Tekstovi

Postoji rešenje za nezaposlenost. Kada bismo radili manji broj sati – kao Nemci na primer – eliminisali bismo nezaposlenost preko noći, piše Din Bejker iz Centra za ekonomska i politička istraživanja.

Nobelovac Pol Krugman i Ričard Lejard, ugledni britanski ekonomista, prošle sedmice su preuzeli vođstvo u izradi peticije – Manifesta ekonomskog zdravorazumlja“(„Manifesto for Economic Common Sense“) – zagovarajući presudni zaokret nasuprot štednji, koju mnoge zemlje sprovode. Izgleda da će ovaj Manifest prikupiti desetine ili čak stotine hiljada potpisa, uključujući i moj.

Iako je osnovna logika manifesta čvrsta, prenebregnut je još jedan važan aspekt koji bi išao u prilog njihovom argumentu. Možemo se maksimalno efikasno nositi s nezaposlenošću tako što ćemo raditi manji broj sati – baš kao što smo to dosad pokušavali, trudeći se da povećamo potražnju.

Najvažnija stvar koju ovde treba shvatiti jeste da problem s kojim se suočavaju bogate zemlje u ovom trenutku nije to što postajemo siromašni, na čemu nepopustljivi zagovornici štednje insistiraju. Problem je u tome jer smo – bogati. Imamo desetine miliona nezaposlenih upravo zato što možemo da zadovoljimo trenutnu potražnju – a bez potrebe za njihovim radom i novim poslovima.

Bio je to neverovatan apsurd upadanja u bedu, koju smo mi i druge zemlje izdržali tokom Velike Depresije, a koju je Kejnz nastojao da objasni svojom Opštom teorijom. Nakon pada na tržištu deonica 1929, svet nije naglo osiromašio. Naši radnici su i dalje bili sposobni da proizvedu sve robe i usluge – dan nakon raspada berze baš kao i dan pre kolapsa – problem je bio što je nakon ovog udara došlo do manjka potražnje za ovim dobrima i uslugama.

Rezultat ovog nedostatka potražnje bio je deceniju duga dvocifrena stopa nezaposlenosti u SAD. Program podsticanja potrošnje ‘New Deal’ pomogao je u ublažavanju krize. Ipak, usled prevelikog deficita u tom razdoblju, Ruzvelt nikada nije uspeo da do kraja sprovede taj ekonomski plan, kojim bi došlo do povratka pune zaposlenosti – ali je, barem, do Drugog svetskog smanjio ovaj deficit na podnošljiv nivo.

Sa istom se pričom suočavamo i danas. Američka i evropske ekonomije bile su blizu koeficijenta pune zaposlenosti u 2007. godini. Ovo je bio rezultat potražnje stvorene američkim mehurom tržišta nekretninama, baš kao i u većem delu Evrope. Ti mehurovi su potom prsli, čime se i potražnja znatno smanjila. Kao što su Krugman i Lejard istakli u saopštenju: jedan lek za ovaj manjak potražnje jeste da vlade popune tu prazninu. Ako već privatni sektor nije spreman da troši dovoljno kako bi ekonomija ponovo ušla u zonu pune zaposlenosti, onda država može da se angažuje kako bi nadomestila ovaj deficit, nastao manjom potrošnjom.

No, tu je još jedna dimenzija ovog problema. Izvrsno bi bilo kada bi vlada generisala potražnju, utoliko što bi, onda, mogla da produktivno zaposli još Amerikanaca. To znači podsticanje sektora direktnih usluga – kao što su zdravstvo i obrazovanje – ili ulaganjem u oblasti koje bi omogućile buduće prihode – poput modernizacije infrastrukture ili opremanja objekata radi povećanja njihove energetske efikasnosti.

Međutim, to takođe znači da se zapošljavanje može postići i podsticanjem poslodavaca na podelu rada između samih radnika. Nema ničeg prirodnog u aktuelnoj dužini prosečne radne sedmice ili godine, a tu su, u stvari, vrlo velike varijacije od zemlje do zemlje. Tokom godine, prosečni radnik u Nemačkoj i Holandiji ostvari 20% manje radnih od prosečnog radnika u Sjedinjenim Državama. To znači da, ako bi SAD sutra usvojile nemački radni obrazac, to bi trenutno eliminisalo američku nezaposlenost.

Naravno, nerealno je zamisliti da se tako krupne promene dogode preko noći, ali vlada svakako može pokušati sa podsticanjem poslodavaca na skraćivanje radne nedelje, povećanjem odmora i drugih plaćenih pauzi i izostanaka. U stvari, u tome i leži prava tajna nemačkog postkriznog oporavka. Od samog početka krize nemački rast nije bio ništa bolji od američkog. Međutim, nemačka je stopa nezaposlenosti pala za 2,0 postotna poena, dok je američka stopa porasla za gotovo 4,0. Razlika je u tome što Nemačka podstiče svoje kompanije na smanjenje radnog vremena, ne otpuštajući pri tom svoje radnike.

Budući da radnici u Sjedinjenim Državama ostvaruju najviše radnih sati, Amerika bi imala i najveće potencijalne dobitke od skraćivanja radne godine. Ipak, sve bi ostale razvijene zemlje Zapada mogle pokušati da krenu ovim putem. Na ovaj bi se način u najkraćem roku postiglo da ljudi zadrže svoja radna mesta, omogućivši im više vremena za uživanje sa svojom porodicom i prijateljima. U idealnom slučaju, većina izgubljenih plata bilo bi nadomešteno subvencijama iz državnog budžeta. (Prisetimo se ponovo na ovom mestu – problem je premala a ne prevelika potražnja. A mi smo u stanju da ovaj metod sebi priuštimo.)

Na duge staze, radnici bi mogli i da zavole svoj višak slobodnog vremena, pa bi tako bili spremni i da žrtvuju nešto od svojih prihoda kako bi imali kraću radnu nedelju, plaćeni dopust ili pauzu zbog porodice, ili neki drugi plaćeni izostanak. Ako bi sve krenulo u ovom smeru, onda bi takvo rešenje bilo od trajne koristi: skraćenje radnog vremena, kao put za rešavanje krize.

Ali, čak i ako ne bi bilo dugoročnih promena ustanovljenih satnica, kraće radno vreme kao mehanizam za borbu protiv nezaposlenosti bi trebalo da se nađe na listi svih zemalja pogođenih krizom. To je dokazano uspešna priča, sa stvarnim koristima za radnike i ekonomiju.

Din Bejker, Gardijan

utorak 3. Jul 2012.

Višedecenijski kontinuitet kvaliteta u oblasti ilustrovanja i opremanja knjiga u Srbiji potvrđuje se svake godine pojavljivanjem novih mladih talenata. Međutim, ograničeno domaće tržište u velikom broju slučajeva ne može adekvatno da nagradi njihovo umeće i uloženi trud, pa oni kreću stopama svojih svetski priznatih kolega i finansijsku satisfakciju pronalaze u radu za velike strane izdavače.

Na policama domaćih knjižara šarene se prelepo ukrašene i ilustrovane dečje knjige nekoliko različitih izdavačkih kuća, pa posle ekonomskog i kulturnog sunovrata devedesetih godina ponuda naoko podseća na period zlatnih osamdesetih, kada su se sa stranica “Poletarca” osmehivali crteži Dušana Petričića, a maštu dodatno potpirivali “Ale i bauci” Rastka Ćirića. Uz iskusne veterane, na scenu su stupili i njihovi učenici, pa se sada svi zajedno bore za svoje mesto pod suncem našeg malog tržišta.

Ivica Stevanović je pripadnik mlađe generacije autora i dobitnik nekoliko uglednih nagrada. Knjigu “Prognana bića” Milenka Bodirogića ilustrovao je zajedno sa još nekoliko umetnika i osvojio nagradu Sajma knjiga 2010. godine za najbolju knjigu za decu, kao i nagradu ULUPUDS-a za najbolje ilustrovanu knjigu. Ovaj talentovani Novosađanin, uprkos tome, veruje da u Srbiji nije moguće živeti samo od ilustrovanja knjiga: “Dovoljno je da uporedimo broj autorskih domaćih izdanja i broj licencnih stranih izdanja koji se objavi u toku godine i biće nam jasno zašto se naši ilustratori i crtači stripova okreću stranim izdavačima. Stručna javnost jednostavno ne postoji u funkcionalnom smislu, dok je šira javnost ophrvana problemima egzistencijalne prirode“, smatra Stevanović. On već dve godine intezivno sarađuje sa američkim izdavačima, pa ima dobar uvid u razlike između dva načina poslovanja. „Američko tržište dečjih knjiga je praktično nesagledivo u veličini naspram našeg, i u ovom trenutku ono je najmanje pogođeno aktuelnom krizom. Do sada imam izuzetno pozitivna iskustva u saradnji sa američkim urednicima jer cene moj rad, stil ilustrovanja, i trude se da mi dodele tekstove koji najviše odgovaraju mom estetskom afinitetu. Imam veliku slobodu u kreiranju ilustracija, iako postoje neke osnovne sugestije od strane urednika, koje ne ugrožavaju integritet ilustratora kao kreativca, već su dobronamerne smernice koje mu pomažu da svoj autentični grafički jezik primeni na pravi način“, kaže Stevanović.

Uslužni duh Ivice Stevanovića za knjigu „Prognana bića“

Priliku da radi za strane izdavače imala je i mlada Beograđanka Maja Veselinović, takođe višestruko nagrađivana za svoje radove iz oblasti ilustracije i stripa. Ona je već nekoliko godina fokusirana pretežno na ilustrovanje dečjih knjiga. Prema njenim rečima, razlike u radu sa stranim izdavačkim kućama vide se već u samom ugovaranju poslova, preciziranju rokova i dinamici rada, ali i u komunikaciji koja je pomalo hladnija i suzdržanija. Ipak, honorari su daleko veći. “Posao ilustratora kod nas se često tretira kao hobi, pa se u skladu sa tim formiraju i honorari. Za takvu situaciju ne treba kriviti naručioce posla, oni se vode ekonomskom računicom, a ponekad i nemaju dovoljno informacija o tome sta je zapravo posao ilustratora. Nedefinisanim cenama ilustratorskog rada na našem tržištu najviše kumuju sami ilustratori. Čuvenu rečenicu “važno je da se radi, isplatiće se kad-tad” prečesto čujem, čak i od kolega koji su mnogo duže u poslu. Takav pomirljiv stav je loš i nanosi ogromnu štetu struci. Kao dobar primer mogao bi nam poslužiti zvanični cenovnik izdat od strukovnog udruženja pre nekoliko godina u Hrvatskoj. Po tvrdnjama hrvatskih kolega, u početku je bilo otpora i nije bilo jednostavno naplaćivati po tim cenama, ali upornost se, kako kažu, isplatila, pa sada sve češće uspevaju da dobiju realnu cenu za svoj rad”, zaključuje Veselinovićeva.

Kreativne cene

U našoj zemlji takođe postoji jasno utvrđeni cenovnik kojim Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) propisuje minimalnu neto tarifu za sve oblasti koje obuhvataju delovanje njegovih članova. „Postojeći cenovnik napisan je u koeficijentima koji se svake godine prilagođavaju kursu evra. On određuje cene radova po njihovoj količini, veličini, ali i objavljenom tiražu, i njega bi trebalo da se pridržavaju svi izdavači, što nažalost nije uvek slučaj pa se dešava da dolazi do tužbi i sudskih veštačenja“, napominje Ljiljana Škaljac iz stručne službe ULUPUDS, sekcije za slikarstvo i grafiku.

S druge strane, Dušan Pavlić, likovni urednik u „Kreativnom centru”, ali i sam iskusni i dokazani ilustrator i van granica naše zemlje, smatra da je pomenuti cenovnik isuviše zastareo i sumnja da se iko više i poziva na njega. „Ilustracija se izuzetno promenila u poslednjih nekoliko decenija i dobila je mnogo novih formi koje postojeći cenovnik ne može da obuhvati. Koliko znam, u ULUPUDS se priprema novi, koji će pokrivati sve savremene oblasti u ilustraciji, ali zasad cenu uglavnom određuju izdavači. U mojoj izdavačkoj kući se često s kolegama urednicima dogovaram o cenama ilustracije budućih knjiga i svaki put pokušavamo da realno procenimo vrstu ilustracije, obim i kompleksnost posla. Pre samog početka rada, ilustrator sa urednikom knjige dobro proanalizira u skicama svaki detalj ilustracija i tek kada se sve to utvrdi, rade se finalne ilustracije”, kaže Pavlić. On ističe da njegove kolege najčešće, tražeći materijalnu sigurnost, pronalaze stalan posao kao profesori, likovni urednici, dizajneri u marketinškim agencijama. Umetnici moraju da ulože dodatan trud kako bi njihovo delo bilo prepoznato na adekvatan način. „Ilustrovanje nam na kraju dođe kao sporedno zanimanje. Ilustratori često sami pripremaju, štampaju i izdaju projekte, organizuju izložbe… Za to je svakako bitan i faktor vremena. Mora da prođe određeno vreme i da postoji kontinuitet u radu da bi vam ilustracije postale prepoznatljive. Ukoliko vas često angažuju, vaš rad će sigurno postati prepoznatljiv široj javnosti“, veruje Pavlić.

Do kvaliteta stihijski ili preciznom putanjom

Maja Veselinović naglašava da je saradnja i dobra komunikacija na relaciji urednik izdanja – ilustrator – grafički urednik ključ za stvaranje dobre knjige: “Kada se na samom početku uspostavi ova veza rad je pravo zadovoljstvo. Vremenom se stekne obostrano poverenje pa samim tim i više slobode u ilustrovanju. Međutim, u našim uslovima ovakvi standardi su retki. Bez preterivanja mogu reći da ih u Srbiji poštuje samo jedna, eventualno dve izdavačke kuće, i poneki dizajn studio. Kod ostalih se proces rada odvija mahom stihijski, bez jasnog plana i rokova, a saradnja ilustrator – grafički urednik gotovo i da ne postoji.”

Njen kolega Stevanović kaže da je u Srbiji najveću slobodu u ilustrovanju knjiga imao radeći za „Kreativni centar“, zato što je ovaj izdavač „pre više od dvadeset godina izdigao iz pepela domaće autorsko izdavaštvo dečjih ilustrovanih knjiga i pružio priliku mnogim mladim ilustratorima da se iskažu kao talentovani kreativci i profesionalci. Najmanje slobode imao sam u radu za „Zavod za udžbenike“ jer su u njemu i danas na čelnim mestima pojedinci postavljeni po partijskoj liniji koji malo šta znaju o izdavaštvu.“

Pavlić od 1999. godine ostvaruje saradnju sa izdavačima u Francuskoj, a poslednjih deset godina i sa izdavačima u Britaniji, Irskoj i SAD, kao što su “Oksford University Press”, “Cambridge University Press” ili “Mac Milan”. Po njemu, najveća razlika u radu sa strancima očitava se u preciznom planiranju svake knjige: “Već na početku godine dobijam tačne rasporede poslova kojih se svi strogo držimo. To je vrlo bitno u celoj organizaciji jer je u pitanju timski rad, uz očekivano maksimalno zalaganje. Takvo planiranje omogućava vam da radite više poslova tokom jednog meseca i ono je rezultat velikog iskustva tih izdavačkih kuća. Ne sme se zaboraviti da se neke od njih bave ovim poslom i po nekoliko stotina godina. U “Kreativnom centru” pokušavamo da neka od njihovih iskustava usvojimo i primenimo u radu naših redakcija – pionirski posao, čije ćemo rezultate videti možda tek za desetak godina.”

Marko Miladinović

broj 87, maj 2012.

Iako je tražnja tržišta za njima velikapremalo je mladih Amerikanaca koji su svoje visoko obrazovanje stekli u STEM oblastima (npr. biologija, fizika, hemija, medicina, inženjerstvo, računarske nauke i matematika). Države tu tržištu ne pomažu – dabi rešile kratkoročne budžetske probleme one su na svojim javnim univerzitetima i koledžima ukidale sredstva za odeljenja inženjeringa i kompjuterskih oblasti. Sada nema dovoljno „kompjuteraša“ koliko ima oglasa za njihovo zaposlenje.

Uživao sam u novom serijalu Niala Fergusona na PBS-u o usponu civilizacije u zapadnoj Evropi. Jedna od mnogih lekcija je da su druga društva, poput Kine i Otomanskog carstva, bila očigledno dobro pozicionirana da predvode svet kroz industrijsku revoluciju. Ipak, u ključnim tačkama i momentima, njihovi lideri odbacili su podršku mladima – stipendije, finansiranje naučnih istraživanja i trgovačke mreže. S druge strane, sa izvesnom zadrškom, sve to što nije prošlo na Istoku počelo je da cveta u zapadnoj Evropi – na njenim univerzitetima i etabliranim trgovačkim i obrazovnim institucijama, poput Kraljevskog društva u Londonu. Kao rezultat tih procesa, oblasti koje nisu pripadale Zapadu stagnirale su, propustivši tako momentum za sopstveni ekonomski razvoj, koji im je došao mnogo kasnije.

Srećom, vlada Sjedinjenih Država, američki biznis, kao i sami Amerikanci i dalje nauci pridaju veliku vrednost. Evo i dva primera. Prema statističkim podacima Nacionalne fondacije za nauku, 82 odsto Amerikanaca slaže se sa predlogom da federalna vlada finansira osnovna naučna istraživanja, što je nepromenjena regulativa još od 1985 naovamo. Drugi podatak je da još samo sedam zemalja na istraživanje i razvoj potroše toliki procenat svog BDP – a, dok nijedna pojedinačno za nauku ne izdvaja toliku ukupnu sumu.

Pa ipak, ono što je problematično u ovom razvoju jeste to što je premalo mladih Amerikanaca koji su svoje visoko obrazovanje stekli u STEM oblastima (npr. biologija, fizika, hemija, medicina, inženjerstvo, računarske nauke i matematika), čak i uprkos izuzetno velikoj potražnji za profesijama baziranim na ovim naukama. Analizirajući podatke o ponudi slobodnih radna mesta u sklopu onlajn akcije ‘Help-Wanted’ Borda, jasno je kako pronalaženje pravih kandidata za STEM poslove traje duže nego popunjavanje radnih mesta koja nisu STEM – što je znak da je za pronalaženje pravog kandidata potrebno više vremena. Rečeno prosto i još direktnije – postoji mnogo više mesta u STEM oblastima nego što ima nosilaca STEM diploma. U jednom američkom gradu prosečne veličine nudi se 30 odsto radnih mesta u STEM oblastima, ali samo 11 odsto stanovništva poseduje neku STEM diplomu.

Potreba za zapošljavanjem obrazovanih naučnicika u uzavreloj korporativnoj Americi ima još neke aspekte. Kako je nedavni rad Viveka Vadhve pokazao, STEM osoblje je nesrazmerno uključeno u kreiranje i vođenje uspešnih tehnoloških kompanija, a Vilijem Baumol i drugi pokazali su da upravo STEM uposlenici uspevaju da dođu do neverovatnih i ključnih pronalazaka. Tako, nije preterano reći da je STEM osoblje pokretačka snaga ekonomskog prosperiteta.

Nažalost, ovaj problem se ne rešava na američkim univerzitetima. Vendi Kaufman sa NPR (National Public Radio), izvestila je 30. juna da Univerzitet u Vašingtonu zapravo odbije 75 odsto sadašnjih studenata. Iako su ispunili sve preduslove da budu primljeni na informatički smer ili primenjene IT, univerzitet, jednostavno, nema dovoljno prostora niti sredstava kako bi sve njih primio i obrazovao.

Očigledno je da je vašingtonsko zakonodavstvo odolelo potrebi za povećanjem sredstava za studije na odgovarajućim nivoima: više koštaju trening i obrazovanje jednog STEM studenta nego obučavanje u biznisu, umetnosti ili nekom popularnom i pristupačnom smeru. Ovo je, zapravo, neverovatno samoporažavajuće. U međuvremenu, u žurbi da žrtvuju svoj dugoročni prosperitet kako bi rešile kratkoročne budžetske probleme, mnoge države na svojim javnim univerzitetima i koledžima ukidaju sredstva za odeljenja inženjeringa i kompjuterskih oblasti. Ovaj ‘trend’ možda nije sasvim ekvivalentan odluci Otomanskog carstva, koje je 1515. zabranilo štampanje knjiga – ukaz koji je bio na snazi čitava dva veka – ali su ovakvi aktuelni potezi u savremenom američkom obrazovanju – u današnjoj eri visokih tehnologija – skoro isto toliko smešni i bizarni.

Koliko je veliki jaz između ponude i potražnje u ovakvim strukama? Analizirao sam sve profesionalne kategorije u kojima najmanje polovina zaposlenih poseduje univerzitetsku diplomu ili neki viši stepen. U 2010. godini – ne baš sjajnoj za američku ekonomiju – u IT zanimanjima je bilo sedam radnih mesta na svakog diplomiranog kompjuteraša. To je više od bilo kog drugog zanimanja, s izuzetkom zanimanja za koje ne postoje relevantni nivoi (poput maloprodaje ili vojske). U metropolama poput San Franciska i San Hozea, koje imaju veliku potrebu za IT radnom snagom, na svakog IT diplomca dođe ponuda od 19 odnosno 25 radnih mesta. Ipak, problem je široko rasprostranjen i u drugim metropolama kao što su Ostin, Sijetl, Vašington DC, Demojn, Čarlston i Šarlot, u kojima se takođe uočava veliko nepodudaranje između ponude i potražnje za poslovima u oblasti informatičkih tehnologija.

Od ostalih STEM oblasti za kojima vlada masovna jagma, 2010. godine je na svakog diplomiranog medicinara dolazilo šest poslovnih ponuda, a četiri radna mesta nudila su se svakom novopečenom inženjeru. Nasuprot tome, bila je otvorena samo jedna ponuda za posao na svakog diplomca umetnosti ili dizajna, finansijskog stručnjaka, savetnika, ili arhitektu. Za advokate je bilo 0. 6 poslova po diplomcu, a za društvene nauke – moje polje – svega 0. 3 radna mesta na svakog diplomca. Drugi problem je u tome što – na nivou univerzitetske diplome – više od polovine studenata računarstva i inženjerstva nisu državljani SAD, što znači da će mnogi od njih svoje veštine koristiti u nekim drugim zemljama.

Kod STEM diplomaca je, takođe, izražena manja stopa nezaposlenosti nego kod drugih diplomaca koji dolaze iz koledža. Prema podacima iz ‘American Community Survey’ za 2010. godinu, to i nije ogromna razlika (4, 7 vs 5, 4 odsto), ali je statistički značajno. Zanimljivo je, međutim, da svršeni kompjuteraši i informatičari imaju stope nezaposlenosti koje nisu ništa manje nego kod ostalih diplomaca. Izgleda da oni sa osrednjim poznavanjem kompjuterskih veština ne mogu više da se zaposle tako lako – ništa brže ne dolaze do posla od, recimo, tipičnog diplomca engleskog jezika ili psihologije. Umetnički i smerovi iz komunikologije imaju nešto veće stope nezaposlenosti. Ipak, u principu, koledž studenti – čak i na ‘Associate’ nivou diplome – imaju još uvek mnogo veće šanse za pronalaženje posla od onih koji imaju samo srednju školu ili niže obrazovanje.

Kao dodatni dokaz koji ide ovome u prilog, ‘Wall Street Journal’ izveštava da su studenti računarskih nauka u vrhunskim programima edukacije poput ‘Carnegie Mellon’ zavrbovani od strane kako velikih tako i malih tehnoloških kompanija – i to pre nego što čak i diplomiraju. Google nastoji da pokrene veliku akciju zapošljavanja, ali se čak i direktori malih tehnoloških kompanija sastaju sa talentovanim mladima koji još nisu diplomirali, pregovarajući s njima o zaposlenju.

Ukratko, imamo veliki deficit u snabdevanju STEM radnom snagom. Već i sam pogled na najnovije činjenice predstojećeg ‘Brookings Metropolitan Policy’ izveštaja ukazuje na ovakav trend. Biće potrebno učiniti velike napore na svim nivoima vlasti i van nje kako bi se obrazovni i poslovni sistem Amerike preorijentisao ka više naučno-orijentisanom društvu. Ipak, to je ono što će uslediti samo ukoliko se privredni rast nastavi. Ili ćemo odgovoriti izazovu, ili ćemo prihvatiti postepeni pad našeg životnog standarda, baš kao neke druge nacije – od kojih su neke prilično neprijatne diktature – a koje će, u međuvremenu, steći snagu i uticaj.

Džonatan Rotvel za Brookings, 1. Jun 2012

Kriza u Evropi gora je nego što izgleda. Kao da stanovništvo starog kontinenta nije već dovoljno opterećeno lošim stanjem finansijskog tržišta i ekonomije – nego se čini kako je, uz sve tekuće probleme, došlo i do naglog kraja deceniju dugog (i uglavnom nezapaženog) poboljšanja stope njegovog priraštaja.

Od 15 zemalja koje do sada prijavile svoje brojke u ovoj godini, u 11 se uočava pad stope fertiliteta u 2011 godini (stopa fertiliteta je broj dece koji žena može očekivati ​​tokom svog života). Jedan od najvećih padova dogodio se u zemljama najteže pogođenim krizom evra. Španska stopa priraštaja pala je sa 1,46 u 2008. na oko 1,38 u 2011.

Letonija je pala s 1,44 na ispod 1,20. Tomas Sobotka sa Bečkog demografskog instituta ističe da je među evropskim zemljama koje su imale porast priraštaja u poslednjih deset godina zbrisan u tri zemlje Severa. Veliki pad takođe se dogodio u nordijskim zemljama, koje nemaju brzo rastuću nezaposlenost ili velike rezove u državnoj potrošnji. Norveška stopa fertiliteta pala sa 1,95 na 1,88 u 2010-11, a Danska sa 1,88 na 1,76.

Ipak, bilo da države imaju visoke stope priraštaja – poput Velike Britanije – ili one niske, kao što je Mađarska – trend je sličan: deset godina rasta fertitliteta zaustavljen je oko 2008., kao posledica udara ekonomske krize, dok je tokom 2011 počeo da klizi nadole.

Na tržištu, tri godine je čitava epoha; u demografiji, pak, to je treptaj oka. Nužno je da prođe barem devet meseci između događaja i njemu sledstvene odgovarajuće promene u stopi nataliteta. Isto tako, demografske statistike imaju tendenciju zaostajanja od oko godinu dana. Videti takvu promenu u trendu stope priraštaja – i to vrlo brzo nakon što je recesija započela – prosto je izvanredno. Međutim, iako postoji veza između teških vremena i zasnivanja porodice, priroda ovog pada je kontroverzna. Adam Smit smatrao je da se ekonomska nesigurnost loše odražava na stopu plodnosti. Drugi su tvrdili kako se stopa rađanja povećava baš u doba recesija: smanjenjem oportunitetnih troškova za decu i podsticanjem žena da ih, ako to žele, imaju, i to upravo tokom razdoblja kada su nezaposlene („oportunitetni troškovi za decu“, u ovom slučaju, znače to da su mnogim zaposlenim ženama deca potencijalni i svojevrsni balast, pa se olako ne odlučuju da svoju karijeru žrtvuju zarad rađanja i podizanja potomstva. Nasuprot zaposlenim, žene bez posla – s obzirom da ne troše svoje vreme kako bi gradile karijeru – mogu taj svoj „višak vremena“ iskoristiti konstruktivno: dobiti decu, i posvetiti se njihovom podizanju. prim.prev).

Po svom nedavnom iskustvu, čini se kako Evropa podržava program koji ide u prilog Smitovoj tezi. Ekonomija utiče na trendove stanovništva – kroz migracije, broj zasnovanih brakova i umrle. U nekim zemljama recesija je izazvala trend povratka migranata kućama, kao i onih migranata čija je stopa fertiliteta visoka. Španija je krajem 90-ih i početkom 2000-ih primila talase useljenika iz Latinske Amerike. Oni su, delimično, i blli razlog za pravi bum u stopi rođenih koji je ova stopa svojevremeno doživela: 363,500 rođenih 1995, a 518,500 koji su došli na svet 2008 (43% porasta). Ipak, kako se ovi migranti vraćaju kući, povećanje broja rođenih krenuo je u obrnutom smeru, i danas je taj pad na 482,700 (podaci do juna 2011.). Brakovi prate sličan trend: od rastućih 199.000 u 1995. godini do vrhunca od 214,300 u 2004.godini – pre ovog pada, na 164,600 iz 2011.

Nisu se svi doseljenici ponašali na isti način. Relativno je malo Poljaka napustilo Veliku Britaniju, dok neki migranti dolaze iz mesta s manjom stopom plodnosti nego što ih imaju zemlje u koje su se uselili (npr. useljenici iz baltičkih i skandinavskih zemalja). Ipak, u većini zemalja koje imaju veliki broj integrisanih migranata, recesijom izazvani preokret uticao je da se i kod njih stopa plodnosti smanjila.

Recesija je takođe uticala i na stope zasnovanih brakova, kao i na stope nataliteta onih građana koji su u tim zemljama rođeni. Ako mladi, pre podizanja svog doma i dece, čekaju taj trenutak kada će konačno imati sigurna primanja – onda se, samim tim, uočava i veza između zasnivanja porodice i stope nezaposlenosti (posebno nezaposlenosti kod muškaraca). Frans Priju sa Instituta za proučavanje nacionalne demografije ustanovila je da postoji trend povezanosti između nezaposlenosti Francuza i života u parovima koji čine zajednicu (bračnu ili vanbračnu), i to na period koji obuhvata preko dve decenije.

Statistike i cifre gospođe Priju dosežu samo do 2002, ali sva je prilika kako se trend ovog uzorka nastavlja sve do danas. Američki istraživački centar ‘Pju’ zatražio je od mladih između 18 i 24 godine da pišu o svojim reakcijama na recesiju iz 2009: dvadeset posto njih zastupalo je odgađanje braka. Sobotka je iscrtao odnose između nezaposlenosti i plodnosti u Letoniji. On je, takođe, sačinio i verni prikaz veze koja postoji između pada stope porođaja i pada stope zaposlenih, i obrnuto: da se stopa fertiliteta diže kako se stopa zaposlenosti povećava. Evropska recesija nesumnjivo je uticala na smanjenje plodnosti na Starom Kontinentu – smanjenjem migracija, sklopljenih brakova i broja rođenih.

Postoji nedoumica oko toga da li je ovaj pad fertitliteta trajan ili privremen. Postoje različiti načini da se ovaj priraštaj smanji. Parovi mogu da odluče da imaju manje dece, ili njihovo rađanje mogu odgoditi. U oba slučaja stopa priraštaja se smanjuje, premda se u drugom slučaju ona kasnije može povratiti. Demografi ovo nazivaju „efektom tempa“.

U većini sveta, stope priraštaja su pale jer parovi žele manje dece. Ipak, u nedavno objavljenom članku Sobotke i Džona Bongartsa iz američkog think-tank ‘Saveta za populaciju’, tvrde kako je za Evropu „tempo efekat“ ono što je od krucijelne važnosti. Kako oni navode, prosečna dob prvog deteta je od 1970. porasla u većini zapadne Evrope. Godine 1970 starosna dob u kojoj je većina žena dobila svoje prvo dete bio 22-25. U 2008 je bio 27-29. Međutim, između 2000. i 2008. tempo porasta starosne dobi znatno je usporen: žene više nisu toliko dugo odlagale rađanje dece dok ih je jedan deo dobio znatno kasnije, odgađajući trudnoću i porođaj. Sada u nekim evro-zemljama stopa prvorođene dece brže pada od stope kasnije rođene dece, što sugeriše da ljudi odgađaju zasnivanje porodice.

Tri se velike lekcije mogu izvući iz već navedenog. Prvo, populacijski trendovi osetljiviji su na ekonomski ciklus nego što bi se očekivalo. Doskora je bilo uvreženo mišljenje da populacijski trendovi postavljaju pozornicu za sve ostalo („demografija je sudbina“, rekao je u 19. stoleću jedan francuski naučnik). Drugo, porast stope priraštaja u 2000-im upućuje na to da nisu svi u Evropi uhvaćeni u zamku niskog fertiliteta. Skandinavija, Velika Britanija i Francuska imaju relativno visok priraštaj stanovništva. Treće, vlade evropskih zemalja moraju napraviti prostor za političke mere kojima bi se ovaj pad ublažio. Staromodnu demografsku politiku obično su vodili tzv. „natalisti“: nagrađivane su one žene koje imaju mnogo dece. (Rusija je još uvek jedna od tih). Međutim, pokazalo se da ovakve mere gotovo nikad ne funkcionišu.

Ali, ako je demografski tempo ono što je važno, onda bi i stopa evropskog priraštaja trebalo da bude prijemčivija na politiku i mere koje se po tom pitanju sprovode u evro-zemljama. Parovi mogu pozitivno odreagovati na podsticaje kao što su jeftiniji vrtići ili više dana roditeljskog odmora. Ako Evropa želi da izbegne još jedan sunovrat – poniranje kroz sopstvenu demografsku spiralu – možda ključ rešenja ovog problema leži u „korigovanom tempu priraštaja“.

30. jun 2012, The Economist

prevod: Milan Lukić

Srednja klasa u regionu plaća visok danak ekonomskoj krizi i brojnim mjerama štednje. U Srbiji i Hrvatskoj petina građana pripada srednjoj klasi, piše capital.ba.

Učitelj u Hrvatskoj više nije u prilici da školuje svoju djecu. Ako ima stambeni kredit, nastavnik u Srbiji teško da će svoju porodicu odvesti na ljetovanje.

Bugarin sa prosječnom platom nije redovni platiša računa za komunalije. Ekonomska kriza žestoko se obračunava sa srednjom klasom u regionu, koja ne može da živi standardom na koji je navikla.

Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da kao posljedica razgradnje države blagostanja u Evropi mjere štednje direktno obaraju činovnike, profesore, ljekare, penzionere. Isto se događa i u Srbiji.

Srednju klasu kod nas danas čini petina stanovništva, nižu četiri petine, a u višu teško da se ubraja i jedan procenat ukupnog broja stanovnika.

“Srednji sloj su preduzetnici, zaposleni u monopolskim granama – duvan, nafta, telekomunikacije, EPS, fakultetsko osoblje u državnoj upravi, zdravstvu i obrazovanju… Ova petina stanovnika sebi može da priušti ljetovanje, polovan automobil, malo veću potrošnju od egzistencijalne kupovine namirnica i odmah se isključi iz srednje klase ukoliko uzme stambeni kredit” , kaže Zdravković.

Poslije skandinavskih zemalja, države nastale iz bivše Jugoslavije karakteriše najveći stepen jednakosti stanovništva, primjećuje Zdravković, ali je to jednakost u siromaštvu, a u Skandinaviji jednakost u materijalnoj bezbrižnosti.

Sa prosječnom platom od 730 evra, Hrvatska je u boljoj poziciji od Srbije, jer ima veću stopu zaposlenosti. Prema procjeni Vilima Ribića, predsjednika Matice hrvatskih sindikata, u srednjoj klasi ostali su informatičari ili niži upravljači u firmama.

“U Skandinaviji ili Americi srednju klasu čini 80 odsto ljudi, u Njemačkoj 60 odsto, a u Hrvatskoj je to tek 20 ili 30 odsto ljudi. Raslojavanje je sve veće. Ako su u srednjoj klasi ljudi koji imaju rješeno stambeno pitanje, voze automobil koji stalno popravljaju i mogu da šalju djecu na fakultet, u tu klasu više ne spada učitelj u Hrvatskoj” , kaže Ribić.

Ljekari, sa primanjima od 1.300 do 1.600 evra, ili pravnici na boljim položajima, na braniku su tamošnjeg srednjeg sloja.

“U Crnoj Gori praktično nema srednje klase. Izgubila se u tranziciji proteklih 20 godina” , kaže Zvonko Pavićević, zamjenik generalnog sekretara Unije slobodnih sindikata Crne Gore.

“Prosječna zarada u državi je 491 evro, a prosvjeta sa 450 evra je ispod prosjeka, dok je zdravstvu još gore sa 400 do 420 evra. To govori da srednja klasa ne može da priušti automobil i ljetovanje, a sve teže se plaćaju visoke školarine. Ljudi su puno toga morali da promjene u životnim navikama” , kaže Pavićević.

Zaštitni znak bugarskog srednjeg sloja postaju sve veće zaduživanje i poteškoće pri plaćanju mjesečnih računa za komunalije. Logika je: ako je gubitak porodičnog automobila stvar prestiža, neplaćanje duga na kreditnim karticama ili proizvoda kupljenih na lizing se ne vidi.

“Bugari sa prosječnim prihodima nisu na vrijeme uzeli u obzir da su im se prihodi smanjili i nastavljaju da žive istim standardom kao u dobrim ekonomskim godinama, praktično živeći na ivici svojih mogućnosti” , kaže Rajna Mitkova Todorova, predsjedavajuća Udruženja agencija za naplatu.

Očekivano, od bivših SFRJ republika srednja klasa najbolje stoji u Sloveniji. Prema podacima slovenačkog Statističkog zavoda, više od polovine građana provede van zemlje više od četiri dana godišnje, što je, napominje Zdravković, uporediv kriterijum za ljetovanja građana Srbije. Znači, polovina stanovnika Slovenije može da se smatra srednjom klasom.