Zemlje takozvane grupe BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) danas su tvrda „cigla“ razvoja (brik na engleskom znači „cigla“, ali kolokvijalno i „sjajan momak“). One svojim visokim stopama rasta čine balans svetske ekonomije, nasuprot krizi. Jedne od njih (Brazil i Rusija) svoj nagli napredak zasnivaju na visokim cenama sirovina, druge na tvrdom radu – nižim cenama radne snage (Indija i Kina). Iako sve one uvažavaju međunardne propise o zaštiti radnika, borba za plate i uslove rada je sve žešća. Nivo življenja zaposlenih u zemljama BRIK je nejednak, ali generalno nizak u odnosu na svetske standarde. Tempo kojim se razvijaju daje osnova za verovanje da će – kako uostalom njihove političke elite i obećavaju – uspeti da u nedalekoj budućnosti pristignu srednje razvijene zemlje, a u ponečem da premaše i najrazvijenije. Valja imati u vidu da su sve one doskora bile na mnogo nižem stepenu uslova rada i nagrađivanja, te da spadaju u retku vrstu zemalja koje imaju jasne prespektive. Proces emancipacije radne snage podrazumeva i da se događaju masovni protesti zaposlenih te da se u borbi za bolji nivo rada i življenja formiraju jaki sindikalni pokreti. Bez sumnje je u tom kontekstu najznačajnija Kina i kao najbrojnija, i kao najveće tržište (druga ekonomija u svetu) i kao zemlja jasne političke orijentacije na jačanje tržišta rada. Nismo skloni da njih i njihove sisteme nekritički veličamo, ali je za sada sasvim sigurno da te zemlje svojim primerom dokazuju nadmoć realne ekonomije nad „kreativnim“ finansijama koje su dovele do krize svetskih razmera.
Ovo je istorija britanskih privatizacija od prvih eksperimenata sa Britiš Aerospejsom, preko Britiš Telekoma, vodovoda i elektrodistribucije do državnih bolnica i Kraljevske pošte.
Kraljevska Pošta o čijoj se privatizaciji pričalo, shodno visinama ponuda, nije na aukciji otišla u ruke najboljem ponuđaču a poštanske marke već su poskupele. Londonski vatrogasci sve hitne pozive na broj 999 prosleđuju kompaniji pod nazivom ‘Kapita’, a po nalogu glavnog šefa prestoničkih vatrogasaca, Brajana Koulmena. Multinacionalke izgladnelo kruže oko Nacionalnih bolnica (NHS). Donedavno državne, škole su se okrenule profitu i privatizaciji. U tehnokratskoj nomenklaturi MMF, ovaj proces bi se mogao nazvati „programom strukturnih prilagođavanja“, ali, zapravo, ovaj termin ne obuhvata sve ono što će aktuelnim promenama vlasničke strukture biti kao rukom odnešeno. Sve ovo lepo možemo uočiti ako bacimo pogled na jednu kratku istoriju privatizacije u Velikoj Britaniji.
• 1979-1981: Eksperimentisanje
Torijevci se već dugo zalažu za neku vrstu politike denacionalizacije. Kao odgovor na produžetak krize iz 70-ih, tokom koje su se borili za održanje svoje parlamentarne dominacije, izveštajem konzervativnog premijera Nikolasa Ridlija osmišljen je način i „preporuka”, kojom su Margaret Tačer i njena vlada u senci progurali politiku razbijanja javnog sektora i osipanja radničkih sindikata. Privatizacija je u početku bila podređena drugim političkim temama, a pre svega suzbijanju plata kako bi se kontrolisala inflacija. Ipak, prva vlada Tačerove uspešno je sprovela delimične privatizacije nekih velikih kompanija iz javnog sektora, pre svega Britiš Aerospejsa i Cable & Wireless. U ovoj fazi, međutim, fokus je bio na privatizaciji već profitabilnih entiteta koji su bili sposobni da uvećaju prihode, i time smanje zaduživanja iz javnog sektora.
• 1982-1986: Poletanje
Usred recesije s početka 80-ih, torijevci su počeli da predlažu privatizaciju kao mogući lek. Konzervativac Džefri Hau veličao je „disciplinu“ na tržištu. Po ovoj doktrini u nastajanju, privatizacijom bi se veliki državni komunalni sistemi učinili efikasnijim i produktivnijim, čime bi i britanski kapitalizam postao konkurentniji u odnosu na njene kontinentalne rivale. U tom razdoblju, vlada rasprodaje Jaguar, Britiš Telekom, ostatak Cable & Wireless i Britiš Aerospejsa, kao i Britoil i Britiš Gas. Fokus je preusmeren na privatizaciju preduzeća koja pružaju osnovne komunalne usluge.
Ovakva politika nije se pojavila tek tako – niotkuda – već je bila potpuno ugrađena i u ideje ekonomiste i filozofa Fridriha Hajeka – ideje kojima su se vodili Tačerova i njena, u to vreme opoziciona, kohorta. Ipak, ovaj pristup nije iznenada „eksplodirao” već je postepeno nastajao i razvijao se u odnosu na specifične političke ciljeve. To nije bilo samo pitanje podsticanja ulaganja privatnog sektora u državu već, takođe, i „kulturni rat”, vođen s namerom da se biračko telo ponovo pridobije i da mu se instalira model „pop – kapitalizma“, kojeg je Tačerova toliko hvalila, a koji je najavljen ozloglašenom i sramotnom reklamnom kampanjom „Reci Sidu“.
• 1987-1991: Skokovi i Granice
Nakon svoje treće izborne pobede, torijevci su bili dovoljno sigurni da razvaljuju po svim frontovima, pa je usledio i njihov dosad najagresivniji program privatizacije. Britiš Stil, Britiš Petroleum, Rols Rojs, Britiš Ervejz, vodovod i elektrosistem bili su među glavnima za prodaju. Ove privatizacije izazvale su ozbiljan otpor, verovatno dovoljno jak da bi se obuzdao pokušaj privatizacije nacionalnih bolnica (NHS). Ipak, mere diktirane slobodnim tržištem i dalje su nastavile da se nameću javnom sektoru, počev od „unutrašnjeg tržišta“ u zdravstvenim službama pa sve do Mejdžorove nesretne ‘Građanske Povelje’. Ona je građanima trebalo da obezbedi središnju ulogu u političkim formacijama i omogući im aktivno učešće u upravljanju javnim sistemima – a ispalo je da je tek nešto više od modela po kojem potrošači mogu da se žale na usluge javnih službi.
• 1992-1996: Slabost i uzmicanje
Četvrta uzastopna torijevska administracija bila je slaba i brzo se rascepila po širokom spektru različitih gledišta, a naročito po pitanju evropske monetarne unije. Međutim, neoliberalni politički prostor i premise, ugrađene još u epohi Tačerove, ostale su netaknute a vlada je nastavila da gura privatizacije i to u svim onim područjima gde je osećala da je to moguće. Nanoseći i drugi poraz rudarima, ta je vlada nastavila da u svojoj završnici rasprodaje akcije javnog preduzeća British Coal, kao i kompanije za proizvodnju električne energije – Powergen i National Power, ali i železnički sistem u vlasništvu do tada javnog preduzeća British Rail. Od nastojanja Majkla Heseltajna da privatizuje Post Office se, napokon, odustalo – zbog protivljenja kako javnosti kao i usled otpora poslanika Donjeg doma skupštine, prestrašenih da bi ih glasači na narednim izborima počistili sa pozicija.
• 1997-2001: Kompromis Novih laburista
Novi laburisti su na britanskim izborima profitirali na nepopularnosti torijevskih privatizacija, obećavši da će zaustaviti prodaju sektora kontrole vazdušnog saobraćaja. Ali, čak su i ovo obećanje pogazili. Jer, ako i tačerizam svojim argumentima i konceptom nije pobedio u teorijskoj raspravi o privatizaciji javnog sektora, ta je njihova ideja tako sveobuhvatno srušila militantnu levicu i sindikate da, praktično, nije postojalo više ništa što bi sprečilo proces prilagođavanja laburista neoliberalizmu. Politika privatizacije najvećih državnih sistema, uvedena u torijevskom razdoblju, predstavljala je za laburiste vrlo nespretan kompromis između udovoljavanja apetitima menadžerskih lidera u sveže privatizovanim javnim preduzećima, a, s druge strane, trebalo je izaći u susret zahtevima laburističke izborne baze. Ovaj proces, poznat kao ‘Private Finance Initiative’ (PFI), izvorno je smislio i razvio Norman Lamont. Predstavljen u tunelima londonske podzemne železnice, državnim bolnicama i školama, ta je politika u kratkom roku uspela da namakne novac, bez potrebe za povećanjem poreza. Ipak, i u ovaj ‘PFI izum’ utkana je nit pro-tržišnog jevanđelja. Obojica – Piter Mendelson, baš kao i njegov naslednik u Ministarstvu Trgovine i Industrije – verovali su da je uloga vlade u podsticanju kulture preduzetništva.
• 2002-8: Agresivna Inicijativa za privatno finansiranje (PFI)
Druga i treća administracija Novih laburista agresivno su pritiskale u korist privatizacije i smanjivanja državnog udela u javnom sektoru. Toni Bler je svoju kampanju iz 2001, na kojoj je ponovo izabran, zasnovao na izuzetno nepopularnoj inicijativi za privatno finansiranje (PFI). Početna kalkulacija bila je da će ova mera, premda veoma nepopularna, nakon Blerove pobede na izborima dokazati kako joj ne postoji realna alternativa. Iako je bilo nekoliko većih prodaja, vladina politika oko privatizacije Kraljevske Pošte i nacionalne zdravstvene službe NHS imala je za svoj logični ishod privatizaciju ovih javnih sistema. Čak i fiskalna kriza NHS-a, proizašla usled visokih troškova PFI inicijativa, nije ugasila ovaj gorući problem koji je negde ispod neprestano tinjao. I tako su stvari tekle sve do kreditne krize 2008, i svetske ekonomske krize – tada se klatno, pa makar i samo privremeno, zaljuljalo u suprotnom smeru: onda kada je premijer Gordon Braun bio prisiljen da, sa zakašnjenjem, nacionalizuje niz propalih banaka. Međutim, čak i tada, bilo je jasno kako je namera bila vratiti te kompanije u okrilje privatnika – i to što je pre moguće.
• 2009 – 2012 – …: Tačerizam kao tajno oružje?
Torijevci su preuzeli dužnost bez mandata, ali i bez manjka samouverenosti. Još je od 2008. na njihovom dnevnom redu bio zadatak da krizu globalnog kapitalizma predstavljaju kao „krizu potrošnje u javnom sektoru”. Privatizovali su britansku Kladionicu, najavili prodaju banke ‘Northern Rock’ kao i ostalih nacionalizovanih banaka, a time i nagovestili kako će, nakon perioda probnog rada, i ‘Royal Mail’ biti u ponudi za prodaju, potom putevi, kao i veliki sektori u obrazovnim institucijama i državnim bolnicama. Čak će i delovi policije, tradicionalnih saveznika političke desnice, biti privatizovani. Tu je, takođe, i Outsourcing*, koji će se proširiti na svako moguće područje poslovanja.
[*Jedna od sve češćih strategija poslovne organizacije jeste ustupanje proizvođačima nekog od poslovnih procesa ili „outsourcing“. To znači da je organizacija, zapravo, prepustila deo uticaja na jedan od strukturnih elemenata svog sistema upravljanja (poslovni procesi), što utiče i na druge strukturne elemente i sistem u celini, nekome nad kim nema neposredne ingerencije u smislu odgovornosti – jer nije deo organizacione strukture same organizacije. Eksternalizacija pojedinih poslovnih procesa ili njihovih delova, kao i ustupanje licima koja su izvan poslovne strukture organizacije da obavljaju te poslove, poznata je kao „outsourcing“]
Međutim, kao i 80-tih, prevashodni cilj nije bilo smanjivanje zaduživanja javnog sektora. Torijevci dobro znaju da ekonomska kriza nije samo fiskalni ili finansijski problem. Privatni sektor je potpuno stagnirao. Globalno gledano, postoje trilioni funti koje korporacije zadržavaju pri sebi – ne puštajući ih u promet jer ne vide neki iole održivi način kojim bi se njihove investicije isplatile. Američke kompanije drže 1,7 triliona dolara dok one u evrozoni sede na 2 triliona evra, a britanske kod sebe drže £750 biliona, i ništa ne čine. „Akumulacija preuzimanjem” jedan je od ekonomskih instrumenata da se od velikih igrača novac izmami i kao kapital stavi u opticaj. I dok konzervativci više nisu ideološki tako samouvereni kao što su bili 80-tih, opseg privatizacija koje su predložili sugeriše kako očekuju da će nadjačati svako protivljenje iz opozicije.
U istorijskom kontekstu čini se kako je, po torijevcima, privatizacija odgovor na niz dilema. Širenjem ovakvih njihovih tržišnih podsticaja podriva se javni sektor, koji je temelj za politiku laburista. Otvaranjem javnog sektora za tržište i profit, pak, u opticaj se stavlja ogroman kapital, a smanjenjem snage radnika u javnom sektoru potiskuje se pritisak na plate. Na taj način, barem u teoriji, ulaganja će se potencijalnim investitorima učiniti daleko primamljivijim. Povrh svega, izgleda da će se premeštanjem tržišta sa demokratskih na temelje tržišnih načela raspodele favorizovati oni koji su najjači u svojoj kontroli tržišta – a to su oni koji, takođe, predstavljaju i temelje društvenog konzervativizma.
preveo i priredio: Milan Lukić
Zaječar, Loznica, Zrenjanin, Sombor i Šabac ne liče na sebe od pre dve decenije. Kao i gradove u novim EU članicama, zahvatila ih je i preobrazila tranzicija. U senci Beograda i Novog Sada, dvadesetak srpskih gradova pokušava da nađe novi ekonomski, socijalni i kulturni identitet i sačuva svoje zaleđe. Dilemu da li prioritet dati ulaganjima u urbanim centrima ili podizati manje razvijene gradove, kao zametke budućeg razvoja, još nije rešila ni Evropa, iako su mnogi mehanizmi finansiranja oba cilja uspostavljeni.
U Evropskoj uniji u 501 gradu sa više od 100.000 stanovnika živi 36% stanovništva EU, a malim i srednjim gradovima 21 % populacije. Modeli regionalnog razvoja zemalja članica EU i OECD-a sve više se okreću od tradicionalnog principa redistribucije bogatstva, od bogatih ka siromašnim, ka modelu regionalnog razvoja u kome se daje mogućnost nerazvijenim regionima da „potrče“, a razvijenim da „polete“.
Tokom protekle dve decenije, stare zemlje članice EU mahom su uspele da smanje regionalne razlike. U novim zemljama članicama EU – Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj, ali i u Finskoj, Grčkoj i Irskoj – te razlike su se povećale.
Siroti novi Evropejci
Ulaskom u EU većina tranzicionih bivših socijalističkih gradova je imala snažan rast, ali i doživela značajne promene. Sve ključne determinante “socijalističkog grada”, razvoj baziran na industrijskom rastu velikih državnih i društvenih privrednih sistema, državnom vlasništvu nad građevinskim zemljištem i razvoju socijalne infrastrukture, iščezle su a zamenio ih je neoliberalni model. Ekonomska transformacija vlasničke strukture u protekloj deceniji uzrokovala je otvaranje teških pitanja transformacije postsocijalističkih gradova (denacionalizacije imovine, restitucije). Urbana politika se suočila sa konfliktom izmedju izgradnje novih tržišnih objekata (poslovni prostori, luksuzni kompleksi, i dr) i starih stambenih i industrijskih struktura.
Postsocijalistički gradovi suočavaju se sa brojnim problemima:
- Gubitak identiteta. Brojni postsocijalistički gradovi odriču se svog socijalističkog nasleđa i tragaju za novim identitetom (predratni Beograd – prestonica „zlatne demokratije“, Sankt Petersburg – ruska kapija u Evropu, Viljnus – baltički poslovni centar, Budimpešta – centralnoevropski tehnološki centar, Sofija – balkanska prestonica, Riga – udobno mesto za miran život, itd.);
- Priliv stanovništva znači i priliv problema. Kao posledica transformacije privrede dolazi do priliva stanovništva u gradove. To stvara ne samo ekonomske i socijalne probleme već i kulturološke pa i zdravstvene;
- Neprilagođenost tranzicionih gradova procesima urbanizacije. U svim tranzicionim gradovima prisutan je trend širenja predgrađa (u više od 90% gradova EU predgrađa su se širila brže od centra grada).
- Pitanje svrsishodnosti i efekata razvojnih projekata postsocijalističkih gradova koji se realizuju kroz tzv. javno-privatna partnerstva. Novo gradsko preduzetništvo karakteriše upravo insistiranje na partnerstvu javnog i privatnog sektora pri čemu, najčešće, ovaj prvi preuzima rizik a drugi u najvećoj meri ubira korist. Rezultat je „investiranje i privredni razvoj koji špekuliše izgradnjom mesta, umesto da poboljša životne uslove na određenoj teritoriji“(Harvi, 2005).
- Gentrifikacija centralnih gradskih područja, proces u kome se stare jeftine zgrade ili čitavi delovi grada, najčešće radnička naselja, pretvaraju u skupe zgrade za dobrostojeće pripadnike srednje klase, koji se doseljavaju umesto originalnog stanovništva, koje sebi ne može da priušti povećanje dažbina i troškova života.
- Formiranje džepova urbanog siromaštva. Gradska naselja koja dobijaju “lošu reputaciju“, u kojima vrednost stanova opada, a povećava se koncentracija socijalnih slojeva koji se mogu smatrati postsocijalističkom potklasom: trajno siromašni, izbeglice, nezaposleni, itd, postepeno formiraju džepove urbanog siromaštva, pa i etničkih getoa. U Bukureštu na primer ima kvartova bez struje i vode jer građani mahom nemaju sredstava da plate ove usluge, stanovi su u tim naseljima jeftini, jer niko ne želi da se tu naseli. U Budimpešti su delovi centralnog gradskog područja i nekadašnja socijalistička nova stambena naselja usled izmenjene socijalne i etničke strukture (Romi) izložena procesima getoizacije.
Beograd, Novi Sad i ostali
U 23 grada Srbije danas živi više od 60% stanovništva, stvara se 82% novostvorene vrednosti, posluje 76% preduzeća i radi 77% zaposlenih. U procesu tranzicije gradovi Srbije, nekada nosioci razvoja šireg područja, kao jaki industrijski i regionalni centri, izgubili su svoju razvojnu poziciju u regionalnim okvirima. Razvojne probleme sa kojima su se suočili gradovi Srbije karakteriše:
- Stvaranje jakog gravitacionog jezgra Beograd-Novi Sad. Sve više je manjih gradova (satelita) koji gravitiraju ka ovom gravitacionom jezgru. Ova dva grada sa 28% ukupnog stanovništva i 50% zaposlenih stvaraju 64% BDV, 64% prihoda i 62% dobiti Srbije;
- Stanovništvo u gradovima Srbije se smanjuje i stari. Nepovoljne demografske tendencije će se tek negativno odraziti na rast i zaposlenost, povećaće se socijalni pritisak i budžetski izdaci, što će zahtevati bolna sektorska prilagođavanja regionalnih i gradskih ekonomija. Gradovi će više morati da izdvajaju za socijalne i zdravstvene usluge i institucije. Najnoviji popis pokazuje da se broj stanovnika povećao samo u 7 gradova: Novom Sadu (12,2%), Novom Pazaru (7,9%), Beogradu (4%), Nišu (2,9%), Kraljevu (2,3%), Kragujevcu (1%) i Jagodini (0,4%). U čak 11 gradova (Vranje, Subotica, Užice, Šabac, Valjevo, Zrenjanin, Sremska Mitrovica, Leskovac, Loznica, Zaječar i Sombor) broj stanovnika se smanjuje brže od republičkog proseka (-5%). Najveće demografsko pražnjenje beleže Sombor (-12%) i Zaječar (-11,3%). Najveće gustine naseljenosti su u Beogradu (511 st/km2), Novom Sadu (480 st/km2) i Nišu (432 st/km2), a najmanja u Zaječaru (55 st/km2). Na razmeštaj, gustinu i koncentraciju stanovništva u pojedinim gradovima odlučujuću ulogu imaju unutrašnje migracije (u Novom Sadu je 12% učešće neto migracija u ukupnom stanovništvu, u Beogradu 7%, Novom Pazaru 4%);
- Obrazovna struktura u gradovima nije na zadovoljavajućem nivou (prosečno svaki deseti stanovnik ima visoko obrazovanje). Beograd, Novi Sad i Niš privukli su najveći broj najobrazovanijeg stanovništva;
- Ekonomske disproporcije se povećavaju. S jedne strane je gravitaciono jezgro Beograd (sa 52% BDV i 42% zaposlenih) i Novi Sad (12% i 8%), nasuprot 21 gradu (sa 18% BDV i 26% zaposlenih). Disproporcije između gradova (bez Beograda) su velike (prema broju preduzeća 1:25, broju zaposlenih 1:21, kapitalu, 1:56, prihodu 1:73, dobiti 1:145 i gubitku 1:32). BDV po stanovniku je 18 puta veća u Novom Sadu u odnosu na Smederevo, zarade po stanovniku 3,8 puta su više u Novom Sadu u odnosu na Leskovac;
- Tranziciona zaposlenost povećana je samo u Novom Sadu, Beogradu, Jagodini, Subotici i Požarevcu. Najveći pad zaposlenosti (veći od 30%) zabeležili su Zaječar, Sremska Mitrovica, Vranje i Leskovac. Posmatrano po sektorima najveće smanjenje broja zaposlenih zabeleženo je u industriji (-38%), odnosno, ovaj sektor je prosečno godišnje gubio 5,2% radnika;
- Stopa nezaposlenosti je najveći problem većine gradova. U Beogradu je najniža stopa nezaposlenosti (13,6%) u odnosu na Srbiju (28,7%), dok u gradovima Zaječar, Kruševac, Loznica, Leskovac i Novi Pazar je 3-4 puta veća u odnosu na glavni grad;
- Fiskalni kapacitet gradova meren budžetskim prihodom po stanovniku je izrazito neizbalansiran, ali se koeficijent varijacije 2006-2010 smanjuje (sa 0,47 na 0,40);
- Ozbiljni ekološki problemi prisutni su u svim gradovima, a najizraženiji su u Pančevu, Beogradu, Šapcu, Kruševcu, Smederevu i Loznici, koji su najugroženija područja Republike.
Unapređenju regionalne ravnoteže u Srbiji najviše bi doprinelo, pored gravitacionog jezgra Beograd-Novi Sad, stvaranje novih gravitacionih tačaka – gradova dinamičkih polova razvoja Niša i Kragujevca, ekonomski restrukturiranih i funkcionalno umreženih sa ruralnim zaleđem. Neophodno je, generalno, povećati institucionalni kapacitet gradova u Srbiji, ali je, takođe, još važnije da grad formuliše zahteve za većom demokratskom kontrolom nad proizvodnjom, distribucijom i upotrebom materijalnih viškova.
Edvard Jakopin,
pomoćnik ministra finansija, rukovodilac sektora za Nacionalni razvoj
Aktuelna debata u Italiji oko deregulacije tržišta rada, koju zahtevaju i Nemačka i EU, pretežno se vodi oko paragrafa 18 kaznenog zakona. Montijeva vlada htela bi da oslabi zaštitu od otkaza za firme koje zapošljavaju više od 15 zaposlenih.
Ono što se sa jedne strane predstavlja kao konflikt između prava zaposlenih i politike i privrednika s druge, u stvari je nešto mnogo složenije: nije reč o „klasi“ već o „starosti“.
Paragraf 18 značajan je pre svega starosnoj grupi preko pedeset i šezdeset godina, za koju se već ustalila skraćenica „C/S“ (pedesetogodišnjaci i šezdesetogodišnjaci). Ko pripada ovoj generaciji, najčešće radi po ugovoru na neodređeno vreme uz velike izglede na penziju, na koju će morati malo duže da čeka, ali koja je ipak sigurna. Za one koji imaju 30 ili 40 godina, postoji 40 vrsta različitih radnih ugovora, a i za njih već postoji etiketa „T/Q“ (tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci).
Prava poplava ugovora na određeno radno vreme blokirala je potencijale italijanskog društva: generacija C/S u svojim rukama drži previše moći, a da pri tome ne raspolaže neophodnim znanjima da izvuče zemlju iz krize.
Kada su oni počinjali svoj radni vek, italijanska ekonomija je cvetala kao nikada ranije. Oni su dobijali poslove u školama i na univerzitetima, u državnoj upravi i kod privatnika, često bez diplome više škole ili fakulteta ili bez prethodnog konkursa. Direktori koje su oni postavljali bili su pre svega zainteresovani da pribave vernu klijentelu.
Istovremeno, C/S su protagonisti revolta iz 1968. i 1977. godine. Iz liberalizacije društva proizašla je liberalizacija ponašanja potrošača, iz oslobođenja seksualnosti proistekao je seks kao sredstvo razmene sa kojim su se mogli kupiti uticaj i napredovanje u društvu i na poslu. Kao sledeća tipična karakteristika modernog italijanskog društva etablirao se takozvani sistem „tangenti“, namensko podmićivane sa ciljem pobede u postupku javnih nabavki. Oni su bili protagonisti Berluskonijevog režima, uništili su partije i obesmislili pravnu državu, stvorivši time korumpirani neformalni mafijaški sistem vlasti.
Veliki potencijal Italije skriven u lepoti njenih gradova i pejzaža, oni su zamenili betonskim pustinjama. Sve sfere kulture i zabave – od televizije do filma, književnosti i umetnosti, pa čak i sporta – oni su obezvredili do prostitucije.
Pored poznatih ličnosti kao što je šef Fijata Serđio Markione, simboli degeneracije ove starosne grupe su i šefovi političkih stranaka, direktori koncerna i velikih banaka. Ukratko: velika i zahvaljujući istorijskom trenutku lagano stečena koncentracija moći leži u rukama lenje i nekompetentne generacije.
Nasuprot tome, T/Q generacija predstavlja poslednju generaciju koja je stekla univerzitetsko obrazovanje, dok ni ono nije oslabljeno takozvanim reformama obrazovanja. U radnom životu oni zauzimaju pretežno niže funkcije, na kojima ne mogu doprineti inovacijama, a baš ovi stručnjaci na lošim radnim mestima su oni koji drže Italiju u pokretu. Ne mogu da dobiju kredit da bi se osamostalili, ne mogu da kupe ni kuću ni stan, i čini se da za njih u urbanim centrima uopšte nema mesta. Jedino što imaju jeste ono što im je u nasleđe ostavila generacija C/S: propala zemlja i zadatak da je ponovo izgrade. Ali kako?
Psihologija generacije T/Q je složena: rado bi zasnovali porodicu, ali to ne mogu. Nemaju ništa osim svojih ideja. Ali tržište ideja u Italiji je već duže vreme pod antikulturnom hegemonijom i preostaje samo ili „brain drain“ ili ogorčena borba protiv C/S-ova.
Dok ovi još iskorišćavaju (ženska) tela, T/Q pokušavaju da unesu novi moral. C/S su najodaniji konzumenti prostitucije u Italiji, T/Q su u potrazi za ljubavi. C/S više ne protestuju – i zašto bi: sede udobno u svojim potrošačkim foteljama; T/Q su oni koje prebija policija kada javno zahtevaju dostojanstvo i poštovanje.
Stvarni sukob između generacija vodi se na polju shvatanja demokratije. Nasleđe antifašizma i otpora (Resistenza italiana), C/S-ovi su pretvorili u usmerenu demokratiju u TV kvizu.
Od otpora protiv G8 u Đenovi, pa do aktuelne borbe protiv auto puta u Pijemontu (No-tav) – odgovor C/S-ova uvek je bio pendrek. C/S su nasilnički kartel koji u novoj eri globalne demokratije deluje anahrono. Nije slučajno što su slabosti ove klase izašle na videlo padom Berluskonija.
Italijanski univerziteti su duhovno opusteli, što je od nedavno postalo tema i masovnih medija, mladi radnici u fabrikama štrajkuju, stranke su okoštale. Čak se i Kamora nalazi u krvavom međugeneracijskom ratu – kao i klasična italijanska porodica: konflikt između oca i sina nije više apstraktan. U pitanju je materijalno, u pitanju je novac.
Ako generacija C/S želi da spase mirno predveče svog života, onda će morati da se povuče iz radnog procesa, inače će međugeneracijski konflikt izbiti svom silinom; T/Q proletarijat će zbiti redove i zahtevati ista prava na tržištu rada i oteraće dođavola nesposobnu i neobrazovanu C/S aristokratiju.
O problemu starenja populacije koji brine ceo svet, o činjenici da će već 2050. trećina populacije na planeti biti stara, pisali smo u oktobraskom broju prošle godine.
Autor Leonardo Palmisano, rođen 1974. u Bariju, sociolog i pisac, nedavno objavio zbirku intervjua o Berluskonijevom nasleđu; za listove Liberazione i Il Manifesto piše reportaže iz Tunisa.
Angažovani, sveži i provokativni, dokumentarci su se u poslednjih deset godina nametnuli kao novi “prozor u svet”. U njima se iskreno i rečito govori o onome čega u medijima i u klasičnom filmu nema: ekonomskim i političkim temama iz ugla pojedinca, ali i ljubavi, samilosti i sitnim stvarima koje čine život. Iako Srbija ima uspešne režisere i publiku koja tokom cele godine posećuje festivale dokumentarnog filma, njih nema na državnoj televiziji jer ona još nije konstatovala da se tu desila revolucija, kaže Boris Mitić, autor koji svoje filmove prodaje javnim televizijama u Evropi.
Prema podacima Box Office Mojo, websajta sa najvećom svetskom bazom podataka o prodaji bioskopskih karata, od 100 najpopularnijih dokumentaraca samo devet je snimljeno pre 1990. godine, a najveći broj u poslednjoj dekadi. Upadljiv je porast bioskopske i publike koja kupuje diskove sa dokumentarnim filmovima, a podaci govore i da filmski studiji sve više ulažu u ovu vrstu filmova.
U nekim skandinavskim zemljama dokumentarci su bioskopski blokbasteri, a na Filmskom festivalu Sandens su ove godine selektori zaključili da angažovani i politički dokumentarci potpuno dominiraju programom, kaže Mila Turajlić, autor filma “Cinema Komunisto” jednog od najnagrađivanijih i najpopularnijih srpskih dokumentaraca u inostranstvu, posvećenog usponu i propasti filmske industrije u SRFJ.
Na otvaranju Sandensa prikazana su četiri filma od kojih je jedan dokumentarac o američkoj krizi nekretnina, a nagrade su između ostalih dobili “5 slomljenih kamera”, film koji govori o stanovnicima jednog palestinskog sela koje odoleva širenju jevrejskih naselja i danski “Putinov poljubac” koji je fokusiran na dilemu ruske studentkinje, da li da ostane sa nacionalističkim patriotskim pokretom “Naši” ili da se pridruži opoziciji. Oba filma prethodno su dobila nagrade i na veoma prestižnom Festivalu međunarodnog dokumentarnog filma (IDFA) u Amsterdamu. Na prošlom IDFA, tematski program bio je posvećen arapskom proleću.
Igrana dosada
Dokumentarci su doživeli bum onog trenutka kada se publika zasitila “psiho-patoloških igranih filmova bez inspiracije, sa uvek istim temama. Kod nas se, na primer, tematika igranih filmova svela na mlade i nasilje, seks i reciklažu stereotipa. Dokumentarci nude momenat iznenađenja.”, tvrdi Mitić.
Na festivalu “Sedam veličanstvenih” kojim u Srbiji u januaru započinje serija festivala posvećenih dokumentarnom filmu, imali smo priliku da vidimo one teme na koje nismo navikli u medijima, počev od filma “Krv u mobilnom”, u kome režiser prati puteve “krvavih minerala” koji su neophodan materijal za proizvodnju mobilnih telefona, razotkrivajući licemerje vodećih evropskih peoizvođača gedžeta, do “Specijalnog leta”, emotivne priče o sudbini azilanata iz Švajcarske koji u pritvoru čekaju deportovanje.
“Poseta ovom festivalu je svake godine rasla i od usko profilisane ‘Sedam veličanstvenih’ je sada došao do najšire publike. Razlog tome je korišćenje nove estetike u dokumentarcima, ali i analitički pristup temama”, kaže Turajlić koja je i jedan od osnivača ovog festivala. “Dokumentarci se bave relevatnim ili bar zanimljivim temama, a oslobodili su se prefiksa dosadnih upustivši se u korišćenje potpuno nove estetike, poput animiranih dokumentarnih filmova”.
Igor Toholj, autor filma “Tačka prekida”, dokumentarca o mašinovođama koji se svakodnevno susreću sa ljudima koji bi sebi da oduzmu život na prugama, i dobitnik nagrade filmskih kritičara Srbije (FIPRESCI) za najbolji domaći film i nagrade žirija Srpskog ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji domaći angažovani film na 56. Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma, kao i zlatne medalje Beograda za najbolji film u domaćoj konkurenciji i za najbolju originalnu muziku, kaže da su dokumentarci jednostavno vispreniji od igranog filma.
Sloboda koju imaju režiseri dokumentarnih filmova i način prikupljanja novca iz fondova, posebno u Evropi, dozvoljavaju autorima da obrađuju teme od kojihe mnogi komercijalni mediji zaziru, ili za koje nemaju vremena. Janko Baljak, dugogodišnji umetnički direktor Beogradskog festivala, i između ostalih, autor filma “Vidimo se u čitulji” o zvezdama srpskog podzemlja, kaže da više nema mnogo tabu tema kojima se bave dokumentarci, i da se kod nas autori često okreću ličnim temama, gotovo na autobiografski način. “Kod nas nema filmova poput onih Majkla Mura” tvrdi on. “Ovde ima mnogo inspiracije za takve filmove, za koje u principu ni novac nije veliko ograničenje, jer mogu da se snimaju sa malo sredstava i da budu još nezavisniji. Međutim, te teme ne preovlađuju na festivalima”, kaže on i dodaje da uprkos tome što imamo veoma uspešnih i dobrih filmova, produkcija mora da bude još bolja.
Kod dokumentaraca nije uvek bitna samo tema da bi bili popularni. “Naši autori dobro prolaze u inostranstvu, iako se često bave naizgled lokalnim temama. “To pokazuje Mitićev uspeh sa filmovima “Pretty Diana”, “UNMIK Titanik” i “Doviđenja, kako ste”, ali i skorašnji uspeh ‘Cinema Komunisto’”, kaže Rajko Petrović, direktor i selektor Festivala angažovanog dokumentarnog filma “Slobodna zona”. Sam Mitić kaže da je skeptičan prema angažovanom filmu jer se oni više bave simptomima nego uzrocima društvenih problema.
Na prošlogodišnjoj “Slobodnoj zoni” predstavljene su autorke i autori “koji su svojim ličnim primerom i svojim filmovima duboko posvećeni veri u čoveka i mogućnost promene, bez obzira na istorijske okolnosti i lična ograničenja, verske i društvene dogme i pritiske”. Između ostalog, prikazano je i ostvarenje “Ovo nije film” iranskog reditelja Džafara Panahija prokrijumčareno iz Irana na USB-u sakrivenom u kolaču, koje zapravo govori o njegovom životu u kućnom pritvoru i pod kaznom 20-godišnje zabrane režiranja.
Sunce tuđeg neba
Baljak, vanredni profesor na Katedri za filmsku i televizijsku režiju, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kaže da vidi povećano interesovanje studenata za dokumentarni film. Ipak, pošto se dokumentarci retko i kratko daju u bioskopima, osim kada su festivali u toku, a još ih je teže videti na domaćoj televiziji, on smatra da budućnost dokumentarca u Srbiji nije svetla.
“Državna televizija koja ima mandat da prikazuje dokumentarne filmove je razvukla definiciju dokumentarca da bi ona uključivala i rijaliti šou emisije”, kaže Mitić. “Autorske dokumentarce ne kupuju jer nisu konstatovali da se u poslednjih 10 do 15 godina desila revolucija u svetu dokumentarnog filma, i da se on izjednačio sa igranim filmovima.”
Kada pogledamo programsku šemu RTS-a 1 za februar, doći ćemo do zaključka da su prošlog meseca emitovana četiri dokumentarna dela, jedan ekološko dokumentarni putpopis o prirodi, na Dan državnosti dva filma: “Kneževina Srbija” i “Srđo” (o mladiću koga je predsednik Tadić odlikovao zato što je 1993. spasao komšiju Bošnjaka koga je napala grupa srpskih vojnika), i nešto kasnije “Na raskršćima istorije”, film o srpskoj diplomatiji emitovan prilikom obeležavanja dva veka srpske diplomatije.
“Javne televizije u Evropi su potpuno drugačije i ja živim od prodaje filmova njima”, kaže Mitić, jedini domaći režiser koji se izdržava samo od proizvodnje dokumentaraca. “Čak i televizija Republike Srpske ima 52 dokumentarca godišnje, dakle jedan nedeljno. A kod nas, ja sam uspeo da prodam dva filma komercijalnoj TV B92 ali uz cenjkanje i razne kompromise”.
“Na festivalima se stalno održavaju sastanci između autora dokumentarnih filmova i filmskih urednika televizija na kojima se sklapaju dogovori oko emitovanja filmova. Naše televizije uopšte nisu aktivne na ovim sastancima, što se može videti i po programskim šemama. Sreća pa mi, autori, i nismo toliko zavisni od njih jer dokumentarci su ogromnu popularnost stekli pomoću festivala i interneta”, kaže Turajlić.
Istorija
Pre četiri decenije naši dokumentaristi bili su poznati širom sveta. Reditelj Vlatko Gilić je početkom ovog veka ušao na NBC-ovu listu 50 najboljih u istoriji svetske kinematografije, našavši se rame uz rame sa Felinijem, Hičkokom, Bergmanom, Kurosavom i drugima. Njegovi dokumentarci nalaze se u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti čovečanstva, u bezbednom skloništu od mogućeg atomskog razaranja i gubitka pamćenja ljudske vrste.
Marija Dukić
Varošice u Srbiji koje nisu na glavnoj železničkoj i drumskoj trasi, nemaju sirovinsku bazu u svom ataru i državni vetar u leđa, u startu su na začelju trke za investicijama. Takvi se uzdaju u se’ i u svoje kljuse a u toj igri skoro sve je postalo dozvoljeno, kaže jedan od predsednika opština.
U suštini svi nude isto: deset prstiju svojih nezaposlenih žitelja, praznu ledinu ili napušteni pogon. „Univerzalnog recepta nema, svi se snalazimo kako znamo i možemo, od ličnih veza preko lokalnih podsticaja“, kaže jedan od sagovornika B&F. „Caka je u tome, kako sve to upakovati.“ Pa ipak, nekim gradovima i opštinama posebno prošle godine, ni najveće umeće nije pomoglo – nisu imali ni evro investicija, domaćih ili stanih, svejedno.
Prema podacima Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) opštine u kojima je bilo najviše investicija su Niš, Novi Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Leskovac, Subotica, Kragujevac, Inđija i Vršac. Prvi na lestvici potpisanih grinfild investicija bio je Niš gde je kompanija ItalNis Group obećala da će na 14,94 hektara izgraditi najveći akva park na Balkanu sa sportsko-poslovnim centrom, uložiti 100 miliona evra i zaposliti 800 ljudi. Ugovor je potpisan pre oko godinu dana, ali, i pored svih subvencija, lokalnih podsticaja i blizine auto puta, Niš nema ništa više od ledine koju je imao i pre. Gradonačelnik Miloš Simonović je prihvatio odlaganje posla uz obrazloženje „da je bolje odlaganje nego poništen ugovor“.
Svi sagovornici slažu se da je stranim investitorima najvažnije da se mesto koje su odabrali bude neposredno uz drumski ili železnički koridor 10. O tome rečito govori i činjenica da je vlada Srbije investitorima morala da ponudi mnogo povoljnije uslove ukoliko ulože kapital u neki od regiona van glavne rute. Do sada, uglavnom je sve ostalo na nivou ponude. Najtipičniji primer je zlatiborski region, odnosno gradovi Užice, Priboj, Nova Varoš… Iako Vojvodina važi za deo Srbije sa dobrim saobraćajnicama, pomalo zabačeni Apatin nije prošle godine privukao nijednog investitora.
„Najviše šansi imaju gradovi u Vojvodini, zbog položaja pokrajine, infrastrukture i saobraćajnih veza, i zbog velikih ljudskih resursa u Beogradu i Novom Sadu. Svi gradovi do kojih mora da se dođe tako što će investitor sa aerodroma u Beogradu preći Gazelu nemaju velike šanse, sem većih centara kakvi su Niš i Kragujevac ukoliko dobije autoput“, kaže Saša Paunović, predsednik „Stalne konferencije gradova i opština“ i predsednik opštine Paraćin.
U opštini Stara Pazova kažu da su kod njih investitori uglavnom dolazili sami „jer je Stara Pazova već decenijama poznata po privrednom preduzetništvu, ali i jedinstvenom geografskom položaju“. Ne kriju da im je i država „pripomogla“.
„Mislim da su investitori birali Staru Pazovu kao svoju lokaciju za ulaganje zato što je jedina opština u Srbiji koji izlazi na dva autoputa E75 i E70, i od njih udaljena od 100 do 300 metara. Takođe, veliki značaj i potencijal za svakog investitora je i blizina aerodroma ’Nikola Tesla’, koji je od opštine udaljen 15 kilometara. Veliki značaj pridaje se i obali Dunava, od 23 kilometra“, kaže predsednik opštine Stara Pazova, Goran Jović.
U kompaniji Milbauer, koji su investirali u ovu opštinu potvrđuju da im je upravo lokacija bila ključna kada su donosili odluku gde će investirati.
„Mi smo već imali jasno definisane zahteve šta tražimo, i nije bilo mesta improvizacijama. Za Staru Pazovu smo se odlučili zbog blizine Beograda, kao i putne i avio infrastrukture. Važno nam je i to što su blizu i dva Univerziteska grada Novi Sad Beograd, kao i operativnost ljudi u lokalnoj samoupravi“, kaže Bojan Stojadinović, direktor kompanije Milbauer u Srbiji.
Investitore koji su dolazili u Paunovićev kabinet najčešće je interesovalo da li opština ima raspoloživo infrastrukturno opremljeno i planski pokriveno zemljište za izgradnju poslovnih objekata, kakvim ljudskim resursima raspolaže, ima li kvalifikovanih radnika, zatim broj i struktura nezaposlenih, istorija industrijske proizvodnje, vrsta škola, udaljenost univerzitetskih centara, broj stanovnika u okolnim opštinama, zatim načelni troškovi poslovanja, troškovi započinjanja biznisa i moguće olakšice.
Pa ipak postoje mnogo jači aduti od gorepomenutih. „To su nekakvi jedinstveni resursi kao što su na primer sirovine kojih ima samo u tom regionu ili opštini, a drugo je vlada koja investitore dovodi u opštinu političkom odlukom ili subvencijama“, kaže Paunović. „Sve ostalo je manje važno.“
„Kod grinfild investicija, investitori daju prednost onim lokacijama koje imaju industrijsku zonu – ako je moguće infrastrukturno opremljenu, ili bar sa rešenim imovinsko-pravnim odnosima i plansko-tehničkom i projektnom dokumentacijom“, kaže Miloš Ćurćić iz SIEPA-e. „Kod braunfild investicija važne su ažurne i kompletne informacije o raspoloživim investicionim lokacijama.“
Veličina državne subvencije ulazi u igru tek ako se investitor odlučio da će investirati u zemlju i prelazi na drugi korak – izbor konkretne lokacije. Takav je bio slučaj sa „Gorenjem“, koje se opredeljivalo između Valjeva i Zaječara.
Iskustvo Zorana Jakovljevića, gradonačelnika Valjeva, dalo bi se svesti na poslovicu „u se’ i u svoje kljuse“. Za protekle četiri godine u njegovom gradu nije bilo većih investitora, osim što su kompanije „Gorenje“ i „Golden Lejdi“ malo proširile postojeće kapacitete. Zahvaljujući podsticajima iz lokalnog budžeta neka radna mesta otvorili su vlasnici malih i srednjih preduzeća u Valjevu.
„Posao se najčešće dobija ličnim kontaktima, poznanstvima, ne čekajući državu, već odlaskom direktno kod investitora. Na primer, ‘Gorenje’ i još neke firme iz našeg grada uvoze kompresore i cirkularne pumpe. Naša ideja je da sami pronađemo firme koje to proizvode i pokušamo da ih dovedemo u Valjevo“, kaže Jakovljević.
Koliko će sve uslove koje postavljaju investitori, ili bar neke od njih, lokalne samouprave ispuniti, u velikoj meri zavisi i od njih samih. Miloš Ćurćič kaže da je većina to i shvatila, i „da lokalne samouprave ulažu velike napore da razvijaju infrastrukturu i na najbolji i najbrži mogući način izađu u susret potrebama investitora“.
„Lične veze i kontakti su veoma važni”, kaže Slobodan Kocić, gradonačelnik Leskovca. Oni se stiču na raznim sajmovima, kroz preporuke investitora koji već rade u tom gradu, i sastanke sa raznim delegacijama koje najčešće organizuje Privredna komora Srbije.
Kad se ujedine svi presudni faktori i tome doda preduzimljiva gradska uprava, državne subvencije i lobiranje „preko svih kanala“ dobije se oko 100 miliona evra, što ugovorenih što realizovanih investicija. Toliko su u Subotici izračunali da je stiglo u njihov grad za protekle četiri godine.
„Mi smo se za nekoliko investicija takmičili sa gradovima koji su imali dvostruko veće subvencije. Mislim da je nešto što se zove industrijska tradicija, infrastruktura, komunikaciona mreža i odnos lokalne samouprave u smislu brzine rešavanja problema važnije od kratkoročnih efekata jednokratnih subvencija, i da je to nama pomoglo da privučemo toliko investitora“, kaže Saša Vučinić, gradonačelnik Subotice.
Iako novac nema boju, veru ni naciju, a prošle godine ga skoro nije ni bilo, kada bi mogli da biraju, predsednici opština ipak bi radije „videli“ stranog investitora. Oni donose nove poslovne manire i nove tehnologije i poštuju rokove. Dugoročno, međutim, predsednici opština, priznaju da moraju da se oslone na domaće preduzetnike jer oni zapravo donose najveći broj radnih mesta. „Ali, tu se mora rešiti i problem onih koji eksploatišu radnike, krše zakon o radu na najgrublje načine i ne doprinose ni na koji način poboljšanju opšte društvene situacije, već samo na račun jeftine radne snage neizmerno povećavaju svoje lično bogatstvo“, kažu sagovornici B&F.
Aleksandra Galić
broj 85, mart 2012.
Kada je pojam „milleurista“ skovan 2005, označavao je život nekog ko zarađuje 1000 evra mesečno – tada su se ovom rečju isticale nevolje mladih radnika na nesigurnim, nisko plaćenim poslovima. Danas, kada jedno od dvoje mladih primaju pomoć, postati „milleurista“ znači nešto što bi po svaku cenu trebalo postići.
Pre gotovo sedam godina, avgusta 2005, jedna mlada katalonka napisala je ovom listu pismo pod nazivom „Ja sam mileurista“, izrazom kojeg je skovala u pokušaju da sebe opiše kao osobu koja zarađuje oko hiljadu evra mesečno. Karolina Alguasil imala je tada 27 godina i u svom tekstu žalila se na nedostatak pravih i pristojnih radnih mesta koja (ni)su bila na raspolaganju njenoj generaciji.
„Mileurista je mlad čovek,“ pisala je, „između 25 i 34, s diplomom, dobro obrazovan, poznaje barem dva jezika i ima postdiplomski ili master nivo kojim upotpunjuje svoju profesionalnu diplomu. Na tržištu rada je najmanje tri do četiri godine, dok, u najboljem slučaju, samo svaki drugi sebi može priuštiti da uplaćuje doprinose za socijalno osiguranje […]. Problem je u tome što je gotovo nemoguće zaraditi više od hiljadu evra – bez ikakvih dodatnih benefita, doprinosa, bonusa ili napojnice – a i bolje vam je da se ne žalite ako i toliko uspete da namaknete. Ne možete da uštedite, nemate svoj dom, ili automobil, ili decu. Živite samo za taj dan. Ponekad je zabavno, ali je, zapravo, vrlo iscrpljujuće. „
Danas, ponovno čitanje Karolininog pisma ostavlja gorak ukus jer je ono dokaz da su se stvari pogoršale. Mileurismo je dao povoda za još neizvesniju verziju postojanja: nimileurismo – čak ni hiljadu evra mesečno. „Bili smo mileuriste, a želeli smo i mnogo više od toga. Sada se možemo samo nadati ako uspemo da zaradimo hiljadu evra „, nastavlja Alguasilova. Od tog pisma do danas, Karolina je završila studije audiovizuelnih komunikacija, osamostalila se i preselila u Kordobu. Više nije mileurista, ali ne misli da zarađuje onoliko koliko zaslužuje: „nisam zadovoljna.“
U 2005 nezaposlenost mladih iznosila je oko 20 posto. Sada je dopuzala do 50 posto i već dugo je ova cifra veća od dvostrukog evropskog proseka (22,4 posto). Od kad se demokratija vratila u Španiju, mileuriste su najbolje obrazovana generacija ikada, a imaju najgore izglede i šanse jer ispaštaju zbog tuđih grešaka. Mnogi od tih mladih ljudi su dosad mogli da računa na pomoć svojih roditelja. Međutim, ova ‘sigurnosna mreža’ koju čine famiija i rođaci lagano se ali neumitno istrošila.
„Svi pokazatelji su, vremenom, postajali sve lošiji“, kaže sociolog Esteban Sančez, stručnjak za mlade i njihove probleme na tržištu rada. „Izrazito visoka nezaposlenost, prevaga povremenih i loše plaćenih poslova – ovo je strašna situacija. Ne postoji nijedna činjenica koja bi mogla dovesti do neke vrste pozitivnih izgleda.“ Giljlermo Himenez, 21, student prava i političkih nauka i član ‘Asocijacije Univerzitetske Omladine bez budućnosti’, sve ovo sumira kratkom rečenicom: „Imate stalni osećaj da budućnost ne postoji.“
Povratak u roditeljski dom
Više od deset miliona Španaca su između 18 i 34 godine. Njihov prosečni neto prihod (uključujući i nezaposlene) je 824 evra mesečno. A oni koji imaju posao zarađuju u proseku 1,318 evra mesečno (podaci iz Veća mladih Španije). Profesije koje su se nekad činile bezbednim od sindroma ‘mileurisma’, sada to sigurno više nisu. Politehnički Univerzitet u Valensiji, praćenjem prvih koraka svojih inženjera i arhitekata nakon što su diplomirali 2008, utvrdio je da jedan od njih četvoro nije dospeo na nivo plate od hiljadu evra mesečno. Što je još gore, broj ‘nimileurismosa’ je porastao za osam posto u odnosu na onu generaciju koja je diplomirala godinu dana ranije.
Amanda (koja ne želi da kaže svoje pravo ime), 29-godišnja devojka iz Valensije, suočava se sa ovim statistikama. Radi od deset ujutro do 9:30 uveče, „uz pola sata pauze da nešto pregrize“, i zarađuje hiljadu evra mesečno. „To je nestvarno: kad napustim kuću i pođem na posao prodavnice još nisu otvorene, a kada se sa posla vraćam kući one su već zatvorene. Radim kao menadžerka ali sam plaćena kao peračica posuđa.“
Dva su konfliktna osećanja u Amandi u nekakvoj čudnoj harmoniji: osećaj da je iskorišćena a, istovremeno, i privilegovana. Sve dok nije pronašla ovaj sadašnji posao u odeljenju prodaje, osećala se kao „večita početnica. Bilo ih je šest zaredom. Prvi nije bio plaćen. Pa, dobila sam vaučere za topli obrok. A poslednji posao, za jednu javnu ustanovu, bio je najbolje plaćen – 600 evra „.
Prema podacima Đosepa Olivera, profesora primenjene ekonomije na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, od nezaposlenih starosti do 34 godine njih 45 posto provelo je više od 12 meseci u potrazi za poslom.
Mnogi mladi Španci koji su postali nezavisni morali su da se ponovo vrate u dom svojih roditelja (2011 stopa mladih ljudi koji ponovo dolete u porodično gnezdo bila je 4,2 posto). Drugi su pak bili u potpunosti onemogućeni i da ga napuste, kao i Beatriz Arabal, 32. Iako bez posla i bez državne potpore tokom 550 dana, njen optimizam još uvek nije usahao. Sa diplomom iz socijalnih delatnosti, javne uprave i menadžmenta, nekad je plaćala svoje školovanje tako što je radila kao tele-operaterka za 1.100 evra – plata koju bi danas, kako misli, teško mogla da dostigne. Većina radnih mesta, koja je prošla nakon što je dobila svoju diplomu, nisu imala nikakve veze s njenim pozivom.
Ni njen dečko nema stalni posao, a oboje su odlučili da napuste Španiju. Ali, situacija kod kuće, u kojoj brine oko bolesnog oca (oboje se izdržavaju od njegove penzije), jeste faktor koji odlaže njen odlazak iz Španije.
Živeti lošije od svojih roditelja
Prošlog novembra, Beatriz je na Fejsbuku pokrenula grupu Društveni rad: Kako pronaći našu nišu. „Odlučila sam da postavim ovu grupu kako bih pomogla da pronađemo nišu u našoj struci, međusobno razmenimo naša iskustva, i da vidimo kako možemo pomoći sebi“, napisala je u uvodu koji predstavlja ovu FB grupu.
Reč ‘obeshrabreni’ nedovoljna je da opiše osećanja onih koji su izgubili sve ulažući u ‘španski građevinski bum’. Dugotrajna nezaposlenost posebno je bila okrutna prema takvima, napominje Đosep Oliver. Kao i većina nezaposlenih koji nisu završili srednju školu – nezaposlenost onih koji imaju manje od 30 godina u ovoj kategoriji je 55 odsto – protagonisti ove savremene bajke trude se da se nose sa ovakvom situacijom najbolje što mogu.
U Granadi, mladi par koji je nedavno diplomirao suočava se s drugom stranom problema: prekvalifikacijom. Ona pogađa 37 posto onih do 30 godina sa univerzitetskom diplomom ili visokim stručnim usavršavanjem. Natalija, 25, je logoped i tehničarka kliničke analize. Njen dečko Hesus, 23, završio je za industrijskog tehničkog inženjera. Oboje jure po terenu od vrata do vrata kao agenti osiguranja:
„Ako se radi o pogrebnim troškovima, dobijem 200 evra, a ako je to životno osiguranje onda 120,“ kaže ona. „Nekoliko meseci sam kući donosila 900 evra, dok su drugi uspevali samo 90“. Natalija veruje kako može brzo da ostavi taj posao iza sebe, jer joj je u oblasti psihološke prakse ponuđen položaj logopeda – iako ona sama mora da pronađe svoje vlastite klijente.
Pokazalo sa da 75 posto mladih veruje da će živeti lošije od svojih roditelja. Među starijom generacijom, 70 posto je onih koji takođe dele ovo mišljenje. I dok neki mladi ljudi traže načine kako da „zaposle sami sebe” (prema ‘Eurostatu’ 54 posto mladih Španaca želi da pokrene sopstveni posao), vlada izrađuje nacrt novih pravila igre koja će oblikovati smer španske ekonomije – i svakog od njih.
Šezdeset osam posto mladih Španaca spremno je da napusti Španiju.
Do sada, najvažnije što španska vlada ima da ponudi ovim mladim generacijama jeste reforma zakona o radu i zapošljavanju, kojom će se – kako se nadaju – podstaći zapošljavanje mladih, ali će, takođe, i smanjiti njihove plate. „Reformom se nadomešta ono što je, zapravo, već bilo učinjeno: manje plaćati rad mladih nego što je plaćena ostala radna snaga – što je način na koji špansko tržište rada priznaje svoju nemoć“, mišljenja je Santos Ruesga, profesor primenjene ekonomije na madridskom Autonomnom univerzitetu.
U nedostatku bilo kakvih velikih očekivanja, mnogi od najboljih umova ove najobrazovanije generacije Španaca pakuje svoje kofere, učestvujući u odlivu mozgova koje je „bez presedana“, reči su Fatime Banez, ministarke zapošljavanja i socijalne politike. „Prema najnovijem ‘Eurobarometru’ Evropske komisije, 68 posto mladih Španaca spremno je da napusti svoju zemlju. Samo pet zemalja – od 31 zemlje obuhvaćene ovim istraživanjem – tuku nas po ovim rezultatima: Island, Švedska, Bugarska, Rumunija i Finska.”
Rafael Aníbal, 28, je novinar. Prošlog novembra je izgubio posao i dosad iscrpeo i svoju ušteđevinu. Tražeći mogućnosti za odlazak u inostranstvo rešio je da krene za Čile, o kojem je informisan dovoljno toliko da se može nadati plati koja je po svojoj visini najsličnija onoj kakvu ostavlja iza sebe u Španiji: 1.100 evra.
U decembru je Aníbal pokrenuo blog koji prikuplja svedočanstva mladih ljudi koji su napustili zemlju – “Pepas y Pepes 3.0 “ (http://www.facebook.com/PepasyPepes). „Ovo sam napravio iz ljutnje. Kao što u filmu Havana Blues Benita Zanbrana kaže jedan Kubanac: ‘Svakim danom koji prođe, u svojoj kući sve više imam biljaka i pasa a sve manje prijatelja koji su otišli odavde.’ Sviđa mi se ovaj izraz a, osim toga, to je istina.”
„Stalno se pitam u vezi te tri stvari: šta ja imam sa finansijskim špekulacijama, premijama po riziku ili rejting agencijama? Zašto mi, mladi ljudi, moramo da plaćamo danak krizi kojom apsolutno niko od nas nije okaljao ruke?“
Karmen Perez-Lanzak
13. Mart 2012, El Pais, MADRID
Osnivač Amazona Džef Bezos tvrdi da je locirao dugoočekivane F-1 motore koji su poslali Apolo 11 na mesec.
U svom blogu Bezos piše da je ovih pet motora nađeno pomoću sonarnog skeniranja na 4,300 metara ispod površine Atlanskog okeana. On je takođe objvio svoje planove da izvuče jedan ili više motora.
Da podsetimo, Apolo 11 je vozio prve astronaute koji su sleteli na mesec, davne 1969. F-1 motori su korišćeni na velikoj Saturn V raketi koja je iznela Apola izvan orbite. Oni su izgoreli nekoliko minuta pre odvajanja od letelice i pali negde u Atlantik.
Objava o pronalasku F-1 motora došla je nekoliko dana pošto je reditelj Džejms Kameron objavio da se udružio sa magazinom National Geographic kako bi zaronio do najdublje tačke okeana. U narednim nedeljama Kameron će pokušati da dosegne najdublju tačku na svetu, Marijanski rov, skoro 11,2 km ispod površine okeana.
Najveće iznenađenje na izborima za pokrajinski parlament Sarske oblasti u Nemačkoj bila je Piratska partija koja je osvojila 7,4 odsto glasova. Sada se priča o mogućnosti da pirati dobiju pet odsto glasova na izborima za nacionalni parlament ali kako tvrde stručnjaci oni još moraju da razvijaju politički program da bi ovo ostvarili. To pokazuje i podatak da je samo sedam odsto njihovih anketiranih glasača za pirate glasalo zbog programa partije.
Špigl danas pišeda pirati mogu ući u Bundestag posle neverovatnih prošlogodišnjih 8,9 odsto glasova, koliko su osvojili u trci za mesta u berlinskom parlamentu. Zamenik lidera ove partije u Nemačkoj, Bernd Šlomer, kaže da oni žele da se uključe u politiku sa dugoročnim ciljevima a ne da samo budu viđeni kao partija buntovnika.
S obzirom na to da su ideološki okrenuti borbi za slobodu na internetu i zaštitu ljudskih prava, planiraju da se bave pitanjima koje ostale paritje zanemaruju, kao što su zaštita privatnih podataka, transparentnost i zakon o autorskim pravima.
Istraživanja govore da više od pet odsto birača trenutno podržava Piratsku partiju na nacionalnom nivou, što je dovoljno za prelazak cenzusa. Čak je i aktuelna kancelarka Angela Merkel priznala da su pirati „značajan politički faktor“.
Međutim, kritičari, na osnovu istraživanja koje je pokazalo da su 23 odsto birača koji su za njih glasali u Sarskoj oblasti bili novi birači, govore o potrebi da se jasno definiše njihov program kako za pirate ne bi glasali samo oni koji su razočarani u sve druge. To piše iDie Tageszeitung: „Njihov uspeh je zasnovan na tome što ostali politički lideri izgledaju previše staro. Od svih glasača pirata 85 odsto je reklo da je to uradilo zbog nezadovoljstva drugim partijama. Samo sedam odsto je glasalo za pirate zbog njihovih ciljeva“. Nemački Fajnenšl Tajms piše da tri četvrtine glasača Piratske partije uopšte ne razumeju njihovu platformu i da su pirati „ono što Apple generacija zamišlja da je politika“.
Evropska kampanja Onlajn nedelja organizuje se od 26. do 30. marta, treću godinu za redom, sa ciljem dase 200.000 ljudi koji ranije nisu koristili računar i Internet uvede u svet informacionih tehnologija i steknee-veštine.
Podaci evropske agencije za statistiku Eurostat pokazuju da je napredak u premošćavanju digitalnog jaza na evropskom nivou sve sporiji. U periodu 2006-2010 digitalna uključenost stanovništva je rasla za 5% svake godine, a 2011 povećana je za svega 3%, sa 65% na 68%. Čini se, dakle, da je sve teži posao pred nama jer sada treba dopreti do onih koji su u društvu najugroženiji. Zbog toga je sada još važnije da se što više organizacija uključi u ovo, kao i da za aktivnosti digitalnog opismenjavanja postoji politička podrška.
I u Srbiji procenat onih koji koriste računare i Internet u poslednjih nekoliko godina izuzetno sporo raste, svega 1-3 procenta godišnje. Broj korisnika Interneta u Srbiji u 2011.godini, na primer, povećao se za svega 1% u odnosu na prethodnu godinu. To znači da i dalje imamo 55% ili skoro 4 miliona građana i građanki u Srbiji koji nikada nisu surfovali svetskom mrežom.
Simbol kampanje koji označava i osnovnu aktivnost u koju se uključuju svi učesnici kampanje jeste Brojač koji registruje sve koji u toku Onlajn nedelje kliknu na njega i odgovore na nekoliko pitanja.
Kampanju organizuje evropska mreža telecentara, a u Srbiji je nacionalni koordinator IAN Međunarodna mreža pomoći lokalna nevladina organizacija sa sedištem u Beogradu, odnosno njen Edukativni odsek – IAN Telecentar. IAN Telecentar više od 10 godina radi na promociji i podizanju nivoa digitalne pismenosti u našoj zemlji.