Tekstovi

Igračke koje će naši mališani dobiti za novogodišnje praznike većinom su potekle sa Dalekog Istoka, bilo da je reč o jeftinim, standardnim ili brendiranim artiklima. Da bi za sve klince bilo dovoljno poklona uvoznici su morali još u oktobru da obezbede potrebne kontigente, ali tokom decembra očekuju i do deset puta veći promet od uobičajenog.

Pretpraznična novogodišnja i božićna EUforija jedina je izvesna pojava (sa prefiksom EU) koja nam stiže svake godine. Pod najjačim naletom potrošačke groznice naći će se pre svega prodavnice igračaka, jer će armija roditelja i bliske rodbine – kao i sindikalne organizacije – poželeti da obraduju mališane atraktivnim poklonom. Da je reč o zaista značajnom prometu koji u decembru ostvare trgovci igračakama, rečito govore i dnevni pazari jedne od bolje snabdevenih radnji u centru Beograda: uobičajeno ova prodavnica u toku dana inkasira između 150 i 180 hiljada dinara, a u poslednjoj nedelji decembra čak 800-900 hiljada, ili milion dinara!

Naravno, iskusni trgovci znaju da se prase ne tovi uoči Božića, pa već od septembra pune magacine i rafove. Prema rečima nekih od njih, nabavka robe se zaključuje početkom oktobra, ali prodaja, uključujući i sindikalne novogodišnje paketiće, počinje tek u decembru. Navedeni vremenski jaz predstavlja i najveći problem uvoznika, jer troškove carine i PDV-a moraju da podmire odmah, a naplata sledi tek za mesec-dva, pa i više dana. Uprkos tome, poslovanje većine preduzeća u ovoj branši zasniva se isključivo ili pretežno na uvozu.

Šačica domaćih
Domaći proizvođači očigledno nisu konkurentni cenom ili kvalitetom, a prema podacima Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore Srbije – ima ih tridesetak. S druge strane, broj uvoznika u 2003. (najsvežiji raspoloživi podaci), premašuje pet stotina. U istom periodu tek nekih osamdesetak firmi upisali su se kao izvoznici igračaka. Ne treba onda da čudi činjenica da je u prethodnoj godini na uvoz ovih artikala potrošeno 43.045.000 dolara, dok je vrednost izvoza bila pet puta manja – 8.380.000 dolara. U prvih sedam meseci ove godine, razlika između uvoza i izvoza se povećala na jedan prema deset: uvoz je iznosio više od 10 miliona dolara, a izvoz manje od milion dolara.

Kako tvrde predstavnici uvozničkih i veleprodajnih kuća, najveći broj igračaka stiže nam iz “obećana zemlje”– Kine. Trgovci iz celog sveta kupovinu najčešće ugovaraju posredstvom jednog agenta, koji zastupa sve veće fabrike, a paradoks je da, kada se uračuna prevoz, carina i svih ostali troškovi – igračke pristigle iz Kine znatno su jeftinije nego kada bi se ovde pravile. „Plastične igračke najčešće uvozimo iz Kine, metalne iz Hong-Konga, a imamo robu i iz Francuske, Bugarske, Poljske… Poznato je da 99 odsto svetske proizvodnje potiče sa Dalekog Istoka“, kaže Mirjana Kovačević, komercijalista u firmi Labyrinth, čiji se promet u „udarnim“ mesecima uvećava deset puta u odnosu na uobičajeni. „Ovo je sezonski posao“, napominje naša sagovornica, „koji je najisplativiji u decembru i početkom januara, dok se tokom ostalih meseci dovijamo kako znamo i umemo. Redovno posećujemo sajam igračka u Nemačkoj i tako se informišemo šta je u trendu. Na zapadu su trenutno najtraženije drvene igračke, ali su one i znatno skuplje“.

Opasne hemikalije
Otkako je EU zabranila PVC igračke ponovo su na ceni one od prirodnog materijala, što bi mogla biti dobra prilika za naše preduzetnike. Prilikom izrade nameštaja, naime, ostaje mnogo drvenih otpadaka, idealnih za pravljenje igračka, ali ova ideja kod nas još nije zaživela, osim na nivou manjih, uglavnom kućnih ili porodičnih radionica. S druge strane, uvoze se plastične, plišane i razne druge igračke, od kojih mnoge, pogotovo one švercovane, dospevaju do potrošača bez prethodne kontrole. Nedavno je Republička sanitarna inspekcija zabranila distribuciju određenih igračaka iz Kine zbog njihove neispravnosti. Ispitivanja na Institutu za zaštitu zdravlja «Dr Milan Jovanović Batut» pokazala su da one sadrže ftalate, opasne hemikalije za omekšavanje plastike, zabranjene u EU. Mnogi od predmeta namenjenih deci su već prilikom organoleptičkog ispitivanja pokazali neispravnost: puštali su boju, opadala im je dlaka i slično.

„Roditelji koji vode računa o zdravlju svog deteta ne bi trebalo da kupuju igračke u čiji kvalitet nisu sigurni“, upozorava Ivana Milović, direktor marketinga u «Pertiniju», jednoj od retkih domaćih firmi koja, osim uvoza, ima i sopstvenu proizvodnju. „Od našeg ukupnog asortimana 60 odsto je uvezena roba, ostalo sami pravimo prema italijanskim kalupima. Sve naše igračke poseduju atest o ispravnosti, bilo da se konotrolišu na carini, ako su iz uvoza, bilo da podležu kontroli nadležene institucije, ukoliko ih ovde proizvodimo. Znak «CE» je prepoznatljiv većini roditelja, a on ukazuje na to da su igračke ispravne i podobne za decu“, objašnjava Milović.

Kao firma koja posluje ovde već 15 godina, Pertini se ozbiljno bavi i istraživanjem tržišta, a u njihovom kreativnom timu je i stručnjak iz domena psihologije i pedagogije koji ne samo što učestvuje u stvaranju novog proizvoda, već i savetuje prodavce (i roditelje) koje su igračke namenjene kom uzrastu. Deo svog programa Pertini uvozi iz država zapadne Evrope, dok izvozi uglavnom u istočne zemlje.

Mamac falsifikata
Igračke i drugi proizvodi za decu koji poseduju atest o kvalitetu, nesumnjivo su skuplji od onih koje se mogu naći na pijačnim tezgama, pa roditelji, pritisnuti nemaštinom, često biraju ono što je jeftinije, ne znajući da to može biti štetno za njihove mališane. Utoliko je već odgovornost nadležnih institucija koje bi trebalo da spreče da se ovakvi artikli uopšte nađu u prodaji. S druge strane, brendirane igračke, posebno one koje su najnoviji hit, dostižu astronomske cene, ali i tu se pojavljuje veliki broj falsifikata koji su pravi mamac kako za decu, tako i za odrasle.

„Mi smo ekskluzivni zastupnici za kompanije Hasbro (Action Man…), MGA (Bratz lutke), Toy biz (Spajdermen i ostali Marvel likovi), Disney, Playmates (Nindža Kornjace), Smoby (Majorette…) i mnoge druge, ali zbog nepostojanja odgovarajuće regulative, imamo mnogo problema sa falsifikatima i paralelnim uvozom“, žali se Jelena Samardžić, dirktor marketinga “Dexy.co”. Naša sagovornica ističe da se ovo preduzeće bavi isključivo uvozom i prodajom igračaka iz Kine (Hong Kong), Francuske, Italije, Engleske, Nemačke i Holandije, i mada se veleprodaja obavlja tokom cele godine, pred novogodišnje praznike se udvostruči. S druge strane, Ivana Babović iz «Stayle Toys» ističe da je najveća navala na njihove maloprodajne objekte nekoliko dana uoči i nakon Nove godine. „Tada je promet trostruko pa i četvorostruko veći nego inače. Najtraženije su one igračke koje predstavljaju junake aktuelnih crtaća, a kontinuirano se traže rančevi i torbe. Naš program čini 70 odsto plišanih figura životinja i gotovo sve one stižu iz uvoza, osim pandi, koje radi jedna mala privatna firma odavde“, kaže Babović.

Početkom decembra Beograd je dobio još jednu prodavnicu igračka, koja više nalikuje obdaništu ili dečjem muzeju, nego klasičnoj radnji. Iza ovog projekta stoji proizvođač i uvoznik iz Šapca, firma «M plast», koja najavljuje i novi brend – medveda Didu, koji će biti njihov originalni proizvod i maskota.

Sanja Vasiljević
broj 14/15, decembar 2005.

Čak 80 posto svetske proizvodnje igračaka funkcioniše tako da ono što smisle američki koncerni, kao što su Mattel ili Hasbro, proizvedu kineski proizvođači iz oblasti delte Biserne reke i to, uglavnom, u periodu od samo nekoliko meseci koji prethode Božiću.

Naravno, i za ovakav razvoj na tržištu, odgovoran je najčešće pominjani fenomen sadašnjice – globalizacija. Nekada nije bilo tako. Savremena proizvodnja igračaka začela se u nemačkom gradu Nirnbergu koji je, pre nego što je postao poznat kao mesto suđenja nacističkim zločincima, od 15. veka do Prvog svetskog rata bio svetska prestonica igračaka, u kojoj su nastale porcelanske lutke, plišani medvedići (Teddy bear) i limeni doboši, koji su poslužili kao inspiracija nemačkom nobelovcu Ginteru Grasu za istoimeni roman.

Posle Prvog svetskog rata, centar proizvodnje igračaka seli se u SAD, kada su i nastali najjači koncerni kao što su Mattel ili Hasbro, koji i danas “drmaju” ovim tržištem. Šezdesetih godina XX veka počinje selidba proizvodnih pogona u Aziju, i to najpre u Japan, da bi, tragajući za zemljama gde su priozvodni troškovi niži, veliki koncerni pogone za proizvodnju igračaka počeli da otvaraju u Južnoj Koreji, Tajvanu i Hong Kongu. Sve se to promenilo kada su kineske komunističke vlasti donele odluku da se otvore prema svetu, i to tako što su stranim investitorima, najpre, otvorili područja takozvanih slobodnih zona u oblasti delte Biserne reke, u blizini nekadašnje britanske kolonije Hong Konga. Danas, samo u ovoj slobodnoj zoni, na proizvodnji igračaka zaposleno je 750 hiljada ljudi u oko 1000 firmi, koje godišnje ostvaruju izvoz u vrednosti od fantastičnih 8,7 milijardi dolara, što je više nego što iznosi tržišna vrednost svih igračaka koje se proizvode na dva najjača tržišta – Evropske unije i SAD, zajedno! Od ostalih azijskih zemalja, još samo Japan, sa svojim proizvođačima video igara, kao što su Sega, Sony i Nintendo uzimaju deo kolača, dok su tradicionalni proizvođači, kao što su Južna Koreja, Malezija, Tajland i Hong Kong daleko zaostali. Doduše, globalizacija ide svojim tokom i sa sve većim ekonomskim razvojem Kine, nadnice radnika, a time i proizvodni troškovi, počinju da rastu, pa su već neki od pogona počeli da se izmeštaju u manje razvijene zemlje regiona, kao što su Bangladeš i Vijetnam.

Borba oko igre
Najviše igračaka izvozi se u zemlju čiji su ih dizajneri i izmislili i naručili, dakle – u SAD. Koliko su Amerikanci voljni da duboko zavuku ruku u džep, da bi zadovoljili svoje naslednike, željne sve novijih senzacija, svedoči i podatak da prosečan stanovnik Severne Amerike, godišnje u proseku na igračke potroši 382 dolara. Mali Evropljani mogu da računaju da će njihovi roditelji, u iste svrhe, izdvojiti “samo” 100 dolara. Od njih, darežljiviji su stanovnici Bliskog Istoka, koji za igračke izdvajaju 243, i Australijanci i Novozelanđani, koji troše na igračke 187 dolara godišnje. Međutim, deca iz Srednje i Južne Amerike dobijaju poklone u vrednosti od 15, ostatka Azije 13, dok mali Afrikanci mogu da računaju sa igračkama u vrednosti od dva Kinder jaja, jer za njihove igračke siromašni roditelji u proseku izdvoje 2 dolara godišnje.

Iako u poslednje vreme Kinezi pokušavaju da stvore svoje brendove, jasno je da trendove, modu i pravila igre formiraju koncerni iz bogatih zemalja. Koncerni su lako namirisali mogućnost za sticanje profita i već nekoliko decenija besni borba za kupce, sa zadatkom da se u što kraćem roku izmisli što više novih igračaka, kako bi konkurencija ostala ‘’kratkih rukava’’. Nestani ili se razvijaj, glasilo je geslo Mattela i Hasbroa od sredine šezdesetih godina prošlog veka. Tako je Mattel kupio Fisher Price, Tyco i Pleasant Company, dok se Hasbro “zadovoljio” brendovima kao što su Parker, Kenner i Tiger Electronics, kao i licence za proizvodnju igračaka sa likovima iz filmova “Ratovi zvezda” i dečijih junaka iz Teletubisa, Pokemona i Harija Potera. Ipak, globalni pobednik u ovoj borbi je Mattel koji je 2001. godine imao godišnji obrt u vrednosti od 5,1 milijardu evra, zatim sledi japanski Nintendo sa 4,2 milijarde, Hasbro sa 3,1 milijardu i časni predstavnik starog kontinenta, Lego, sa 1,4 milijarde evra.

Pokemon jede Big mac
Značajan faktor u ovoj branši, predstavljaju, pak, firme koje se uopšte ne bave proizvodnjom igračaka. Od prodaje licenci za izradu igračaka, po likovima iz filmova, holivudski mejdžorsi kao što su Volt Dizni, Vorner Bros ili Lukas film, ostvaruju veoma lepe prihode. Tako je Hasbro krajem devedesetih, produkcijskoj kući Lukas film platio 600 miliona dolara kako bi, u narednih devet godina, mogao da eksploatiše likove “Rata zvezda” u komercijalne svrhe. Mattel nije ostao hladan na ovu rukavicu bačenu u lice. Njegovi menadžeri odvojili su između 200 i 600 miliona dolara da bi od Vorner Brosa kupili licence za Betmena, Supermena i junake crtaća Looney Tunes koje je, do tada, posedovao upravo Hasbro. Lanci restorana brze hrane, kao Mc Donalds, kupuju a zatim deci uz hepi mil “poklanjaju” takođe veliki broj igračaka. Svi već znaju za Kinder jaja, koja koncern Ferrero samo u Nemačkoj prodaje više od 300 miliona godišnje, i, pri tom, potrošače “iznenadi”sa 150 novih modela igračaka svake godine. Već neko vreme, i proizvođač slatkiša Mars razvija sopstvenu proizvodnju igračaka, koje idu uz šarene bombonice M&M.

Tržište proizvodnje igračaka karakteriše još jedan zanimljiv fenomen. Igračke u zapadnom hrišćanskom svetu (koji je i najbolji potrošač) prodaju se najviše za Božić, kada se roditelji, mučeni “grizodušjem” zbog celogodišnjeg zanemarivanja svoje dece, najlakše odlučuju da odvoje veće sume novca za poklone. Za Božić, čija komercijalizacija, naravno, vrlo malo ima veze sa hrišćanstvom i biblijskim značenjem ovog praznika, stvara se potrošačka histerija, lansiraju se novi modeli, deda mrazevi ispunjavaju želje… I, naravno, treba odgovoriti zahtevima tržišta. Tako, koncerni sa Zapada sve kasnije naručuju igračke od svojih proizvođača na delti Biserne reke, čekajući da procene koji će hit, ove godine, biti popularan na tržištu. To je dovelo do situacije da radnici u Kini gotovo cele godine nemaju posla, a onda, u nekoliko meseci pred Božić, moraju da rade prekovremeno i noću. Uz to, u određivanju cene jedne igračke, sve manji udeo imaju proizvodni troškovi koji se kreću od 3,3% odsto za akcione igračke, do samo 0,4% za interaktivne elektronske lutke. Ipak, Mattel-u su, izgleda, i ti troškovi previsoki, pa će sledeće godine naručiti igračke od proizvođača iz Vijetnama, Laosa ili Mianmara.

Ali, dolazi Božić, i zašto ovakvim pričama kvariti raspoloženje deci, dok se budu igrali Barbikama i Action Man-ovima?

Dejan Zagorac

broj 14/15, decembar 2005.

Ako niko drugi, onda bar proizvođači igračaka decu ozbiljno shvataju kao poslovnu ciljnu grupu, pa se igračke, danas, brže prilagođavaju vremenu nego parlamenti.

Otvorite na Internetu „eBay/igračke“ – i naćićete da jedna minijaturna lokomotiva «Etr 209 – Rivarossi» može da se dobije po ceni od 600 evra. Znate li zašto je tako skupa? Zato što takvih igračaka više nema, nikome se ne isplati da ih pravi, pa ono malo što je preostalo dostiže astronomske cene. Igračke, koje su odgajale decu šezdesetih godina, uglavnom više ne postoje. Uzmimo za primer najuniverzalniju igračku tog vremena: Lego kocke. Istoimena danska kompanija, koja je na toj ideji nastala i postigla zavidne rezultate u svetu biznisa, dva puta se nalazila pred bankrotstvom i konačno uspela da preživi, prodavši zabavne parkove koje je imala po svetu i prebacivši proizvodnju u Kinu. Stariji će se setiti figurica čuvenih svetskih fudbalera, koje su se proizvodile pod imenom «Subbuteo», što su sedamdesetih godina preplavile svet. Nema ih više, iako su 2000. godine fanatični kolekcionari ovih figurica slali stotine hiljada elektronskih poruka, pozivajući bezuspešno decu i roditelje da kupujući figurice spasu tradiciju. A postojalo je 290 timova iz sveta, sa vernim likovima igrača, pre nego što je britanska firma Hasbro prestala da ih proizvodi.

Samo deset godina ranije nestala je čuvena «Mehanotehnika» iz Izole, koja je pravila minijaturne, do savršenstva verne kopije vozova zajedno sa prugama, stanicama i signalizacijom na električni pogon. U Drugom svetskom ratu nestala je prodavnica igračaka Mike Mandila, nedaleko od Osnovne škole Sveti Sava u Beogradu. Pred njom je uvek bilo dece, što su malom mehaničkom crncu sa fesom na glavi, nalik na zaštitni znak Majnl kafe, stavljala na ispruženu šaku novčić od 25 para, onaj bakarni, sa rupom u sredini, a on bi, na opšte ushićenje, otvarao usta i stavljao u njih novčić, kao da je bombona. Ostao je još samo osavremenjeni „Docteur Maboul“ hirurški komplet, zajedno sa rezervnim koskama, srcem, jetrom i drugim ljudskim organima, koje deca mogu da „transplantiraju“ lutki i zamišljaju da su dr De Bejki. Menja se svet pa i deca sa njim. A dok je dece biće i igračaka.

Odrasli Pinokio
Fudbalere su zamenili Dart Vejder iz Rata svetova, pa transformersi, koji se od automobila ili kamiona pretvaraju u zastrašujuće robote. Došli su na red teledirigovani automobili, oni što ih kriminalci u filmovima koriste da u njih natovare eksploziv i upute ih pod pravi auto, koji su namerili da dignu u vazduh. Pa onda minijaturni avioni i helikopteri što zaista mogu da lete. Njihov destruktivni učinak je izgleda bio nedovoljan, pa se prešlo na video igre u kojima glavni junak vitla mačem ili mašinkom, ubijajući i sakateći sve koji se pred njim nađu. Pedagozi su izgubili glas urlajući kako je to pogubno po dečiju psihu. Međutim, svet je ophrvan vojskom, ratom, ubijanjem – a to je nivo infantilnog razdoblja od 5 do 10 godina starosti. Biznis dokazuje da su igračke te vrste podjednako korisne za razvijanje lokomotornih radnji i refleksa kod dece. Mnogi klinci vešti džojstiku postali su odlični piloti, kompjutersko-radarski operateri u vojsci i nezamenjiv kadar u industriji, gde se teledirigovano pokreću kranovi ili veštačke ruke u laboratorijama.

Pitoma varijanta, uglavnom namenjena devojčicama, otelotvorila se u lutkama poput „Barbi“, sa kolekcijama garderobe koju im je moguće menjati. Onda su te lutke dobile svoje varijante u verzijama malih crnkinja, Arabljanki, Japanki. Pinokio je konačno odrastao, kada je od neizmerno lepe knjige italijanski režiser i glumac Beninji napravio film. Lepo jeste, ali nikada ne može dostići maštu koju su deca razvijala čitajući, naročito kada su im čitale mame i bake. «Jo – jo» i «frisbi» zamenio je «Playstation». Ubacite «memory card» i ona vas uvede u virtuelni svet sutrašnjice. Nije u tom svetu sve samo nasilje. Igra «Civilisation», iako namenjena deci, najpopularnija je opuštajuća razbibriga za mlade biznismene i naučnike. Njena prethodnica «Sim City», kako koristiti resurse i budžet da bi se što efikasnije razvijao grad, obučila je mnoge klince skladu u upravljanju gradom više nego što znaju gradonačelnici. Verovatno grešimo kad nam se čini da to decu čini starmalima. Igračke se danas brže prilagođavaju vremenu nego parlamenti.

Profitabilno detinjstvo
Iza svega stoji ogroman biznis, koji zadovoljava, ili pak lansira, novu tražnju. One minijaturne električne vozove (a i njima su se više igrali očevi nego deca), kad su krenuli ka poslovnom tunelu, od italijanskog Rivarosija otkupio je britanski Hornby, da bi proizvodnju prebacio u Kinu i počeo ponovo da pravi dobar posao. Čuvenu evropsku firmu «Meccano» otkupili su Japanci i zadržali princip, a rogobatne perforirane metalne šipkice i koture zamenili savitljivim plastičnim delovima, minijaturnim elektromotorima i čipovima, tako da svako dete može da napravi sebi pokretnog robota, ili «Maserattija», koji će juriti po sobi – i opet dobar posao. Po malo zastarele statistike, novije nismo našli, govore da je 2000. godine proizvodnja tradicionalnih igračaka donosila proizvođačima 12,7 milijardi evra, samopokretne igračke su donele 1,9 milijardi, lutke 1,8 milijardi, društvene igre i puzzles 1,6 milijardi, konstrukcioni modeli 1,4 miljarde, a igračke od pliša 737 miliona evra. Taj nepotpuni spisak ukupno iznosi 20.237 miliona evra, ili više nego što evropska poljoprivreda – najdotiranija na svetu – prima subvencija.

Pomenute statistike kažu da na evropskom tržištu Britanija guta 24,2 odsto, Francuska 20 odsto, Nemačka 18,8 odsto, Italija 8,5 odsto, Španija 5,7 odsto i ostali 22,8 odsto igračaka. Domaću proizvodnju sve više potiskuje ona sa Dalekog Istoka, manje minuciozna, ali sve inventivnija. Najnovije su, na primer, igračke za mačke. Električni miševi, skakavci i kojekakve fluorescentne bube, koje jure po sobi dok mačke veselo skaču za njima čak i u mraku.

Ako niko drugi, onda bar proizvođači igračaka decu ozbiljno shvataju kao poslovnu ciljnu grupu. Oni dakako ne mogu da promene činjenicu pada nataliteta u razvijenim zemljama, ali mogu da od njihove razvijenosti štrpnu što više, neprestano novim sofisticiranim igračkama, jer što je manje dece, roditelji su spremniji više na njih da potroše. Pa i dok smo bili siromašniji, bila je popularna pesma „Tata kupi mi auto“… Uparavo ovih dana, Italija je donela izmenu zakona, kojom se deci od 16 godina omogućava da polažu vozački ispit i voze male gradske automobile. Nije više potrebno ići u cirkuske autodrome da bi deca osetila strast samostalne vožnje. Vremena se menjaju.

Milutin Mitrović

broj 14/15, decembar 2005.

Izjave nadležnih da je dilema o razvijanju vrhunskog ili rekreativnog sporta u Srbiji lažna zvuče kao odličan politički marketing, koga od domaće realnosti razlikuje jedino sitnica da od državne politike nemaju mnogo koristi ni vrhunski sportisti, ni njeni ostali žitelji, posebno deca i mladi.

Prve asocijacije na sport su trčanje, sloboda, vrline, zdravlje, apolitičnost… Kako onda fizičku povezati sa političkom kulturom, sa uticajem države i interesom? Kao što nas uči istorija, država se oduvek mešala u sport, bilo da je putem njega promovisala pozitivne društvene vrednosti – od prihofizičkog zdravlja do razvijanja timskog duha, ili ga zloupotrebljavala u cilju manipulisanja masom, što najbolje oslikava krilatica “Panem et circensens” (hleba i igara).

Ova dvostruka državna igra aktuelna je i danas, jedino što zbunjuju zdravstveni pokazatelji da vrhunski sportisti kraće žive i toliko su opterećeni da neki čak umiru na vrhuncu karijere. Ali to je već priča o velikom novcu koji se vrti oko vrhunskog sporta i njegovoj ceni koju plaćaju sami sportisti. Ako se vratimo zdravlju kao društvenoj vrednosti, ono se ističe i kao jedan od prioriteta Ministarstva sporta i omladine, posebno kada je u pitanju revitalizacija zanemarenog fizičkog vaspitanja dece u Srbiji. Međutim, koliko je ta briga stvarna a koliko deklarativna, možda budi sumnju i detalj na zvaničnom sajtu nadležnog ministarstva, čiji se autori nisu potrudili ni da isprave gramatičke greške u sledećem pasusu: “Дугорочни циљ Министарства омладине и спорта је развој спорта у Србији, уз обезбеђивање бољих услова за бављење професионалне спортисте, али и развој рекреативног и школског спорта, који је база из које се регрутују будући шампиони’’.

To što pojedinci ne znaju gramatiku, svakako nije argument za tvrdnju da našoj državi nije stalo do razvoja sporta. Šta više, ove godine su budžetska sredstva za rad nadležnog ministarstva uvećana za više od 450 miliona dinara, dok su ona namenjena Antidoping agenciji Srbije umanjena za oko pet puta (sa prošlogodišnjih 86.470.000 na 15.067.000 u 2008. godini), što bi logično upućivalo na zaključak da je država u neverovatno kratkom periodu bravurozno suzbila korišćenje nedozvoljenih supstanci među domaćim sportistima. Ali suočeni sa iskustvom da logika u domaćoj politici nikada nije pretezala, kao ni korišćenje pouzdane statistike, obratili smo se za komentar Nenadu Dikiću, direktoru Antidoping agencije, koji nam je kratko objasnio da je pomenuti podatak greškom objavljen. Dakle, podaci o utrošku budžetskih sredsta za razvoj domaćeg sporta su dostupni na zvaničnim sajtovima, samo što niko ne garantuje za njihovu pouzdanost.

Model bez pokrića

Iako se klubovi i sportski radnici finansiraju iz budžeta, evidentna je težnja da se od sporta napravi profitna industrija. Ministarka Samardžić tvrdi da je dilema vrhunski ili rekreativni sport lažna, jer je rekreativni sport potreban kao model ponašanja, a vrhunski kao magnet za pojedince. Model ponašanja bi trebalo da bude nešto što je dostupno svima. Naši stariji sugrađani se sećaju vremena kada su rekreativci mogli da treniraju besplatno, dok danas za ovo zadovoljstvo morate odvojiti oko 20 evra mesečno samo za članarinu u nekom klubu, bez prateće sportske opreme. Rukvodstvo klubova dovedeno je u situaciju da brine isključivo o likvidnosti, a pojedinci koji žele da otvore klub tretiraju se po Zakonu o sportu kao privatni preduzetnici (član 31). To znači da čak i od entuzijaste koji želi da prenosi svoje znanje drugima pravite kapitalistu, koji mora da brine o profitu. Ova knedla zastala je u grlu mnogim pojedincima koji su se zalagali da na neki način promene situaciju. Sredinom devedesetih, a i početkom demokratske tranzicije, bili smo zatrpani raznim aferama oko prljavog kapitala u fudbalu, ali i žalopojki vrhunskih sportista na sistem – počev od svima poznate Olje Jeftić koja je, iako svetski priznata atletičarka, dugo živela kao podstanar (da bi od opštine Užice na kraju dobila na korišćenje stan od 35 m2), preko bacača kugle Dragana Perića koji je pretio da će se zapaliti u centru Beograda, do Danilovića i Divca koji su ogorčeni napustili vodeće funkcije u ’’Partizanu’’ sa porukom da država nije u stanju da zaštiti ljude koji ulažu u sport. Povrh svega, i dalje je teško utvrditi ko finansira određene klubove, poreklo tog novca, ali i ko kontroliše ceo ovaj proces. Stručnjaci smatraju da pored nečistog kapitala, i nemogućnost utvrđivanja vlasničke strukture klubova organizovanih kao udruženja građana koči privatizaciju. Uprkos tome, ova godina trebalo bi da bude presudna u tom pogledu, a listajući novine došli smo do zaključka da je ministarka Samardžić – Marković uverena u uspeh poduhvata, osim jedne sitnice: “Privatizovati se može samo ono što je državni udeo u nekom sportskom društvu ili klubu i zbog toga pre svega mora da se iskaže državna investicija u sportu, koju nije lako utvrditi” .

Ostaje pitanje da li će se posle privatizacije sport decentralizovati ili će i dalje veći deo prvoligaških takmičenja izgledati kao kup Beograda (u fudbalu samo 10% najboljih klubova nisu iz prestonice). Za sada samo u nezvaničnim razgovorima možete saznati da su sportski klubovi u pojedinim gradovima dovedeni do prosjačkog štapa, poput Kraljeva čija hala ne ispunjava kriterijume košarkaških propisa te se u njoj ne mogu igrati ozbiljnije utakmice (podsetimo samo da nam je ovaj grad, između ostalih, podario Divca i Miloša Babića).

Prvo skoči, pa reci “hop”

Kako smo pomenuli, postoji razlika između vrhunskog i rekreativnog sporta. U suštini samo nadareni pojedinci mogu biti vrhunski sportisti, ali ako ne spadate u kategoriju atletski građenih alternativa vam je rekreativni sport. I zaista, zbog porasta bolesti koje su u direktnoj vezi sa nekretanjem (kardiovaskularne, dijabetes i sl.) ceo svet se okrenuo zdravom životu – pravilnoj ishrani i vežbanju. Kod nas je pre nekoliko meseci Republički zavod za zdravstveno osiguranje doneo odluku da gojazna deca o trošku zdravstvenog osiguranja mogu da provedu tri nedelje godišnje u nekom od rehabilitacionih centara. Ali zar nije bolje lečiti uzroke, a ne posledice? Tako Japanci, koji imaju veoma razvijen, za nas pomalo i mučiteljski, kult fizičkog vežbanja od malih nogu, spadaju u jednu od najzdravijih nacija sveta (ako zanemarimo one koji se ubijaju zbog lošeg dana na berzi). Kod nas je situacija sa fizičkim obrazovanjem drugačija. Stanje vam ne možemo brojčano predstaviti zato što u Srbiji ne postoji evidencija sportskih objekata, sportista i trenera. Ono što znamo je da deca u osnovnim i srednjim školama imaju obavezno fizičko vaspitanje. U vreme krize devedesetih beogradske škole imale su slabo funkcionalne fiskulture sale, one koje su ih uopšte imale. Neke od sala “otimane” su od ovih institucija i dobijale su drugu namenu. Kako smo smenili vlast i počeli da uređujemo društvo, veliki broj školskih sala je saniran, ali u razgovoru sa mladima saznaćete da se na fizičko vaspitanje gleda kao na fakultativno. Sama autorka ovog teksta u nekadašnjoj XI Beogradskoj (sportskoj) gimnaziji uspešno je cele godine izbegavala fizičko i imala odličnu ocenu. Svakako, nije država ta koja treba da vas “bije po ušima” da uradite nekoliko sklekova, ali njena svrha u pogledu školstva jeste da napravi najoptimalniji program rada, ili ako već to ne može – da ga uskladi sa elementarnim standardima. Gledano ovako, može se reći da je naš program fizičkog vaspitanja u školama zastareo i nefunkcionalan. U mnogim ex socijalističkim društvima je u toku tranzicije rekonstruisan i ovaj vid obrazovanja. Primera radi, Slovenija je zajedno sa reformom školstva promenila način realizacije programa fizičkog vaspitanja, ali mu i povećala fond časova na 834, što ga svrstava odmah iza maternjeg jezika i matematike. Naš program fizičkog vaspitanja u školama ovu materiju i dalje svodi na stvaranje mrtvog fonda sportsko-tehinčkih umeća i veština koje su u realnom životu neprimenljlive.

No, sve ovo ne znači da je postojeći sistem potpuno neefikasan. Crnu sliku stanja našeg sporta povremeno osvetle uspešni pojedinci, jedini savremeni heroji nacije, ali i pokušaji sprovođenja reformi. Međutim, zi napori deluju poput građenja kuće od krova, s obzirom na situaciju nasleđenu iz poslednje dekade prošlog veka. Za to odgovornost ne snosi samo nadležno ministarstvo, niti su nam krivi zločesti kapitalisti (jer je širom sveta sport postao biznis), već odbijanje da počupamo korov i raščistimo teren pre nego što počnemo da gradimo pomenutu kuću.

Marija Dukić

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Kako osnovati sportsko društvo u Srbiji i kasnije uživati u svim akcijama koje će ono organizovati? Ili, još bitnije pitanje za sve buduće gazde, kako izvući dobar profit iz nekog sportskog kluba?

Prema još uvek važećem Zakonu o sportu, prilikom osnivanja sportskog društva kao udruženja građana nije neophodno imati početni ulog. Međutim, u prijavi za osnivanje obavezno treba navesti adresu sedišta, način obezbeđivanja stručnog rada (volonterski, ugovorom o delu ili stalnim radnim odnosom), kao i sportske objekte koji će se koristiti. Znači, potrebno je da se makar tri lica sastanu, dogovore i naprave osnivačku skupštinu, na kojoj će biti ustanovljen statut društva. Prijava i statut moraju da budu potvrđeni u Ministarstvu omladine i sporta, a osnivačka taksa iznosi tri hiljade dinara.

Prema statutu Sportskog saveza Srbije, prihodima sportista i sportskih stručnjaka smatraju se i zarade sportista amatera, stipendije i hranarine koje se ostvaruju preko sportske organizacije. Član SSS-a može postati svako sportsko društvo koje plati pristupnicu i potpiše ugovor o pridruživanju.

Za prave ljubitelje sporta najidealnije rešenje je osnivanje neprofitnog udruženja, poput nekih najpoznatijih domaćih planinarskih društava. Potrebno je da se na istom mestu skupi što više interesenata koji će imenovati osnivača, predsednika i sekretara društva čiji će svi eventualni prihodi, dobrovoljni ili ostvareni putem simbolične članarine, biti upotrebljeni za nabavku opreme, opremanje ili iznajmljivanje prostorije, kao i organizovanje zajedničkih putovanja. Ovakva udruživanja najviše imaju šanse da uspeju, zato što okupljaju istinske zaljubljenike svih uzrasta. Naravno, i takvo društvo treba pravovremeno prijaviti u Ministarstvo sporta, kao i odgovarajućem sportskom savezu.

Bildovanje novčanika

Ipak, privatna inicijativa u sportu obično se odnosi na rukovođenje profitnim klubovima.
Poslednjih godina svedoci smo masovnog osnivanja novih teretana, fitnes i velnes centara, u skladu sa aktuelnim svetskim trendom negovanja zdravog života i oblikovanog tela.

Da bi teretana normalno funcionisala trebalo bi da ima makar desetak sprava za vežbanje, a i tada se smatra malom. Među dobavljačima profesionalne sportske opreme ne možete naći nijednu novu spravu, ili samo klupicu sa šipkama i kompletom tegova, ispod cene od 200 evra. Komplikovanije naprave, trake za trčanje sa raznim meračima, bicikli i sprave za više različitih vežbi, koštaju i preko hiljadu evra. Međutim, među nabavljačima opreme postoji i nekoliko firmi koje nude polovne sprave, po znatno jeftinijoj ceni. Oni takvu opremu dobijaju od svojih stalnih mušterija, prilikom redovne zamene. Naravno, izgled te opreme, a delimično i njena sigurnost, u tom slučaju sigurno neće biti na zavidnom nivou. Takva opcija obično je izbor onih malih, ’’podrumskih’’ teretana, namenjenih vlasniku i njegovom uskom krugu prijatelja. Slične vežbaonice bile su izuzetno rasprostranjene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada je kod nas stigao kult vežbanja i bildovanja, sa sve reklamama za proteinske preparate sa slikom nasmejanog Petra Čelika na zadnjoj strani omladinskih magazina.

Teretanu može otvoriti bilo koje lice sa završenom srednjom školom, a Zakon propisuje da instruktor može biti samo stručno lice. Ipak, rad ovih objekata je izuzetno retko kontrolisan. Cena korišćenja njihovih usluga samo u Beogradu razlikuje se od 100 dinara po terminu do nekoliko stotina evra mesečno u ekskluzivnim centrima, koji uz vežbanje nude i različite vidove relaksacije, od masaže do saune. Računica koju budući vlasnici moraju da savladaju, samim tim, prilično je rastegljiva. Za najveću zaradu, kao i u mnogim drugim oblastima, neophodno je veliko ulaganje, što znači da je ipak potreban i veliki početni kapital.

Marko Miladinović,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Onoliko koliko skandiranje navijačke mase na stadionu pruža upečatljiv i spektakularan prizor, toliko ponašanje grupe razularenih fanova nekog sportskog tima mođe poprimiti razoran karakter. Ovakav vid nasilničkog ponašanja ima svoje prave korene u ksenofobiji, rasizmu, antisemitizmu i konačno samoj ljudskoj prirodi.

Kada se ponašanje navijačke grupe otme kontroli, tada ono podleže svim pravilima i zakonitostima koje karakterišu ponašanje rulje ili gomile. Kako objašnjava Gistav le Bon, čuveni sociolog, grupa postaje gomila samo ’’pod određenim okolnostima, kada ta kritična masa ljudi dobija nove karakteristike, veoma različite od onih koje imaju individue koje sačinjavaju tu grupu’’. Osećanja, misli i akcije počinju da se šire grupom kao zaraza, dok svi ne počnu da delaju na identičan način. Psihološki, grupa počinje da funkcioniše po principima koji potiču iz nesvesnog dela ličnosti i na videlo izlaze instinkti i nagoni primitivnog čoveka. Pripadnost grupi donosi i anonimnost kao neograničenu moć i oslobađanje od lične odgovornosti. Takođe, fenomen sugestibilnosti je izraženiji u stanju gubitka ličnog identiteta, pa tako čovek postaje prijemčijivi za svaku vrstu ideje i dela koja potekne od strane grupe.

Ono što je Le Bon nazivao „gubitkom selfa“, kasniji mislioci su nazvali „deindividualizacija“. Najbitniji faktor deindividualizacije je anonimnost. Zimbardovi in vivo eksperimenti (jedan od njih poznat širokoj publici iz nemačkog filma „Das Experiment“) pokazali su da ljudi u stanju deindividualizacije pokazuju izraženiju sklonost ka agresivnom ponašanju. Nekoliko stotina dobrovoljnih učesnika eksperimenta je imalo zadatak da strujnim udarima kažnjava lažne subjekte – glumce kada daju netačan odgovor na zamišljeni test znanja. Polovina učesnika je nosila maske kojima je u potunosti bio sakriven njihov identitet. ’’Maskirani’’ su davali duplo jače doze struje i u dužem trajanju nego oni čiji je identitet bio poznat.

Drugi faktor deindividaulizacije je takozvana grupna odgovornost. Jedan eksperiment je demonstrirao da ljudi izbegavaju odgovornost kada se nalaze u mnoštvu drugih ljudi i da očekuju da neko drugi, a ne oni sami, preduzme neku akciju. U pitanju je bio odglumljen srčani napad u dve test situacije – jedan je bio na ulici među mnoštvom ljudi, a drugi u prisustvu samo jedne osobe. U prvoj situaciji, ljudi su prolazili pored čoveka u agoniji – glumca koji je oponašao srčani udar – verujući da nije njihovo da pomognu i da će neko drugi to zasigurno učiniti. U suprotnom, kada su bili sami, svako, bez izuzetka, bi pritekao čoveku u pomoć. Drugi eksperiment je tekao na sledeći način. Ljudi su u grupi bili zatvoreni u prostoriji na nekoliko sati. U jednom trenutku pušten je dim (kao sugestija opasnosti od požara), koji je pokuljao ispod vrata. Ljudi su ćutali i čekali da neko drugi ukaže na opasnost, i trebalo im je tri do četiri puta više vremena da odreaguju nego kad je u prostoriji bio samo jedan učesnik eksperimenta.

Istorijska geneza

Divljanje navijača prevashodno prati manifestacije u grupnim sportovima, a najviše problema zadaju fudbalski navijači. Fudbal je bio povezan sa nasiljem od samog svog nastanka u 13. veku u Engleskoj. Srednjovekovne “fudbalske” utakmice su podrazumevale učešće stotina igrača i zapravo su predstavljale borbe mladih muškaraca iz suparničkih sela i gradova, koji su na ovaj način rešavali lične nesporazume i svađe oko zemljišta. Nešto slično ovom “narodskom fudbalu” je postojalo i u drugim zemljama Evrope (npr. “knappen” u Nemačkoj i florentinski “calcio in costume” ), ali se pravim korenom fudbala smatra ovaj prilično nasilan običaj potekao iz Engleske. Tek od 1900. godine počinje da se igra fudbal kakvog danas znamo i koji suštinski počiva na pravilima fer pleja. Ipak, jedini period u britanskoj istoriji koji nije obeležen nekim vidom nemira i nasilja na fudbalskim utakmicama je period trajanja Drugog svetskog rata.

Fudbalski huliganizam je termin koji su skovali mediji sredinom šezdesetih godina, u vreme kada je počelo televizijsko prenošenje utakmica i kada je radnička klasa prihvatila fudbal kao ’’svoj’’ sport. Ovaj termin se odnosi kako na spontano nastale nemire na utakmicama, čiji su inicijatori grupe navijača, tako i na organizovano nasilje i međusobne borbe bandi, takozvanih ’’firmi’’. Ove bande povezuju svoj identitet sa određenim fudbalskim timom, i usmeravaju svoje nasilničko ponašanje na bandu nekog drugog tima, a njihovi sukobi često nisu vremenski ni prostorno povezani sa nekom konkretnom utakmicom. Huliganizam fudbalskih navijača se raširio prvo u Engleskoj, krajem šezdesetih, da bi dostigao vrhunac sedamdestih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Najozloglašenije su bile grupe ’’Chelsea Headhunters” i ’’The Salford Reds of Manchester United”. Kada su izbili neredi nakon utakmice Lutona i Milvola 1985. godine, tadašnji predsednik fudbalske asocijacije je pozvan na razgovor sa Margaret Tačer, a policija je čak razmatrala suspendovanje domaćeg fudbala tokom cele sezone. Nakon tragedije kod Hejsela i Hilsboroa počinju da se preduzimaju zakonske mere u Engleskoj, pa se od tad zapaža opadanje ovog tipa nasilničkog ponašanja.

Fudbalski rat

Danas su ozbiljni incidenti na utakmicama u Engleskoj prošlost, o čemu svedoči i sve manji broj uhapšenih iz godine u godinu. Takav trend se pripisuje pooštravanju zakona i sudskim zabranama prisustvovanja utakmicama u zemlji i inostranstvu velikom broju ljudi – osvedočenih huligana. Međutim, engleski navijači se i dalje doživljavaju kao najozbiljnija pretnja redu i miru na utakmicama njihovih timova u drugim zemljema. Na Svetskom prvenstvu 2004. godine razmatrala se mogućnost da se Engleska diskvalifikuje zbog nereda koji su izazvala njena trideset dva navijača.

Daleko od toga da su Englezi jedina nacija koja se suočila sa problemom fudbalskog huliganizma. Godine 1968. više od sedamdesetoro ljudi je poginulo na utakmici u Buenos Ajresu. Argentinske vlasti su 2002. godine objavile da je nasilje povezano sa fudbalom dostiglo razmere nacionalne krize, nakon što je ustanovljeno da je u protekloj deceniji 40 ljudi ubijeno na utakmicama. Jedna od najvećih tragedija se dogodila u Peruu 24. maja 1964. godine, kada je više od 300 navijača poginulo a još 500 ljudi povređeno tokom nemira koji su izbili za vreme kvalifikacionog meča za Olimpijadu između Argentine i Perua. El Salvador i Honduras su 1969. imali kratak šestodnevni konflikt, nazvan Fudbalski rat, koji je bio provociran serijom od tri utakmice koje su trebale da odluče koja će od ove dve zemlje učestvovati na Svetskom prvenstvu 1970. Na drugoj utakmici u San Salvadoru, navijači Salvadora su napali navijače Hondurasa i to je bio katalizator velike političke turbulencije između ove dve zemlje.

Skoro nijedna zemlja u kojoj je fudbal ’’najvažnija sporedna stvar na svetu” nije ostala imuna na fudbalski huliganizam. Iako usko povezan sa ovim sportom, ovakav vid nasilničkog ponašanja ima svoje prave korene u ksenofobiji, rasizmu, anti-semitizmu i konačno samoj ljudskoj prirodi.

Lana Vučičević Miladinović, psiholog

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Prvo pominjanje jednog sporta kod nas nalazi se u analima Velike škole, osnovane u Beogradu 1808. godine. Uz vežbe sabljom i puškom počelo je da se uči i fehtovanje, odnosno mačevanje.

Časove fehtovanja su držali naši učitelji i majstori ove veštine iz Srednje Evrope. Pohađali su ih vojnici i omladina. Učenici beogradske Gimnazije su 1845. godine bili inicijatori formiranja „Dušanovog polka“, gde se na Tašmajdanu i Senjaku, pored ogledanja u vojnim veštinama, nadmetalo u rvanju, skakanju i bacanju kamena.

„Ovih je dana za gimnazijalnu mladež zaveden kurs gimnastični pod upravom gimnazijalnog direktora G. Natoševića. Tri puta preko nedelje skuplja se ovde mladež u gimnazijalnoj sali i tu se u gimnastičnim upražnenijama obučava. Tako smo dakle jedva jedanput dočekali i to, da nam gimnazija bude to, što je kod starih Grka bila, i što po samom imenu svome biti mora tj. škola gde se pored duševne i telesne snage umnožavaju i upražnjuju“, piše novosadski „Srbski dnevnik“, septembra 1853. godine. U to vreme nije bilo ni pomena da se u školama u okviru redovne nastave održavaju časovi gimnastičkog vežbanja. Zakon o obaveznoj nastavi gimnastike u školama donet je 1871. godine.

Dr Đorđe Natošević, direktor škole, lekar po profesiji i dobar gimnastičar, samoinicijativno je uveo obaveznu nastavu gimnastike. Za sprovođenje nastave nije bilo stručnjaka već su časove držali mlađi nastavnici i direktor škole. Nastava se održavala u školskom dvorištu, na Dunavu i na periferiji grada. „Priređivani su izleti u šumu i goru pod vođstvom Dr. Natoševića. Na izletima su se igrali: Longa-mete, uskoč-kobila, iskola-kučki, utrkivali su se, skakali, bacali kamena i rvali se“, zapisao je hroničar. Natošević je za kratko vreme stvorio uslove za redovne časove gimnastike. Pod njegovim rukovodstvom u novosadskim radionicama su izrađivane jednostavne gimnastičke sprave. Veliku pomoć i podršku pri uvođenju nastave gimnastike pružili su direktoru učenici. „Oni su ovaj novi i za njih interesantan predmet primili sa najvećom radošću i zadovoljstvom“, izveštava štampa. Natošević je uveo i opisno ocenjivanje učenika iz gimnastike. Dr Laza Kostić je tokom školovanja u novosadskoj gimnaziji u prvom semestru trećeg razreda dobio ocenu „slab, nespretan; drugog semestra prilično napredovao, pliva u slobodnom Dunavu.“

Po odlasku Natoševića sa položaja direktora škole 1857. godine, nastava gimnastike se postepeno zapostavlja a posle izvesnog vremena potpuno ukida. „Davno je to bilo kako se za vreme Dr. Đorđa Natoševića i donekle iza njega predavala gimnastika u srpskoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu. Bilo je nužne opreme, ali kako je prestala gimnastika, izmigoljila se polako i oprema“, piše Ivan Popović, autor knjige „Gimnastika kao ustanova za razvijanje telesne i moralne snage čoveka i naroda“, koja je objavljena 1878. godine.

Značajnu ulogu u razvoju i popularisanju sporta u Srbiji imao je slikar i akademik Stevan Todorović. On je 1857. godine osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. Prve korake modernog sporta u Srbiji Todorović je ovekovečio slikom „Gimnastičko društvo“, koja se nalazi u Narodnom muzeju. Na slici su, uz gimnastičke rekvizite, mladi Jovan Bošković (kasnije ministar prosvete) i deca Ilije Garašanina, jednog od najznačajnijih srpskih državnika 19. veka. Todorovićev rad na razvoju gimnastike i mačevanja naišao je na otpor patrijarhalne sredine „jer je zaveo takvu igru da deca mogu slomiti i ruke i noge“. Iako su članovi društva bili sinovi imućnijih i viđenijih građana, u početku je sprave i opremu nabavljao sam slikar. Među prvim učenicima bili su kasnije istaknute ličnosti političkog i kulturnog života: Čedomilj Mijatović, Matija Ban, Đorđe Maletić, dr Vladan Đorđević…

Vežbalo se na otvorenom prostoru, na poljani u blizini Saborne crkve, a potom u magazi Save Spahije. Sprave za vežbanje su bile krugovi, tegovi i motke za penjanje. Vežbala se i parterna gimnastika, takmičilo se u nadvlačenju konopca, borenju palicama i mačevanju. Kada se broj vežbača povećao, preselili su se u Turski han. Tu je trećeg dana pravoslavnog Uskrsa 18. aprila 1860. godine Todorović organizovao prvu javnu sportsku manifestacija pod nazivom „Javni čas“. Discipline su bile gimnastika i borenje. Priredbi je prisustvovao i knez Mihailo Obrenović. Njemu se dopala ideja da se omladina vežbanjem jača pa je pomogao da se na prostoru gde je sada Srpska akademija nauka, ogradi zemljište i nabave nove gimnastičke sprave. To je pomoglo i Todoroviću pošto je slikar za kirije u magazi morao da prodaje i svoje radove. Knez je obezbedio dve prostorije za vežbanje u blizini Kalemegdana i kupio savremene gimnastičke sprave.

Jedan od najaktivnijih gimnastičara bio je Vladan Đorđević. Posle završenih medicinskih studija postavljen je za načelnika sanitetskog odeljenja. Dr Đorđević se zalaže da se organizuje jedno veliko gimnastičko društvo sa ciljem da se deca i omladina pripremaju za budući život u kome treba da budu pravilno i dobro telesno razvijeni. Sa Todorovićem i uglednijim građanima, dr Đorđević je 1882. godine osnovao Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje. Vežbalo se svakodnevno a od sprava je društvo imalo vratilo, razboj, jarca, konja, konopac za penjanje i nekoliko đuladi za vežbanje. Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje je na skupštini 7. aprila 1891. godine dobilo novi naziv – Beogradsko gimnastičko društvo Soko. Tako se Srbi uključuju u sokolski pokret.

Sokolska ideja se pojavila u Češkoj kao opštenarodni pokret u traganju za novim oblicima otpora germanizaciji, s ciljem jačanja nacionalne svesti, kao sredstvo borbe za kulturnu autonomiju, oslobođenje i sveslovensko ujedinjenje. Osnivač sokolstva bio je dr Miroslav Tirš. On je sa saradnicima 1862. godine osnovao „Praško televežbeno društvo“. Na predlog njegovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, društvo je dobilo ime Sokol, inspirisano vrhunskim osobinama te ptice. Sokolsku ideju su prihvatili i ostali slovenski narodi koji su bili u sastavu Austrougarske. Osnivaju se brojna sokolska društva koja se udružuju u sokolske saveze a zatim pristupaju sveslovenskom sokolskom pokretu. „Osobito živ rad razvilo je srpsko Sokolstvo posle prvog slovenskog sleta u Pragu 1907. godine“, piše štampa. Uporedo sa Sokolom delovala je u Srbiji od 1892. godine i gimnastička organizacija „Dušan Silni“. Dve organizacije su se spojile 1910. godine u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni“. Starešina je bio Stevan Todorović.

Tokom prve polovine 20. veka sokolstvo je postalo sistem fizičkog vaspitanja u osnovnim i srednjim školama i vojnim akademijama u Srbiji. Stvaranjem Jugoslavije formiran je Jugoslovenski sokolski savez pod geslom „jedna država, jedan narod, jedno sokolstvo“.

Gordana Milojković,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Na Novogodišnjoj Božić-Batinoj listi za dobre biznismene naći će se 3G mobilni telefoni, digitalni fotoaparati, iPod-i, mp3 plejeri i mnoge druge korisne džidža-bidže. Tehnologija toliko brzo napreduje da su predmeti koji su prošle godine bili u trendu već uveliko zastareli, a umesto njih se pojavili novi, sa boljim performansama: brži, manji i – jeftiniji.

Moderan japi zaista sve više podseća na inspektora iz popularne crtane serije ili na tajnog agenta Džemsa Bonda, sa olovkama u koje su smeštene kamere, minijaturnim mikrofonima (diktafonima), mobilnim telefonima sa bluetooth-om, GPRS-om (General Packet Radio Service) i GPS-om (Global Positioning System).

Nekada su se sve poverljive stvari, podsetnici, notesi i razna dokumenta nosila u prepoznatljivim akten-tašnama. Danas, moderan biznismen „sve svoje sa sobom nosi“ u – nootebook računaru. Na internet forumima i specijalizovanim sajtovima za ocenu kvaliteta i cene notebook-ova svih proizvođača trenutno je najpopularnija serija HP Pavilion ze2000, čija cena iznosi između 650 i 800 evra, u zavisnosti od veličine memorije, brzine procesora i performansi ostalih komponenti, isto kao i prilikom odabira klasičnih PC konfiguracija. Pa, ko voli (i ima soldi), nek izvoli.

„I kod nas su poslovni ljudi najviše zainteresovani za notebook-ove, čija cena varira od 600 do 2.000 evra“, kaže Dejan Petrović, menadžer prodaje u beogradskom BSProcesoru, ali dodaje da je problem naše sredine što kupci često dolaze sa unapred određenom cenom, ograničeni svojim finansijskim mogućnostima. „U Srbiji se formiralo tržište i postoji potreba za takvom opremom, pa se maksimalno prate svetski trendovi. Naravno, ne mogu svi istom brzinom da proprate novotarije, u vremenu kada sve tako brzo zastareva.“

Od zanimljivijih novih stvarčica, Petrović iz ponude izdvaja Epsonov PictureMate – minijaturnu prenosivu foto-laboratoriju za fotografije formata 10x15cm, koja omogućava štampu sa digitalnog fotoaparata, eksternog hard diska ili memorijske kartice bilo kog formata.

Slab start 3G
Mobilna telefonija je od starta bila unosan biznis – od velikih operatera do prodavaca plastičnih maski i prateće „kozmetike“ na buvljacima. Nastao kao potreba savremenog čoveka koji je stalno u žurbi i pod velikim stresom, danas je i statusni simbol, pa se često na „štrafti“ mogu videti pomodari kako napadno glasno pričaju sami sa sobom dok im iz ušiju vire bežične slušalice.

Prema procenama firme GartnerUK mobilni telefoni treće generacije (3G) neće se bog zna kako proslaviti oko božićnih kupovina, najviše zahvaljujući nedostatku kvalitetnog oglašavanja i nejasnoj poruci koju proizvođači šalju svojim potencijalnim mušterijama. Loša prodaja 3G aparata, uprkos bombastičnim najavama pre godinu dana, leži uglavnom u njihovoj previsokoj ceni, ali i činjenici da mušterije nisu oduševljene idejom da telefoniraju preko operativnog sistema poput windows-a. Gartnerovi stručnjaci objavili su i podatak da je zbirna prodaja mobilnih telefona u čitavom svetu porasla za čak 22 odsto u odnosu na prošlu godinu.

Jedino su ljudi iz britanske firme 3 odgovorili na „prozivku“ da ne postoji dobar razlog za kupovinu 3G telefona. Ova kompanija glavni je distributer 3G telefona za Englesku i ima 3,2 miliona kupaca samo u Britaniji, kojima je omogućila nekoliko korisničkih paketa sa ograničenim protokom informacija, količinom dozvoljenog download-a, brojem poruka i veličinom prostora za muzičke i video klipove, kao i dostupnost određenim internet servisima. Cene ovih paketa kreću se od 5 do 40 funti mesečno, a kupuju se na minimum godinu dana.

Božićna groznica
Stanovnici SAD pate od rituala prednovogodišnjeg pražnjenja tržnih centara. Najtraženiji poklon prošle godine bili su digitalni fotoaparati, dok su prethodno, tri godine za redom, najpopularniji bili DVD plejeri. Što se „gedžeta“ tiče, ubedljivo najpopularniji bio je Apple Computer iPod mini koga je ponestalo još pre Nove godine, dok se za ovu sezonu predviđa lov na iPod video i nano iPod, po ceni od 199 do 299 dolara. Opsesivni ljubitelji kompjuterskih igrica baciće se u potragu za novim Microsoft Xbox 360 igračkom konzolom, koje već nema u radnjama, iako je prodaja počela za Dan zahvalnosti, četvrtog četvrtka u novembru.

Proizvođači ovih hit poklona i ranije su bili optuživani da namerno prave praznične nestašice ne dostavljajući potrebnu količinu robe. Iako iz Apple-a i Microsoft-a uveravaju da šalju svaki aparat koji proizvedu, prodavci u maloprodaji i kupci ostaju sumnjičavi. Nestašica izaziva potencijalne kupce samo da budu još odlučniji u svojoj nameri, a pri tom se oko traženog proizvoda diže (ne)potrebna galama. Apple-u odgovara i da što više primeraka proda preko sopstvenog sajta, bez ugrađivanja velikih trgovinski lanaca. Ovaj marketinški trik posebno se ne sviđa prodavcima, koji moraju da izađu na kraj sa ogromnim gužvama, ali i čestim tučama koje se dešavaju oko poslednjih primeraka.

Što se Xbox-a tiče, neki dovitljivi prodavci u Americi napravili su dobar pazar stavljajući kupce na listu čekanja, gde su prvenstvo imali oni koji su prethodno kupili najviše diskova sa igricama. Originalnih, naravno.

Marko Miladinović
broj 14/15, decembar 2005.

Sa sadašnjom fudbalskom organizacijom, čiji rad prate afere oko prodaje igrača, i nedefinisanim statusom klubova Srbija će i dalje biti na repu organizovane Evrope

Sve računice, sa tek završenog 13. finalnog turnira šampionata Evrope u fudbalu u Švajcarskoj i Austriji još nisu izvedene, ali prve kalkulacije nagoveštavaju da će učesnici podeliti oko 300 miliona evra. Nas tamo ni ovog puta nije bilo. A da smo kojim slučajem, kao pre osam godina u Holandiji igrali samo u prvom krugu takmičenja, pripalo bi nam između sedam i deset miliona evra.

Za nas je to bila još jedna nemoguća sportska, ali i ekonomska misija. Fudbal jeste sportska disciplina, ali i igra u kojoj se poslednjih decenija pravi veliki biznis u svetu. Ko to ne uoči i valjano se ne spremi za sve oštriju konkurenciju, ispada i ostaje da tavori na dnu sportske i ekonomske Evrope, pa i sveta, upozorava Dragan Popović, konsultant Fudbalskog saveza Srbije za licenciranje, vlasnik i direktor revizorske i konsultantske kuće BDO BC Eksel u Beogradu.

’’Sve ovo što se poslednjih godina, pa i decenija, dešava u našem fudbalu samo je verna slika zbivanja u našem društvu, a potom i samoj fudbalskoj organizaciji. Imamo veoma slabu prvu ligu, u kojoj se nameštaju rezultati, potkupljuju sudije i organizaciju kojoj nije mnogo stalo do podmlatka i razvoja fudbala kao sportske igre. Gotovo sve je podređeno interesima manjeg broja ljudi okupljenih oko klubova i fudbalskog saveza, koje sve drugo više privlači osim sportskih motiva”, kaže naš sagovornik i dodaje da fudbalske organizacije zemalja poput Engleske, Italije, Nemačke, Španije ili Holandije rade kao savršen mehanizam poštujući sva pravila – od sportskih do društvenih. Za razliku od njih, kod nas je sve u znaku čistog diletantizma i proizvoljnosti.

Pravo i defektno tržište

Fudbal nikada nije bio popularniji u svetu, za šta su najzaslužniji fudbalski biznismeni. Oni su razumeli multidisciplinarnost fudbala i profesionalizovali sve vitalne funkcije, omogućivši višestruku zaradu od navijača, TV prava i od mnogobrojnih komercijalnih ugovora. Za Evropu je fudbal veliki biznis, poput bankarstva, automobilske industrije ili turizma. Ulažu se velike pare, ali i stiču još veći profiti. I sve mora biti transparentno. Naravno, i u takvim uslovima ima ’’rada ispod žita’’ kao što je bio slučaj u Italiji pre koju godinu. Ali, čim se to otkrije označi se kao kriminalno delo i oštro sankcioniše, ističe Popović. ’’Prošle godine pet pomenutih fudbalskih liga imalo je ukupan prihod od 13,6 milijardi evra. Engleska, recimo, 1,7 milijardi, a Holandija, kao najmanja, oko 390 miliona evra. Veliki ’’Real Madrid’’ obrće 350, a ’’Mančester junajted’’ – 320 miliona evra. To su velike pare i za finansijske prilike zemalja u kojim igraju i – posluju. A šta to kazuje? Da tamo gde se obrće veliki novac moraju postojati pravila igre, a to znači – tržište“, naglašava naš sagovornik i kao najvažnije ’’igrače’’ na toj pijaci pored fudbalera, sudija i vlasnika klubova, navodi i gledaoce na terenu, velike sponzore, sve one koji se reklamiraju oko igrališta… pa do gledalaca ispred malih ekrana i onih koji kupuju reklamne proizvode velikih klubova.

Istovremeno, na svim utakmicama prve lige Srbije, osim kada je u pitanju sve manje posećeni derbi ’’Crvene Zvezde’’ i ’’Partizana’’, okupi se par hiljada gledalaca. Nema sponzora, televizije, velikih igrača i para… ali, objašnjava Popović, to ni izbliza ne znači da ne postoji tržište. Ima ga, ali je defektno, svedeno na sivu zonu i prodaju sve mlađih igrača. Vlasnicima i trenerima naših klubova nije najvažnije da stvore tim za Evropu i velike sportske i poslovne domete, već da lansiraju po nekog talentovanog igrača i da ga – prodaju. Evropa, ne samo zato što je bogata, čini to sasvim drugačije. Onog časa kada su čelnici UEFE, evropske kuće fudbala, primetili da im pojedini sportovi, poput košarke, odbojke, rukometa i tenisa odvlače gledaoce, a i bogate sponzore, odlučili su da fudbalu, kao značajnom delu industrije zabave postave pravila kojih se svi moraju pridržavati. Projekat licenciranja klubova za takmičenje u UEFA kupovima je najveći projekat u njenoj pedesetogodišnjoj istoriji.

Fudbalske zapovesti

Kriterijuma nema mnogo, upola manje od božjih zapovesti, ali njih moraju poštovati i ateisti. Prvu grupu, pored plasmana u evropskim takmičenjima, čine i zahtevi da se raspolaže sa tri selekcije igrača mlađih od 18 godina, profesionalnim trenerima, fizioterapeutima, psiholozima i drugim stručnjacima koji će voditi računa o pravilnom razvoju mladih igrača i na terenu i van njega. Drugi kriterijum je administrativni. Poslovanje kluba mora biti regulisano po nacionalnim, ali i međunarodnim pravilima. Svaki klub koji želi u evropsko takmičenje mora imati profesionalnog direktora, knjigovođu, pa i posebnog čoveka za odnose sa javnošću. Treći se odnosi na pravni aspekt. Sve što se radi, od ugovora sa igračima, do imovine, mora biti ’’čisto’’.

Četvrti kriterijum se može nazvati infrastrukturnim. Klubovi moraju raspolagati odgovarajućim igralištem, svlačionicama, sobama za zvaničnike, novinare, komunikacionim vezama… ali i odvojenim toaletima za muškarce i žene. Konačno, peti se odnosi na finansije i zauzima čak 165 od ukupno 200 stranica teksta o pravilima licenciranja. U njemu je bezmalo sadržano sve što i za preduzeća – od izmirivanja obaveza prema igračima i zaposlenima, do obaveza prema drugim klubovima i državi. Porez se mora platiti ma koliki bio iznos, a izveštaj o tome da li je sve finansijski ’’čisto’’ podnosi nezavisan revizor na osnovu utvrđenih pravila.

’’To se čini zbog investitora’’, objašnjava Popović, ’’koji su našli interes da ulažu u fudbal ili da se reklamiraju. Oni ne mogu sebi da dopuste uvlačenje u neke nečasne poslove. Mi, nažalost, ne spadamo u tu grupu zemalja. Otuda i povika na UEFU ovih dana što nije dozvolila ’’Zemunu’’, kao finalisti našeg kupa, da igra u kvalifikaciji za njenu ligu, jer nadležnom organu evropske kuće fudbala nisu dostavili na vreme valjan finansijski izveštaj ili se u njemu revizor ogradio od onoga što je našao. I tu je za ’’Zemun’’ bio kraj ovogodišnje fudbalske priče bez obzira na sportski rezultat.“, predočava Popović, upozoravajući da se moramo što pre povinovati zahtevima UEFE, kao i sama država pravilima EU, jer je to u našem interesu.

FSS nije prepoznao u licenciranju šanse za razvoj, već se opredelio da u primeni tog projekta ’’podilazi’’ onim strukturama u fudbalu koje sve tumače arbitrarno i voluntaristički, što ima za posledicu probijanje rokova, relativiziranje pravila i propozicija i vršenje pritiska na eksperte i komisije. Sa aferama oko prodaje igrača, tuča i pogibija na stadionima, nerešenih imovinskih i drugih pitanja, crnih fondova ili podmićivanja sudija nigde nećemo stići, pogotovo ne do velikih takmičenja poput Lige šampiona ili Evropskog prvenstva. Potrebna je ozbiljna, radikalna reforma fudbalske organizacije i definisana strategija razvoja, zaključuje Popović.

Lazar Stanković,

broj45/46, jul/avgust 2008.