Tekstovi

Krajem marta napunila je 75 godina u tišini. Proslava i čestitike su izostali. Ni Gugl nije promenio naslovnu stranu i pokazao da mu je stalo. A i oni koji su je se setili, uglavnom su proklinjali dan kada je rođena. Reč je o plastičnoj kesi, zapravo polietilenu.

Više je razloga što rođendan plastike nije obeležen vatrometom i balonima, uz onaj da to i nisu neke godine za slavlje, ali dva prednjače – kese se prave od etilena, koji dolazi iz sirove nafte, i plastici treba, prema nekima, čak hiljadu godina da istruli. Pri tome se pitanje nafte nije postavljalo dok je koštala dvadesetak dolara po barelu, međutim, danas taj energent iz grupe neobnovljivih košta viša od 100 dolara.

Polietilen je otkriven slučajno, 1933, kada su hemičari Erik Foset i Redžinald Gibson u Norviču, u Engleskoj, u hemijskoj industriji Imperijal (Imperial Chemistry Industries), napravili beli, voskasti material, „majku plastike“, koji je vremenom, jer su se njegove mogućnosti naslućivale odmah, dorađivan i poboljšavan. Ostalo je istorija i, kako borci za očuvanje čovekove okoline kažu, na žalost i naša budućnost. Pre Foseta i Gibsona do polietilena je došao nemački hemičar Hans fon Pehman, na izmaku 19. veka, ali on važnost tog otkrića nije uviđao i ubrzo je zaboravio na široko upotrebljiv materijal koji se lako oblikuje.

Proizvodnja je počela 1939. i polietilen najpre korišćen u vojne svrhe da bi sredinom prošlog veka, sa privrednim bumom, plastika ušla u svakodnevni život. Tako je plastika donela koncept jednokratne upotrebe ali i veliki rast količine otpada. U svetu se godišnje proizvode 60 miliona tona polietilena a na svaki minut upotrebi se milion plastičnih kesa koje, nakon što posluže svrsi da se u njima prenese ili sačuva neko vreme roba, završavaju na deponijama gde, pošto su živele dvadesetak minuta ili u najboljem slučaju par dana, trule ceo vek, možda i milenijum. Poređenja radi, papirna maramica raspadne se u prirodi za tri meseca, žvaka za pet godina a limenka od koka-kole za 50 do 200 godina. U idealnoj varijanti, kese recikliraju i one reinkarniraju kao neki novi plastični proizvod – u Nemačkoj se, npr, plastične boce i kese, bačene u za to određeni kontejner, tope i pretvaraju u igračke.

Kako praktično izgledaju nevolje sa kesama, pokazuju podaci italijanskog ogranka Grinpisa (Greenpeace) – godišnje se u Italiji proizvede 300 hiljada tona plastičnih kesa, što odgovara količini od više od 400 hiljada tona nafte, kao i emisiji 200 hiljada tona ugljendioksida, odgovornog za efekte staklene bašte. Italijani svake godine upotrebe četiri milijarde kesa koje naprave dva miliona tona otpada.
Brojne zemlje su, zbog štednje sirovina od kojih se prave ili da bi smanjile zagađenje prirode, odlučile da se obračunaju sa kesama čija se potrošnja po stanovniku širom sveta, prema nekim procenama, kreće oko 300 komada godišnje. Druge procene ukazuju da plastika čini između tri i pet odsto ukupne količine dnevnog otpada, pri čemu je udeo kesa najveći.

Najsvežiji primer borbe protiv kesa stiže iz Kine, u kojoj su od početka meseca zabranjene tanke plastične kese a one deblje prodavci moraju da naplaćuju. U Francuskoj je izglasana zabrana biološki nerastvorivih kesa koja treba da stupi na snagu do 2010. Korzika ih je pak još 1999. izbacila iz velikih prodavnica. U Irskoj je 2002. izglasan porez na kese koji je u prvi mah doneo pad njihove potrošnje od čak 90 odsto. Italija sprema opštu zabranu kesa od 2010. Grad San Francisko nedavno je zabranio kese u maloprodaji, ali samo u velikim samoposlugama, dok su gradske vlasti Njujorka donele zakon kojim se od velikih prodavaca traže planovi za reciklažu kesa i nalaže im da kupcima nude kese koje se recikliraju. Grad bez kesa ima Australija, a indijska država Maharaštra okrivila ih je zbog zapušavanja odvoda za vreme monsuma i izbacila iz upotrebe. Zabrane ili ograničenja imaju ili razmatraju i mnoge afričke zemlje.

Ipak, plastika nije donela samo zlo nego i prednosti, naročito industriji hrane koja je pre kesa zamotavala proizvode u vlažne ubruse, da bi zadržali vlažnost, i da bi ih sanitarno zaštitila. Osim toga, plastika je uskočila na mesta stakla i metala, materijala čija proizvodnja takođe nije bez lošeg uticaja na čovekovu okolinu.

Zagovornici kesa ističu da one ne treba da nestanu već da se treba baviti njihovim odlaganjem i recikliranjem, kao i zamenom materijala od kojeg se prave nekim koji se brže raspada. Možda međutim ostanu «i jare i pare», ukoliko se jednog dana realizuje projekat na kojem radi kanadski student Danijel Bard (Daniel Burd), ili neki sličan. Mladi Kanađanin, iznerviran gomilanjem kesa u stanu, odlučio je da se pozabavi skraćenjem perioda njihovog raspadanja uz pomoć iz prirode. Naime, Bard radi na specijalnoj mešavini mikroba koje bi proces raspadanja kese skratile na samo tri meseca.
Inače, na sajtu reusablebags.com bez prestanka se vrti broj ove godine potrošenih kesa u svetu i poslednjeg dana maja, oko 17.30 , bio je to broj 207.788.925.656.

Julija Simić

broj 44, jun 2008.