Ako mislite da su fotografije koje objavljujemo nastale pomoću profesionalne fotografske opreme, specijalnih stativa i dodataka za rasvetu, astrofotograf Vladimir Kržalić ima veliko iznenađenje za vas – u današnje vreme možete da napravite izuzetno kvalitetne fotografije noćnog neba prosečnim pametnim telefonom, dok kao stativ možete da koristite i kamen koji ste našli pored puta. Naravno, za to vam je potrebno fotografsko i astronomsko predznanje koje je sagovornik B&F-a spreman da podeli sa svima koji su zainteresovani za astrofotografiju.
Kada je Društvo astronoma Srbije pozvalo učenike osnovnih i srednjih škola da učestvuju na takmičenju za najbolju astrofotografiju, astronomi su se nadali da će se prijaviti bar četrdesetak đaka. Na njihovo veliko iznenađenje, prijavilo se više od 1.400 učenika. Mnogi od njih su završili onlajn obuku kod astrofotografa Vladimira Kržalića, i potom poslali svoje fotografije na konkurs. Prema njegovim rečima, bilo je teško odabrati pobednički rad pošto je većina poslatih fotografija bila veoma kvalitetna. „Videlo se da su deca slušala predavanja. Osim što su u praksi primenili stečeno teorijsko znanje, učenici su i eksperimentisali, ispoljivši veliku kreativnost. Mladi su pokazali i veliku posvećenost, jer su za neke od tih fotografija morali da provedu sate u snimanju noćnog neba. To je, na primer, bio slučaj sa takozvanim ‘star trails’ fotografijama. One se prave tako što se više sati prate i fotografišu zvezde, pa se sve te fotografije povezuju u jednu sliku, a rezultat je veoma dinamična ilustracija kretanja zvezda”, objašnjava Kržalić.
Toliki broj dece zainteresovane za astrofotografiju za njega predstavlja ohrabrenje da ovaj hobi neće zamreti u budućnosti. Kržalić namerno koristi reč „hobi“, zato što još uvek nema ljudi koji žive od fotografisanja noćnog neba. Astrofotografi to rade iz hobija, a zarađuju na svojim „pravim“ poslovima, što je slučaj i sa našim sagovornikom.
B&F: Kako ste počeli da se bavite astrofotografijom?
Vladimir Kržalić: Spletom više srećnih okolnosti. Prva je ta što su me roditelji od detinjstva usmeravali da provodim slobodno vreme baveći se fotografijom, sportom ili boravkom u prirodi. Vremenom sam izrastao u speleologa, ronioca, planinara i astrofotografa.
Druga srećna okolnost je što mi posao omogućava česta putovanja. Na tim putovanjima svaki put kada završim svoje radne obaveze mogu da odem napolje i pravim noćne fotografije. Inače, radim kao servisni inženjer za laboratorijsku opremu, u kompaniji koja na prostoru Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i Bosne i Hercegovine zastupa svetske proizvođače opreme za razna merenja koja se koriste u nauci i privredi. Ta oprema može da izmeri sastav doslovno svakog materijala na zemlji, organskog ili neorganskog. Primera radi, ukoliko neka cementara želi da proveri kvalitet svog osnovnog proizvoda, to će učiniti našim mašinama koje mere tačan udeo svih sastavnih elemenata u njenom cementu. Dakle, može se reći da kompanija u kojoj radim implementira nauku u privredu.
S druge strane, ja se trudim da primenim nauku u fotografisanju. To radim skoro dve decenije. Kada sam dobio prvo dete, nisam imao vremena da se bavim fotografijom, pa me je jedan prijatelj nagovorio da se oprobam u astrofotografiji. Ona mi je pružila mogućnost da radim ono što volim, da fotografišem, tokom jedinog slobodnog vremena koje imam u toku dana – dok svi u kući spavaju. Naravno, morao sam prethodno da obnovim neka svoja znanja o astronomiji i da naučim ponešto o astrofotografiji.
B&F: Od tada do danas promenila se oprema za fotografisanje, a Vi ste postali predavač u ovoj oblasti. Šta je sada potrebno da bi se napravila kvalitetna fotografija noćnog neba?
Vladimir Kržalić: Neki ljudi za to upotrebljavaju skupocenu fotografsku opremu, i to je odlično ako mogu da je priušte. Dobra stvar je što, ako zaista želite da se bavite astrofografijom, novac ne bi trebalo da vam predstavlja problem. Kvalitet kamera na današnjim pametnim telefonima je sasvim zadovoljavajući, što je omogućilo demokratizaciju astrofotografije.
B&F: Kako telefonom napraviti kvalitetnu fotografiju zvezda i drugih nebeskih tela?
Vladimir Kržalić: Za početak, morate biti na mestu sa kog se vidi zvezdano nebo. Dakle, van grada, u kojem je svetlosno zagađenje ogromno i onemogućava vam da vidite bilo šta na nebu. To ne znači nužno da morate ići van civilizacije, ponekad je dovoljno da se popnete, na primer, na Avalu.
Ja sam letos bio u jednom ronilačkom kampu na Lastovu, najudaljenijem ostrvu na Jadranu. Odatle se nebo zaista jasno videlo, a imali smo sreće da je tada bila i kiša meteora. Nagovorio sam ostale ronioce da fotografišemo njihove profile pod sjajem zvezda. Svi su mislili da je to nemoguće, jer se noću ljudi najčešće slikaju uz pomoć blica koji osvetli njih, ali pozadina ostane u mraku. Međutim, uz dva pametna telefona i po koji astrofotografski trik, moguće je napraviti fotografije na kojima se vide i ljudi i zvezdano nebo. Objasnio sam im da osoba koja se fotografiše mora biti mirna nekih 30 sekundi, zatim koje funkcije da podese na telefonu kojim se pravi fotografija i kako drugim telefonom da dosvetle osobu čiji portret rade. Kada su videli rezultat bili su oduševljeni i veliki broj njih se zainteresovao za astrofotografiju. To je jedan od načina da ljudima približite nauku.
B&F: Da li se takav pristup može primeniti i na ostale nauke?
Vladimir Kržalić: Siguran sam da pomaže kada ljude uključite u nešto, kao i kada im pokažete kolike su njihove mogućnosti. Naša sreća je da živimo u vremenu u kom sa neverovatnom lakoćom možemo da dođemo do svih informacija koje nas interesuju, ali nas nažalost malo toga interesuje. Štaviše, izgleda kao da se u tom moru informacija polako udaljavamo od nauke – pogledajte samo koliko teorija zavere ima oko nas.
Čini mi se da su ljudi danas manje radoznali, a više svesni sebe i potrebe za dokazivanjem svoje vrednosti. U takvoj situaciji najlakše ćete ih zainteresovati za nauku ako im je približite jednostavnim jezikom i učinite od njih subjekte u naučnim istraživanjima, a ne samo objekte kojima se servira neko gradivo.
B&F: Osim dokazivanja sopstvene vrednosti, ljudima je danas veoma važan i novac. Ali, Vi ne zarađujete od astrofotografije. Šta Vam ona pruža?
Vladimir Kržalić: Ono najbitnije – ispunjava me duhovno. Nekad mi se desi da provedem celu noć gledajući u nebo i da „uhvatim“ samo jednu dobru fotografiju, a ponekad nijednu. Ali, to vam je kao pecanje, čak i kada se vratite praznih ruku vi ste zadovoljni jer ste radili ono što volite.
Što se tiče novca, astrofotografi mogu da prodaju svoje fotografije, ali obično to nisu velike sume u poređenju s trudom koji moraju da ulože da bi ih napravili. Posebno u situaciji kada imate veliku konkurenciju među fotografima koji žive na područjima odakle se mnogo bolje vidi noćno nebo.
Dakle, ja nemam materijalne koristi od astrofotografije. Možda bih čak bio i u finansijskom gubitku da nisam sve lepo uvezao – posao zbog kojeg često putujem pa mogu da fotografišem širom Balkana, ali i ljubav prema prirodi koju delim sa suprugom i decom. Mi i mimo mog fotografisanja često odlazimo u prirodu zato što mi je i žena speleolog. Da nije tako, da nemam podršku porodice, verovatno bih morao toga da se odreknem.
B&F: Često pominjete ljubav prema prirodi. Da li je ona neodvojiva od bavljenja astrofotografijom?
Vladimir Kržalić: Jeste, zato što, kao što sam već rekao, u gradovima ne možete dobro fotografisati noćno nebo. No, mislim da bi priroda trebalo da bude bitna svakom ljudskom biću a ne samo astrofotografima. Na kraju krajeva, iz nje smo potekli i njoj ćemo se vratiti.
Ipak, primećujem da se mnogi ljudi plaše prirode. Ali, verujte mi da svako ko sa našom ekipom speleologa ode prvi put u netaknutu prirodu vrlo brzo nauči kako da se snalazi u njoj, kako da hoda dok planinari, koju opremu da ponese, gde sme da pije vodu a gde ne sme…
B&F: Odraslima je to možda lakše objasniti, ali kako sa decom bezbedno boraviti u prirodi?
Vladimir Kržalić: Supruga i ja imamo odraslu ćerku koju smo ranije stalno vodili sa nama na kampovanja, a sada to činimo i sa četvorogodišnjim sinom. Moje iskustvo pokazuje da se deca vrlo dobro snalaze napolju i da uglavnom umeju da se čuvaju, ali ih ponekad radoznalost i želja za istraživanjem odvedu u opasnost. Zato ja svog sina, kada procenim da postoji bilo kakva opasnost, vezujem za sebe speleološkim pojasom. Mislim da je to moja uloga kao roditelja – da pravilno usmerim dete a ne da ga sputavam. To znači da mu pomognem da shvati kako funkcioniše svet oko njega, kako bi znalo čega treba da se pazi. Na primer, ako detetu zabranim da ulazi u neku reku, ja mu na njegovo pitanje „zašto“ neću odgovoriti sa “zato”, nego ću mu objasniti kolika je snaga tekuće vode i zašto je potrebno biti oprezan pri ulasku u reku.
Ako decu od malih nogu naviknete na ovakva putovanja, onda se ona neće ponašati neodgovorno, niti će biti naporna. Još lakše je ako idete sa većom grupom u kojoj takođe ima dece, kao što mi speleolozi često činimo. Tada deca mogu da se igraju zajedno, a odrasli ih čuvaju na smenu. Onda i vi uspete nešto da vidite, a i deci bude lepo.
Marija Dukić
Direktor destilerije „Aleksić Prvi“ iz Guberevca Marko Aleksić kaže za „B&F“ da zbog prodaje rakije na crno država gubi milione evra, a na gubitku su i registrovani proizvođači. „Prosečna cena rakije je 1.700 do 1.800 dinara po litru, a na taj iznos mi registrovani proizvođači plaćamo između 500 i 600 dinara za porez i akcizu. Jasno je koliko država gubi kada rakiju prodaju proizvođači koji nisu registrovani. To može da se promeni, samo je potrebno imati volje. Na prvom mestu potrebno je pojačati kontrole neregistrovanih proizvođača rakije. Osim što će to uticati na povećanje državnih prihoda, pomoći će i nama registrovanim proizvođačima, jer nećemo imati nelojalnu konkurenciju“, objašnjava Aleksić.
međunarodnim sajmovima u Zagrebu i Novom Sadu. Registrovao sam destileriju i krenuo sa većom proizvodnjom. Prošle godine sam proizveo 10.000 litara. Cilj mi je da napravim destileriju sa godišnjom proizvodnjom od oko 50.000 litara. Namera mi je da pravim kvalitetniju rakiju, i smatram da je to količina koja tako nešto omogućuje“, priča Čuk.
„Kroz posao sam se upoznala sa starim nameštajem i fasadnom stolarijom, i shvatila da je to čaroban svet. Jednog dana donela sam odluku da, prvi put u životu, mislim prvo na sebe i ostvarim neku svoju veliku želju. Tako sam se preorijentisala na restauraciju starih drvenih predmeta i izradu autentike. Autentika je proizvodnja nameštaja ili stolarije koju ne možete da spasite, već morate da je pravite od početka, ali tako da bude identična nekom komadu iz prošlosti“, objašnjava naša sagovornica, kojoj u tom poslu pomažu istoričari i istoričari umetnosti.
„Ljudi su ranije bili iznenađeni kada vide ženu na skeli, sa zaštitnim rukavicama i šnalicama u kosi. Sada su već navikli, bar ovi iz mog okruženja. Ali nije bilo lako probijati se u profesiji u kojoj dominiraju muškarci. Na početku, dok sam radila kao stolarka, dešavalo se da klijent uđe u radionicu i traži da priča sa pravim majstorom, muškarcem, a ne sa mnom. Bilo je i neprijatnijih situacija. Na primer, da mi doteraju materijal, ja sednem u viljuškar i dođem po njega, a vozač kamiona neće da istovari građu kada shvati da je za viljuškarom žena”, priseća se Gorjana. Srećom, otkako je stekla ime u restauraterskom svetu više ne mora nikome da se predstavlja, niti da se bori sa predrasudama.
Iako očigledno razmišlja o povećanju prodaje, naša sagovornica ipak ne želi previše da širi poslovanje. Smatra da je u godinama kada bi trebalo da radi onoliko koliko joj zdravlje dozvoljava, zarađujući sasvim dovoljno za svoje potrebe. Iz iskustva sa prethodnim privatnim poslom, zna da bi joj angažovanje još radnika i značajnije širenje proizvodnje stvorilo prevelike obaveze a malu korist. „Ne treba mi veliko preduzeće, ja samo želim da radim posao koji volim i da živim od njega“, ističe Zorka Šuka.
David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, dobio je inspiraciju za bavljenje vezom upravo zahvaljujući ženama iz prošlosti koje su svojim veštim rukama stvarale mala umetnička dela. I dan-danas se po mnogim kućama mogu naći vezeni peškiri, posteljina, ukrasi za nameštaj i delovi narodnih nošnji.
Sagovornik B&F-a objašnjava da su tehnike tradicionalnog i primenjenog veza slične. Najveća razlika je u tome što moderni vez može da se prilagodi savremenom dobu i poveže sa drugim vrstama umetnosti. „Na fakultetu primenjujemo ono što je nama danas blisko, kao što su, na primer, moda ili umetničke instalacije. Razne teme mogu da se obrade kroz jednu staru tehniku veza i to ga održava“, priča David dok veze.
„Izvoz voćnih rakija je samo u prvih devet meseci prošle godine dostigao vrednost od 10 miliona evra. Ubeđen sam da bi mogao biti mnogo veći kada bismo zaštitili ceo postupak njene proizvodnje, počev od branja šljiva, preko fermentacije, destilacije, pa sve do sazrevanja rakije. Ovo nije samo spisak lepih želja, ja iz svog višedecenijskog iskustva znam da u inostranstvu postoji veliko interesovanje za kvalitetnu rakiju od šljive”, tvrdi profesor. To interesovanje nije novijeg datuma jer je rakija kroz istoriju zauzimala značajno mesto u našem izvozu. „Krajem 19. veka Srbija je Kaliforniji i Čikagu prodala šljive i šljivovice u vrednosti sadašnjih 37,5 miliona dolara i time otplatila celokupan devizni dug prema inostranstvu”, podseća Nikićević.
Promociji naše rakije sada bi mogla da pomogne odluka Uneska da uvrsti srpsku šljivovicu na listu nematerijalne kulturne baštine, jer bolje brendirana i poznatija rakija moći će da se prodaje i u inostranstvu po većim cenama. Ipak, ne treba zaboraviti ni da nije sve u novcu, naglašava Popović: „Kada pogledamo druga kvalitetna jaka alkoholna pića, možemo uočiti da ona uglavnom nisu dostupna običnim građanima. Na primer, retko koje domaćinstvo u Francuskoj može redovno da uživa u kapljici dobrog konjaka. Kod nas je srećom situacija drugačija“. On navodi da je rakija „demokratsko“ piće jer je šljivovica pristojnog kvaliteta uglavnom dostupna prosečnim građanima, što je pozitivno jer svaki narod bi trebalo da ima mogućnost da koristi svoje tradicionalne proizvode.