Posle 5

U okviru jubilarne desete Noći muzeja, u subotu 18. maja u Pozorišnom klubu Zeleno zvono u Zrenjaninu  od 19h biće otvorena izložba Prostorni apsurdi: Studija slučaja Zrenjanin, na kojoj će biti predstavljeni radovi studenata prve godine doktorskih studija i treće godine osnovnih studija Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Da li nova ekonomija stvara novu politiku? U prošlosti, nejednakost je obezbeđivala ekonomsku energiju za politiku. Danas se nejednakost promenila, i u pogledu sirovog bogatstva i u pogledu radnog iskustva.

Na samom vrhu društvenog poretka nalazi se ozloglašena generacija koja je stekla ogromno bogatstvo. Još veće posledice ima klasna podela na one koji profitiraju od nove ekonomije i na one u sredini koji ne profitiraju. Na primer, analitičar rada Robert Rajh govori o dvoslojnom društvu u kome su se od nepokretne srednje klase razdvojili „elita što poseduje veštine“, „gospodari informacija“ i „simbolički analitičari“.
Alen Turen ističe kako se pri dnu pojavljuje klasna razlika između onih radnika – većinom doseljenika u nezvanične, „sive“, sektore ekonomije – koji za sebe nalaze mesta u fluidnoj ili fragmentiranoj ekonomiji i tradicionalne radničke klase koju su nekada štitili sindikati ili poslodavci u piramidalnim institucijama, a sada imaju manje prostora za manevar. U sredini su ljudi koji se plaše da će ih zameniti, skrajnuti ili potceniti. Institucionalni model budućnosti ne obezbeđuje im životnu priču, niti garantuje sigurnost u društvu. U društvu mreža njihove neformalne mreže su slabe. U doba socijalnog kapitalizma, uzrok pritisaka na ekonomski sistem bio je ressentiment. Ovom rečju se označava skup emocija, pre svega verovanje da se ne postupa pravično s ljudima koji su igrali prema pravilima. Resantiman je snažno socijalno osećanje koje teži da se odmetne od svojih ekonomskih korena – ono uzrokuje ozlojeđenost zbog pokroviteljskog stava elite, ili bes prema Jevrejima ili drugim unutrašnjim neprijateljima koji kao da su ukrali društvene nagrade na koje nemaju pravo. U prošlosti, upravo zbog resantimana, religija i patriotizam postali su oružje osvete. To osećanje nije nestalo. Danas u SAD resantiman može pružiti objašnjenje zašto je toliko mnogo radnika, nekadašnjih umerenih levičara, prešlo na krajnju desnicu.

Premda stvaran, resantiman mi izgleda prilično skučeno da bi poslužio kao veza između ekonomije i politike, jer su materijalne nesigurnosti mnogo veće od osećanja ozlojeđenosti prema nosiocima nestabilne promene. Ekonomija je i učitelj: mogli bismo prodreti dublje u svakodnevno ljudsko iskustvo ako istražimo upečatljive načine na koje ljudi uče kako da konzumiraju ono što je novo – novu robu i usluge – i onda se zapitamo: „Da li ljudi zaista kupuju političare onako kako kupuju odeću?“ Možda ne moramo posmatrati građanina samo kao ljutitog glasača, već kao potrošača politike koji je suočen s pritiscima da nešto kupi. Potrošnja nas dovodi do suštine nove ekonomije, i naročito do gigantske firme Wal-Mart, globalnog trgovca na malo sa sniženim cenama. U 2004. godini firma je imala 1,4 miliona radnika širom sveta; ostvarila je prihod od 258 milijardi dolara, što je „dva procenta bruto američkog proizvoda i osam puta više od prihoda Microsofta“. Ta nova kompanija je sklopila posao s novim dobavljačima, pri čemu se oslanja na kinesku proizvodnju koja se sve više razvija, i rad zasniva na naprednoj tehnologiji. Institut Makinsi izdvaja Wal-Mart kao sam vrh među savremenim firmama, jer njena produktivnost potiče od „neprestanih inovacija menadžera“ koji su moć skoncentrisali u središtu tog diva, oslabili su sindikate, a radnike tretiraju kao da su privremeni radnici pod ugovorom. Ovaj megalit privlači potrošače jer se tu na jednom mestu nalazi sve što bi oni poželeli da kupe – odeća, oprema za auto, hrana, parfemi, računari… Centralizovanje naredbe ogleda se i u položaju kupca koji u Wal-Martu može sve da dobije odmah, a odeća je na samo nekoliko koraka od računara. Iako su, prema mom iskustvu, zaposleni vrlo predusretljivi, klasa prodavaca se izgubila u Wal-Martovom procesu stvaranja potrošačkog okruženja: tamo nema neposrednog nagovaranja i ubeđivanja. U tome je ova firma slična drugim vrhunskim birokratskim firmama koje su uklonile srednje, posredničke slojeve zaposlenih. Odluka o tome koji proizvod po sniženoj ceni mušterija treba da kupi svodi se na globalnu sliku i marketing.
Iako izgleda apsurdno, pitanje o ekonomiji i politici možemo prepraviti da glasi ovako: da li ljudi kupuju političare onako kako kupuju u Wal-Martu?
Da li se centralizovani stisak političkih organizacija pojačao na račun lokalnih, posredničkih političkih partija? Da li je prodaja političkih vođa počela da podseća na prodaju sapuna, tj. na prodaju brendova koji se odmah prepoznaju i koje politički potrošač samo izabere s police?
Ukoliko su odgovori na iznesena pitanja potvrdni, onda marketing postaje srž politike, a to je loše za politički život. U samoj ideji demokratije sadržani su pregovaranje i neposredna rasprava; pažljivo razmatranje važnije je od ambalaže. Sledeći takav tok misli, s gorčinom bismo mogli primetiti da se sada svi zavodljivi trikovi reklamiranja primenjuju kako bi se prodale ličnosti i ideje političara. Isto kao što reklamiranje retko kad oteža kupcu odluku da nešto kupi, tako i političari omogućavaju da ih lako kupe.

Upravo o tom očiglednom odgovoru hoću da raspravljam. Nije reč o tome da je on pogrešan, već da nova ekonomija umnogome komplikuje i marketing i politiku. Wal-Mart svakako nepravično postupa prema svojim radnicima, ali zato udovoljava stvarnoj potrebi svojih kupaca. Samo snob bi s visine gledao na jeftine proizvode. Treba li onda da s visine gledamo na „jeftinu“ politiku? Politička verzija megamarketa mogla bi da bude represivna za lokalnu demokratiju, ali i da omogući, kao što to čini reklamiranje, fantaziju za pojedinca; da uništi sadržaj i suštinu politike, ali da podstakne zamišljanje promene.
Za politički korektne to je jednostavno banalna pomisao. Međutim, avatari novog kapitalizma jasno tvrde kako nove strukture računaju na zamišljanje promene. U najmanju ruku, morali bismo da prihvatimo ideju o tome da se političari danas nalaze na tržištu i da postoje institucije koje ih prodaju – priznajem da mi je teško da prihvatim takvu ideju, jer je gubitak lokalne, posredničke politike zaista nenadoknadiv. Ukoliko ekonomija nastavi da se kreće ka modelu vrhunskih organizacija, a politički ideali zaostanu za njom, onda će ideal postati samo nemoćno žaljenje.
Pesnički rečeno, potrošačka strast samu sebe sagori i to sopstvenom snagom. Ako to kažemo malo prizemnije, koristeći stvari, mi ih potpuno trošimo. Možda strasno želimo haljinu, ali nekoliko dana nakon što je kupimo i nosimo, taj odevni predmet znači nam manje nego pre. Ovde je imaginacija najjača kad se nešto iščekuje, a sve slabija kako nešto počnemo da koristimo. Današnja ekonomija osnažuje takvu vrstu strasti koja samu sebe troši, i u trgovačkim centrima i u politici.

U dvadesetom veku pojavila su se dva objašnjenja strasti koja samu sebe troši, ali nijedno nije sasvim zadovoljavajuće. Jedno objašnjenje bilo je „pokretač mode“, što znači da su ljudi u oblasti reklamiranja i masovnih medija shvatili kako da oblikuju želje da bi ljudi osetili nezadovoljstvo onim što imaju. Takav stav je vrlo uspešno zagovarao Vens Pakard u studiji objavljenoj polovinom prošlog veka pod nazivom Skriveni ubeđivači. Ovde je marketing zlo. Drugo objašnjenje glasilo je „planirano zastarevanje“, što znači da stvari nisu pravljene da bi trajale, tako da potrošači imaju razloga da kupuju nove stvari. Na ovo drugo objašnjenje imale su upliva američka automobilska industrija i industrija odeće – automobili su bili loše zavareni, odeća loše zašivena, pa je ta roba postajala stara nakon dve-tri godine upotrebe. Ovde je proizvodnja zlo.
Iako su oba stava vredna, i u jednom i u drugom polazi se od pretpostavke da potrošač ima pasivnu ulogu – da je obična igračka u svetu reklamiranja ili zatočenik bezvrednih objekata. Ipak, promene u radu i traganje za talentom pokazuju da bi pojedinac mogao imati aktivniju ulogu u strasti koja samu sebe troši.
Potrošnja robe igra ključnu ulogu u davanju legitimnosti tim iskustvima. Kad ljudi dođu da kupe stvari, izgleda poželjno isticati strast koja troši samu sebe. To se odvija na dva načina, jedan je očigledan, dok je drugi tananiji. Stvaranje brendova je očigledan način, a tananiji kroz dodeljivanje snage (potentnosti) i potencijala stvarima koje se kupuju.
U studiji o potrošačkoj želji Šeron Zukin predstavila je praktičnu dilemu kupovine na sledeći način: „Potrošaču nedostaje poznavanje proizvodnje koje su prethodne generacije imale.“ Konkretno, „šezdesetih godina, Amerikanci više nisu znali kako se muze krava, peku pereci, sastavlja umanjeni model automobila ili drveni sanduk“. Za Šeron Zukin to je značilo da je osobi koja nastoji da inteligentno kupuje potrebno novo razumevanje fizičkih stvari: „umesto poznavanja proizvodnje… poznavanje zanata“, pri čemu ona misli na „čulno uvažavanje kvaliteta proizvoda, umereno poznavanje različitih tehnika proizvodnje, te maštu za osmišljavanje pozadine ’proizvoda’ – društvene priče kulturne tradicije iz koje proizvod dolazi.“ Drugim rečima, savremeni potrošač mora da razmišlja kao zanatlija, a da pri tom nije u stanju da uradi ono što zanatlija može.
U idealnoj situaciji, to bi trebalo da bude istina. U stvarnosti, jedna prednost Wal-Marta, posebno u njegovim vlastitim proizvodima, leži u praktičnom karakteru prodavnica – beskrajnim redovima polica do vrha napunjenih stvarima o kojima kupac mora nešto znati kako bi mogao da ih odabere. U drugim pristupima marketingu trude se da spreče potrošača da kao zanatlija razmišlja o korisnosti proizvoda. Umesto toga, kroz stvaranje brenda nastoji se da osnovni proizvod koji se prodaje globalno izgleda upečatljivo i da se prikrije istorodnost. Načini da se to uradi danas su mnogo složeniji nego što to pokazuje Pakardov koncept „pokretača mode“.

Danas proizvodnja na globalnom nivou primenjuje „izgradnju platforme“ robe, od automobila, preko računara, do odeće. Platforma se sastoji od osnovnog objekta na kome se izvode male, površinske promene kako bi se taj proizvod pretvorio u određeni brend. Proizvodni proces nije onaj poznati industrijski proces s masovnom proizvodnjom. Savremena tehnologija može brzo promeniti oblik ili veličinu boca ili kutija. Sadržaj može biti preuređen mnogo brže u elektronskoj proizvodnji nego na tradicionalnim montažnim trakama za koje su se alati proizvodili da služe za samo jedan posao.
Takve promene utemeljene na modernoj platformi proizvođači nazivaju „pozlaćenim“, i to viđenje je tačno. Da bi prodao u osnovi standardizovanu stvar, prodavac će povećati vrednost sitnih, brzo osmišljenih i napravljenih razlika, tako da bude bitna samo površina. Brend mora značiti potrošaču mnogo više nego sam proizvod.
Automobilska industrija je dobar primer. Velike kompanije kao što su Folksvagen i Ford, mogu da proizvode, a to i rade, verzije globalnog automobila — osnovnu platformu karoserije motora i ključnih delova – i da zatim pozlate površne razlike. U ovakvoj proizvodnji grubi poslovi sastavljanja platforme najčešće se izvode u zemljama u razvoju gde su plate niske, dok će se poslovi finalizacije obavljati specijalizovanim pogonima bliže lokalnom tržištu. Računari nastaju na isti način: čipovi, štampane ploče i kućišta proizvedena na zajedničkoj platformi daleko od tržišta, postaju brend kad se nađu vremenski i prostorno bliže tržištima.
Problem proizvođača koji proizvodnju temelji na platformi jeste kako da diferenciranje učini profitabilnim. Šimpanze i ljudi dele oko 96% DNK genetičkog materijala. Kompanija Folksvagen mora da ubedi potrošače da razlike između Škode i Audija – koji dele oko 90 procenata industrijske DNK – opravdavaju prodaju top modela po više nego dvostrukoj ceni u odnosu na osnovni model. Kako razlika u sadržaju od 10% može da se naduva na razliku od 100% u ceni? Ovaj problem se može uporediti sa sličnim problemom koji se javlja u pružanju usluga: brzina aviona može se uzeti kao platforma usluge. Karta za poslovnu klasu na letu preko Atlantika u proseku je od četiri do pet puta skuplja od karte u ekonomskoj klasi, ali poslovni ljudi ne dobijaju četiri do pet puta više prostora ili toliko bolju uslugu – da ne pominjemo kako je brzina leta ista u svim kabinama. S druge strane, ni Škoda ni Audi neće brzo postati istrošeni automobili. Njihove platforme su vrlo dobrog kvaliteta. Ta zadivljujuća činjenica o proizvodnji predstavlja ekonomsku pretnju. Kada bi kompanije isticale samo vrednost koju imaju korišćenje i posedovanje, prodale bi manje automobila, a zanatlija-kupac, kako ga vidi Šeron Zukin, naginjao bi ka kupovini Škode.
Zbog toga je izgradnja imidža na detaljima postala vrlo važna za proizvodnju profita. Ako se razlike mogu na izvestan način uvećati, posmatrač će doživeti potrošačku strast.
U oglasima koji se objavljuju u Velikoj Britaniji Škoda se predstavlja kao stvar sama po sebi, automobil je jasno prikazan spolja i iznutra, često s mnogo propratnih informacija koje zaokružuju prezentaciju. Za razliku od toga, Audi se najčešće prikazuje s vozačevog mesta. Oglasi imaju malo teksta, a krajolik se menja od oglasa do oglasa, zavisno od toga da li je skuplji model kabriolet ili limuzina koja jednako dobro izgleda i u Sahari i u trgovačkom centru. U mozgu kupca ta vizuelna razlika treba da prekine svaku vezu između Škode i Audija.
Skretanjem pažnje sa činjenice šta objekt, zapravo, jeste proizvođač se nada da će prodati asocijacije na njega. Stalnim menjanjem prizora koji se vidi kroz prozor, proizvođač se nada da će istaknuti „užitak u vožnji“, što je proces koji se neprekidno menja jer se u različitim brendovima i modelima nude različiti pogledi kroz prozor automobila. Naravno, u funkcionalnom smislu, to je ekvivalentno tvrdnji da putnici u poslovnoj klasi putuju preko Atlantika brže nego putnici u zadnjem delu aviona. Svako stvaranje brenda suočeno je sa izazovom da se pomoću promene kontekstualizacije osmisle varijacije na tu iluzornu temu.
Pozlaćivanje je promenilo period planiranog zastarevanja kakav je bio definisan pre pola veka. Kada je V. Edvards Deming razradio svoje ideje o upravljanju totalnim kvalitetom, susreo se s proizvodnom stvarnošću u kojoj kupci prihvataju oštećene proizvode kao nešto normalno – poput današnje situacije kada korisnici prihvataju kao normalan loš početni kvalitet softverskih proizvoda. Japanski proizvođači automobila i elektronike koji su reagovali na Demingove ideje, tragali su za načinom da naprave proizvode koji neće zastareti i tako su formirali novi prostor na tržištu. Kompanije kao što su Toyota i Sony izvrsno su u tome uspele. Njihove mašine su tačno „odgovarale nameni“, kako se Deming izrazio. To ima dvostruki smisao: mašina radi upravo ono za šta je namenjena i to radi na robustan način, kao kad je sportista spreman za takmičenje. Automatizovana proizvodnja i elektronsko nadgledanje proizvoda od tada su omogućili da upravljanje totalnim kvalitetom danas bude normalna pojava.
Problem je u tome što potreba za proizvodom opada kada se dosegne visoki standard. Ovaj izazov je na neki način već poznat. Kada je dvadesetih godina prošlog veka Henri Ford objavio da kupac može dobiti bilo koji Model T automobila sve dok je crne boje, njegov sin Edsel Ford tvrdio je kako boje donose profit. Danas je novina učestvovanje kupca u procesu isticanja razlika. Ovde prelazimo s pitanja šta marketing namerava na pitanje zašto kupci reaguju.
Potrošač nastoji da nađe podsticaj razlikujući proizvode koji sve više liče jedni na druge. U tome podseća na turistu što putuje od jednog grada do drugog koji potpuno liči na prvi, ulazi u iste prodavnice i u njima kupuje iste proizvode. Ali on je putovao: za potrošača stimulacija je u samom kretanju. Sociolog Gi Debor mislio je kako to pokazuje šta potrošač radi stvarima – menjanje želje postaje, poput putovanja, neka vrsta prizora; nije bitno što su kupljene stvari iste sve dok potrošač ima osećaj da se pomera. Sociolog Erving Gofman u svojim najnovijim studijama o reklamiranju više uvažava ulogu potrošača. Istakao je kako su najprefinjeniji oblici publiciteta „dopola naslikane slike“ koje pozivaju potrošača da se uključi i dovrši je. To čine ironični oglasi, isto kao što čini prodaja automobila tako što se prikazuje Sahara ali ne i automobil. Za Debora i Gofmana rezultat je isti. Potrošača u to uključuju vlastita mobilnost i mašta. Pokretljivost i nepotpunost jednako potpiruju maštu, dok je nepromenljivost i čvrstoća prigušuju. Potrošač učestvuje u stvaranju brenda i u toj ulozi on predstavlja pozlatu, a ne platformu koja je bitna.
Kao osobi koja je više sklona Škodi, teško mi je bilo uzeti za ozbiljno takav pogled, sve dok nisam prisustvovao skupu konferencija o votki u jednoj marketinškoj agenciji iz Njujorka. Osnovna činjenica o votki jeste da nema ukus, a gotovo ni miris. Nekoliko nedelja prisustvovao sam agoniji kreativnog tima dok je pokušavao da osmisli prodaju novog brenda tog anonimnog alkoholnog pića. Onda su došli do rešenja: seksi slike muškog i ženskog stomaka sa imenom proizvoda, bez ikakve naznake koja vrsta proizvoda je posredi. Od potrošača se očekivalo da to sam zaključi. Briljantnost kampanje je, očigledno, u tome što će se slike stomaka menjati svakog meseca i tako izazvati, kao što mi je jedna osoba objasnila, „složene asocijativne efekte“. (Nekoliko članova kreativnog tima, koliko sam primetio, pilo je alkohol.)
Iako oglašavanje koje poziva upotrebu mašte nije odlika savremenog društva, ono danas ima specifičnu težinu. Na primer, Marksovoj izjavi „sve što je čvrsto pretvara se u prah“, izrečenoj na prvim stranicama Kapitala, data je kao protivteža sasvim drugačija analiza fetiša prema robi. Za Marksa, svakodnevne stvari su se čudom pomešale s ljudskim značenjima koja obitavaju u nekoj vrsti ličnog muzeja čiju zbirku potrošač stalno povećava. Potrošač je gomilao svoje blago, njegov cilj je bilo akumuliranje. Najmanje od svega potrošač je želeo da napusti fetiš u koji je uneo toliko samoga sebe. Danas, u vrsti potrošnje koju opisuju Debor i Gofman, predavanje objekta se ne doživljava kao gubitak. Napuštanje se više uklapa u proces pronalaženja novih podsticaja – objekata koje je naročito lako napustiti pošto su oni, u osnovi, standardizovana roba.
Zbog toga se pojavljuje strast koja samu sebe troši. Treba li podrugljivo gledati na taj poziv da maštamo? Istinski pragmatičar bi to uradio, jer više voli da živi u svom praktičnom svetu koji otelovljuje Škoda. Istinskom zanatliji bi možda bilo svejedno, sve dok je roba dobra. Ali sloboda od posedovanja je takođe neka vrsta slobode. Da bi se gledalo napred, zar ne bi bilo bolje za građane da glasaju za ono što bi moglo predstavljati zajedničku imaginaciju, umesto da glasaju za zaštitu konkretnih interesa kako bi zaštitili ono što već poseduju?
Sve u svemu, potrošačka strast ima dva oblika: aktivno učestvovanje u zamišljanju i uzbuđenost zbog potentnosti proizvoda. Potrošač koji se uključi u marketinšku igru zamišljanja može izgubiti osećaj za proporciju, zamenjujući platformu, kao pravu vrednost, pozlatom. Da li slavljenje potentnosti predstavlja rizik – kako za firme, tako i za pojedince? U vreme monopola i trustova u Americi magnati poput Karnegija i Rokfelera pokušavali su da preuzmu kontrolu nad razuzdanim dinamizmom tržišta jer su želeli učešće malih dobavljača a ne konkurenata koji su se uživeli u preduzetničku fantaziju da i sami postanu Rokfeleri. Slična je bila Bizmarkova namera da stvori postojane birokratije: ako bi radnici i vojnici osećali da su ispunjeni svim vrstama neiskorišćenih, nedefinisanih mogućnosti, više ne bi predstavljali prepreku. Danas, u vrhunskim organizacijama, ideologija potentnosti može sugerisati menadžmentu buduće mogućnosti mnogo veće od ovih koje sada poseduje. U ostvarivanju planova menadžment može postati više centralizovan i naredbodavan, dok bi zaposleni sve više gubili ili, kao u slučaju BBC-ja, više ne bi bili sigurni kako mogu opstati.
Etos potentnosti može učiniti kompanije ranjivima kao kada investitori u njima vide neku nedefinisanu mogućnost rasta. Istorija spajanja i preuzimanja zagađena je kompanijama kao što je Sunbeam Corporation, koja je vrlo dobro poslovala dok je proizvodila jednostavne aparate za domaćinstvo, sve dok maloj grupi bogatih investitora nije palo na pamet da bi se od nje mogla napraviti mnogo važnija kompanija. To je kompaniju gotovo odvuklo u propast. Firma se može ponašati i kao potrošač koji doprinosi potrošačkoj strasti, odbacujući stvari koje dobro rade.
Ali i dalje mašine koje sam opisao – iPodi, terenci, računari pretrpani programima koji se ne koriste – privlačni su mašti na pozitivan način. Isti efekat imaju i megacentri kao što je Wal-Mart. Čistunca muči sumnja, a mi želimo zadovoljstvo. Opisao sam zadovoljstva koja kod potrošača izazivaju stvari, nametnuta zadovoljstva od kojih bi trezveni praktičar zazirao, a to bi bez sumnje i trebalo da uradi. Izjava „samo nebo je granica“ mogla bi se braniti na političkom terenu. Ljudi bi se mogli osloboditi zahvaljujući sanjarenju o nečemu izvan rutina i ograničenja svakodnevnog života. Na isti način bi mogli biti oslobođeni zahvaljujući osećanju da su iskoristili i iscrpli te savršeno funkcionalne načine koji su im omogućavali da se provuku. Zar se ljudi ne oslobađaju kada na nivo duhovnog uzdignu ono što znaju, što koriste ili što im treba? Potrošačka strast može biti drugo ime za slobodu.

Prevod sa engleskog: Aleksandra Stojanović

(Iz knjige Ričarda Seneta Kultura novog kapitalizma, Arhipelag)

Već godinama se kineski farmeri, inženjeri, ali i poslovni ljudi, ambiciozno bave inovatorstvom. Samo neki od njihovih „uradi sam“ projekata su podmornica napravljena u kućnoj radinosti, helikopter, roboti, oružje i mnoge druge zanimljive stvari.

Na ovoj stranici možete videti sve ove neobične sprave poput podmornice koju je napravio Žang Vui, kineski farmer zainteresovan za nauku, koji je inače kreator već 7 podmornica od kojih je jednu prodao neimenovanom biznismenu za 15,855 dolara. Njegove podmornice mogu da zarone na dubinu od 20 do 30 metara a u vodi mogu da izdrže oko 10 časova.

Abuladžon, jedan od pripadnika azijatske turske etničke grupe Ujgura, vozi džinovski motor koji je sam napravio. Motor je dugačak 4,3 metara a visok 2,4 metra a iz nekog razloga nemoguće je voziti ga po ulici.

Sedamdesetogodišnji Zu Miorong izgradio je pak tobogan koji prati stepenice za brzu evakuaciju iz jedne šangajske zgrade. Trebalo mu je dve godine da dizajnira i izgradi tobogan za spašavanje stanara čije živote ugrožavaju požari. Došao je na ideju posle požara u zgradi u kojoj je živeo.

Kineska Nojeva barka teška je šest tona i izgleda kao lopta prečnika četiri metra. Njen kreator Jang Zongfu kaže da u njoj tri osobe (dakle prosečna kineska porodica), sa spakovanom hranom i vodom, mogu da prežive 10 meseci. Unutra ste inače zaštićeni od toplote, vode i drugih spoljnih uticaja.

Osim toga, postoje i izumi poput maske (za lice) protiv sunčanja, polu invalidskih kolica polu bicikla, helikoptera domaće proizvodnje koji izgleda kao da je napravljen od papira, bicikla kojim se može plutati po reci i mnogih drugih pronalazaka koji će vam, sigurni smo, izmamiti osmeh na lice.

U jednom delu Dečjeg muzeja na beogradskom Dorćolu, mališani mogu da opipaju drvene i metalne igračke svojih baka i deka, a u drugom da zavire u detinjstvo svoje dece koja će, uz sada jedva poznatu tehnologiju, plesati sa 3D dinosaurosima. Postavka u kojoj se pipkanje i „komuniciranje“ sa eksponatima zdušno ohrabruje – izgrađena je na sasvim drugačijem konceptu učenja od onog koji deca dobijaju u školi – i traži od njih slobodu mišljenja i delanja.

Više od 30 miliona ljudi godišnje poseti preko 350 dečjih muzeja širom sveta. Od pre pola godine i mi spadamo u ovu statistiku – usred Dorćola u zgradi Muzeja nauke i tehnike smešten je Dečji muzej, u čijem se prizemlju, na 150m2 nalaze dve celine – muzej igračaka sa 150 eksponata iz perioda od 1920 – 1970. godine i interaktivni sadržaji koji angažuju odveć tehnološki naprednu decu.

Za razliku od drugih muzeja, u njemu važi pravilo – molimo vas da dirate predmete, kaže direktorka Muzeja nauke i tehnike Sonja Zimonić, i dodaje: “Učenje u muzejima i galerijama i drugim ne-školskim ustanovama zove se neformalno učenje i učenje po slobodnom izboru (free-choice learning). Ono se veoma razlikuje od učenja apstraktnih ideja iz knjiga, jer uzima u obzir i okruženje i motivaciju posetioca. Dečji muzeji su mesta na kojima deca uče kroz igru i istraživanje u okruženju kreiranom samo za njih. Teorijski pristup na kojem je baziran ovakakv koncept muzeja je da se fizička aktivnost smatra obrazovnom aktivnošću, posebno u ranom detinjstvu. Politika diranja predmeta na postavci, interaktivnost i rukovanje i korišćenje nekih od njih, predstavljaju posebnu sponu između muzeja, predmeta i posetioca”.

U postavci igračaka su plišane, drvene ali i mehaničke igračke na navijanje, kao i modeli parne mašine i železničke stanice. Zidovi sobe sa igračkama ukrašeni su policama u kojima je smešteno mnoštvo plišanih medvedića, u njenoj sredini je kolekcija automobilčića, od najmanjih kakvih se svi sećamo iz detinjstva, do većih limenih primeraka, kakve poseduju pasionirani kolekcionari. Postavka je prilagođena deci visinom postamenata i dostupnošću predmeta, a planirano je i njeno proširenje sa još dve celine sa igračkama. Do sada je Dečji muzej, kao i Muzej nauke i tehnike, najveći deo svog fonda prikupio putem poklona preduzeća, fabrika, univerziteta, individualnih kolekcionara i sugrađana.

Amose, je li to bio elektricitet?

Muzej nauke i tehnike razvija i pedagoške programe namenjene učenicima različitih uzrasta. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da su deca i mladi veoma zainteresovani za ovakav vid učenja, kojim se, prema rečima Sonje Zimonić, na vreme kod dece razvijaju navika i želja da posećuju muzeje: “Ove ustanove dokumentarno uz adekvatnu edukaciju obrazuju humanističku ličnost, spasavajući nas jednodimenzionalnosti kao opšte odlike čoveka tehničko-potrošačke civilizacije”.

To se ne postiže samo izložbenom delatnošću – u Dečjem muzeju održavaju se i radionice na kojima se donekle obrazuje i karakter mališana. Jedna od njih zove se “Ruka u testu” i služi za naučno opismenjavanje sve dece, a ne samo talentovane. “Učenici realizuju eksperimente, uz pomoć voditelja radionice, kako bi neposredno razumeli naučne principe na kojima su bazirane igre Pliva-tone, Voda, Vazduh, Elektricitet i Napravi boje. Tokom poslednjih 18 meseci, od kada se radionice održavaju u Muzeju, u njima je učestvovalo oko 35 škola sa preko 1.000 dece”, kaže Zimonić. Naredne godine trebalo bi da pokrenu nove edukativne i kreativne radionice u saradanji sa predškolskim ustanovama na teritoriji Beograda. Teme predviđenih radionica su: Ja u ulozi, Moj organizam čudan mehanizam, Orijentacija u prostoru, Nekad i sad, Napravi sam svoju igračku, Moja soba iz mašte, Papirni kompjuter… Uskoro će na ovim radionicama deca na zabavan i edukativan način moći da proslave svoje rođendane.

Budućnost kao muzejska postavka

Drugu celinu Dečjeg muzeja čini interaktivni deo postavke kroz primenu nove tehnologije pod nazivom Proširena stvarnost (Augmented reality) – koja informacije iz stvarnog sveta kombinuje sa računarski generisanim slikama i sadržajem i tako objedinjene ih prikazuje na ekranu računara ili mobilnog telefona. To znači da posle razgledanja starih plišanih igračaka, možete stati preko puta ekrana na kom se nalazi kamerica i tada ćete u njemu videti kostimiranog sebe, kao npr. astronauta. Još je zanimljivija igra sa velikim kockama na sredini jednog pokretnog kruga uzdignutog od poda, iz koje se može izroditi neočekivano biće. Naime, svaka kocka je deo neke slagalice, koja ima onoliko likova koliko kocka ima strana. Svih šest likova koje možete složiti su animirani i proizvode sebi svojstvene zvukove. Tako, ako kompjuter prepozna da ste tačno složili sliku medveda on će se uspraviti i početi da igra sa vama. Normalno, niko neće pustiti pravog medveda da pleše sa decom nego će se 3D meda koji u punoj veličini stoji naspram posetilaca i njihati zajedno sa njima na velikom ekranu preko puta. Najupečatljiviji je 3D dinosaurus, koji se, ako zavrtite krug na kom su kocke, vrti zajedno sa njim, a atmosferi doprinosi činjenica da su oko vas taktički raspoređeni zvučnici iz kojih glasno dopiru njegovi opaki krici. Čak i ako ste odrasla osoba kojoj je jasna ova tehnologija, može vam se desiti da kada dinosaurusov rep krene ka vama, refleksno sagnete glavu da ga izbegnete.

Njega, dinosaurusa, kaže Marko Todorović koji je autor ove postavke, deca se ponekad i uplaše, dok sa ostalim veselim junacima žele da plešu, ili čak i da ih maze.

Navikli smo da u muzeje idemo da bismo upoznali prošlost ali ovde nam se predstavila budućnost. A sve je počelo kada je konceptualni fotograf Marko Todorović nakon Festivala nauke 2011. dobio poziv za saradnju od Muzeja nauke i tehnike. “To je bilo malo nakon što sam realizovao prvu prostornu augmented reality instalaciju u ovom delu sveta. Radi se o projektu VIZION:AR koji je anticipirao koncept primene tehnologije proširene stvarnosti u obrazovanju, izdavaštvu itd. Direktorka muzeja je prepoznala veliki potencijal koji nudi ova tehnologija i pozvala me da kreiram prostornu instalaciju za Dečji muzej koji je bio u pripremi. Rezultat tog rada su interaktivne kocke odnosno AR Cube Puzzle”, kaže Todorović.

Ova tehnologija je, u nekoj rudimentarnoj formi, postojala još davne 1966. godine, ali u javnosti počinje da se pojavljuje tek posle 2000. godine, objašnjava Todorović. “Pre toga je praktično bila dostupna samo kroz literaturu. Već neko vreme se primenjuje u različitim industrijama, gde se u vidnom polju posmatrača prikazuju dodatne informacije kao neka vrsta navođenja prilikom rešavanja najkompleksnijih zahvata i zadataka, ali mislim da će najširu primenu tek pronaći kao osnova za komunikaciju u deceniji koja je pred nama. Razvoju novog medija će u najvećoj meri doprineti masovna upotreba tablet i smart telefona u prvoj fazi i augmented reality naočara koje će redefinisati način na koji doživljavamo svet oko sebe. Nešto kao pokretna slika na početku dvadesetog veka ili internet devedesetih, ali ovog puta bez “kutije” i u interakciji sa fizičkim okruženjem. Zamislite okolinu kao prazno slikarsko platno koje čeka da bude pokriveno bojom…”. Cilj ove interaktivne postavke je skretanje pažnje javnosti na neistražen prostor oko nas ali i predstavljanje vizije budućnosti u kojoj će nam identitet biti “obogaćen” mnoštvom digitalnih satelita u proširenoj stvarnosti. Na ovaj način stiče se osnovno znanje o tehnologiji koja je u ovom trenutku praktično nepoznata obrazovnom sistemu a koja će biti nezaobilazni činilac naše budućnosti.

Prema rečima Todorovića iako su deca oduševljena pojavom animiranog sadržaja u prostoru pored njih ona na njega reaguju sasvim prirodno. Ona, za razliku od odraslih nemaju fascinaciju tehnologijom jer “ono što je za nas napredna tehnologija je deo njihovog okružnja od rođenja. Čak smo primetili da očekuju i više od onog što se u ovom trenutku nudi, odnosno žele da ostvare interakciju sa digitalnim elementima koji se pojavljuju u njihovom okruženju”, kaže Todorović. Možda će i to jednog dana biti moguće. Za sada znamo da će u skorijoj budućnosti u ovom muzeju moći da se vidi kako funkcioniše najsavremenija computer vision tehnologija, odnosno – posetioci će moći da pomoću kamere na telefonu ili računaru mapiraju 3D objekte u fizičkoj realnosti.

U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.

Osim što se u kafanama jede i pije, u njima se kuju zavere i vode političke polemike, ozbiljnije nego u srpskom parlamentu. Ona je od vitalne važnosti za svakog Srbina i zato što zamenjuje administrativni sistem u kojem ništa ne može da se završi redovnim putem, dok se u kafani ne upoznaju ljudi „za protekciju“ bez koje je život običnog čoveka u Srbiji potpuni haos, pišu britanski i američki putopisci između dva svetska rata.

Putopisi o Srbiji između dva svetska rata britanskih i američkih autora nisu bili mnogobrojni, ali su obilovali opisma kafana, navodi Sanja Lazarević Radak sa Balkanskog instituta SANU u svojoj knjizi „Na granicama Orijenta“. Putopisci su isticali da se kafane nalaze na svakom koraku i predstavljaju ključnu društvenu instituciju koja u mnogome zamenjuje državu, a često i crkvu.

„Koja čaša više sasvim je dovoljna da se ovi Balkanci raspričaju, a u tim dugim, naizgled besmislenim razgovorima krije se obilje korisnih političkih informacija. Putnik sa malo više radoznalosti, ako se potrudi da ostane trezan u pijanom balkanskom ambijentu, mogao bi da sazna mnogo toga: koliko Srbi vole ili mrze Engleze, koliko i šta duguju Rusiji i Rusija njima, šta komunisti misle o monarhistima i obrnuto, poštuju li se kralj i otadžbina, da li se o njima pričaju vicevi, jesu li studenti revolucionarni element srpskog društva, ili je to samo još jedan mit… Saznaće i kakav je standard stanovništva i hoće li uskoro početi novi rat, da li će neko od vladara biti ubijen, ili je to samo predrasuda o Balkancima da su im politička ubistva hobi. Ležerni, svakodnevni ambijent srpske kafane je ustvari mesto na kojem se vode ozbiljne i žestoke političke polemike, i da u tom ambijentu nema alkohola, kafana bi u pogledu ozbiljnosti rasprava o stvarnom stanju zemlje i odlukama od kojih zavisi njena budućnost, bila daleko ozbiljnija institucija od srpskog parlamenta“, piše Dejvid Futman, britanski diplomata, koji je neposredno pre stupanja na dužnost u Srbiji bio pripadnik MI6 britanskog ministarstva spoljnih poslova.

Morbidna jela izvrsnog ukusa

U kafanu se dolazi svakog dana i u svako doba, konstatuje i američki novinar Dadli Hitkot. Kafana okuplja sve pripadnike društva, i skoro svaki Srbin može sebi da priušti jutarnju kafu ili rakiju, „kojom se na rubu Evrope obično otvaraju oči“. Hitkot ističe prljavštinu i nedostatak komfora u većini srspkih kafana, buku, smeh i ogromne količine duvanskog dima, što ne umanjuje uživanje posetilaca. Zaključuje da lokalne kafane „apsorbuju“ i svakog stranca koji dođe na Balkan, a one u Beogradu sistematizuje po društvenom statusu posetilaca. „Kafana „Srpski kralj“ okuplja srednju klasu i glasne Nemce i ima bogatu kolekciju raznih ljudi. U vodećem gradskom hotelu „Excelsior“ možete sresti hrvatske ministre, bivše minsitre i njihove šegrte. U „Palas“ dolaze Jevreji – poslovni ljudi iz Budimpešte i Vojvodine, dok je „Ruski car“ rezervisan za grupu lokalnih Jevreja. Tu možete sresti i devojke koje u kabareima dobro zarađuju. Ipak, za pravog, stoprocentnog Srbina, sve su to mesta sumnjivog morala, pa on odlazi drugde. Srpski zvaničnici, advokati i lekari posećuju „Moskvu“, a niži sprat ovog hotela ostavljen je onima koji vode noćne poslove. Za pravog Srbina, „Kolarac“ je, takođe, dobro mesto. Političari, novinari i glumci odlaze u „Srpsku krunu“, univerzitetski profesori sede u „Grčkoj kraljici“, a najviđeniji ljudi u „Velikoj Srbiji“. Među beogradskim kafanama nalaze se i dva „Londona“, u istom bloku.U hotel „London“ dolaze Crnogorci. Podrumi spadaju u posebnu kategoriju, po pravilu se zatvaraju u devet i u njima, navodno, nemate obezbeđeno mesto za sedenje“.

Kafana je čak i u periodu najizraženije ekonomske krize od suštinskog značaja za svakodnevnicu svakog Srbina, čak i za onog najsiromašnijeg, piše britanski novinar i prevodilac Lavet Filding Edvards. On je zapanjen „morbidnim jelima izvrsnog ukusa“, kakvi su škembići i prasetina, „koja deluju kao bebe na ražnju“, ali i iznenađen tolikom količnom hrane „po svačijem ukusu i za svačiji džep“. Putopisac ističe orijentalno nasleđe koje se prepoznaje u sporosti, rastegnutom vremenu koje Beograđani provode u kafanama i paradoksalnom preplitanju haosa i uređenosti. Uprkos zapadnoj spoljašnosti, šarenim reklamama, kafi sa šlagom i belim kiflama, atraktivnim fasadama ili elegantnim izlozima po uzoru na one u Londonu i Parizu, beogradska kafana čuva nešto od starog Orijenta. Umesto u sudovima i policiji, na šalterima i u kancelatijama, najvažnije poslove Beograđani obavljaju u kafanama, što Edvards opisuje kao zanimljivo i egzotično, ali i preteće istočnjačko ponašanje.

Bez protekcije loše vam se piše

Futman, takođe, primećuje da u Srbiji nije moguće ostvariti pravo na penziju, platu, potpisati ugovor ili dobiti neophodna dokumenta redovnim putem, već isključivo uz lične kontakte koji se najpre uspostavljaju u – kafani. „Kontakt se zove protekcija, a bez nje nastaje haos u životu običnog građanina. Bez protekcije ministarstva će pred vama samo podizati koridore, a pojedinac će uzalud lutati od vrata do vrata, nadajući se nekom rešenju. Ako vas zvaničnici poznaju, sve će učiniti da vam pomognu. Ako nije tako, loše vam se piše. Kako bi se saznalo ko je kome i preko koga šta učinio, ko treba kome da zahvali ili mu uzvrati uslugu, kao i ko je u srodstvu sa kim i kolike su šanse da se ostvari protekcija, odlazi se u kafanu preko puta Narodnog pozorišta“. To je kafe „Riunione“, objašnjava Futman, gde se pred ručak sjati pola Beograda. „Tu su ljudi koji obavljaju poslove i oni za koje ti poslovi treba da budu obavljeni. To su oni koji nešto mogu da srede u nekom ministarstvu i oni kojima nešto treba da bude sređeno. Zato ovde dolaze političari i njihovi prijatelji, novinari, lokalni i strani. Svakome nešto treba“. Ova mesta su putnicima zanimljiva jer ih posećuju neobični ljudi koji u prvi mah traže cigaretu ili šibicu, da bi nastavili da raspredaju o tragičnoj životnoj sudbini koja ih je zadesila jer nemaju protekciju. To je u kafanama ovog tipa i način da se do protekcije dođe, napominje engleski diplomata.

Zapadni uticaj je samo fasada, ispod nje je malo promenjen istiočnjački mentalitet. „Prosečan stanovnik Beograda ne brine ako na nešto treba da čeka. Za njega je to prirodna funkcija kao i disanje. Ljudi koje lično ne poznajete jedva da su imena. Pokretanje bilo kog pitanja na Balkanu podrazumeva traženje ličnog kontakta – tako je u njihovom poslu, u njihovoj politici, tako je u svakom njihovom režimu ma kako on sebe nazivao. I sve se to veoma često obavlja u kafani. Sporo, uz ručak, piće, kafu, cigaretu…. Zato kafana ostaje mesto od vitalnog značaja za svakog Srbina, jer je kafana mesto gde se završavaju svi poslovi“.

Samo galame, a ništa ne menjaju

Kao što je Srbima prirodno da čekaju, prirodno im je i da svaki čas ulaze u konflikt sa vlašću i međusobno, jer „svaki Srbin je političar“. Paradoks je što niko ne očekuje da će pobune doneti stvarne promene, zaključuje Dejvid Futman. „Sve počinje jednog običnog jutra, uglavnom spontano. Nekoliko stotina studenata okupira zgradu Univerziteta i pravi barikade. Policija napravi kordon i sprečava da do studenata dođe moralna podrška ili pomoć u hrani, a ako ni tada ne odustanu, kreće bitka u kojoj se studenti protiv pendreka bore stolicama. Policija ih na kraju odvodi u zatvor i nakon kraćeg vremena pušta na slobodu. Ako nemire ne izazovu studenti, to će uraditi neko drugi, a za to vreme, uprkos barikadama i saobraćajnom kolapsu, Beograđani normalno obavljaju svakodnevne poslove. Umesto istinske rešenosti da se nešto promeni, samo se podiže galama, nakon koje će se sve vratiti na staro, jer se uvek jedna ista imena smenjuju sa jedne pozicije na drugu“.

Zorica Žarković

Tekst jepreuzet  iz najnovijeg broja B&F br 97 koji će se u utorak 14.05.2013 pojaviti na kioscima

Porodica Karlsberg je na „na bazi kompleksa vitamina B” izgradila pivarsku imperiju, koja je svoju besmrtnost obezbedila zahvaljujući filantropiji.

„Karlsberg je ime koje stranac nalazi na svakoj flaši piva u Danskoj. A tako se zove i jedna od najčuvenijih evropskih gliptoteka, muzej u Kopenhagenu. Fabrikant piva imao je jednu genijalnu ideju za pomaganje danskih muzeja: on je udario mali namet na svaku flašu danskog piva, a novac koji je na taj način dobijao dao je državi za potrebe muzeja. I nije se prevario! Dansko pivo čuveno je na Severu, i Engleskoj, a i Danci, rodoljubivo, doprinose održavanju svojih muzeja. Piju svoje pivo, iz flaša, milionima. Zli jezici govore – milijardama. Ali, na tom severnom moru od piva plove vanredne slike Delakroa i grčke boginje iz doba Praksitela. Jedno demokratsko rešenje mecenata Perikla.”

Ovako je naš poznati književnik Miloš Crnjanski opisao u svojim putopisima doprinos Karla Jakobsena (1842 – 1914), pivarskog industrijalca i mecene danskoj kulturnoj baštini. Karlov otac Jakob započeo je porodičnu filantropiju „na bazi kompleksa vitamina B” – profit od prodaje piva ulagao je u Carlsberg fondaciju, čiji je i osnivač. Ovu i danas uglednu instituciju nazvao je po svom sinu s kojim je radio i bio partner dugi niz godina sve dok se, usled nesuglasica, nisu razišli (a dramatični momenti iz istorije porodice Jakobsen ovekovečeni su krajem devedesetih u veoma popularnoj danskoj TV seriji).

Jakob je bio poznat kao perfekcionista u svom poslu – želeo je da svaka flaša piva ima ujednačen i prepoznatljiv kvalitet. Da bi to postigao, 1875. osnovao je Karlsberg laboratoriju. Ono što je nastalo samo kao naučno odeljenje za poboljšanje osobina piva vrlo brzo je preraslo u gotovo renesansno mesto, gde su se susretali najsjajniji naučni umovi tog doba. Jakobovu Kuću Karlsberg nazivali si „danskom kućom Mediči” – još je samo nedostajalo da, poput ovih toskanskih vlastelina, iznedre i novog Papu.

Iskra zapaljena u požaru

Iskra filantropije Jakobsena starijeg “zapaljena” je događajem u kojem umalo nije stradao i tadašnji danski kralj Frederik VII: u noći između 16. i 17. decembra 1859. veliki deo enterijera Kraljevske palate Fredriksborg izgoreo je u požaru. Odmah nakon ove tragedije, Jakob Kristijansen Jakobsen je s neverovatnim entuzijazmom krenuo u prikupljanje donacija za obnovu zamka, a sam je, uz kraljevsku familiju, uložio najveći deo sredstava. Danci su i ovog puta pokazali sebi svojstvenu solidarnost pa je Jakob predložio danskoj kraljevskoj kući da, u znak zahvalnosti, kapije ovog dvorca otvori za svoje sunarodnike. Tako je u Fredriksborgu nastao čuveni Muzej nacionalne istorije, za čijeg patrona je postavljen preduzimljivi i darežljivi pivar.

I danas je 33 hektara Karlsberg pivare jedna od najvećih atrakcija Kopenhagena. Polovinom 19. stoleća ovo mesto je postalo okosnica prosperiteta među stanovnicima četvrti Valbi i Vesterbro, a takvu tradiciju je nastavio i sin Karl. Sa suprugom Otilijom osnovao je Ny Carlsberg Gliptoteku. U njoj su isprva bile smeštene antičke i mediteranske skulpture – Starog Rima i Grčke, Egipta i Iraka. Ovu do danas nezapamćenu zbirku umetničkih antikviteta započeo je njegov otac, a Karl ju je „pojačao” svojim favoritima: u kolekciju Gliptoteke ušao je Rodenov mislilac a pre svega najpoznatija platna impresionista i postimpresionista – Monea, Pisaroa, Degaa i Sezana, baš kao i Van Goga, i Tuluz-Lotreka. Ovde se čuvaju i najveća dela skandinavskih umetnika iz zlatnog doba danskog slikarstva prve polovine 19. veka. Muzej ne samo što poseduje neprocenjive primerke svetske umetničke baštine već je i pravi arhitektonski biser rađen po zamislima čuvenog Vilhelma Darupa. „Zasluga je pivara Karla Jakobsena i njegove gopođe Otilije da danski muzeji imaju tako velike sume novaca za čuvanje starina i za kupovanje novih umetničkih dela“, piše Crnjanski.

Gliptoteka i staro zdanje Karlsberg pivare su i danas mesta koja Kopenhagen čine neizostavnim u itinererima svakog ozbiljnijeg svetskog putnika. Danci ne zaboravljaju ni da je Karl Jakobsen pomogao izradu Male sirene, čuvene skulpture inspirisane likom iz Andersenove bajke, a zbog koje dansku prestonicu svake godine posećuju milioni turista.

U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.

Maj je kod nas definitivno mesec muzeja. Današnji dan 10. maj obeležava se kao dan Narodnog muzeja koji će svoj praznik slaviti u nažalost jedinom delu otvorenom za posetioce, Atrijumu. Tim povodom direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković najavila je da će u naredne dve godine sukcesivno biti otvarane i ostale prostorije naše najstarije muzejske ustanove.

Povodom Dana Narodnog muzeja, u Atrijumu će biti otvorena izložba „Nobody is perfect – Karikatura u delima jugoslovenskih umetnika iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu“ autorke Gordane Stanišić. Iz fonda Zbirke crteža i grafike jugoslovenskih umetnika 20. veka, javnosti će prvi put biti predstavljen izbor od gotovo 130 radova više od 20 umetnika sa bivših jugoslovenskih prostora.

Zajedno sa Narodnim muzejom naš časopis će ovih nedelju i po dana slaviti “mesec muzeja” do 19. maja, 36. po redu Međunarodnog dana muzeja. U skladu sa tim, tih nedelju i po dana ćemo objavljivati tekstove o stanju muzeja u našoj zemlji, svetlim primerima dobrog menadžmenta ovih institucija u Srbiji i inostranstvu, ali i o neobičnim inicijativama, poput one za otvaranje muzeja panka.

Ni globalizacija ni slobodna trgovina nisu se našle u nevolji zbog nekog ko se protivio ijednom od tih pitanja ili tražio način da im pristupi na prizeman način. Obrele su se u nevolji zbog bezbrižnog, romantičnog i ideološkog pristupa svojih religioznih pristalica. Unapređivanje totalitarne teorije lišene ključne uloge društvenog vođstva i samog društva moglo je samo da izazove krizu i snažnu reakciju. Optuživati one koji se protive ideologijama donekle je isto kao i kad se za katastrofu Prvog svetskog rata optužuju oni koji su kritikovali mesijanske generale poput Foša i Hejga zbog toga što nisu mogli da pobede u nekim bitkama i što u nekim bitkama nisu pobedili bez pokolja vlastitih trupa.

***

Jedan od najočiglednijih činilaca zbog kojih se posumnjalo u globalizaciju bila je teorija o nesposobnosti da se bogatstvo uveća i proširi. Mnogi poslovni lideri ubeđeni su da je celokupno bogatstvo ugroženo ukoliko se ne širi. Kofi Anan, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, otišao je 1999. u Davos da pošalje upravo tu poruku: „Istorija nas uči da se takva neravnoteža između ekonomskog, socijalnog i političkog domena ne može održavati veoma dugo.“ Kakva je to neravnoteža? Neprihvatljivi nivoi nezaposlenosti. Nesigurna radna mesta. Izrabljivački uslovi rada.

Najočigledniji neuspeh globalizacije bila je njena nesposobnost da održi zaposlenost. Ceo globalni period obeležila je visoka nezaposlenost, s brojkama koje nadmašuju porast stanovništva. OECD je 1973. imala 10 miliona nezaposlenih koji su tražili radno mesto. Do 1979. ta cifra se popela na 18 miliona. Tokom osamdesetih iznosila je između 29 i 30 miliona. Tokom devedesetih bila je oko 35 miliona. U novom veku već ide prema 40 miliona.

A to se događa uprkos činjenici da se statističke metode za merenje nezaposlenosti neprestano iznova definišu od sedamdesetih naovamo kako bi se te cifre svele na minimum. Najvažniji je porast broja dugoročno nezaposlenih, kao i broja ljudi koji se uopšte ne pojavljuju u statističkim podacima zato što više ne traže posao, ili su se ranije penzionisali ili se bore da prežive s nekoliko manjih i nestalnih honorarnih poslova odjednom. Cifre od 10 i 18 miliona iz 1973. i 1979. bile su verovatno tačne. Ali tačna cifra danas bila bi mnogo viša od objavljenih 35 do 40 miliona – u nekim zemljama bar upola veća. Sve ukupno, danas je najmanje 45 do 50 miliona nezaposlenih u zemljama članicama OECD-a.

I dok se za to često optužuje veoma realna krutost evropskih propisa, dovoljno je samo da pogledate oko sebe da biste primetili kako je situacija daleko složenija nego što to jednostavna statistika sugeriše. Realne zarade slabije plaćenih stanovnika u Sjedinjenim Državama pale su tokom osamdesetih. Predsednik Bil Klinton iznervirano je priznao početkom devedesetih da polovina američkih radnika zarađuje manje nego deceniju ranije: „Globalno selo koje smo s mukom stvorili proizvelo je visoku nezaposlenost i niske zarade nekih naših ljudi… To je snažna poruka o velikim teškoćama da se visoke zarade održe u jednoj ekonomiji u okviru svetske ekonomije u kojoj je proizvodnja mobilna i brzo može da se preseli na neko mesto gde su zarade niske.“

U stvari, došlo je do laganog porasta nejednakosti u svim industrijalizovanim zemljama. Prihod najbogatijih u odnosu na najsiromašnije u Ujedinjenom Kraljevstvu porastao je od četiri do sedam puta do devedesetih. Razlika između najbolje i najgore plaćenih najviša je od osamdesetih godina devetnaestog veka.

U godini trijumfa STO, 1995, bilo je 800 miliona nezaposlenih ili nepotpuno zaposlenih na svetu – to jest prema upotrebi minimalističkih statističkih metoda. Međunarodna organizacija rada saopštila je da je nezaposlenost na najvišem nivou od tridesetih godina dvadesetog veka. U Svetskoj zdravstvenoj organizaciji 1995. rekli su: „Brzina propadanja u nekim zemljama podsaharske Afrike zaista nas iznenađuje. Dobro su napredovale do polovine osamdesetih.“

Ministri zemalja članica OECD-a sastali su se 1994. da bi se pozabavili neuspehom u domenu nezaposlenosti u svojim zemljama. Najavili su program usmeren na podršku preduzetništvu, slabljenje propisa i tako dalje. Obećavali su da „ne govore o rasformiranju sistema socijalne pomoći, oduzimanju osnovnih radničkih prava ili podrivanju dugotrajnih kolektivnih ugovora“.

No teško je bilo poverovati da je tu reč o nečemu više do mutnom tehnokratskom petljanju u kontekstu nekog snažnog uverenja koje će široki globalistički pristup naposletku isplatiti. Ako nije bila reč o petljavini, zašto nije bilo – nema – pitanja o nestanku nove dobrobiti koju su žene unele u ekonomiju?

Reč je o jednom od najproblematičnijih ishoda u poslednjih četvrt veka. Žene igraju, najzad, sve veću ulogu svugde i na svakom nivou. Prvo su ceo vek postepeno osvajale prostor u radničkom domenu – na početku u fabrikama kao jeftina radna snaga, potom kao prosvetarke, medicinske sestre i službenice. Tempo se najednom promenio, kao i udeo radnih mesta na višem nivou. Čitava ta polovina stanovništva ubacivala se u proces kreativnosti, liderstva, profesionalizma i menadžmenta, izvan svog očiglednog doprinosa unutar porodice i domaćinstva. To je trebalo da obezbedi veliki energetski podstrek u stvaranju realnog bogatstva. Puna uključenost žena sve više je bila i jeste daleko važniji podsticaj realnom rastu nego što bilo kakvo sniženje carina ili deregulacija tržištā mogu to da budu. Carine i deregulacije su pitanja tehničkog prilagođavanja. Ulazak žena u ceo opseg delatnosti podrazumeva gotovo udvostručenje radne snage i temeljno preraspoređivanje društvene kreativnosti i energije. No do porasta nije došlo. A krivicu, svakako, ne snose žene.

Ukoliko biste pogledali tipičnu porodicu srednje klase iz šezdesetih godina dvadesetog veka, videli biste da se sasvim fino snalazila s jednom platom. Danas su potrebne dve. Doprinos žena realnom bogatstvu nekako se izgubio u inflaciji dok je veliki deo bogatstva na papiru nastao u oblastima kao što su tržišta novca i spajanje kompanija. Drugim rečima, unos realnog rasta nije doveo do rasta dok je inflatorni unos doveo ne do rasta već veštačkog bogatstva.

Tako je, porodica srednje klase danas troši više nego pre četrdeset godina. Ali gledano kroz stroge definicije siromaštva – na primer, potrebe da se izabere između osnovnih potrepština kao što su hrana i novac – studije pokazuju da veliki deo srednje klase danas jedva preživljava. Da li je inflatorno nestajanje realnog bogatstva koje su žene stvorile posledica svođenja osnovne društvene percepcije na puku ekonomsku logiku s njenim utilitarističkim ograničenjima? Da li ga je pogoršalo odsustvo poravnavajućih međunarodnih sporazuma u ključnim oblastima kakve su oporezivanje, uslovi rada, bezbroj zakonskih obaveza i životna sredina? Sažet odgovor, bar delimično, verovatno bi bio da. Neuravnoteženost u javnim poslovima gotovo uvek će se očitovati u dve faze. U prvoj ona uzrokuje destruktivne situacije. Potom se vraća kao bumerang ili eksplodira na neki neočekivan način.

***

Drugi očevidan neuspeh globalizacije jeste povratak neosiguranih radnih mesta. Neki sistemi sigurnosti radnih mesta postali su preterano nezgrapni i bespotrebno skupi. Velika odgovornost je ležala u tome što demokratije sprovode promene ad hoc, naročito u Zapadnoj Evropi.

Staro rešenje u duhu slobodne trgovine za visoke troškove rada bio je uvoz jeftine robe. U tome je bio smisao opoziva Zakona o kukuruzu u Britaniji u devetnaestom veku. Tokom prvih etapa globalizacije tržišno rešenje je bio uvoz jeftine, neosigurane radne snage koja je savremenoj Evropi ostavila nerešeno pitanje 17 miliona stranih radnika. Sledeće rešenje – i dalje prisutno – podrazumevalo je vraćanje na strategiju iz devetnaestog veka. Sve veće interne strukture multinacionalnih korporacija još jednom su omogućile Zapadu pristup jeftinoj radnoj snazi u inostranstvu.

Ali postojanje jeftinije radne snage u domovini ili u inostranstvu nikad nije ni bio problem. Ako mu se pažljivo pristupi, to bi čak mogao biti i deo pozitivne strategije globalnog razvoja. Problem je ubeđenost tržišta da korporacija mora da maksimira prihode, a ipak ponudi kupcima najjeftiniju robu.

Ne bi trebalo tumačiti zamisao po kojoj je mušterija uvek u pravu kao pravo na najjeftiniju robu. Tu je reč o lažnom populizmu pobrkanom sa ekonomijom. Što dovodi do hiperprodukcije i preniskih cena. Sedam pari muških gaća za deset dolara u „Volmartu“ na severu države Njujork, u leto 2004. To ne može biti dobro ni za jednu privredu. To ne može biti strategija razvoja. To je pre odbrambeni pristup koji redukuje fleksibilnost svake ekonomije učesnice. Prećutna pretpostavka je da će radnici koji proizvode tu robu i oni koji je kupuju moći – zahvaljujući niskim platama i niskim cenama – da žive na granici siromaštva.

Nasuprot proizvodnji i određivanju cene donjeg rublja u „Volmartu“ jesu patike kompanije „Najki“ koje se proizvode za 1,60 dolara u Indoneziji i prodaju za 70 dolara na drugim mestima. Oba slučaja su posledica tržišnog pristupa razdvojenog od konkurencije, vrednosti i potražnje. Oni su dva ekstrema zapadnog konzumerizma: suviše bespotrebno jeftina roba koja podržava ekonomski rast; suviše veštački skupa roba koja hrani ekonomski rast.

Oba slučaja se odnose na povratak neosigurane i jeftine radne snage, to jest one vrste neetičke upotrebe radne snage o kojoj su zapadna društva raspravljala pre više od jednog veka i prevazišla je. Britanija i Francuska su bile predvodnice sa zakonima o dečjem radu. Pariz je 1841. zabranio zapošljavanje dece mlađe od pet godina i ograničio radno vreme dece od osam do dvanaest godina na osam sati, a onih od dvanaest do šesnaest godina na dvanaest sati. Osnivanje Međunarodne organizacije rada 1919. usredsredilo se na „humane uslove rada“. Ukoliko bi jedna nacija to odbila, onda je ona predstavljala „prepreku na putu drugim nacijama“. Dvadeset pet godina kasnije ta organizacija je donela Filadelfijsku deklaraciju. Bio je to jedan od onih trenutaka koje je iznedrio Drugi svetski rat. Filadelfijska deklaracija je zahtevala da politika zapošljavanja promoviše socijalnu pravdu.

A ipak su globalizacijski mehanizmi određivanja cena podrazumevali povratak dečjeg rada i neosigurane radne snage. O tome se do sredine devedesetih raspravljalo na sve strane, čak i u najkonzervativnijim analizama. Niko, zapravo, nije prihvatao stari argument da deca moraju da rade kako bi pomogla svojim porodicama da se prehrane – njih 200 miliona po većini proračuna – kad se problem mogao rešiti onako kako su ga industrijalizovana društva rešila u devetnaestom veku, podigavši plate njihovim roditeljima. A ipak je ovo svet u kojem statistika ukazuje da pola dece na svetu pogađaju siromaštvo, rat i sida. Te brojke proleću mimo nas. Šest miliona dece mlađe od pet godina umrlo je 1992. od upale pluća ili proliva. Da li je taj podatak zaista tačan? Koliko tačan on mora biti da bi ukazao na neuspeh?

Deca su činila samo mali deo jeftine i neosigurane radne snage karakteristične za deregulisana tržišta. A ona su, opet, bila samo delić ekonomije raspeća. Tadašnji predsednik Meksika Karlos Salinas obećao je, po ulasku svoje države u svet globalne trgovine, „da ćemo povećanjem naše trgovine povećati i životni standard“. To je rekao malo pre nego što su meksički dohoci prepolovljeni. Mera siromaštva od potrošnje jednog dolara na dan ne znači mnogo u tom kontekstu. A razvlačenje duga Trećeg sveta postaje opsceni ostatak staromodnog protestantskog moralisanja. Odnos duga i izvoza u većini zaduženih zemalja povećao se tri do četiri puta između 1970. i 1990. I nastavio je da se uvećava, u mnogim zemljama deset i više puta do kraja veka.

U takvom kontekstu zamisao o neregulisanoj i jeftinoj radnoj snazi kao strategiji globalnog razvoja nije imala nikakvog smisla.

I kritika je stizala sa svih strana. Korporacije su polako počele da reaguju na kritiku javnosti. Vlade su polako postajale svesne nenužne prirode povratka standardima iz devetnaestog veka – ili nedostatku standardā.

***

Sve se to događalo u svetu ubrzanog nasilja. Većina statističkih podataka o pogibijama u ratu od 1945. navodi otprilike 40 miliona žrtava. Ako se saberu brojke od 1945. do 1970, zbir je otprilike 18 miliona. Tu se ubraja izuzetno nestabilni period ratova za nezavisnost u vreme dekolonizacije. A ipak, od 1970. do 2000. – u eri globalizacije – brojke su bile još veće: 22 miliona ili dve hiljade poginulih dnevno. Ono što statističari nazivaju suvišnim smrtnim slučajevima – to jest smrtnim slučajevima usled posrednog uticaja rata putem pojava kao što su neuhranjenost i bolest – uznemiruje još više. Krajem sedamdesetih ta cifra je iznosila oko 12 miliona godišnje. Početkom devedesetih bila je 14 miliona. Godine 2000. iznosila je 18 miliona, a 2003. 25 miliona.

Tu se ne ubrajaju smrtni slučajevi usled epidemija koje su se mogle sprečiti ili ublažiti efektivnim globalnim merama. Na primer, preko 20 miliona ljudi umrlo je od side posle 1981; 2,6 miliona samo 2003. Stopa zaraženosti 2003. bila je rekordna. U Aziji, gde dva ekonomska čuda – Kina i Indija – beleže neprestan rast, stope zaraženosti vrte se oko nivoa epidemije, iznad kog je teško izračunati efekte.

Da li je za sve to neposredno kriva globalizacija? Nije. Da li je globalizacija uspela kao planetarni sistem sposoban da umanji i spreči smrtne slučajeve usled nasilja i sprečivih epidemija? Nije. Da li su se takve pojave postepeno pogoršale pod vođstvom tog globalnog sistema? Jesu. Da li su stvari krenule u suprotnom smeru u novom veku? Zasad deluje da postaju još gore. U nekom trenutku više neće biti dovoljno da uvaženi i inteligentni ekonomisti poput Jagdiša Bagvatija ponavljaju kako „možemo zaključiti da je slobodna trgovina povezana sa višim ekonomskim rastom koji dovodi do smanjivanja siromaštva. Dakle, ekonomski rast smanjuje siromaštvo.“ Takav redukcionizam nije vredan poštovanja.

Vođstvo nije određivanje granica svoje oblasti. Ono je procenjivanje uticaja vlastite teorije i stila na opštu situaciju. Komunizam mora da snosi odgovornost za logore smrti i neuspelu proizvodnju. Vatikan mora da snosi odgovornost za inkviziciju i istrebljenje starosedelaca u Latinskoj Americi. Globalizacija mora da snosi odgovornost za porast nasilja i nesposobnost koja je dozvolila da epidemije izmaknu kontroli.
Prevod sa engleskog: Igor Cvijanović i Alen Bešić

(Iz knjige Džona Ralstona Sola „Propast globalizma i preoblikovanje sveta“, Arhipelag, 2011)