Vesti

Dok vam digitalne fotografije sa ovogodišnjeg odmora blede na fero-magnetnom sloju vašeg hard diska, a rata kredita vam se smeje i sedi za vratom sledećih meseci koji traju kao večnost, verovatno već razmišljate gde ćete provesti sledeće jedva iskukane dane godišnjeg odmora.

Srpski internet ima zavidnu ponudu sajtova sa kojekakvim popularnim i proverenim destinacijama i opisima istih. Sve važnije turističke agencije imaju svoje sajtove i redovno ih ažuriraju, pa se time odlaženje u agencije radi raspitivanja oko destinacija i hotela svelo na par klikova mišem. Vaše je da izaberete broj zvezdica i kreveta, a agencija vam garantuje komfor i odmor. Ovde ćemo govoriti o mračnoj i svetloj strani turističkih ponuda i planiranju odmora.

Uzmimo na primer situaciju da ste uplatili aranžman u renomiranoj turističkoj agenciji i izabrali predivan hotel (sa slike) sa cirka 4 zvezdice. Otišli ste tamo i zatekli brkatu babu kako se nešto dere na nerazumljivom jeziku i rukom pokazuje vašu sobu za koju ste prvo mislili da je hotelska ostava za četke. Pomirili ste se sa maljavom spodobom i rešili da se prošetate gradom koji tako lepo svetli na turističkom prospektu.

Gle čuda, to i nije grad, već trećerazredno selo bez pristojne kafane, a slika sa prospekta je urađena noću, dugom eskpozicijom, koje i selo Šašinci u Sremu čini Menhetnom. Dok se vraćate oronulim avionom nacionalne avio kompanije proklinjete i babu Čubaku i šefa sa kojim ste se posvađali oko termina za odmor, pitate se gde ste to pogrešili? Odgovor je bolno jednostavan.

Naseli ste na marketing Fotošopu veštog dizajnera turističkog kataloga. Odmor je suviše bitna stavka (sociološki gledano) da bi ste ga olako planirali. Srećom po vas i buduća pokolenja putnika namernika postoji sajt putovanja.info na kome se možete detaljno informisati o svim destinacijama i raspoloživom smeštaju koji su mnogobrojni posetioci ostavili u vidu utisaka. Takođe, možete opisati vaša iskustva i, što da ne, pomenuti babu v.d. Jetija.

Da bi situacija bila ružičastija, postoji i sajt gdestinacija.com koji je pun putopisa i fotografija. Ovaj sajt vam takođe može ponuditi pomoć oko izbora vašeg sledećeg puteševstvija, jer je pre svega lepo koncipiran (za razliku od putovanja.info koji je dao danak sveopštoj komercijalizaciji) i pregledan pa je samim tim i pretraga laka i sastoji se u vidno istaknutim ključnim rečima (tagovima) koje stoje pri desnoj margini. Ovde takođe možete opisati vaša iskustva, ali se sajt više oslanja na konkretne putopise.

Kad se doda nekoliko slova imenici turista dobija se reč avanturista, a to je ono što sajt www.serbiatravelers.org ili po naški Klub putnika Srbije čini najzanimljivijim sajtom iz ove oblasti. Ekipa koja se okuplja oko ovog sajta su mladi ljudi i oni koji se tako osećaju, a putuju vanagencijski. Dakle, ranac na leđa, malo hrane, malo para, voz, pešačenje i vidiš ceo svet. Ostaneš gde hoćeš i koliko hoćeš, a ni u čemu ne oskudevaš.

Portal obiluje putopisnim blagom i savetima vezanim za vize, prevoz, smeštaj i putovanja uopšte. Stvar je još zanimljivija kada se vide posećene destinacije i pročitaju putopisi (a neki su i u toku u vidu bloga) iz Gruzije, Indije, Sibira, Bliskog istoka, Afrike, Južne Amerike i ostalih manje popularnih ali zanimljivih destinacija. Ovde pomenuta baba brka može biti samo još jedna zanimljiva i simpatična stvar koja vam se desila.

Pomenuti sajtovi imaju svoje forume, na kojima se možete dodatno informisati o svim temama koje vas zanimaju, a uz jednostavnu proceduru učlanjenja na iste možete postaviti pitanje i za par sati dobiti odgovor od nekog sa sličnim iskustvom. Nekome i vi možete pomoći svojim iskustvom.

Sličnih sajtova ima dosta, ali mi smo izdvojili najzanimljivije. Turista ili avanturista – nije važno, samo nek se putuje i vidi toliko zanimljivog sveta. Do sledećeg odmora skupljate argumente da ubedite šefa da vaša kompanija neće propasti bez vas. Kada budete na desktop stavili fotografiju baba brke sa statuom Bude od 24m u pozadini samo će vam zavideti, a kolegama ćete imati šta da pričate uz kafu i rol viršlu. Možda shvate da crnogorsko primorje nije jedino more na planeti.

Uroš Nedeljković

broj 36, oktobar 2007.

Da su neki ljudi rođeni koji vek kasnije, ko zna šta bi se desilo sa njima. Tako se ni Crvenkapa nikada ne bi zagubila u šumi da je imala blagodet interneta, a možda bi je i baka pratila putem GPS-a.

Pre planiranja nekog puta, valja se dobro informisati u ono što se nalazi između tačke A i tačke B. To je, dakle, ruta puta, a naša je sreća što živimo u današnjem vremenu u kom je svet sve manji. Ovom prilikom ćemo iz Crvenkapinog ugla sagledati onlajn mogućnosti dolaska do bakine kuće. Mlada gospođica se, jel’te, loguje na internet, uključuje pretraživač i pravac Gugl. Ova veoma moćna kompanija ima svoj servis za mape, na adresi maps.google.com. Crvenkapa ukucava bakinu adresu i za tren oka iskače balončić koji na mapi pokazuje gde se bakina kućica nalazi. Crvenkapa u ovom primeru nema problema da nađe bakinu kuću i šanse da se zagubi do iste su minimalne, tako da zli vuk i čika lovac slobodno mogu da slažu pasijans.

Međutim, da je Crvenkapa kojim slučajem rođena u Srbiji, put do bakine kuće, ako izuzmemo stanje naših puteva, bio bi strašan za ovu tinejdžerku. Guglove mape imaju ucrtan samo autoput po Srbiji i to bi bilo sve. Sumnjamo da bi joj pomogle i terenska i satelitska mapa koju ovaj servis nudi. Sledeći internacionalni servis koji može zanimati ovu gospođicu je Majkrosoftovo čedo na adresi maps.live. com. Crvenkapa će ovde naći bakinu kuću očas posla, jer je pokrivenost Srbije odlična. Svi veći gradovi i naseljena mesta su odlično pokriveni, a u slučaju da gospođa baka živi u Beogradu, moći će i da vidi svaki parking. Ovde Majkrosoft koristi usluge svog softvera VirtualEarth, koji kao i Guglove mape omogućava tri tipa pregleda terena. Pored klasičnih mapa puteva postoji i pregled iz vazduha i hibridni (mape+slika terena), ali, na žalost, ne za Srbiju. Zanimljiva opcija je i opcija pregleda gustine saobraćaja, ali šteta što je naša domovina skrajnuta sa tokova ovozemaljskog sveta i okreće se nekom nebeskom gde nam mape nisu potrebne. Ovaj servis bi trebao biti dovoljan Crvenkapici da dođe do bake bez većih problema, ali ako ide peške, jer je suviše mala da vozi kola, bicikli su opasni, a za taksi nema pare. Uzalud traži rešenje na nekim sajtovima kao što su ask.com ili mapquest.com, ali ubrzo uviđa da nisu ni čuli za ovo podneblje i oslanja se na domaće snage. Domaće snage dolaze iz dve kuhinje. Prva je već afirmisani PlanPlus u onlajn izdanju, a drugi su mape portala B92.

PlanPlus se nalazi na adresi planplus. co.yu i nudi odličnu pretragu svih većih mesta po Srbiji po ulici i broju i to radi veoma elegantno. Rađen po uzoru na Guglove mape ima i sličnu navigaciju pa je time i veoma upotrebljiv Crvenkapi i svima starijima od nje (njenim roditeljima, na primer). Crvenkapa nam se požalila na ne baš zavidnu brzinu servera na kome se mape nalaze i preporučila nam je da koristimo oflajn verziju, koja pored mnogih preglednije urađenih stvari ima i ucrtana stajališta autobusa, na primer. Najveća mana mapa PlanPlusa je u tome što nema obeležene parkinge, tako da kad bi neko rekao da se skrene druga levo, misleći na ulice u kojima postoji saobraćaj, naša devojčica bi lako mogla da se zagubi na neki širi parking, jer šta zna dete šta je ulica. I obratno, ako bi neko rekao da skrene prvu levo od semafora, naša ljubiteljka crvene odeće pogledom na mapu ne bi ni konstatovala da je to prilaz, jer nije ni ucrtan. Pošto sada svi navijamo za gospođicu s kapom i želimo joj da stigne na svoje odredište što bezbednije, brže i tačnije, šapućemo joj adresu sajta mape.b92.com, jer smo čuli da je dobar. Prvo se iznenađuje dizajnom ovog dela portala koji podseća na tužne devedesete, jer pored toga što je ograničen na neku rezoluciju iz vremena društvenih preduzeća, ima i takvu navigaciju. Naime, možda navigacija na ovom sajtu nije baš u skladu sa svim standardima, ali posle provoda malo više vremena na sve se čovek da naviknuti, a što ne bi i mlada i inteligentna devojka. Pošto je ovaj servis još u beta fazi, neka ovo shvate kao konstruktivnu kritiku, ali ćemo dodati dosta pohvala na račun mape koja je ažurna i bez problema pokazuje brojeve ulaza i imena ulica i naselja.

Crvenkapa sada ima manje šansi da se izgubi u urbanoj džungli, ali i nekim prigradskim delovima iste. Možda se nađe sa bakom na pola puta dok su bakini kolači još vrući, a možda od džeparca priušti sebi taksi. Kada jednoga dana Crvenkapa izađe iz puberteta i položi vozački ispit pa odluči da poseti baku koja je nekim čudom još vitalna, pored navedenih servisa, verovatno će koristiti i još neki od planera ruta. Kompanija Mišlen (Michelin) je prvobitno nastala kao firma za izradu turističkih vodiča. Danas iako proizvode automobilske gume, a popularno je reći pneumatike, nisu odustali od svoje tradicije i našoj junakinji mogu pomoći svojim izvanrednim sajtom viamichelin.com, koji pokriva više od sedam miliona kilometara puteva po čitavoj Evropi i šire, čak 42 države. Odlična pretraga čini ovaj sajt veoma upotrebljivim svim Crvenkapama, a takođe je moguće i rezervisati hotel usput.

Ipak, do bakine kuće put može biti veoma dugačak, a ne treba zanemariti činjenicu da je baka emigrirala u neku od evropskih zemalja. Vozačka dozvola B kategorije njenoj unuci će biti dovoljna, pored vize, da svoju staru babu nađe negde u belom svetu, a pri tome da ima isplaniran svaki kilometar puta. Sajt će vam prikazati detaljnu mapu puta do destinacije, upozoriti vas da ste vozili dosta dugo i da napravite pauzu, a može vam preporučiti i više različitih ruta. Najkraću, najbržu i preporučenu. Čar ovog planera je što možete i izračunati koliko vam otprilike treba vremena da stignete na destinaciju i koliko će vas koštati gorivo i putarine. Svaki deo mape se može dodatno uveličati i štampati. Da je ovaj sajt veoma koristan putnicima namernicima govori podatak da ima više od milion poseta dnevno. Srbija je odlično odrađena, tako da možete ukucati dva mesta u Srbiji, čak i manja, a mapa puta će vas čekati preko ekrana. Svoj softver Mišlen razvija i za PDA i GPS uređaje. Šta na kraju savetovati Crvenkapi? Svaka od navedenih internet lokacija ima svoje prednosti i mane. Zavisno od prevoznog sredstva kojim mlada dama ide, svaki će joj biti od koristi ili je zbuniti. Za kretanje po urbanim zonama za sada je maps.live.com najbolja adresa, gledajući Srbiju, iako je maps.google.com dosta popularniji u zapadnom delu civilizacije. Za Beograd treba kombinovati oba domaća servisa, a za duža putovanja neki od planera ruta, kao navedeni viamichelin. com. Za zone koje nisu urbane, a to je izgleda mesto gde se, sudeći po bajci, bakina kuća nalazi, postoje drugojačije vrste softvera, kao na primer Google Earth (earth.google.com), ali o njemu ćemo pisati u nekom od sledećih brojeva. Crvenkapa može da odahne što živi u 21. veku. Ona originalna iz bajke braće Grim nek ostane u 19. veku, vreme je za svežu krv. U nadi da se nećete izgubiti do svoje bake ili slične drage osobe, želimo vam srećnu navigaciju.

Uroš Nedeljković

Broj 41, mart 2008.

Politički korektno „regionalno“ takmičenje izvrnuto je ruglu. Stoga je logično postaviti pitanje da li iza bezazlenog festivala stoji neka teža priča, kao i da li su se srpska svakodnevnica i mentalitet preneli i na digitalnu Srbiju.

Ideja Agene, organizatora WebFesta, je bila da se napravi takmičenje srpskih sajtova u raznim kategorijama i da se tako pomogne razvoju srpskog interneta, tj. da se podstaknu ljudi da internet koriste u što većoj meri. Ova ideja je u svojoj biti neoriginalna, ali više nego sveža za domaće uslove, pa je takmičenje, kako se kraj približavao, dobijalo razmere manije među administratorima sajtova, koji su otkopavali i mrtve da bi glasali za njihovo čedo.

Kao i svaka dobro zamišljena ideja, u Srbiji je degradirana i to iz više razloga.

Prvo, svi su prevideli da će postojati žiri, koji će svojim glasovima odlučivati o pobedniku, nevezano za glasove publike. Lista članova žirija je bila istaknuta na sajtu i niko, u početku, nije izražavao ikakvu sumnju u regularnost i nepristrasnost.

Drugo, glasanje publike je zamišljeno dobro, ali je traljavo odrađeno, tako da je moglo da se glasa samo preko mejl adresa, a IP adresa nije bila bitna. To je omogućilo nekim sajtovima sa jednocifrenim dnevnim posetama da dobiju respektabilan broj glasova.

Treće, ono što je publika izglasala, a i pored truda administratora da lažiraju utakmicu, ipak je verodostojnija ocena od žirijeve.

Četvrto, potegnuto je pitanje oko pokrovitelja festivala, Naftne Industrije Srbije, što je celom festivalu davalo puno ime sa ovim prefiksom Nis Petrol WebFest.

Peto, ovim festivalom se ništa nije dobilo na promociji interneta, naprotiv, samo su se otvorila neka nova pitanja.

Krenimo od početka. U žiriju su bili dizajneri i webmasteri poznatih sajtova ili ljudi nesumnjivo povezani sa nekim sajtovima. Tada se pojavio i prvi crv sumnje, kada je žiri izbacio listu preliminarnih kandidata. Gle čuda, u skoro svakoj kategoriji se pojavio sajt nekog od sponzora ili partnera ove manifestacije. Javnost je tu već namirisala da žiri baš i ne miriše tako lepo, kao što mirišu njihove biografije.

Za to vreme se vodila prava bitka u drugom sloju, onom za sirotinju, dakle glasovi publike. Lojalnost na delu, ljubav prema matičnom sajtu, organizovanje radi „naše stvari“, iskonska romantika. Navala na server Agene je bila tolika, da je server u par navrata padao, a u nekim trenucima je bilo i dve hiljade korisnika u sekundi, ako je verovati organizatorima.

Kada je glasanje završeno, a žiri konačno prelomio i konačno dodelio svoje glasove, javnost se samo nasmešila i konstatovala da su priče, koje su kružile već par dana po forumima i blogovima, tačne. Naime, prestižnu nagradu žirija za najbolje satove su dobili na primer: B92 (informativni), dok je Dejan Restak, administrator sajta B92, član žirija, a ista medijska kuća je i medijski partner manifestacije; Gdestinacija, blog o putovanjima o kome smo skoro pisali, iako je skoro prodat hrvatskom MojBlog.hr i dalje nije blog u pravom smislu reči, već je više zbirka putopisa, a profesor srpskog bi rekao da su promašili temu; Telenor.co.yu u kategoriji poslovnog, iako se ni sa čim ne izdvaja od bulumente sličnih, uglavnom dosadnih, sajtova slične tematike (zli jezici bi posumnjali da žiri ima 063 brojeve, al’ naši jezici su dobri) i tako dalje. Treba istaknuti da na sajtu decidno piše da je zabranjeno žiriju da glasa za njima bliske sajtove. Ma je l’?

Publika se potrefila sa žirijem samo u jednom sajtu i to Švepsovom filmskom festivalu, sve ostalo je omanula. Na primer, ta publika, sram da ih bude, drznula se da izglasa sajt Naslovi.net, kao najbolji informativni sajt umesto B92, ili sajt SPC umesto NBS kao institucijalni. Izgleda da građani i dalje više veruju popu nego dinaru. Burek (pola miliona članova) je, na primer, izglasan kao najbolji forum, umesto usko profilisane Dizajn Zone. Srbovanje umesto MyExit.org i slično.

Ne treba sitničariti, ali treba biti realan. Ko je mogao da organizuje takmičenje sajtova u kojima će odluka žirija biti teža od odluke publike. Publika zna šta voli i šta posećuje redovno. Ovako, nigde nema statistike posećenosti sajtova i ostalih tehnikalija, ali zato ima pompeznog slikanja i ceremonije sa poznatim ličnostima u JDP.

Da li je ovo vreme da se zapitamo o postojanju „internet mafije“ ili su u pitanju samo lobističke grupe iza kojih stoje velike kompanije, a sajtovi koji se rade iz entuzijazma ili bez krupnog kapitala iza sebe, nemaju šta da traže?

Videćemo se sledeće godine, priča se da će glasanje za sledeći WebFest početi od marta. Nadamo se da će biti bolje osmišljeno od ovog i da neće nagradu za najbolji sajt dodeliti (opet) samima sebi. Da li neko više koristi internet posle ovog takmičenja? Da, organizatori.

Uroš Nedeljković

broj 38/39, decembar 2007./januar 2008.

Blog je istovremeno i cilj i koleteralna šteta interneta. Može se okarakterisati kao izlazak iz anonimnosti ili ulazak u nju. Komplikovana je ova tehnoligija kada se ovako postavi, zar ne?

Ustvari, sam blog je više nego jedostavan u svojoj biti. Mnogi od vas su kao deca vodili svoj dnevnik, pisali prve simpatije i stresne situacije na karirano parče papira zaheftano sa dve nitne, želeći da neke stvari zauvek drže za sebe, al’ opet i da „možda jedared, nekada“ daju nekome da malko gvirne.

Internet je kao medij pomogao mnogim ljudima da se proslave, makar izigravajući budale i kreveljeći se pred kamerom, ali je pomogao i mnogima da se vrate u taj čudesan svet, samo vaš u koji svi na svetu imaju pristup. To je blog, nastao iz reči web i log i to davnih osamdesetih godina kada web, kakvim ga znamo, nije ni postojao. To su već neki davno prošli sistemi pa vas sa istima nećemo ni zamarati, mada je to deo bogate mrežne istorije.

Blog je danas i bunt i politička korektnost. I nacisti imaju blogove! Homoseksualci pišu blogove! Roditelji novorođenim bebama prave blogove! Sajtovi medijskih kuća privlače poznate face da pišu blogove, čak i funkcioneri kojekakvih stranaka imaju blogove, pa što ne bi ste i vi?

Otkud tolika pomama i želja da drugima kažete ono što mislite?

Dostupnost interneta je učinila da svako ko ume da čita sa ekrana uputstvo za otvaranje bloga, čija je procedura otvaranja svedena na jednostavnost kreiranja e-mejl naloga, može da piše šta mu duša ište. Tako letimičnim pregledom nekog portala možemo uočiti nepregledan broj raznih pisanija čija je literalna vrednost ravna proizvoljno postavljenim karakterima mačke koja skače na tastaturu u žaru igre sa gazdaricinom pretlom kapuljače na dukserici.

Ipak, neki blogovi ostanu primećeni, a da bi to bili, potrebno je da sam autor zna šta hoće da piše i da pre svega ima dara za to.

Srpska blogerska scena se graniči sa andergraundom spisateljstva. Ima tu velikih kreativnih duša, a nije nemoguće da neki bloger izda knjigu, čak i u ovoj državi gde se pisana reč vrednuje samo ako se politički protivnik opljuje po lopovskoj familiji (čitaj: žuta štampa na belom papiru).

U nedostatku srpskih portala, domaći blogeri su prvo arčili hrvatske, al’ srpski IT sektor je uzvratio udarac, sa zakašnjenjem (po običaju) i danas preovlađuju dva portala mojblog.co.yu (u vlasništvu hrvatskog mojblog.hr) i blog.co.yu. Naravno, niko vam ne brani da ako imate dovoljno znanja napravite i svoj portal sa zasebnim domenom kao simpatični Dudarim, trenutno najkontroverzniji srpski bloger, koji pored toga što je neizmerno duhovit i politički nekorektan, ima još jednu specifičnost – anonimnost. Niko ne zna ko je, a svi bi želeli da ga časte pivom, bar sudeći po komentarima na njegove postove. Možete ga čitati na adresi dudarim.com.

Postoji više vrsta blogova. Kada se sve sumira, beskonačan je broj tema i vrsta, ali da li ste znali da se na adresi funkcioner.mojblog.co.yu krije Funkcioner Vladajuće Stranke Srbije?

Mnogi novinari imaju svoje blogove u kojima pojašnjavaju ili nastavljaju svoje kolumne. Većina njih je sponzorisana od svojih matičnih redakcija, jer da bi se razumeo nastavak, mora se prvo kupiti štampano izdanje časopisa.

Naravno, gde je popularnost, tu je i zloupotreba iste. Teroristi se često oglašavaju na nekom blogu, postoji dosta tzv. „fake“ iliti lažnih blogova iza kojih se kriju čitave organizacije entuzijasta koje plasiranje lažnih vesti i blogova izuzetno zabavlja.

Čar bloga je što možete na njemu pisati o čemu god hoćete. Uz minimum truda, ako želite, možete ostati anonimni, tako da postoje blogovi koje zaposleni vode i svaki dan ismevaju svog šefa, kolegu, kompaniju ili čak iznose kompanijske tajne.

Ono čemu smo se smejali kada smo gledali američke filmove ranih osamdesetih, gde naš dobar momak ukrade neka poverljiva dokumenta i snimi ih na disketu za tren oka, iako je ta disketa imala protok samo 12kb/s, sada može postati realnost. Zamislite da taj dobri baja snima na svoj USB Flash podatke o vladinoj zaveri reeksporta nigerijskih banana na tržište Rusije i za tili čas, otvara nov blog, pejstuje sve i šalje u etar. Sutradan se diže dževa, vlada daje ostavku, a naš junak, koji je pored hakerisanja, vičan i borilačkim veštinama, slobodnom penjanju i maratonskom trčanju, preko noći postaje heroj nacije i spašava domaću ekonomiju od zlih stega organizovanog kriminala i banana mafije.

Možda ste vi budući nabildovani baja, koji je pored čitanja Ničea prokljuvio i modernu tehnologiju, a termini u teretani su se ispostavili presudni za vaš opstanak, a možda ste i budući pisac za koga će se govoriti da je „početkom 21. veka počeo na svom blogu“. Oprobajte se, blog ne ujeda, ujedaju reči.

Uroš Nedeljković

broj 37, novembar 2007.

Crvenkapa još nije iscrpela sve načine da dođe do svoje bake. Baka se možda sakrila od zlog vuka, ali od satelita nije.

Sećate li se priče o Crvenkapi i njenim nastojanjima da dođe do svoje bake putem on-line mapa? E, ovo je isto to, samo malo drukčije.

Dakle, zaključili smo da gospođicina staramajka verovatno ne živi u urbanoj sredini, već u šumi na nekom brdu, kako dolikuje poštenoj babi sa sela. Crvenkapa se organizuje sa društvom da za Prvi maj poseti babu, ali i da usput vidi još neke znamenitosti bakinog zavičaja. To sve nije tako lako naći na mapi, tako da ona poteže sa Google Earth-om.

Kompanija Gugl (Google) je napravila pravi bum kada je 2004. godine od kompanije Keyhole, Inc kupila softver za virtualizaciju zemaljske kugle, a 2005. godine mu promenila ime u Google Earth, kakvim ga danas znamo.

Neupućeni čitalac ovog teksta će se zapitati o čemu se zapravo radi, jer iako „virtuelizacija zemaljske kugle“ zvuči kao nešto od čega loši đaci odmah beže iz škole, u svojoj srži sve je veoma prosto. Princip je sledeći: Imate trodimenzionalnu loptu, koja da bi postala nešto zanimljivo, mora da ima na sebi nešto, a to nešto su fotografije naše drage planete fotografisane iz satelita. Kada pokrenete program, prvo na šta ćete naići je Zemlja u svemiru, a vi možete da se u trenutku osetite kao kosmonaut, a da pri tom ne platite silne milione dolara. Dalje, putem miša našu planetu vrtite u raznim smerovima, uveličavate pojedine delove i menjate perspektivu. To je otprilike to, ali ima tu koječega još.

Razlog pisanja ovog teksta je i to što ovaj softver postoji već nekoliko godina, ali je kod nas skoro nepoznat tj. slabo se koristi. Možda je to zato što ljude ništa ne interesuje osim plitke poezije u medijima i što umesto dva klika, od Google Earth-a vas dele tri klika, jer je osnovna verzija programa besplatna (a i u takvoj verziji više nego dovoljna za uživanciju), a nalazi se na adresi earth.google.com.

Šta zapravo Google Earth može? Možda je najbolja definicija da može da vas, bar virtualno, odvede negde bez čekanja u redu za vizu. Da pogledate i najsitnije ostrvo u Mikroneziji, pa sve do najvećih svetskih metropola, sve zajedno sa 3D zgradama, vremenskom prognozom, najnovijim vestima, fotografija, panorama, mestima sa noćivanje, kafanama i restoranima itd. i to sve za datu lokaciju. Dakle, svet na dlanu, tj. dlan na svetu, s obzirom da vam je svet na monitoru, a dlan na mišu, kojim taj svet vrtite.

Naravno, nije svaki kutak naše kugle snimljen do perfekcije, niti sadrži ovoliko podataka, ali je opšta pokrivenost izuzetna. Neki delovi planete su snimljeni „k’o maca repom“, što je i razumljivo, što zbog popularnosit lokacije, što zbog malog broja korisnika interneta na tom sklopu meridijana i paraleli.

Ovaj program vas pre svega može dobro zabaviti, ali i naučiti koječemu. Sa leve strane postoje slojevi (layers) koje možete uključivati ili isključivati, zavisno od interesovanja. slojevi su podeljeni na kategorije: Geograpihcs Web, gde možete čiteti i gledati svašta od tuđih zabeleški (ovde je Mikina kuća, muzej rakije ili rupa od meteora), pa do NASA-inih izveštaja; putevi, vreme, galerije, tereni, sve do globalnih upozorenja. Kada bismo sve nabrajali šta sve ima da se gleda/čita/sluša, štamparija bi nam dodatno naplatila bar još deset stranica, a mi, pošto smo racionalni, samo ćemo vas zainteresovati za dalje istraživanje.

Pošto je sezona pripreme za godišnje odmore, ovo je idealan način da vaš odmor planirate do detalja, osim ako niste planirali da se samo izležavate na suncu. Čak i tada, možete videti i fotografije vaše destinacije za odmor, pa tako promenite mišljenje i naterate saputnike da mrdnu iz vašeg sela.

Srbija, naša balkanska šljiva republika, solidno je pokrivena. Najbolje se vidi Beograd, gde je ceo širi centar snimljen prefektno i ažurno. Novi Sad se vidi solidno, s obzirom da je pre godinu dana je bio samo fleka, Niš je snimljen do pola (pola grada solidan kvalitet, a druga polovina je astigmatična), uostalom kao i još neki srpski gradovi. Zanimljivo je da su neki delovi Srbije neselektivno snimljeni, tako da možete lepo videti Mrčajevce, ali će vam Šabac će biti neizoštren. Ovo je, ipak, odlično, ako se uzme da je do pre koju godinu samo Beograd bio snimljen kao sada Novi Sad.

Što se tiče ostalih geografskih pojmova, tu je situaija dobra. Svako brdo ima svoje ime za koje ni vi sami niste znali kako se zove. Vikipedija ima podatke za sva važnija mesta u Srbiji, takođe tu je i dosta fotografija raznih tačaka države. Osnovna prednost je njegova interaktivnost. to znači da vi kao višećelijska jedinka možete obeležiti bilo šta i poslati to na forum GoogleEarth-a, a ubrzo će to videti svi koji pomenuti program poseduju. Tako u Beogradu možemo videti obeležene razne kućne radinosti, pa sve do vulkanizera i ozbiljnih firmi.

I šta sada? Crvenkapa čita ovaj tekst i baca se na žustro posao. Otvara program, vrti kuglu, uveličava određenu tačku i vidi bakinu kuću. Zatim je obeležava i dodaje natpis „bakina kuća“ i time joj pomaže da se i dalje bavi sve popularnijim seoskim turizmom. To dalje deli sa ostalim članovima putem foruma, a novopridošli, kada budu gledali ovaj kraj ili pretraživali, naići će na bakinu kuću i pitati je pošto je smeštaj za jednu noć, ili bar u prolazu svratiti na rakiju koju je prošle godine pekla sa lovcem.

Pošto je Crvenkapin cilj da pored bake poseti i ostale znamenitosti na putu, ona odlučuje da, mape opisane u jednom od prethodnih brojeva, nalepi kao image overlay i tako ima mapu celog dela koji želi posetiti. Ona tako ostaje zalepljena, pa rotirajući i uveličavajući određene delove može videti i konfiguraciju terena, kao i napomenu ili fotografiju koju je neko pre nje ostavio na tom putu. Sve to dalje može deliti sa drugima itd. Naravno, druge mape se mogu naći na nekim sajtovima, pa time uštedeti i trud, a za neke stvari je i sasvim dovoljno uključiti i lejer prikazivanja putne mreže.

Za internu upotrebu, ona može obeležiti određenu tačku i snimiti je kao fajl sa i tako poslati svojoj drugarici koja ga može otvoriti na svojoj mašini. Tu dalje može dodati i beleške i štošta pride. Postoje i mnogi sajtovi koji nude razne predefinisane rute ili detaljnijih obeležja mesta ili nekih tačaka. Na primer, dobra mesta za ronjenje kod Antalije ili pećine po Srbiji.

Google Earth ima i svoju konkurenciju, a to su NASA World Wind i Microsoft Virtual Earth, koji barem za sada i nisu neki ozbiljni takmaci, ali su vredni pregleda. Svi su besplatni, pa izvol’te videti ili sačekajte neki od sledećih brojeva da vam ih mi predstavimo.

Pored osnovne i besplatne verzije Google Earth-a, postoje i verzije Plus (20$) sa GPS navigacijom i Pro (400$) koja ima u sebi i razne analize, fotografije bolje rezolucije i svašta zanimljivo, ali za naše uslove skupo.

E, sada jedna fora za koju retko ko zna. Pritiskom na dugmiće Ctrl+Alt+A dobijate simulator letenja! Dakle, birate između aviona F16 (mlaznjak) i SR22 (propelerac) kao i da li ćete da vozite avion tamo gde ste trenutno na mapi ili sa određenog aerodroma sa liste. Simulator nije realan kao prave alatke za to, ali je razbibriga. Inače, ovaj simulator ne možete nigde zvanično izabrati, već samo putem pomenutog spleta dugmića. To je skrivena opcija, tzv. easter egg.

Crvenkapa je odabrala način da svoj put isplanira do tančina, a pride i da propagira seoski turizam tako što će reklamirati apartmane svoje babe. Vi možete učiniti isto, ali i samo isplanirati destinaciju za ovo leto. Ako ste pažljivo pratili prethodne tekstove iz ove rubrike, za vaš odmor nema zime. Jedino vam još nismo objasnili kako da zaradite pare za put. To prepuštamo vašoj mašti. Setite se rečenice Daglasa Adamsa iz Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju: „Stanovnici Zemlje su bili toliko primitivni, da im je jedini način da dođu do novca bio da rade“.

Uroš Nedeljković

broj 43, maj 2008.

Prošlog meseca se navršio neobičan jubilej: trideset godina spema.

Možda nismo svesni, ali jedna od dobrobiti komunizma u Srbiji je i taj što nije bilo tržišnog poslovanja, a samim tim i potrebe za agresivnom reklamom. Kada to kažemo, mislimo pre svega na guranje raznih letaka (flajera) u vaše računima napaćeno sanduče. Pice, mali oglasi, vodoinstalateri. Propali Zapad se prvo suočio sa time, a tek onda sa elektronskom stranom te purpurne medalje. Mi smo nekako istovremeno, tako da kada uđete u kuću, iz sandučeta izbacite kilo reklama, a onda otvorite i vaše elektronsko sanduče i uradite to isto. Sve to tako funkcioniše i tome se ne vidi skori kraj. Možda je najbitnija razlika ta što možete biti prevareni u oba slučaja, ali u ovom drugom nastradaće vaš mili i dragi kompjuter, ali lako i vaš račun u banci i kojekude.

U maju 1978. godine je poslata prva poruka ovakvog tipa i to na tadašnjem ARPA net-u, preteči današnjeg interneta. Danas ovaj termin označava neželjene poruke koje se ponavljaju. Tematika je razna, od prodaje proizvoda, tj. reklame za iste, do nekih revolucionarnih tehnika za produženje muškog polnog organa, leka za ćelavost, navodnih lutrija gde ste vi dobitnik i slično. Spem karakteriše to što je poslat uglavnom sa nepostojećih adresa, što je poslat od nepostojećeg pošiljaoca tipa Džon Smit i što naslov poruke uglavnom ne bi trebao da vas zainteresuje da je otvorite, ali je vešto kamufliran, tako da se ponekad i desi. Postoje mnogi softveri za filtriranje spema, ali oni uglavnom nisu uspešni. Dakle, spem se filtrira na serveru, pa onda i kod vas u čitaču mejlova tzv. mejleru, ali sve je to nedelotvorno. Nekada se dešava da ovi programi tako inteligentno filtriraju poruke, da npr. poruku koju vam je poslala vaša baba stavi gde joj mesto nije, a u vašem glavnom sandučetu će i dalje stajati nešto tipa „Cheap V1@gra“ ili „Enlarge your pen1s“.

Na domaćem tržištu spem postoji, ali se slabo kontroliše. Ono što možete uraditi to je da obeležite neželjenu poruku kao spam (obično se koriti termin junk) ili da prijavite pošiljaoca za uznemiravanje vašem provajderu na adresu abuse@vaš-provajder.rs. Ako vam uspe, svaka čast, a ako vam ne uspe, nemojte da se tangirate, dešava se i najboljima.

Ono što smo zaključili to je da je nemoguće otarasiti se ove pošasti biblijskih razmera. U prošloj godini slato je sto milijardi poruka dnevno! Za one koji više vole brojeve to je 100.000.000.000 poruka. Pošto je ovaj podatak poražavajući, mi ćemo vas samo potapšati po ramenu i savetovati prijateljski da ne otvarate poruke koje ne znate ko je poslao, koje imaju čudne naslove i koje su jednostavno nepoželjne. Kao što vas je mama učila, ne otvarajte strancu.

Pošto je spem dosada koja dozlogrdi svakome i retko ko uživa u njoj, okrenućemo vedru stranu ove teme na sam termin. On je skraćenica od „SPiced hAM„, to jest začinjene šunke u konzervi proizvođača Hormel Foods. To ne bi imalo nikakve veze sa našom pričom da se šunke nisu dočepali momci iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona, koji u jednom svom skeču imaju Vikinge koji samo jedu šunku i o tome pevaju, a pri tome konobar stalno ponavlja šta su imali (spam). Teško je prepričati, ali pravi ljubitelji ovih skečeva znaju o čemu se radi. Pošto se spem stalno ponavljao i dosađivao u skeču, otud i izraz za ovu pojavu.

Iako je posedovanje e-mail adrese conditio sine qua non za spem, on se takođe pojavljuje i u drugim oblicima. Na primer kod mesindžera može da šalje neke poruke, a da vi toga niste ni svesni ili da vaš zaraženi kompjuter otvara neke sajtove koje vi ne želite. To je već posebna priča.

Skoro sve civilozovane države na svetu imaju regulativu protiv uznemiravanja na ovaj način, ali učinak je slab. Samo je zanemarljiv broj ljudi osuđen, a količina spema se povećava iz dana u dan. Pri tome, mi ovde ne spadamo u civilozovane zemlje, iako se i ovo može sankcionisati kroz neko blanketno krivično delo. Specijalni sud za visokotehnološki kriminal krade bogu dane, a ako malo bolje razmislimo, spem više i nije visoka tehnologija.

Ovo je neiscrpna tema. Veće su šanse da zakačite nešto putem spema nego putem upražnjavanja slobodnog seksa. Dakle, pazite šta klikćete.

Uroš Nedeljković

broj 44, jun 2008.

Iako je svake godine po gradovima širom Srbije uvek slična ponuda novogodišnjih dešavanja, i dalje sve do 31. decembra većina ljudi ne zna gde će. Evo načina da saznate šta se sve tu nudi.

Organizovanje dočeka, komunistički rečeno „najluđe noći“, je težak, ali unosan posao. Naravno, ako u tome uspete. Uspeh se pre svega ogleda u tome da popunite određeni broj ljudi na vašoj manifestaciji i da dođete do nule. To znači da niste na gubitku i ostalo je samo da prodate što više karata.

Džaba plakati sa golim deda-mrazicama, trubači u ponoć, švedski astali i ostali neinventivni načini reklamiranja, kada će svako da sedne za taj internet i da ukuca „nova godina“ u Guglu. Tada će ga dočekati sijaset sajtova koji skupljaju i objavljuju ponude za žurke u restoranima, klubovima i splavovima, a gazda dotičnog sajta će vas ubeđivati da je baš njegov sajt najpopularniji u toj branši. Treba istaći, da je ovo posao pri vrhu liste dobre zarade u toj kobnoj noći i poslovima vezanim za nju. Osim ako niste pivara.

Za neupućene treba objasniti da je banner ona sličica na koju kliknete da bi otišli na neki sajt. Dakle, reklama. Ovi sajtovi se pre svega bave prodajom prostora za bannere i za razliku od štampanih medija, ovde je prostor relativno neograničen. Cene bannera su zanimljive i kreću se od 15 eura do 100 eura. Ako na primer organizujete žurku gde se plaća 50 eura ulaz, onda je logično da ćete dati pare i za banner koji tu žurku reklamira.

Najzanimljiviji deo ove priče su nazivi sajtova, tj. imena domena, da budemo precizniji. Ovo su samo neki, ali sigurno nisu svi: Docek Nove godine, srecnanova.com, novagodina.rs (u vlasništvu portala aladin.info), srecnanovagodina.com (rezervisan ali ne radi), newyearinserbia.com, novagod.com, kudazanovu.com, najludjanoc.com…

Ne treba govoriti o domenima tipa 2009.rs, doceknove.rs ili doceknovegodine.org koji su ipak posvećeni određenim događajima. Sve se rezerviše ili služi jednokratno. To je ujedno i specifičnost ovakvih sajtova. Aktivni su samo mesec dana pre nove godine i onda potpuno zamru do sledeće i tako dalje. Kamo sreće da je Nova godina jednom mesečno.

Nekada davno, a to je bilo pre tri godine, svako postavljanje ponude na sajtove ovog tipa se plaćalo. Cene su bile slične kao danas. Međutim, konkurencija nije učinila da se cene spuste, već da se istaknu besplatno, a plaća se samo „izdvajanje“ ili „preporučivanje“, kao i neizostavni šljaštavi banner. Neke organizacije imaju i svoje sajtove na primer, udri-brigu.com, uzelipapoludeli.org ili bgdgrotto.com.

Naravno, o društvenim mrežama ne treba ni govoriti. Fejsbuk i slični su prepuni poziva za novogodišnje event-e. Vi samo treba da odgovorite da li dolazite, da li možda dolazite ili da ne dolazite. To je sve što organizator događaja može imati kao povratnu informaciju. Dok ne kupite kartu fizički, ući ne možete nikako.

Nije zgoreg napomenuti da koliko smo se god trudili da nađemo sve sajtove ovog tipa, nismo u tome uspeli, jer svake godine nikne po neki novi. Verujte da za sveže informacije nećete biti uskraćeni. Sve ostalo zavisi od vaših afiniteta, da li volite selo u gradu ili grad u selu koje nazivaju gradom. Trubači, gole žene, di-džejevi, svirke, da se jede, da se sedne – sve ima. Cene karata su u proseku od 2300 din, pa do 100 eura. Dakle, ima za svakog.

Ako nigde ne planirate da putujete, ili ne znate gde ćete, sada znate gde da tražite. Možete i da prespavate Novu godinu. Pijani ili trezni, na vama je.

Ne znamo koliko je ovo isplativ posao, ali ako želite nešto slično, požurite. Ne čudite se ako domen www.srećnanovagodina2010ubeograduusrbijikojekude.com bude rezervisan. Mala internet bara, a premnogo krokodila s kapama deda-mraza.

Uroš Nedeljković

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

U ovom veku izgleda da treba da preispitamo neke civilizacijske stavove o moralu, seksu, deci i dostupnosti porno informacija.

Da li ste znali da u trеnutku dok čitate ovaj tekst na internetu postoji preko 4.2 miliona internet sajtova? To je 12% ukupnog broja svih sajtova na internetu. Njihova najbrojnija publika je uzrasta od dvanaest do sedamnaest godina. Ustvari, o tome i pišemo. Kako je moguće da deca u tom uzrastu tako lako dopru do ovakvih sadržaja? Jednostavno i lako.

Prošlo je vreme kada su tinejdžeri krišom gledali po neki „pornić“ koji nabave od starijih drugara. Sada ta deca mogu da svojim starijim drugarima nabave po koji „pornić“, s obzirom da su mlađe generacije sve upućenijе u tehnologiju i bolje im idu te novotarije.

Sa masmedija nas zaseni po neka vest da su uhapsili tzv. grupe pedofila koji su širili ovakav sadržaj preko interneta. Poražavajući je podatak da se oko 75% dečje pornografije širi preko interneta. Uglavnom se koriste rupe u zakonodavstvima nekih zemalja, kao npr. ruskom. Ovu bolest smo samo pomenuli da bi vas malko zabrinuli. Ustvari, postoji mnogo načina da putem interneta dođete do „pornoza“. Verovatno je najlogičniji da odete na neki sajt, koji po običaju naplaćuje usluge gledanja i skidanja materijala, i da platite svojom kreditnom karticom. Ako smete zbog vašeg partnera ili nekoga ko ima superviziju nad vašim računom. To je logičan i legalan način. Sledeći način je da kršite zakon i da koristite neki p2p softver i da se time osetite još nastranije. Treći način je da odete na neki od besplatnih porno sajtova čija je legalnost sumnjiva, ali možete da se pravite da ste blesavi, pa kao „nismo znali“.

Pošto pretpostavljamo da ste punoletni i da sami odgovarate za svoje postupke, ništa sporno nema u gornjim redovima. Ali, vaše dete od 12 godina može, a da vi nikako ne možete da ga sprečite ili da tome uđete u trag, gledati pornografiju u svom najtvrdokornijem izdanju putem sajtova koji strimuju „porniće“. Da, baš kao YouTube, samo za „tvrd“ materijal.

Neki od njih prilikom ulaza traže da potvrdite da imate preko 18 godina i to najprostijom formom satkanom od potvrdnog ili odričnog odgovora. Time se sajtovi peru od odgovornosti, ali nemaju svi ovo upozorenje.

Ovi sajtovi su zamišljeni pre svega za razmenu amaterskih filmova, međutim, pošto su organizovani po principu YouTube-a, korisnici šalju sve i svašta, a najčešće su to scene iz profesionalnih porno filmova. Ovakav koncept se već naziva Porn 2.0, analogno sa sajtovima Web 2.0. Njih pre svega odlikuje interaktivnost. Dakle, komentarisanje, ocenjivanje, razmena itd.

Pored sličnog koncepta, ovakvi sajtovi imaju i slična imena. Tako je sajt YouPorn.com najpopularniji od svih sajtova ovakve vrste. Svakog dana ima saobraćaj od neverovatna tri terabajta. Štaviše, potpuno je besplatan i mesečno zarađuje preko 120.000$ samo od reklama. Pored pornografije, koja je lepo i pregledno složena, ovaj sajt nudi i sobe za ćaskanje i on-line dating.

Njegov rival je RedTube.com, sajt sličnog sadržaja i koncepta. Nikakve preterane razlike nema, osim što deluje profesionalnije odrađen dizajn, ali je zato YouPorn.com efektniji jer npr. daje da se svaki video i preuzme u Flash Video formatu. Kod RedTube.com bi morali malo da se pomučite, koristeći programe za skidanje sadržaja kao sa YouTube-a.

Oba izazivaju mnoge kontroverze. Nemačka je zabranila pristup ovim sajtovima, ali onaj koga zanima uvek može da nađe put do njih preko nekih drugih servera. Po Alexa meraču poseta, YouPorn.com je na 35 mestu po pregledu od svih sajtova na svetu, a prvi sajt za odrasle. Najveći deo poseta dolazi iz s juga Uzbekistana!

Kako roditelji mogu da zaštite svoju decu od ovakvih sadržaja? Veoma teško, samim tim što su mlađe generacije uvek ispred starijih. Možda je najbolje najbolje pomirujuće im reći: „Gledaj, al’ ne snimaj svoje!“, ili možda ne?

Uroš Nedeljković

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Mnogi od vas sednu, kliknu, gledaju i zatvore. To vam omogućava pretraživač, tj. brauser (browser), a web vam se čini nikad manjim. Priča oko pretraživača je veoma duga, s obzirom da je Web ušao u punolestvo.

Ovo što se danas zove Web, a puno ime mu je World Wide Web je izmislio Tim Bernars Li, davne 1990. godine. Da bi isti bio upotrebljiv, pojavili su se razni pretraživači tzv. web browseri, od kojih je najzapaženiji ostao Mosaic. Kasnije se jedan od koautora odvojio od matice i napravio novi pretraživač Mosaic Netscape. Istorija počinje teći.

Ime pretraživača se menja u Netscape Navigator i isti jede ogroman deo tržišnog kolača. Bio je besplatan za preuzimanje, ali se plaćao ako se koristi komercijalno, dakle, firme su morale da calnu koji dolar. Pošto je Web već postao komercijalno isplativ, a druge ribe su htele svoj deo tržišnog planktona, Microsoft počinje sa razvitkom svog Internet Explorera (IE). Na svoje noge stao je tek 1997. godine i to svojom verzijom 4. Zanimljivo je da je razvojni tim IE, predstavljajući svoj proizvod na konferenciji u San Francisku, izradio ogroman logo IE-a „e“ veličine 3m. Kolege iz rivalskog Netscape-a su im na isti prikačili svoju maskotu, dinosaurusa „Mozilla“ na kom je pisalo: „Netscape 72, Microsoft 18“, što je označavalo tadašnji tržišni udeo.

Kompanija iza Netscape-a je bila mala kompanija, samim tim i veoma ranjiva, u odnosu na džina Microsofta, koji je odlučio da upregne sve svoje resurse ne bi li uništio konkurenciju. Drugim rečima, imali su pare. Ustvari, imali su neograničen budžet, gledajući iz ugla Netscape-a. IE je bio besplatan za sve korisnike Windowsa, koji je tada držao 90% tržišta operativnih sistema. Dakle, monopol, za koji se zainteresovala i američka antimonopolska komisija. Do kraja 1998, Netscape je izgubio primat, upao u krizu i lako je bio preuzet od kompanije America Online. Tako je Internet Explorer zauzeo oko 90% tržišta. Tu je kraj onoga što istoričari interneta zovu „Prvi rat pretraživača“.

Vremenom su se pojavljivale i novije verzije IE-a, ali verzija 6 je mnogima došla glave. Bila je veoma ranjiva na upade kojekakvih malicioznih kreacija, a time je i ceo operativni sistem Windows pucao po svim šavovima. Nešto se moralo preduzeti.

Dok se Microsoft trudio da krpi rupe, Netscape je već davno pre toga svoj pretraživač izbacio u formi otvorenog koda. Ubrzo se napravila i Mozilla fondacija i počelo se na razvoju novog/starog projekta. Pošto su imena Phenix i Firebird bila zauzeta u zajednici, odlučeno je da puno ime pretraživača bude Mozilla Firefox (FF) i u verziji 1.0 pojavio se u novembru 2004. Svojim kvalitetom i lakoćom upotrebe, a pre svega bezbednošću, ostvario je ogroman uspeh. Mnogi su ovaj projekat simpatisali od samog početka, što zbog pomenutih kvaliteta, što zbog biblijskog sukoba Davida protiv Golijata. Danas FF zauzima oko 40% tržišta i potpuno je besplatan. Ovo je ogroman uspeh, ako se uzme da iza njega stoji relativno siromašna fondacija, nasuprot prebogatog Microsofta. To se nikada ne bi dogodilo da se nastavilo sa Netscape filosofijom, ali, druga vremena su došla. Ko zna kakav bi udeo bio da se IE ne isporučuje sa Windowsom i da Microsoft, uz prodaju svojih licenci, ne uslovljava i korišćenje IE-a.

Do danas su se pojavile novije verzije oba browsera. Microsoft je zapušio mnoge rupe sa IE7 i trenutno radi na razvoju IE8, koji je u beta verziji. Nasuprot njemu, Firefox se početkom leta pojavio u svojoj trećoj verziji, donoseći znatna poboljšanja. Štaviše, oboren je Ginisov rekord u preuzimanju nekog softvera. Firefox 3 je preuzet preko 8 miliona puta za 24č.

Ljudi u IT branši, ali i svako ko drži za sebe da je kompjuterski pismen, koristi Firefox ili neki drugi browser koji je rival IE-u. IE nije stvar izbora, on je uvek tu. Međutim, s obzirom da ga koristi oko 50% internet populacije i dalje se sve stranice koje se rade, prave da dobro igledaju u njemu, što ne znači da će u drugima izgledati lošije. Microsoftu se prigovara da se ne drži Web standarda, ali može mu se. Monopol Boga ne moli, a Bog monopol ne voli.

Rat pretraživača još traje i kraj mu se ne vidi. Postoji još igrača na web pozornici, ali o tome nekom drugom prilikom. Statistika sa sajta www.w3schools.com, kaže: Zaključno sa julom 2008. godine stanje je, IE7 26.4%; IE6 25.3%; FF 42.6%; Safari 2.5%; Opera 1.9%; Ostali pretraživači su u nivou statističke greške. Ovu statistiku i autori sa dotičnog sajta uzimaju sa rezervom, pa je uzmite i vi.

Uroš Nedeljković

broj 47, septembar 2008.

Rat browsera se zahuhtava i u punom je jeku. Srećom nije opasno po život, ali je zanimljivo videti kako tržište gura tehnologiju napred. Posmatraču sa strane se čini da su se kompanije Mozilla, Microsoft, Apple, Opera, a od skora i Google u ovoj virtuelnoj kafani skinuli goli do pola i da se biju stolicama i gađaju flašama.

Na web areni imamo nekoliko učesnika, ali teško je reći ko će i da li će neko izvući deblji kraj. Situacija je takva da imamo dva predominantna browsera, a to su Microsoftov Internet Explorer koji čeka svoje osmo izdanje i Mozillin Firefox koji se letos pojavio u verziji 3. Nakon toga sledi Apple-ov Safari, a odmah iza njega Opera, sa par procenata udela. Tik pred kraj leta, Google izbacuje svoj novi browser Chrome i svima muti konce. Sada svima postaje jasno da ovo više nije rat programa, već rat filozofija i engine-a koji stoje iza njih.

Da bismo vam pojasnili situaciju o tome šta je engine, najbolje je da reč prevedmo bukvalno kao motor, a ustvari to je ono što HTML i ostale kodove i skripte pretvara u nešto vidljivo, tj. način prikazivanja i stranica. Od njega zavisi brzina, stabilnost, sigurnost i zahtevnost ovih aplikacija. Njih ima raznih, a nije obavezno da je jedan engine isključivo rezervisan sa jedan browser. Mozilla Firefox koristi Gecko engine, Apple Safari i Google Chrome koriste Webkit, a oba engine-a su otvorenog koda. Microsoft Internet Explorer koristi Trident engine, koji je mnogo puta osporavan da ne poštuje Web standarde i tako dalje. Takođe, postoji čitava plejada browser-a na različitim platformama koji koriste neki od ovih motora, ali su manje poznati. Nijedan od navedenih nije savršen i svaki ima svoje mane i prednosti.

Filozofija, pak, više je okrenuta onome što korisnik želi. Tako su nekako podeljeni s jedne strane oni sa više opcija, uglavnom nepotrebnih običnom korisniku, a s druge oni koji smatraju da korisnika ne treba zatrpavati stvarima koje uglavnom ne razume. Te lakše filozofije se ogledaju pre svega u tome što Apple, spram čitavog svog operativnog sistema, kompjutera i propratnih gedžeta nudi lagan interfejs, tj. ono što korisnik vidi i čime upravlja, nikoga ne zbunjuje i uspeva da svakoj babi proda npr. iPod. Dakle, spartanski način komunikacije koji očigledno pali.

Ako je Apple Spartanac, onda je Google Spartanac na dijeti, a to pokazuje pre svega Chrome-om, koji ima samo najosnovnija podešavanja i izgled. Ali nije sve u tome – vest o pojavi Chrome-a je pukla kao da je nafta pala na 36$ za barel. Kritike su uglavnom bile pozitivne, ali ono što je Google izjavio imalo je specifičnu težinu. Ukratko, reč je o tome da se na Internetu pojavljuje sve više aplikacija u smislu Web-a 2.0, da će se taj trend nastaviti i stoga su svoj browser optimizovali za budućnost. Samim tim, kao što se na vašem kompjuteru svaki program startuje posebno i radi za sebe, tako je i u Chrome-u sve postavljeno, da je svaka stranica poseban task. Npr. možete njima manipulisati, „ubiti“ ih i slično.

Ono što, po njima, to donosi u vremenima koja dolaze, to je da će se aplikacije, na primer kancelarijske i zabavne nalaziti na udaljenim serverima, a vi ćete pristupiti određenoj stanici i samo aplikaciju izvršiti. Dobar primer za to su Google-ove kancelarijske aplikacije i on-line igrice.

Zanimljivo je da statistike, koje su neprecizne, govore da je Chrome već ostvario udeo od 2-7% i preteći će Operu u skorije vreme. Početno oduševljenje je splaslo kada je u javnost procurelo da Chrome-ove EULA, a to su uslovi korišćenja, koji se pojavljuju prilikom instalacije svakog programa i uglavnom ih niko ne čita, sadrže klauzulu u kojoj piše otprilike da sve što radite i sve podatke koje ostavljate Google ima pravo da „podeli“ sa njegovim ugovornim partnerima, a da ih i bez njih koristi za šta hoće. Posle nepunih nedelju dana, Google izbacuje novu verziju u kojoj piše prosto da ste vi vlasnik vaših podataka i to je to.

U ovom galimatijusu browser-a, engine-a, kompanija i procenata, normalan čovek će se zapitati šta sad da koristi, a da bude u trendu, ili u najmanju ruku siguran. Neki više vole mamu, neki tatu, a neki se lome između ovog ili onog browsera. Naš savet je da probate sve, ali imajte bar dva instalirana na računaru, jer lepo je imati i mamu i tatu. Samo još da vidimo ko je mama, a ko tata.

Uroš Nedeljković

broj 48, oktobar 2008.