Tekstovi

Nedavno objavljena knjiga „Kaldrma i asfalt“ na veoma originalan način predstavlja neke od problema urbanizacije Beograda, koji se i dalje (ne)rešavaju na isti način kao nekada. Autorka ovog dela, dr Dubravka Stojanović je docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a u svojoj karijeri bavila se istorijom ideja, političkih stranaka, modernizacijom, istorijom žena, analizom udžbenika istorije… U razgovoru sa njom razjasnili smo neke nedoumice o patriotizmu, istorijskom razvoju građanske svesti ali se i nasmejali primerima neefiksnosti naših političara, koji, kako i sami znamo, sastanče da bi utvrdili datum narednih sastanaka.

BiF: Sa kakvim profesionalnim problemima se susreće istoričar koji istražuje malo dublje od „zvanične“ istorije?

Dubravka Stojanović: Kao istoričar uvek imate probleme. Ja se sećam nekih kolega koji su tvrdili da se podrazumeva da ako se bavite 19. i 20. vekom uvek imate poteškoće, jer dovodite u pitanje stvari koje su važne za ono što se zove nacionalni identitet. Kod nas istorija i dalje nije dovoljno nauka, ona je disciplina koja po mišljenju svojih tvoraca treba da nas uči nacionalnom identitetu, patriotizmu i td. To je daleko od nauke, koja pre svega treba da uči o kritičkom mišljenju, o tome da je sve podložno preispitivanju. Doba koje ja proučavam je vreme u kom su se dešavale najveće zloupotrebe, koje su uvek iz političkih razloga bile potrebne, i zato naše kolege uvek govore: „Blago ovima na srednjem veku, njih niko ne dira“. Međutim, to nije tačno, i oni prolaze kroz velike sukobe sa kolegama, jer npr ako treba da dokažete da su na manastirima iz srednjeg veka jači zapadni nego istočni uticaji vi već imate problem. Ponavljam, greška je u tome što istorija ovde još uvek nije prepoznata kao ozbiljna kritička nauka, već ima jednu romantičarsku dimenziju.

BiF: Kao takva, da li je istorija koja se predaje u školama funkcionalna?

D. Stojanović: Na tom problemu radim još od ’93. godine, bez uspeha. Sve zemlje u Evropi teže napuštanju modela istorije u kom se uče podaci od Paleolita do Tita, jer je suludo sve to učiti napamet. Danas se znanje stiče na određenim istorijskim primerima i akcenat je na razvijanju kritičkog mišljenja, jer u tom pogledu je istorija učiteljica života. Za ilustraciju ove tvrdnje uzimo danski primer – tamo nastavnik istorije ima pravo da izabere jedan jedini događaj i da na njemu radi čitave godine. Poznavala sam čoveka koji je cele godine svojim učenicima predavao rat u Jugoslaviji. On je đacima pričao o situaciji u pojedinačnim ex Yu državama, o vrstama konflikta, o tadašnjoj ekonomiji… Dakle, taj čovek je rat u bivšoj Jugoslaviji raščlanio na detalje i pokušavao svoje đake da nauči da misle o njegovim uzrocima. E, to je smisao modernog obrazovanja – steći veštine, a ne samo memorisati. Jer, memorisati je bilo smešno već od početka 20. veka, a posebno je danas, sa postojanjem interneta. U tom smislu funkcija našeg obrazovanja je potpuno prevaziđena.

BiF: Iz vaše knjige se može takođe na pojedinim primerima analizirati ponašanje naše politilke elite. Koliko je bilo teško naći podatke za nju?

D. Stojanović: Kako su naše arhive uništene u ratovima, deo građe za knjigu našla sam na neočekivanom mestu, u Narodnoj biblioteci. U njoj je sačuvano mnogo brošura i raznih knjižica, što o vodovodu, što o kanalizaciji, pa čak i fantastična statistika koju je Narodna biblioteka radila od kraja 19. veka – o svom članstvu, njihovim zanimanjima, kao i statističku analizu reversa, iz koje se vidi po strukama ko šta čita, koliko često godišnje….

BiF: U jednom delu knjige objašnjavate kako je vođena propaganda protiv struje, kako se pričalo se da će ljudi oslepeti kada uključe svetlo. Da li vam se čini da ni danas ne postoji dovoljno razvijeno civilno društvo koje ne bi “nasedalo” na ovakvu propagandu?

D. Stojanović: Stvar je u tome što ono nikad nije imalo dovoljno vremena da se razvije. U jednom poglavlju knjige radi se baš o institucijama civilnog društva. Tih institucija je ovde bilo od vremena kad su one nastale i u Evropi, počev od udruženja građana, preko političkih stranaka do izvanredno bogate štampe. Dakle, nije problem u tome što nije bilo institucija, već u nedovoljno zrelom civilnom društvu koje bi institucije iskoristilo da pritisne državu i privoli je na promene. Evo juče sam gledala proteste u Rimu gde su građani napravili ogromne demonstracije jer su prebijeni emigranti u nekim delovima grada. To je nešto što se ovde ne dešava. To, da društvo staje u odbranu svojih ugroženih članova. Za te civilne vrline mi još nismo zreli, ali nije do ljudi, jer one zahtevaju periode mirne demokratije, mirnih smena vlasti, bogatije društvo… Ali nama sada, u ovom trenutku kad se opet pitamo da li ćemo u Evropu, treba jako civilno društvo.

BiF: Ovih dana, kada pominjemo Evropu često se kao kontra argument iznose patriotizam i sintagma „nacionalni identitet“. Da li nas to koči samo danas, ili smo se od modernizacije branili kroz istoriju?

D. Stojanović: Nacionalizam je jedna od mantri koje se koriste da se ne bi krenulo u proces ozbiljnih promena. Koreni toga su duboki, ali posle ove knjige imam više elemenata da elitu smatram odgovornom što naše društvo neprestano drži zapretenim u mitovima nacionalizma.

I zaista, naš veliki problem su pokušaji u poslednja dva veka da napravimo nacionalnu državu na etnički izmešanom prostoru. To nije samo srpski problem, već svih nacija na Balkanu – prostor i međunarodni interesi nam u ovom slučaju ne idu na ruku. Neki su od ove ideje digli ruke. Bugarska istoričarka Marija Todorova mi je jednom prilikom rekla da je dok je predavala u Bugarskoj svaku školsku godinu počinjala rečenicom „Bugarska je imala ogromnu sreću što je izgubila sve ratove“. Oni jesu igubili sve ratove i u jednom trenutku su – doduše prekasno, ali pre nas – shvatili da od tog posla nema ništa. Nama je sticajem nekih okolnosti ratovanje bolje išlo, tako da smo nastavili iz pokušaja u pokušaj da tu nacionalnu državu napravimo, što u principu nije moguće ostvariti do kraja. U međuvremenu, to je postala fiks ideja nacionalnih političkih elita i sve one su uvek govorile: „Čekajte sad sa tom železnicom, čekajte sa tim putem, ma nemojte sada kanalizaciju, nemojte sada most… čekajte da napravimo državu pa ćemo onda da gradimo“. Ovo kočenje modernizacije je samo zakonita posledica opsesije širenjem nacionalne države. I ne možete da ulažete u infrastrukturu i razvoj ako se stalno spremate za neki novi rat u kom će se rešiti situacija, koja je u suštini nerešiva. Mi se i dan danas nalazimo u ovom začaranom krugu.

BiF: Da li je nacija sa takvim mentalitetom istorijski sazrela za demokratiju?

D. Stojanović: Priča o tome je malo dublja. Ovde su vrlo rano, u 15. veku, prevođeni najbolji zapadni pisci, knjige o pravima žena su na našim prostorima postojale jedan vek pre nego što su žene stekle svoja prva prava (1945.). Stvari su se u Srbiji radile obrnutim redom. Mnogo je primera u knjizi „Asfalt i kldrma“ koji donekle pojašnjavaju situaciju. Jedan od meni najdražih je sa kanalizacijom, za koju je bilo potrebno da prođe 35 godina od trenutka kada je doneta konsenzusna odluka da je kanalizacija neophodna, do trenutka kada je ona urađena. Svašta je rađeno tih 35 godina. Na najneverovatnije načine su ti procesi zaustavljani, vraćani na početak, gubili su se planovi, propadali su konkursi.. I na samom kraju, posle svega toga, neko je rekao da plan nije uzeo u obzir činjenicu da je Beograd na brdovitom terenu. Dakle, nije prvo napravljeno snimanje terena, pa zatim otvoren konkurs za projekte, već su shvatili da je grad brdovit tek na kraju procesa! Mnoge stvari u našoj zemlji podsećaju na ovaj primer. Za ovakve propuste možemo kriviti nedostatak civilnog društva, jer ono je korektiv demokratije. Činjenica je da ako dve vlasti u Beogradu nisu napravile kanalizaciju, zadatak društva bi bio da skloni takvu vlast na izborima i da napravi situaciju u kojoj bi joj mnogo vremena trebalo da se povrati na političku scenu. Tako se uči odgovornosti. Jer, odgovornost nije neka ideologija, ona se bolno uči, i tome vas uči vaše društvo koje vas vrati na početak ako niste uradili zadatak. Međutim, u poslednje vreme nismo primetili da je neko platio cenu svojih grešaka, nismo videli da je neko na ovim izborima snosio posledice za to što je Srbija išla suviše sporo.

BiF: Dakle, problem je delimično i u civilnom društvu?

D. Stojanović: Da. Iz mnogih istorijskih razloga naše civilno društvo nije dovoljno jako, ali ja ovom knjigom želim da pokažem da je to zadatak koji je pred nama, da na tome mora da se radi, da kroz sistem školovanja mora da se stvara jedno zrelo evropsko društvo. To podrazumeva konkretnu državnu politiku po pitanju obrazovanja, podrazumeva da država mora da ga odredi kao svoj prioritet. Da su počeli da ulažu u školstvo 2000-te, mi bismo već sada imali generaciju punoletnih svesnih građana. Ali mi to još nismo ni počeli. Možda se čini da preuveličavam ovu problematiku, ali daću vam primer koji govori o tome kako određivanje prioriteta unapređuje jednu zemlju. Naime, Srbija je početkom 20. veka u ekonomskom i društvenom smislu bila veoma slična Danskoj, posebno u društvenoj strukturi u kojoj je preko 90 odsto stanovništva činilo seljaštvo, po izvozu koji su takođe u istom procentu činili poljoprivredni proizvodi, pa čak i po stepenu nepismenosti… I onda je Danska, za razliku od Srbije, postavila sebi pitanje kuda dalje, i oni su došli do nekoliko zaključaka – da hoće da ostanu poljoprivredna zemlja ali da će taj sektor maksimalno razviti, i da treba ulagati u obrazovanje, na koje su davali veliki deo budžeta. I Danska je danas ono što jeste, a i Srbija nažalost ono što jeste.

BiF: Koliko je u razvoju građanskog društva bitno istorijsko nasleđe, odnosno mitologija društva?

D. Stojanović: Antropolozi koji se bave tom temom pokazuju da su mitovi neophodni za funkcionisanje društva. Svako društvo, pa i najracionalnije, ima svoje mitove. Tako i američko ima mitove, počev od predsednika, preko hiimne, do zastave. Francuska mitologija je takođe bogata, od Jovanke Orleanke do Francuske revolucije. To iracionalno mišljenje predstavlja neku vrstu ventila narodu. Ali glavno pitanje je koliko ti mitovi utiču na dnevni život, na političke odluke. Slabije razvijena i siromašnija društva veći prostor daju mitovima. Elite zloupotrebljavaju te mitove, one vladaju pomoću njih. Na primer, oni vam mogu reći: “Pa što sad tražite veće plate ili penzije, u najtežim trenucima kad treba da rešavamo problem sa Kosovom“. Tako se vlada.

S druge strane imate građansko društvo koje nije dovoljno obrazovano i zrelo u građanskom smislu, i ono lakše te mitove prihvata, te postoje ona uvražena shvatanja da smo mi sazidali kuću na sred puta, da sve sile hoće da pređu preko nas i sl. Takvi mitovi nas sprečavaju da se promenimo, jer onda sve izgleda kao neka velika sudbina a mi mali ljudi koji su se našli na njenom nezgodnom putu. To je način da se oslobodite lične odgovornosti, da kažete da vi tu ništa ne možete. On odgovara svima, i vlastima i društvu, i oni se nalaze na negde na sredini, u toj liniji manjeg otpora.

BiF: U osvrtu na ključne preduslove za demokratiju, nameće se pitanje koliko smo mi kao narod tolerantni?

D. Stojanović: U našoj zemlji su kroz istoriju postojali periodi obračuna sa političkim manjinama, gde su se palile kuće, proganjali i ubijali pojedinci, pa i porodice. Pogledajte samo koliko je naših vladara prirodnom smrću umrlo na vlasti, samo Miloš Obrenović i Josip Broz, svi ostali su ili proterani ili ubijeni. To je jedan od razloga nepostojanja civilnih vrlina.

Osim toga, neka moja istraživanja političke istorije pokazala su netoleranciju prema političkim manjinama u Srbiji. Do 1912. godine Srbija je, sa izuzetkom Roma i veoma malo Jevreja, bila etnički i verski homogena zemlja. Dakle, tu ne možemo govoriti o iskustvu života sa drugima. Netolerancija prema drugima, a naročito prema slabijima, je posledica nerazvijenog građanskog društva koje ne štiti slabije. Posle 1912. godine, kada se teritorija Srbije uvećala, i kada su počeli da ulaze drugi, na prvom mestu Albanci, Turci i Makedonci, Srbija se na isti način ponašala. Po mom mišljenju slično se desilo i sa bivšom Jugoslavijom, jer veliki deo srpske elite nije razumeo tu državu. Ne kažem ni da su je drugi razumeli, dolazeći iz Austrougarske i opterećeni drugom vrstom problema, ali ono što mene zanima je srpska strana. Koren raspada te zajednice je u nedovoljnom razumevanju drugog, i neuvažavanju činjenice da je taj drugi legitiman. A ovde se i dalje smatra da bi bilo bolje da drugih i nema. Takođe, vrlo često možete da čujete žalopojke da mi Srbi nismo jedinstveni, a ta jedinstvenost o kojoj se govori je suština svakog totalitarnog društva. Demokratsko društvo je podeljeno društvo, ali podeljeno na taj način da se populacija međusobno poštuje.

BiF: Znajući sve ovo, da li možete da tvrdite da je za vas istorija bila učiteljica života?

D. Stojanović: Dok sam još studirala, neko mi je rekao: „Lako je nama istoričarima, mi imamo 2000 godina ličnog iskustva“. Zaista je tako. Ovo saznanje vas nekako smiri, jer znate da sve strašne stvari koje se vama i vašoj generaciji dešavaju, i nisu tako strašne. Postajete svesni toga da se neprilike, bar na ovim prostorima, dešavaju maltene svakoj generaciji. Ipak, ne mislim da se iz istorije može mnogo naučiti, kao što se ni iz sopstvenog iskustva ne uči dovoljno, ali ona vam pomaže da hladnije razmišljate, a sa takvim pristupom stvari možete da prepoznajete i procenjujete kuda se one kreću.

Marija Dukić

broj 44, jun 2008.