se zatvori aerodrom, koji je velika komparativna prednost. To je primer realnog sukoba centralizma i decentralizacije. Istovremeno, za razvoj je izuzetno značajno dati podršku svim  inicijativama da se korupcija suzbije i svede na zanemarljiv nivo.

Korupcija je savremena bolest koja se mora odlučno lečiti, jer je jako vidljiva u svetu biznisa i finansija. Ona je ambijent koji će privući neke igrače na inostranom tržištu, ali to neće biti oni pravi nosioci razvoja.

U godini privremenog podizanja sankcija, 1997, Srbiju je posetio jedan finansijski stručnjak sa Tajvana. Njegova poseta bila je nezapažena, verovatno zbog stava prema njegovoj zemlji. U slučajnom razgovoru sa njim imao sam priliku da čujem da je pozitivno iznenađen potencijalom kojim raspolaže Srbija. Nivo spoljnog duga po njemu je beznačajna kategorija u poređenju sa onim šta ova zemlja može da ostvari u ekonomskom razvoju.

Bitno je razvijati tržište!

Dragoslav Vuković

proširena verzija teksta iz broja 91

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Nove tehnologije

Gurdon i Jamanaka dobitnici Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju

by bifadmin

Britanac Džon Gurdon i Japanac Šinja Jamanaka nagrađeni su za otkriće da zrele, specijalizovane ćelije mogu da budu reprogramirane u matične ćelije, u obrnutom razvojnom procesu.

Pioniri u istraživanju matičnih ćelija nagrađeni su za transformaciju specijalizovanih u matične ćelije, iz kojih se kasnije mogu razviti ćelije bilo koje vrste. U obaveštenju Nobelovog komiteta u Karolinska institutu u Stokholmu rečeno je da su „istraživanja Gurdona i Jamanake pokazala da specijalizovane ćelije mogu da se vrate „unazad“ tokom razvoja, pod određenim okolnostima. Ovo otkriće poslužiće kao veoma važna činjenica u mnogim oblastima medicine.“


Džon Gurdon jedan je od prvaka kada je kloniranje u pitanju. Već 1962. godine uspešno je preneo jezgro iz telesne ćelije jedne žabe u neoplođenu jajnu ćeliju druge, u kojoj je prethodno uništio jezgro UV zračenjem. Iako se tako dobijena jajna ćelija uspela razviti samo do punoglavca, ova tehnika prenosa jezgra otvorila je put za nova uspešna kloniranja. Među najvećim dostignućima Jamanake navodi se reprogramiranje ćelija kože lica tridesetšestogodišnje žene. U ovom slučaju on je upotrebio viruse kao transportere četiri specifična gena u ćeliju kože. On je takođe uspeo da dobije matične ćelije iz komada kože miša, bez embriona.


Nagrada za medicinu i fiziologiju prva je koju je Nobelov komitet saopštio ove godine. Sutra će biti objavljeno ime laureata u oblasti fizike, u sredu iz oblasti hemije, u četvrtak iz književnosti, a ime dobitnika Nobelove nagrade za mir svetska javnost saznaće u petak. Nagrada iz oblasti ekonomije biće saopštena 15. oktobra, kao poslednja ustanovljena. Nju je 1968. godine ustanovila Švedska centralna banka i ne dodeljuje se svake godine.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Tekstovi

Amerika će bankrotirati pre Evrope?

by bifadmin

Žarište globalne krize, Amerika, se sada oporavlja dok Evropa posrće – nekoliko članica evrozone je prezaduženo a međunarodna i evropska tela koja bi trebalo da im pomognu su preterano oprezna. Ima onih koji misle da se sve ovo ne bi desilo da su konzumenti američke demokratije bili bar upola toliko oprezni, i da se SAD iz ove krize mogu izvući jedino uz pomoć čudesnih tehnoloških proboja ili rata, kao što se desilo polovinom prošlog veka.  

U protekle tri godine, Amerikanci su uspeli da nas ubede kako je kriza završena, samo nije u Evropi. Štaviše, da je za to odgovorna jedino Evropa, ne želeći da priznaju da su finansijski potresi otpočeli usled prekomerne zaduženosti američkih domaćinstava i sekuritizacije ovih kredita. Dok je Evropa uz mnogo muka uspostavila prve elemente vladavine koja odgovara globalizovanom svetu i počela da kontroliše svoje javne dugove, oni ne žele ni da priznaju kako je slabost američke demokratije omogućila da se nivo potrošnje poveća, a da javni prihodi naglo padnu na dosad neviđeni nivo. Situacija sa kojom će se suočiti naredni predsednik, ko god to bio, biće zaista zastrašujuća.

Na prvi pogled, sve je u redu na suprotnoj strani Atlantskog okeana: Silicijumska dolina i dalje je vodeće mesto svetske kreativnosti. Njujork je još uvek najfascinantniji grad na svetu. Američki film nastavlja da inspiriše svet. Američke oružane snage još uvek su raspoređene širom sveta, i od njih zavisi bezbednost demokratija. Novi izvori energije obezbediće njenu samostalnost. Učaurena u svom optimizmu, Amerika još uvek veruje da će biti dovoljno da se još neko vreme zadužuje, očekujući povratak rasta, koji će progutati dug.

Ali dug raste mnogo brže nego ikad ranije u američkoj istoriji (preko bilion dolara svake godine), pa čak i brže nego u bilo kojoj evropskoj zemlji; za dve godine, premašiće 80% BDP-a, što je dvostruko više od nivoa iz 2008.

Ujka Sem u dugovima

Kako bi se dug finansirao, federalni budžet se ove godine zadužuje 4 biliona, a servisiranje duga premašuje ukupan budžet za odbranu, socijalno osiguranje i zdravstveni sistem.

Ovo funkcioniše sve dok se poverioci sa time slažu. Njih ima dve vrste: Federalne rezerve (američka centralna banka) koje neprekidno štampaju novac (da ga pozajme državi i komercijalnim bankama), i nove sile, koje su postale bogatije sa porastom cena energenata, i koje ovako investiraju svoj višak: budući da im ova zemlja izgleda jako i bezbedno, budući da ne postoje alternativne investicije, i budući da se Amerika koristi kao plaćenik.

Koliko još dugo?

Fed sada poseduje jednu šestinu javnog duga, što je najviši nivo u američkoj istoriji. A nacionalni fondovi počeće da diversifikuju svoje investicije. Finansiranje američkog duga biće sve teže.

Logično, ovo će uskoro izazvati pad dolara, veliki rast kamata, što će na kraju biti katastrofalno: porast kamata za samo jedan posto povećaće servisiranje duga za 100 milijardi dolara.

U tom trenutku, Amerika će objaviti bankrot. Više neće moći da pomaže svojim nezaposlenima kojih ima 17%, da hrani 50 miliona ljudi koji ne bi preživeli bez narodnih kuhinja, da popravlja dotrajale mostove i puteve. Da obnovi svoj obrazovni sistem, koji je postao katastrofalan (osim na najprestižnijim univerzitetima, gde se sada uglavnom školuju strani studenti). Da očuva svoju vojnu snagu.

Ukoliko ne bude nekih čudesnih tehnoloških proboja, ili ratne ekonomije, kolaps američkog društva je na pomolu. Niko u Evropi od toga neće imati koristi.

Peščanik

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis

Tunis posle revolucije: Na zgarištu prvog plamena

by bifadmin

U Sidi Buzidu se krajem 2010. godine benzinom polio i zapalio mladić čije ime je ušlo u istoriju čim se plamen s malene fosforne glave šibice raširio njegovim telom. Ime momka čijim samospaljivanjem je započeto Arapsko proleće je Mohamed Bouazizi, a ni on sam verovatno nije slutio, kao ni mi 5. oktobra pre 12 godina, da će nekoliko godina posle revolucije sve ostati isto.

U unutrašnjosti Tunisa, oko 300 kilometara od glavnog grada, smešten je gradić u kom je sve počelo. Sidi Buzid je mesto prvog plamena, mesto prvog koraka u borbi protiv korupcije, u borbi protiv terora i represije. U njemu se krajem 2010. godine benzinom polio i zapalio Mohamed Bouazizi, prodavac povrća na lokalnoj gradskoj pijaci. Preminuo je u bolnici nekoliko nedelja kasnije.

Tako je počela revolucija u Tunisu, koja se kasnije proširila i na ostale arapske zemlje. Može se dakle reći da je taj maleni, neugledni gradić do kog vode loše staze samo jezgro velikih pokreta u arapskom svetu.

mohamedova ulica

Na put sam iz glavnog grada krenuo iznajmljenim automobilom italijanskog proizvođača koji za loše staze kakve postoje u unutrašnjosti Tunisa nije baš najbolji izbor. Škripi kad skrećete ulevo i auspuh se čuje kao da vozite traktor. Sve u svemu, auto je klimav kao i trenutno stanje u republici Tunis. Moj saputnik Wajdi Mahouechi, 25-godišnji islamista sa dobrim znanjem engleskog jezika, celim putem uverava me u prednosti islama, na šta najčešće bez razloga kimam glavom, a pogled zabacujem negde ispred. Cilj nam je Sidi Bouzid.

„Ovi putevi su jedan od razloga što se narod pobunio. Bogati gradovi na obali povezani su autoputem, a unutrašnjost je nerazvijena, besperspektivna i potpuno siromašna“, govori mi Wajdi pri ulazu u Sidi Bouzid. Ispred nas je maleni grad okupan vetrom, niskih kuća. Podseća na gradove iz filmova o Srednjem Zapadu. Na početak revolucije podseća nekoliko spaljenih Vladinih zgrada, veliki plakat sa likom mučenika Mohameda Bouaziza i skulptura kola za prevoz povrća na kakvima je radio većinu svog života. Sve u svemu… pustoš.

mohamedov posterDakle, Mohamed Bouazizi bio je prodavac povrća. Na dan nemilog događaja njegova kola parkirana su bila u blizini gradske uprave, kada mu je prišao policajac i počeo da ga maltretira. Gnjavio ga je u vezi dozvole za prodaju povrća, a zapravo je tražio mito. Takav oblik korupcije bio je raširen na svim nivoima i situacija je za mnoge obične ljude postajala nepodnošljiva. Tog dana Mohamed Bouazizi nije imao novac da podmiti policajca, pa je otišao u gradsku većnicu ne bi li tamo rešio ove probleme. Međutim, službenica lokalnih grdskih vlasti ga je neljubazno odbila, uz šamar. Uz poruku da ovako više ne može živeti istog trena je otišao po kanister benzina, polio se i zapalio. Crni tragovi paleži vidljivi su još i danas.

„Poznavao sam Mohameda celog svog života, išli smo zajedno u školu i igrali fudbal. Nikad ne bih pomislio da će uraditi nešto tako hrabro“, pripoveda Hamdi Nessredine, njegov dugogodišnji kolega i prijatelj, u blizini samog mesta samozapaljenja. Prijatelje i rođake nije teško pronaći, pošto je Sidi Bouzid, ili Sidi, kako ga skraćeno zovu, maleni grad gde se svi međusobno poznaju. „Mohamed se nije zapalio samo zbog teške finansijske situacije i zbog velike korupcije, on je bio strašno ponižen jer žena ga je išamarala, a to je nedopustivo“, nastavlja Hamdi i daje kratki uvid u kodeks časti gde je smrt svakako bolji izbor od poniženja.

Mohamed Bouazizi zapalio se 16. decembra 2010, a preminuo je u bolnici 04. januara 2011. Dugogodišnji predsednik Ben Ali je zbog demonstracija zemlju napustio 14. januara 2011, čime je prvi cilj revolucije ostvaren, uz 78 poginulih demonstranata. Ali što se u stvari u Tunisu promenilo?

Sidi Bouzid i dalje je maleno i neugledno mesto, bez ikakve ekonomske perspektive. Sreća u nesreći je, kako moj saputnik Wajdi kaže, što poslednjih godinu dana sve više novinara posećuje Sidi Bouzid i time unosi u grad jednu dozu živosti. „Ljudi su ovde vrlo gostoljubivi i drago im je što se stranci zanimaju za početak revolucije“, objašnjava Wajdi.

Stanje u zemlji je neizvesno, sloboda govora još uvijek je upitna, isto kao i borba protiv korupcije, borba protiv tog fantomskog pojma koji vrišti sa svih naslovnih strana (ne samo u Tunisu).

Posle odlaska predsednika Ben Alija, u Tunisu su održani parlamentarni izbori. Na izborima je sa čak 40 odsto glasova pobedila islamistička stranka Ennahda čiji su članovi tokom vladavine Ben Alija bili česti gosti zatvorskih ćelija. I naravno, ostvarila se ona stara: zabranjeno voće je najslađe voće. Glasaćemo za one koji su se borili za nas dok je bilo najteže! I tako su Tunižani glasali… i na kraju su izglasali isti represivni sistem koji ih je tlačio proteklih 30 godina.

O čemu se zapravo radi, najbolje opisuje aktivistkinja Lina Ben Mhenni koju sam susreo u glavnom gradu Tunisu. Po povratku iz Sidi Bouzida seo sam s njom na glavnoj aveniji koja nosi ime prvog predsednika Habiba Bourguibe i neodoljivo podseća na Champs Elysee u Parizu. Ipak, Francuzi su Tunisom vladali punih 70 godina!

„Statistike su pokazale da je većina glasača vladajuće islamističke stranke Ennahda nepismeno. Njima je lako manipulisati pomoću religije i pomoću sitnih obećanja. Većinom su to siromašni stanovnici, i ne bi li ih pridobili, potrebno im je dati nešto hrane i malo novca (upravo je to napravila vladajuća stranka) ali ja sam strogo protiv toga! Mislim da s tim ljudima treba razgovarati i da ih treba obrazovati. Ali opet većina koja se prva pobunila protiv Ben Alija bili su upravo ti siromašni ljudi. Stoga mislim da ovo nije bila Facebook revolucija kako je mnogi nazivaju već revolucija siromašnih i potlačenih. Facebook se upleo tek kasnije kad su nemiri stigli do glavnoga grada“, kaže Lina.

Lina

Lina Ben Mheni je mlada aktivistkinja koja je svojim blogom atunisiangirl tokom revolucije 2011. godine stekla dobru reputaciju. Lina je svoj blog započela još u vreme sad pokojnog predsednika Ben Alija, svrgnutog u revoluciji 2011, a tokom revolucije poslužila je stranim novinarima kao relevantan izvor podataka iz prve ruke. Tako je među prvima izveštavala iz Sidi Bouzida. Lina je 2011. godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir što je čini jednom od najmlađih nominovanih u istoriji.

Strašno me je iznenadilo to što su Lina i moj saputnik, islamista Wajdi sa početka priče, poznanici, i što međusobno vode žustre političke rasprave.

Wajdi, koji je i sam bio član omladine vladajuće stranke, odlučio je da odustane, jer kako kaže, razočarao se u njihove metode. Ispričao mi je to po povratku iz Sidi Bouzida, u istom kafiću gde sam sedeo sa Linom Ben Mheni.

„Jesam islamista i religiozan sam, ali ovi ljudi se služe religijom samo da bi dobili moć. Ne dopuštaju slobodu govora i služe se represivnim metodama palice i suzavca“, objašnjava Wajdi.

Dodaje kako će ih tužiti jer su mu početkom aprila, prilikom protesta protiv vladine odluke da se zabrane masovna okupljanja na glavnoj aveniji, oduzeli kameru kojom je sve snimio.

Tokom tih istih protesta Lina Ben Mheni zadobila je tuce modrica po rukama i nogama.

„Bio je to prvi put da me je policija izbatinala i da su me doslovno zlostavljali. Neobično je da se to dogodilo sada, posle revolucije, kad, kao, imamo demokratiju. U takvim situacijama moj se bes samo povećava, a želja za pravdom i aktivizmom raste iz dana u dan“, odlučno kaže Lina s revolucionarnim žarom u očima, i osvrće se na trenutnu vladajuću garnituru i na njihovo korišćenje religije u političke svrhe.

„Islamisti imaju sva prava da žive u miru sa svim ostalim stanovnicima Tunisa. Takođe mislim da nemaju pravo da se upliću u naše lične slobode i da nam nameću stroge islamističke zakone. Svako je slobodan da radi ono što želi! Većina njih koristi religiju ne bi li stekli veliku političku moć. A opet, većina nas smo muslimani, ali između nas i Alaha ne trebamo posrednika. Vera je sasvim lična duhovna stvar“, kaže Lina koja zbog svog aktivizma ima velikih problema u medijima. Nazivaju je raznim pogrdnim imenima samo zato što razmišlja otvoreno i ne boji se to mišljenje da podeli s drugima.

Tunis je i dalje politički nestabilna zemlja, ali daleko od toga da je na globalnoj sceni proglašena opasnom. Narod je tokom revolucije uvideo da ima moć i pokušaće da je koristi sve češće.

U glavnom gradu Tunisu svako malo skupina dečaka sukobi se sa policijom. Bace kamen, pobegnu, neke od njih ulove, šamaraju ih na ulici i onda sve ispočetka. Tunižanska policija je inače vrlo brutalna i nemilosrdna.

Posetili smo i sedište Socijalističke stranke, malene brojem članova, ali odlučne u svojim nastojanjima. Prilikom protesta početkom aprila naoružane bande potpomognute vladom upale su u stranačke prostorije i započele batinanje prisutnih.

„To je prvi put u istoriji Tunisa da su napadnute službene prostorije neke stranke“, govori mi Moutaa Amin Elwaer u tim istim stranačkim prostorijama u centru grada.

„Mi smo pretnja vladajućoj stranci Endahda jer ne želimo da sarađujemo sa njima ni na kojem nivou. Smatramo ih fašističkom strankom“, dodaje Mouta i osvrće se na socijalnu situaciju. „Situacija je jako loša. Socijalna mobilizacija uopšte nije jaka i svest ljudi je jako slaba. Imamo samo bazičnu ekonomsku svest: nahrani me, daj mi posao… ljudi ne razmišljaju o zajednici i o svima koji žive u toj zajednici“.

Širom Tunisa se poslednjih godinu dana vode žestoke političke rasprave na svim nivoima. Narod želi sudelovati! Videli smo to iz ovog kratkog prikaza u razgovorima sa mladim i obrazovanim stanovnicima Tunisa. No, jesu li vladajući uistinu spremni vladati voljom naroda ili već dobro ukorenjenim represivnim aparatom, to ćemo tek videti.

Slučaj mladog mučenika Mohameda Bouziza koji je doslovno bio iskra koja je zapalila vatru postaće tema brojnih filmova, knjiga i pesama, ali hoće li se nešto promeniti ili će njegov lik biti samo zgodna dekoracija na majicama koje će brojni turisti kupovati prilikom letovanja u Tunisu? Kako stvari stoje, izglednije je ovo drugo.

Hrvoje Ivančić

H-Alter

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Nove tehnologije

COM-4T nudi Office 2010 za 25 odsto popusta

by bifadmin

COM-4T objavio je rezultate istraživanja prema kojemviše od 30% malih preduzeća još uvek koristi „Microsoft Office 2003“ ili starije verzije. Ova kompanija, inačeMicrosoft partner, nudi mogućnost svima koji kupe 10 do 100 mesta u sistemu „Microsoft Office 2010“ (Standard ili Professional verzije) putem Open License programa do 31.10. 2012, uštedu do 25%.

Open Licence programom pojednostavljuje se primena pomoću jedne slike, umesto ručnog instaliranja licencnog ključa za svaki računar u organizaciji. Tu je i centralizovana administracija i upravljanje računarima, laka zaštita i praćenje softverskih resursa pomoću elektronskog upravljanja licencama, jednostavna ponovna instalacija i prenos softvera, kao u fleksibilni pristup starijim verzijama sistema „Office“.

Ponuda važi do 31. oktobra 2012. putem Open L količinskog licenciranja.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis

Balkanski Vlasi, Srbija, susedi i EU: Između preporoda i asimilacije

by bifadmin

Sa kolapsom komunizma, a naročito nakon iniciranja EU programa za ljudska i manjinska prava, ponovo je otvoreno “vlaško pitanje” na Balkanu. Izveštaj o Aromanima (ADOC 7728) Evropskog Saveta i Preporuka 1333 postali su okvir za Vlahe/Aromane širom regiona da započnu borbu za svoja etnička, kulturna i jezička prava. To je otvorilo neke stare, ali donelo i nove kontroverze. Da li su Vlasi, Rumuni, Grci, ili imaju vlastiti, poseban identitet?

Znatan broj njihovih lidera u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj i Albaniji podržava tezu da su Vlasi/Aromani u stvari Rumuni i da je Rumunija njihova zemlja-matica. Suprotan stav dolazi iz Grčke u kojoj se tvrdi da su Vlasi/Aromani u stvari Grci, a njihova kultura grčka. Obe zemlje imaju svoje interpretacije o poreklu i istoriji Vlaha/Aromana, ali ih i izlažu pritiscima da prihvate ponuđene identitete, kao i političku patronažu. Samo manjina među Vlasima na Balkanu i u dijaspori insistira na vlastitom i posebnom identitetu.

Ko su Vlasi

Vlasi su potomci latinizovanog, starosedelačkog balkanskog stanovništva Rimskog Carstva. Stari Germani su koristili izraz Vlah da označe podanike Rimske Imperije. Ime je kasnije prihvaćeno u Vizantiji, Otomanskom Carstvu, kao i kod Slovena. Tokom vremena redukovano je na ostatke latinizovanog stanovništva Balkana. Vlasi sebe, međutim, zovu Armani, Rmani, Rumani – dakle, Romani. Internacionalno se najviše koriste imena Vlasi i Aromani.

Kada su stari Sloveni počeli migracije ka Balkanu, ova latinizovana populacija povukla se u gradove ili pobegla u lanac dinarskih planina. Prva se vremenom asimilovala u Slovene i izgubila svoj jezik i identitet. Drugi Vlasi, oni koji su pobegli u planine, brzo su pastoralizovali svoj način života sa transhumant stočarstvom kao glavnom ekonomijom, klansko-plemenskom strukturom (katuni) kao ključnom društvenom formom i (kasnije) pravoslavljem kao dominantnom religijom. Kada su slovenske zajednice počele da grade svoje srednjevekovne države, Vlasi su postepeno prihvatani i tolerisani, ali su nastavili svoju paralelnu pastoralnu egzistenciju, institucionalizovanu putem tzv. “vlaških zakona”, dakle specifičnih pravnih i poreskih režima.

Kao transhumant stočari – polunomadi koji su neprestano u pokretu između letnjih i zimskih pašnjaka – dugo su čuvali crte srednjevekovnog klana, tj. zajednice koju čini više složenih porodica. Reč katun je verovatno staroalbanska, a značila je šator ili zaklon, tako da pored socijalne organizacije označava i privremena planinska naselja. Ključni element njihove ekonomije, pored stočarstva i karavanskog transporta, bila je i pljačka. Dakle, stalni sukobi oko pašnjaka, pojila, uzajamna krađa stoke ili hajdučija, ali i otimačina dobara od seljaka, karavana i urbanih središta. Baš zbog mogućnosti da se pridruživanjem ovim zajednicama mogu steći novi pašnjaci i organizovano pljačkati, ali i zbog pogodnosti “vlaškog statusa”, vlaški klanovi su bili atraktivni za mnoge proto-Srbe, Hrvate, Crnogorce, Bugare i posebno proto-Albance da im se pridruže, ali je vremenom bivalo i obrnuto. Nije iznenađenje da neka vlaška, crnogorska i albanska plemena dele zajedničke pretke, tako da se može govoriti i o predosmanskoj vlaško-albanskoj, kao i albansko-slovenskoj simbiozi u prostoru između Skadra, Dubrovnika i Prizrena. Vlaške migracije i ratnopljačkaški pohodi, kao i tradicionalna hajdučija, oblikovali su i etnografsku (i jezičku: novoštokavština) strukturu i kulturu centralnog Balkana. Ove stočare-ratnike koristili su Vizantija, Nemanjićka Srbija, a posebno Osmanlije da štite granice, karavanske puteve, mostove ili klance; bili su i udarne snage ili od države podržani jurišnici (akindžije) koji seju paniku u ključu “spaljene zemlje”. Austrija i Venecija koristili su Vlahe (stradiotti) na isti način. Ovi novovekovni “Vlasi” mogli su biti skupine koje govore staro-balkanski vulgarni latinski, ali i slovenski i albanski jezik ili su bili bilingvalni. Otomanska osvajanja izazvala su dramatične migracije balkanskih Vlaha (i Slovena) ka Hrvatskoj, Bosni i Ugarskoj (15-17 vek). Znatan deo bežao je pred Turcima, ali su većinu pomenute imperije, a posebno Osmanlije, preseljavali širom balkanskog prostora i inkorporirali ih u specifičan vojni, a kasnije i institucionalni poredak od 16. do 18. veka. To je značilo početak kraja za većinu centralnobalkanskih Vlaha. Neki su, međutim, preživeli. Oni koji su nestali ostavili su svoj specifični trag.

Balkanski Vlasi danas

Vekovi su naravno promenili njihovu privredu i socijalnu organizaciju, kao što su i drastično redukovali njihov vlaški arhipelag – dakle male zajednice raštrkane po velikom prostoru Balkana. Kako zbog ubrzane asimilacije, kao i kulturne i političke marginalizacije, ali i vidljive socijalne mimikrije Vlaha, nema pouzdanih statistika o njihovoj brojnosti na Balkanu. Same vlaške zajednice procenjuju da ih u Bugarskoj ima 86.000, u Srbiji 120.000 i 186.000 u Makedoniji, i čak 0,7 miliona u Albaniji i 1,6 miliona u Grčkoj. Ovi brojevi su preterivanja, naravno, ali to isto važi i za zvanične statistike koje beleže između 10.000 i 60.000 Vlaha u pojedinim balkanskim zemljama. Suprotno tome, pokret obnove odnedavno donosi nove i uvećane procene u kontekstu samoidentifikacije vlaških zajednica. Tako je u Albaniji broj Vlaha od samo nekoliko hiljada, za manje od jedne dekade porastao na (poluzvaničnih) 200.000.

vlasi

Balkansku vlašku zajednicu danas čine dve osnovne kulturno-etničke grupe. Prva živi u prostoru istočne Srbije i severozapadne Bugarske i tradicionalno se nazivaju Vlasima. Deo njih je autohton dok je deo migrirao iz današnje Rumunije u 18. i 19. veku. Druga grupa su Aromani (Cincari) poreklom sa juga Balkana. Aromani su oni koji su oblikovani grčkom kulturom i žive u prostoru severne Grčke, Albanije i Makedonije. Urbani Vlasi iz Makedonije, Srbije i jugozapadne Bugarske se nazivaju i Cincari. I na kraju, Vlasi koji su nekada živeli u zaleđu jadranske obale od Kotora do Velebita nazivani su u venecijanskoj tradiciji Morovlasi ili Morlaci, kao i Nigri Latini – dakle, Crni Vlasi. To se ime odomaćilo u Veneciji i Italiji ali ne i kod domaćih Vlaha. Ovi centralnobalkanski Vlasi nestali su asimilacijom ili migracijama. Njihovi tragovi još postoje.

Tri teze

(1)Iz logike izlaganja proizlazi da su u velikim balkanskim migracijama od 14. do kraja 17. veka glavni akteri bili Vlasi. To se, međutim, ne zna pouzdano. Oni koji tvrde da su to bili isključivo Vlasi, kao i oni koji tvrde da su u pitanju Srbi, nastupaju sa unapred formulisanom tezom. Dosadašnji obim i kvalitet istraživanja ne može potvrditi ili opovrgnuti ove teze. Krajnji rezultat je, međutim, poznat, ali kako, kada i gde se to događalo – još uvek je misterija.

(2)Vlasi-stočari su utemeljili balkanski patrijarhat kao trajni kulturni obrazac (“dinarsko društvo”). Stvaran vekovima unutar dinarskog bazena, ovaj se obrazac širio izvan matičnog područja zbog ratova i menjanja granica upravo vlaškim migracijama. Obrazac se pokazao kao veoma otporan na promene, što je dovelo do sintagmi kao što su “zakasnela istorija” ili “tvrdokorne tradicije”. Jedni smatraju da je transhumant stočarstvo taj aktivni činilac koji stvara balkanski patrijarhat, dok drugi insistiraju i na važnosti prirodne okoline kakvu čini planina. Dakle, život na planinama, okruženju izuzetne nesigurnosti i neizvesnosti u vezi imovine i samog života, nameće da “srodnički odnosi postaju vitalni oblik socijalnog (i ekonomskog) udruživanja” – jednom rečju – adaptacija tj. prilagođavanje, koje vodi ka snažnim agnatskim jezgrima, zasnovanim na patrilinearnosti, patrilokalnosti i složenim oblicima domaćinstva (“zadruge”, “kuće”). Model pripisuje muškarcima u odnosu na žene ne samo društveno dominantnu, već i tlačiteljsku ulogu. Isto važi i za vladavinu starijih muškaraca nad mlađim… Originalno “dinarsko društvo” uvek je bilo trusno područje ili epicentar etničkih, revolucionarnih ili ratnih dejstava; ljudski životi, zemlja i imovina bili su ovde neproporcionalno devastirani. Nakon završenih sukoba, veliki broj ratnih lidera iz područja preobražavao se u vojnu i političku elitu pobednika i prenosio opisani kulturni obrazac. Da li i poslednji sukobi (1991-1995.), odnosno njegove brutalnosti, žestine i haotičnosti nagoveštavaju da je i ovde (bar delom) “kulturni obrazac” na delu?

(3)Cincari (Aromani) su nosioci modernizacije u Srbiji sredinom 19. veka. Njihova međunarodna trgovina, znanje jezika i računa, navike i alati, kao i knjige i pismenost, ulaze u poslovni i kulturni život Beograda i Srbije. Cincari postaju učitelji domaćih trgovaca i preduzetnika. Javni život postaje, takođe, prostor u kome dominiraju Cincari, a pre svega njihova snažna prisutnost u novoj profesionalnoj eliti (lekari, advokati, profesori, administratori – političari). Početak 20. veka, međutim, donosi asimilaciju koja implicira dva obrasca njihovog kasnijeg postojanja. Prvi je privatni, u kome se čuva jezik i tradicija, a drugi javno-profesionalni, u kome deluju kao standarni predstavnici srpske kulture i ekonomije.

Važnost regionalne strategije

Za uspeh mogućeg vlaškog preporoda važno je razumeti šire balkansko okruženje, kao i kontekst u ključu tzv. rumunsko-grčke polarizacije, koji ograničava obnovu Vlaha tako što ih fragmentuje i izlaže snažnim pritiscima. Ključna tema postaje status Vlaha kao nacionalne manjine, koji se specifično definiše od strane Grčke i Rumunije. Ukratko, Vlasima se nude opcije da budu Rumuni ili Grci. Prihvatanje takvog izbora implikuje dalekosežne posledice za budućnost Vlaha, dakle – njihovo nestajanje. Ali i jedan drugi problem je od gotovo podjednake važnosti: kako sačuvati bar osnovne elemente vlaškog identiteta – jezik, kulturu, elemente drevne ekonomije, kao i neke tradicionalne naseobine ili specifičnu i simboličnu infrastrukturu (“Dan Aromana”, festivale, literaturu).

Očigledna je neophodnost zajedničke strategije za zagovaranje preporoda Vlaha. U tom kontekstu možda posluži koncept Svetske Banke o indigenous people. Tiče se populacija koje su ne samo autohtone i žive u kompaktnom prostoru, posedujući  osobeni jezik i kulturu, već i koriste zemlju i druge resurse na tradicionalni način. Koncept povlači za sobom da eksterne intervencije i projekti (putevi, brane) mogu ugroziti autohtonu ekonomiju i tradicionalnu kulturu, kao i da su nužne neke zaštitne mere. Slično važi i za specifične programe za održavanje nekih aspekata njihove drevne ekonomije. Ukratko, izgleda da Vlasi istočne Srbije, ali i Albanije i Grčke, ispunjavaju većinu ovih zahteva – ali ne i ekonomskih. Moderna ekonomija stigla je i na obale Balkana. Tradicionalna ekonomija i kolektivna upotreba zemlje sada su prošlost i ne mogu se obnoviti. Ipak, njihovi preživeli oblici mogu postati okvir da Vlasi održavaju vlastiti grupni identitet i kulturu. Poznato je da ostaci vlaške naturalne ekonomije i kolektivnog korišćenja zemlje i dalje postoje u Albaniji, Grčkoj, kao i delimično u Srbiji.


Vlasi kao evropska kulturna baština

I, konačno, vlaški preporod je još uvek u početnoj fazi. Očekuje da će nove nadnacionalne mreže, kao što su Društvo Farsaroul iz SAD ili Unija za aromanski jezik i kulturu sa nemačkog Freiburg Univeziteta snažnije lobirati svoje agende kroz regionalne i međunarodne institucije. Naša sugestija je da se “vlaško pitanje” mora postaviti kao zajednička evropska kulturna baština. Zato je neophodno da se ova tematika sistematski istražuje i dokumentuje, kao i podrži sveobuhvatnim, međunarodnim i nezavisnim istraživačkim programom. Dodatno treba ohrabriti Vlahe da kreiraju regionalni, nezavisni i proaktivni set akcija, kao što su konferencije, festivali i socio-ekonomske simulacije njihove drevne tradicije i slično. Sama “balkanska vlaška zajednica” mora načiniti bar minimalni konsenzus oko zajedničkog imena, zajedničke strategije zaštite i razvoja njihovog jezika, mreže i programa za izgradnju simboličke i institucionalne infrastrukture za podsticanje njihove komunikacije, saradnje i integracije. Bez “pan-vlaškog konsenzusa,” njihova sadašnjost će biti eksterno oblikovana, a istraživanja nastaviti da budu malobrojna, nesistematska i pristrasna.

Studija

Ovaj tekst je deo obimne, još neobjavljene studije “Balkanski Vlasi/Aromani/Cincari – Teze za nešto drugačije čitanje balkanske i srpske istorije i kulture” Miroslava Ružice, baziran na ranijim radovima autora na istu temu i terenskih istraživanja u Srbiji, Makedoniji i Albaniji (2002-2004) za potrebe Svetske banke.

Miroslav Ružica
broj 90, septembar 2012.
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Nove tehnologije

HP unapređuje softverski definisane mreže rešenjima koja integrišu infrastrukturu, kontrolere i aplikacije

by bifadmin

HP najavljuje prvi set tehnologija za softverski definisane mreže (SDN) baziran na otvorenim standardima. Ove tehnologije obuhvataju infrastrukturu, kontrolni softver i aplikacije, a omogućavaju organizacijama da pojednostave i maksimizuju agilnost širom svojih okruženja.

“Da bi se izborile s izazovima koje su kreirale zastarele mreže, organizacijama je potrebna sposobnost da automatizuju mrežu tako što će pomoću SDN rešenja odvojiti kontrolu od fizičke infrastrukture”, rekao je Joe Skorupa, potpredsednik i cenjeni analitičar, Gartner. “Radi maksimizacije performansi, iskorišćenosti i jednostavnosti, korisnici moraju da implementiraju niz SDN tehnologija širom mreže — od hardverske infrastrukture, preko kontrolnog sloja, do aplikacija, kao i sve od data centra do stonih računara. Samo tako će se odmaći od postojećih kompleksnosti i unaprediti agilnost širom organizacije.”

Dok se kompanije kreću ka cloud okruženjima, ručno podešavanje mreža se pokazalo kao sklono greškama, i zahtevno po pitanju vremena i resursa. S druge strane, uobičajena SDN rešenja pružaju centralizovanu kontrolu, ali ne omogućavaju automatsko podešavanje mrežne infrastrukture.

Nova HP-ova tehnologija obuhvata sve slojeve mreže, uključujući i SDN kontroler i aplikacije, servise i rešenja koja dodatno ojačavaju HP-ovu strategiju virtuelnih mrežnih uređaja. Zahvaljujući tome, korisnici mogu ostvariti pun potencijal softverski definisanih mreža kroz pripremu, programiranje i automatizaciju radi poboljšanja skalabilnosti i agilnosti, uz jednostavnije pokretanja aplikacija i servisa.

“U cloud eri, korisnicima je potrebna jedna tačka sa koje će kontrolisati celu mrežu, što im omogućava da direktno pokrenu bilo koju aplikaciju ili servis u roku od nekoliko minuta”, rekla je Bethany Mayer, viša potpredsednica i generalna direktorka, Networking, HP. “Samo HP korisnicima nudi kompletna rešenja za softverski definisane mreže, koja automatizuju konfigurisanje hardvera, softvera i aplikacija.”

Prvo kompletno SDN rešenje koje povećava agilnost mreže

HP je prvi ponudio SDN tehnologije za sva tri kritična sloja — infrastrukturu, kontrolu i aplikacije. Ovi slojevi kreiraju kompletno SDN rešenje u kojem se cela mreža kontroliše sa jedne tačke.

Infrastrukturni sloj omogućava programiranje kroz OpenFlow, mrežni protokol za automatizaciju hardverske konfiguracije.

• Nova SDN funkcionalnost u infrastrukturnom sloju omogućava korisnicima da pojednostave konfigurisanje mreže. HP predstavlja i devet novih svičeva koji podržavaju OpenFlow za HP FlexNetwork arhitekturu. Novi svičevi u HP 3800 seriji, uz 16 postojećih modela, reafirmišu HP kao jedinog velikog proizvođača sa preko 15 miliona instaliranih portova koji podržavaju OpenFlow.

Kontrolni sloj daje centralizovani pogled na mrežu.

• Unutar kontrolnog sloja, novi HP SDN kontroler za mreže sa virtuelnim uređajima odvaja fizički hardver od podešavanja, što pruža centralizovani pogled i automatizaciju mrežne konfiguracije za sve uređaje u infrastrukturi. Kontroler obuhvata i API podršku radi integracije različitih poslovnih aplikacija.

Aplikativni sloj daje otvoreni pristup za automatizaciju aplikacija širom mreže.

• Novi HP Virtual Cloud Networks softver omogućava ponuđačima cloud rešenja da ponude automatizovane i skalabilne javne cloud usluge. Pomoću ovog softvera, kompanije mogu kreirati izolovana virtualna mrežna okruženja kroz javnu cloud infrastrukturu, što im daje potpunu kontrolu neophodnu za uvođenje novih servisa i aplikacija.

• U aplikativnom sloju novi HP Sentinel Security softver automatizuje kontrolu pristupa mreži i sprečava upade u mreže koje koriste svičeve sa OpenFlow podrškom. Zahvaljujući tome, korisnici ne moraju koristiti hardverska rešenja, a zaposlenima mogu dozvoliti da unutar mreže upotrebljavaju sopstvene uređaje.

Pored ovoga, nova HP Technology Services ponuda vodi korisnike kroz razvoj, kreiranje arhitekture, upravljanje spremnošću i proveru koncepta.:

• HP Transformation Experience Workshop pruža uvid u prednosti od prelaska na SDN rešenja, kao i u uticaj na postojeće IT okruženje.

• HP Network Provisioning Baseline Assessment Service procenjuje vreme neophodno za pokretanje aplikacija uz postojeće mrežne resurse.

• HP SDN Proof of Concept Service procenjuje kako se menja vreme pokretanja aplikacija uz primenu HP Intelligent Management Center (IMC) tehnologije i virtuelnih mrežnih uređaja.

HP-ov najvažniji događaj za korisnike za region Evrope, Bliskog istoka i Afrike, HP Discover, će se održati od 4 do 6. decembra u Frankfurtu u Nemačkoj.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis

Zanemarena enigmatika: Ubi me loša reč

by bifadmin

Od elegantne i zabavne „glavolomke“ za vežbanje opšte kulture i poznavanja jezika, ukrštene reči i drugi enigmatski sadržaji pretvorili su se u rasadnik za promovisanje novokomponovanih zvezdica i nepravilnih oblika reči i ponavljanih pojmova. Mnogi specijalizovani autori povukli su se sa scene, odbijeni niskim honorarima i nedostatkom interesovanja kod čitalačke publike.

U dnevnim novinama engleskog govornog područja, a pogotovo onim najtiražnijim kao što su „Njujork Tajms“, „Gardijan“ ili „Vašington Post“, postoje odvojene sekcije isključivo posvećene „umnoj fiskulturi“, ispunjene raznovrsnim enigmatskim sadržajem od klasičnih ukrštenih reči, palindroma i anagrama, sve do raznovrsnih podvarijanti japanskog sudokua. Nekada je slična situacija vladala i na ovim prostorima: pre tri decenije na stranicama jugoslovenske dnevne štampe postojala je veća raznolikost nego danas, a posebno su bili popularni šahovski problemi. Posebnih nedeljnih i mesečnih enigmatskih publikacija bilo je mnogo više i one su predstavljale nezaobilazno štivo tokom letnjih odmora, uz petparačke roto romane. Međutim, danas je situacija u potpunosti drugačija.

„Padu kvaliteta enigmatskog sadržaja u domaćoj štampi najviše je doprinelo veliko smanjenje honorara, pošto izdavači više nemaju mogućnosti da adekvatno plate autore. Umesto vrhunskih zadataka u novinama sada izlaze najlošije ukrštenice koje pamtim. Pojavili su se ljudi koji su pre svega trgovci a ne profesionalne enigmate i obrazovani kreativci, koji su značajno oborili cenu nudeći velike količine gotovih ukrštenica, ponekad štancovanih i pomoću odgovarajućih kompjuterskih programa“, žali se Milan Šaban, elektrotehničar u penziji, ali i jedan od naših najpoznatijih enigmata, koji se sastavljanjem slovnih „glavolomki“ bavi još od 1957. godine. Između ostalog, Šaban je autor i najveće skandinavke ikada objavljene, koja je izlazila više od jedne decenije u skoro 250 nastavaka u časopisu „Enigma“.

enigmatika

Krajem avgusta u Kikindi je održana redovna skupština Saveza enigmata Srbije u okviru koje je sastavljena i najveća ulična skandinavka, nazvana „Kikindski mamut“ u čast pronađenih fosilnih ostataka ove praistorijske životinje. Naš sagovornik ironično dodaje da, iako penzionisan, spada među mlađe članove koji su tamo bili prisutni. „Novi naraštaji nisu više toliko zainteresovani da sastavljaju jezičke probleme i ukrštene reči. Oni ni sami više ne rešavaju enigmatiku u meri u kojoj su to radile ranije generacije jer su previše zaokupljeni svojim mobilnim telefonima i društvenim mrežama. Besparica i svakodnevna jurnjava uništili su interesovanje za enigmatski sadržaj i njegov kvalitet u domaćim medijima“, naglašava Šaban.

Tabloidizacija ukrštenica

Doktor lingvistike Ranko Bugarski smatra da domaća štampa pokušava da prilagodi svoj enigmatski sadržaj svakodnevnim situacijama, ali da to radi uglavnom na veoma površan način. „Specijalizovanih časopisa sve je manje na tržištu, ali to je posledica opšte ekonomske situacije. Preostali sadržaj koji se može pronaći po tiražnim dnevnim novinama gubi nekadašnji edukativni karakter jer se u čitavom društvu previše pažnje posvećuje tzv. kulturi španskih serija. Tome je u najvećoj meri doprinela tabloidizacija medija koja se desila još tokom devedesetih. Da bi se situacija promenila nabolje potrebno je angažovati prave ljude, jezičke znalce, koji su se i u ranijem periodu bavili ovim poslom, ali su ga u međuvremenu napustili jer su oterani iz sitnopolitičkih razloga ili zbog neadekvatnih plata“, napominje Bugarski. Prema njegovim rečima, u ukrštenicama koje imamo prilike da rešavamo, u poslednje vreme često dolazi do ponavljanja pojedinih pojmova ili nepravilnih upotreba gramatičkih oblika, po čemu se najbolje vidi da su ih pravili nestručni pojedinci ili nedovoljno razvijeni softveri.


Nekreativni kompjuteri

Kvalitetne ukrštene reči se odlikuju velikom prosečnom dužinom reči, a u našim dnevnim novinama poslednjih godina ona nikada ne prelazi četiri slova, što je nedovoljno. „Ukrštenice sa prosečnom dužinom reči preko četiri i po slova smatraju se vrhunskim, a iznad pet slova enigmatikom najboljeg kvaliteta. Poznato je da enigmatske rubrike londonskog „Tajmsa“ i „Njujork Tajmsa“ sadrže ukrštene reči sa prosečnom dužinom pojmova iznad pet i po slova. S druge strane, kompjuterski programi imaju baze reči određenih dužina koje slažu bez određenog smisla, pa zahvaljujući njima nastaje velika količina ukrštenica po istom kalupu, koje se prepoznaju po maloj prosečnoj dužini i čestim ponavljanjima pojmova“, ističe Milan Šaban.

Rad na pravljenju jedne ukrštenice pomalo liči na šah, priča iskusni enigmata, s tom prednošću što u ovom slučaju uvek može da se vrati „loše odigran potez“ jednostavnim pokretom gumice. Kada počinje da osmišljava novu ukrštenicu, autor uvek u glavi ima ciljani pojam, smisao koji treba dokučiti i koji se često nalazi na fotogafiji priloženoj uz zadatak. Dobra ukrštenica mora da bude vickasta i edukativna, kako bi na kraju onaj koji je rešava imao osećaj da je postigao cilj i saznao nešto novo. Postoje različiti tipovi ukrštenih reči: od klasičnih novinskih do belih skandinavki u koje treba upisivati crna polja, a njihovi formati su skoro uvek unapred zadati, u zavisnosti da li se radi o dnevnim novinama ili enigmatskim časopisima. „Ima dana kada stane mozak i ne mogu da maknem dalje od početka, pa tada i ne pokušavam da radim jer znam iz iskustva da neću mnogo napredovati, a s druge strane ima trenutaka kada sam posebno nadahnut pa napravim veliku zalihu. Oko nosećih pojmova umeću se ostale reči, ali u jednom trenutku one same počnu da se smeštaju u nacrtanu mrežu i popunjavaju praznine pa se može reći da, iako autor započinje kreiranje ukrštenice, ona stvara svoj konačan oblik bez njegovog velikog uticaja“, objašnjava Šaban.

Od „frivolne zabave“ do pitanja prestiža

Igre sa rečima, a posebno ukrštene reči, ugledale su svetlost dana na stranicama dnevnih novina pre više od 120 godina. Današnji oblik ukrštenice su dobile oko 1910. u njujorškoj štampi i odmah stekle veliku popularnost među čitaocima. Ipak, uredništvo već tada najpoznatijeg dnevnika, „Njujork Tajmsa“ uporno je odbijalo da stranice svog časopisa ukrasi enigmatskim zadacima, nazivajući ih „frivolnim vežbanjem uma“. Tek 1942. godine u njemu su izašle prve ukrštene reči, a danas predstavljaju jedan od zaštitinih znakova ovog dnevnika. Njihovo nedeljno izdanje smatra se jednim od najzahtevnijih ukrštenica za rešavanje i naknadno se objavljuje u zasebnim zbirkama. Samo četiri urednika u tačno sedam decenija bavilo se pripremanjem enigmatike u „Njujork Tajmsu“, a njihovo radno mesto smatra se veoma poštovanim i dobro plaćenim.

Enigmatika je danas prisutna u čitavom svetu, ali se u Skandinaviji, Japanu i zemljama sa engleskim govornim područjem tradicionalno najviše rešava. Nekada su i zemlje bivše Jugoslavije bile poznate po mnogim izdanjima i strastvenim rešavačima, ali sada ih je sve manje pa se i enigmatski klubovi sve više zatvaraju. Zanimljivo je da postoji i autentična vrsta ukrštenice sa ovih prostora. Zove se „srpska skandinavka“ i predstavlja mrežu od šest puta šest bez crnih polja.

Marko Miladinović

broj 90, septembar 2012.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Nove tehnologije

Sada na mapi možete uživo pratiti hakerske napade

by bifadmin

Grupa Honeycomb Project omogućila nam je geografski uvid u cybernapade širom sveta u realnom vremenu.

Na ovom sajtu možete pratiti mapirane hakerske napade.

cyber napadi

Crvene tačke na mapi predstavljaju same napade, a žute senzore koji prate i objavljuju njihov tok. Ove mape ne prikazuju sve cyber napade, jer samo neki od senzora prijavljuju napade na ranjive sisteme.

Na primer Evropa prijavljuje mnogo više hakerskih napada nego ostatak sveta ali to ne znači da je ona najčešća meta, već da njeni senzori dobro prate situaciju.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci