Javni dug Srbije na kraju 2025. godine iznosio je 39,34 milijarde evra, što je bilo 44,4 odsto BDP-a.
U toj računici ne uzima se u obzir vrednost nekretnine u kojoj osoba živi, već samo imovina koja može da se investira.
„Capgemini“ navodi da je rast bogatstva tokom prošle godine najviše bio vezan za kretanja na berzama. Posebno se ističu akcije povezane sa veštačkom inteligencijom, koje su bile jedan od glavnih pokretača rasta u većini analiziranih regiona.
Izveštaj, međutim, pokazuje i koliko je bogatstvo koncentrisano. Jedan odsto najbogatijih među osobama sa velikom neto imovinom drži 34,8 odsto ukupnog bogatstva te grupe.
Najveći regionalni rast broja milionera zabeležen je u Aziji i Pacifiku, gde je iznosio 9,4 odsto, uz snažan doprinos Japana, Kine i sektora poluprovodnika. Severna Amerika je imala rast od 9,1 odsto, pre svega zahvaljujući Sjedinjenim Američkim Državama, gde je broj milionera povećan za 736.000.
Bliski istok bio je jedini region u kojem je zabeležen pad, od 1,4 odsto, što se u izveštaju povezuje naročito sa nižim cenama nafte.
Istraživanje je sprovedeno u januaru i obuhvatilo je 6.510 bogatih pojedinaca iz Amerike, Evrope, Azije i Pacifika i Bliskog istoka.
Da briga o zubima nije moderna navika čoveka pokazuje jedan papirus iz 4. veka nove ere na kom se nalazi recept za pravljenje paste za zube.
Ovaj mali izbledeli papirus čuva se u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci u Beču. Na njemu se nalazi ono što se smatra najstarijim sačuvanim i precizno zapisanim receptom za pastu za zube na svetu.
Papirus je privukao pažnju savremenih istraživača tek 2003. godine, kada su ga kustosi ove biblioteke pronašli pripremajući izložbu za međunarodni stomatološki kongres. Verovatno je godinama stajao u zbirci a da niko nije prepoznao njegov značaj. Kada je preveden, postalo je jasno da je reč o receptu koji je nastao više od 1.500 godina pre prve komercijalne paste za zube, koju je kompanija Colgate predstavila 1873. godine.
Recept je iznenađujuće precizan. Za „bele i savršene zube“ preporučuje se mešavina od jedne drahme kamene soli, dve drahme nane, jedne drahme osušenog cveta irisa i dvadeset zrna bibera. Drahma je tada bila standardna mera za težinu u medicini i iznosila je oko 3 do 4 grama. Ceo zapis više podseća na pažljivo sastavljen lekarski recept nego na narodno verovanje.
Austrijski stomatolog dr Hajnc Nojman 2003. godine napravio je kopiju ove mešavine i isprobao je. Zaključio je da je pasta blago abrazivna i da može izazvati manje krvarenje desni, ali i da ostavlja osećaj čistoće i svežine. Savremena nauka dodatno objašnjava zašto: osušeni koren irisa sadrži antibakterijska jedinjenja koja deluju protiv mikroorganizama odgovornih za bolesti desni. Ono što je nekada delovalo kao drevno nagađanje danas sve više liči na znanje stečeno dugogodišnjim posmatranjem i iskustvom.
To ne treba da čudi kada se uzme u obzir svet iz kojeg ovaj recept potiče. Antička Grčka dala je Pedanija Dioskorida, čije je delo o lekovitim biljkama oblikovalo medicinu više od hiljadu godina, kao i brojne lekare i naučnike koji su ljudskom telu pristupali sa izuzetnom preciznošću i radoznalošću. Nepoznati pisar koji je zabeležio ovaj recept bio je deo upravo te tradicije.
Pomenuta pasta se, naravno, nije nanosila modernom četkicom za zube. Za to su služili presavijeni komad lana ili žvakalica od grančice čiji bi se vrh omekšao čestom upotrebom. Alati su bili jednostavni, ali je svrha bila ista kao i danas.
Izvor: Greek Reporter
Foto: elf-moondance, Pixabay
Prema nedavnom globalnom izveštaju kompanije Kaspersky, pogađanje lozinki i zloupotreba važećih korisničkih naloga svrstavaju se među najefikasnije taktike koje su sajber kriminalci koriste u prethodnoj godini. Ovaj trend odražava strateški zaokret, jer napadači sve više odustaju od upotrebe upadljivog malvera koji aktivira zaštitu krajnjih uređaja, dajući prednost korišćenju legitimnog pristupa kako bi izbegli otkrivanje.
„Anatomija sajber sveta“ (Anatomy of a Cyber World) predstavlja detaljan globalni izveštaj zasnovan na podacima prikupljenim kroz Kaspersky usluge Managed Detection and Response (MDR), Incident Response (IR), Compromise Assessment i SOC Consulting tokom 2025. godine. Izveštaj obuhvata najčešće tehnike koje koriste napadači, alate i scenarije detekcije, kao i specifičnosti otkrivenih incidenata.
Prema izveštaju, značajan deo najčešće uočenih tehnika napada odnosi se na upravljanje akreditivima i digitalnim identitetima. Analiza, koja ispituje stope uspešnosti različitih indikatora napada (Indicators of Attack – IoA), ukazuje na sledeće rasprostranjene zlonamerne taktike:
Pogađanje lozinki – 34,8% Ova tehnika podrazumeva da napadači sistematski isprobavaju različite lozinke dok ne uspeju da pristupe nalogu. Nalazi se na vrhu liste po stopi uspešnsoti zbog toga što se javlja i u stvarnim napadima i tokom ovlašćenih bezbednosnih procena, što je čini trajnom pretnjom u današnjem sajber okruženju. Organizacije koje se oslanjaju na slabe ili ponovo korišćene lozinke i dalje omogućavaju uspeh ove stare, ali i dalje veoma efikasne metode.
Kreiranje lokalnih korisničkih naloga – 34,7% Nakon što ostvare pristup sistemu, napadači često kreiraju nove lokalne naloge kako bi zadržali pristup čak i ako njihov prvobitni upad bude otkriven i uklonjen. Ova tehnika se često uočava tokom bezbednosnih vežbi i može biti otkrivena, ali samo ukoliko su dostupni odgovarajući telemetrijski podaci, što često nije slučaj.
Zloupotreba važećih korisničkih naloga – 34,5% Umesto da koriste malver, napadači se prijavljuju pomoću ukradenih ili kompromitovanih akreditiva i stapaju se sa uobičajenim korisničkim aktivnostima. To značajno otežava detekciju, jer sam pristup deluje legitimno. Visoka stopa potvrđivanja pokazuje zašto kompromitovani akreditivi i dalje predstavljaju jedan od najopasnijih vektora napada.
Manipulacija korisničkim nalozima – 32% Napadači menjaju postojeće korisničke naloge kako bi učvrstili pristup sistemu, na primer aktiviranjem deaktiviranih naloga, izmenom članstva u grupama ili povećanjem privilegija. Ovakvo ponašanje potvrđuje širi obrazac delovanja — umesto uvođenja novih alata, napadači produbljuju kontrolu koristeći resurse koji već postoje u okruženju.
Otkrivanje mrežnih servisa – 31,2% Pre nego što se dublje infiltriraju u mrežu, napadači obično pretražuju dostupne servise i sisteme kojima mogu da pristupe. Ovaj korak izviđanja često je pouzdan pokazatelj narednih aktivnosti, poput lateralnog kretanja kroz mrežu i daljeg iskorišćavanja ranjivosti. Njegovo rano otkrivanje bezbednosnim timovima pruža dragoceno vreme za reagovanje i sprečavanje daljeg napredovanja napada.
Foto: sdecoret, Depositphotos
Novi mađarski ministar saobraćaja i investicija David Vitezi otvorio je temu modernizacije pruge Beograd-Budimpešta, u okviru koje je rađena i rekonstrukcija nadstrešnice u Novom Sadu koja je odnela 16 života.
Istina, Vitezi se bavio onim što je Mađarska radila na svojoj teritoriji ali to je bio povod za rekapitulaciju našeg vođenja ovog projekta koju je sproveo Forbes Srbija. Prema njoj, na prvi pogled izgleda da je Srbija bolje vodila ovaj projekat, ali svi njeni rezultati padaju u vodu ako se ima u vidu da je rezultat tog vođenja na kraju bila smrt 16 putnika koji su koristili pomenutu prugu. Ali, krenimo od početka.
Forbes Srbija podseća da je ovaj projekat započet pre više od 10 godina kada su ga tri strane (Kina, Mađarska i Srbija) dogovorile u okviru inicijative Pojas i put. Cilj je bio modernizacija železničkog koridora koji grčke luke Pirej i Solun povezuje sa Budimpeštom i dalje Evropskom unijom.
Međutim, perspektive partnera su se blago razlikovale. Za Mađarsku, a još više za Kinu, to je bio više kargo nego putnički pravac. Odnosno, prednost je data razvoju deonice za transport robe. S druge strane, Srbiji su primat bili građani. Logika dva strana partnera bila je ta da je prevoz robe taj koji donosi novac železnici dok putnici nose gubitak.
Zato i ne čudi odabir trasa kroz dve zemlje, koji posebno u Mađarskoj i danas izaziva polemike. Srbija se odlučila da prugu „ne dira“ kada je reč o putanji već da samo doda još jedan kolosek i da tako ubrza prevoz putnika između najvećih gradova – Beograda i Novog Sada, kao i do Subotice i svih većih usputnih mesta (Vrbas i Bačka Topola).
Mađari su takođe odlučili da ne menjaju trasu, ali su se odlučili za pogrešan kolosek. Naime, od Budimpešte ka Srbiji idu dve paralelne trase. Kraća ide direktno ka Srbiji, a duža preko Kečkemeta do Segedina. Odabirom prve, ciljalo se na uštedu i izbegavanje komplikacija sa rekonstrukcijom pruge u većim gradovima. Iako bi putovanje brzim vozom do Budimpešte preko Segedina bilo neznatno duže i verovatno ne bi previše povećalo cenu rekonstrukcije. Prema pisanju mađarskih medija, kineska strana bila je ta koja je želela kraće i jednostavnije rešenje. A, uprkos sugestijama struke, mađarske vlasti su pristale.
Zato je postavljano pitanje šta Mađarska uopšte dobija rekonstrukcijom. Jer, pruga ide kroz slabije naseljene delove zemlje (najveće mesto na trasi ima 27.000 stanovnika). Takođe, trgovina sa Srbijom nije ni približno velika kao sa okolnim članicama EU (mađarski sajt Indeks pisao je da od puštanja pruge u upotrebu u februaru 2026. ka Srbiji u proseku ide šest kargo vozova dnevno dok ih je bilo samo 14 tokom najprometnijeg dana). U mađarskoj javnosti procenjivalo se da će tim tempom njihova zemlja povratiti investiciju za nekoliko hiljada godina. I Vitezi je ukazao da mogu očekivati minimalni kargo i putnički saobraćaj na duži rok. S druge strane, zbog dolaska kineskih investicija u Segedin, mađarska vlada morala je da uloži dodatna sredstva i u modernizaciju te trase.
Srbija je po svemu sudeći bolje prošla i u odabiru kineskih kompanija koje su bile izvođači. Prema oceni sagovornika Forbes Srbija koji je upućen u projekat, oba glavna izvođača u dve zemlje potiču iz iste kineske grupacije zadužene za gradnju železnica, ali je Srbija dobila „značajnijeg“.
Mađarski konzorcijum činili su China Tiejiuju Engineering & Construction (poznat i kao China Railway No. 9 Bureau Group) i China Railway Electrification Engineering Group. Sa naše strane granice izgradnju su vodili China Railway International Corporationa (CRIC) i China Communications Construction Company (CCCC).
Razlika je bila u tome da su „naši Kinezi“ vodili glavnu reč. „Mađarski Kinezi“ bili su partner u konzorcijumu dok je drugu polovinu činila kompanija najpoznatijeg mađarskog biznismena Lerinca Mesaroša.
Srbija je tako bila „oslobođena“ učešća velikih tajkuna povezanih sa vlašću. Ali je pitanje da li se to može računati kao prednost, imajući u vidu ko su bili pojedini podizvođači.
Kada je reč o „snazi“ kineskih izvođača, dostupne informacije pokazuju da je CRIC bolje pozicioniran od kineskog Devetog biroa. Kako se može videti među raspoloživim informacijama, Deveti biro je ipak klasični izvođač radova dok je CRIC neko ko izvozi kinesku tehnologiju brzih železnica. Imaju i veći politički autoritet što se može naslutiti i iz sastanaka sa državnim vrhom Srbije, pa i predsednikom. Dodatno, imaju i veću mogućnost rešavanja zastoja, političkih ili građevinskih, kroz direktnu komunikaciju s Pekingom. Sve to se odrazilo i na efikasnost u usklađivanju deonica pruge sa evropskim standardima (European train control system – ETCS) gde su „naši Kinezi“ bili daleko uspešniji. Srpska deonica te standarde zadovoljava dok je mađarska još u procesu sertifikacije.
Ko je bolje prošao po pitanju cene teško je odrediti jer podaci o mađarskom delu posla još nisu u potpunosti poznati zbog tajnosti ugovora. Za Srbiju je poznato da je modernizacija trase od Beograda do mađarske granice koštala oko 2,3 milijarde dolara. Barem za sada, jer nije poznata sudbina svih planiranih aneksa ugovora.
S druge strane, prvobitna mađarska procena vrednosti posla za njihovu deonicu bila je 2,1 milijardu dolara. Međutim, u mađarskim medijima mogu se naći i više brojke. Tako je u jednom od tekstova navedeno da je posao vredeo 2,4 milijarde, u drugom 2,8 milijardi, a u jednom ovogodišnjem izveštaju pominje se i 3,03 milijarde dolara.
Čak i da uzmemo početnu brojku, treba imati u vidu da je srpska trasa duža za oko 20 kilometara. Mađarski mediji tvrde da je cena po kilometru značajno veća kod njih nego kod nas. Neki navode i za – trećinu. S druge strane, u našim medijima se ocenjivalo da smo mi lošije prošli.
Osim toga, brži radovi u Srbiji omogućili su našoj strani da ranije počne da ostvaruje prihode dok Mađarska tek od ove godine ima prve benefite od puštanja u saobraćaj kargo transporta.
Dakle, brojke i podaci ukazuju da je Srbija u načelu verovatno bolje upravljala ovim projektom. Ranije je počela i rekonstrukciju (2017-2018. naspram Mađarske koja je krenula 2021.). Srbija ju je ranije i završila 2024. godine, dok su radovi u Mađarskoj okončani početkom ove godine. Iako je Mađarska kraće radila, treba imati u vidu da je Srbija imala dva zahtevna momenta – tunel i vijadukt Čortanovci kao veliki objekti.
S druge strane, insistiranje Srbije na ubrzavanju radova možda je donelo i najveću moguću cenu. Nemar i neodgovornost u realizaciji doveli su do užasne tragedije u Novom Sadu kada se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica i ubila 16 osoba.
Sve ovo danas najverovatnije ne bismo ni znali i verovali bismo da smo uspešnija strana u ovom projektu, da narod sam nije počeo da traži pravdu. Naime, posle pada nadstrešnice srpske vlasti su tvrdile da ona ni nije bila rekonstruisana ali su posle pojave fotografija (na kojima se vidi da su ipak vršeni građevinski radovi na njoj) priznale rekonstrukciju i započeta je istraga koja do dan danas nije završena.
Budući da uzrok pada nadstrešnice još nije zvanično istražen i saopšten, stručnjaci iz različitih oblasti, počev od građevinarstva pa sve do prava, oformili su Anketnu komisiju za ispitivanje odgovornosti u ovom slučaju. Ona je otkrila da pad nadstrešnice nije bio posledica jednog tehničkog propusta, već „sloma sistema“, odnosno da je do tragedije doveo niz odluka i propusta u projektovanju, izvođenju radova, nadzoru i kontroli.
Rekonstrukcija je, prema njihovoj oceni, sprovođena uz ozbiljne nedostatke u dokumentaciji i procedurama. Članovi Komisije tvrdili su da deo ključne dokumentacije nije bio javno dostupan i da postoje indicije o nepravilnostima u vođenju projekta.
Na osnovu dostupne prepiske i dokumenata, zaključili su i da je postojao politički pritisak da se projekat završi pre planiranih rokova, što je, po njihovoj oceni, moglo negativno uticati na kvalitet i bezbednost.
Izvor: Forbes Srbija, Bif
Foto: pixifant, Pixabay
Od 1985. do danas temperatura u pojedinim novobeogradskim blokovima porasla je za 5 °C zbog povećanja broja zgrada i redukcije zelenih površina.
Ovo je samo jedan od zaključaka studije koju je sprovela arhitektica Milena Ristić u dva novobeogradska bloka i u naselju Zemun Polje.
U svom tekstu za portal Klima101 ona navodi da je poslednjih decenija u našoj prestonici postalo uočljivo da se određeni delovi grada noću hlade sporije nego ranije. Stanovnici to često osećaju intuitivno: vazduh ostaje topao i posle zalaska sunca, a temperaturni stres traje do kasnih večernjih sati. Ta pojava predstavlja manifestaciju efekta urbanog toplotnog ostrva.
Ali šta se za poslednje četiri decenije promenilo u analiziranim blokovima? „Pod uticajem tržišno orijentisanog urbanog razvoja oni su prošli kroz značajne tzv. morfološke promene: novu gradnju, pretvaranje zelenih površina u parkinge i ulice i slično“, pojašnjava autorka studije i dodaje da je to doprinelo pogoršanju lokalnih mikroklimatskih uslova.
U okviru njenog istraživanja sprovedena je simulacija mikroklimatskih uslova u tri reprezentativna stambena bloka u Beogradu, koji su tokom poslednjih decenija prošli kroz značajne morfološke transformacije.
Za analizu su odabrani Blok 61, Blok 11c i deo Zemunskog Polja, kao primeri blokova različitih morfoloških tipova i gustina građenja. Ovakav izbor omogućio je uporednu analizu uticaja različitih tipova urbanih struktura na intenzitet urbanog toplotnog ostrva i na termalni komfor stanovnika.
Dva novobeogradska bloka izabrana su kao reprezentativni primeri višeporodičnog stanovanja u delu grada koji prolazi kroz intenzivne transformacije, dok je deo Zemun polja, sa objektima niže spratnosti i slobodnostojećim kućama, posmatran kao reprezent prigradske morfologije.
Za sve blokove, modelovana su dva scenaria – scenario iz 1985. pre transformacije bloka i scenario iz 2024. nakon tranformacije bloka, dok su podaci o klimatskim karakteristikama korišćeni za najtopliji dan 2024. godine, 16. jul.
Simulacije su sprovedene u ENVI-met modelu. Parametri su posmatrani u pet karakterističnih vremenskih tačaka (02h, 06h, 12h, 16h i 22h), kako bi se obuhvatili periodi minimalnog i maksimalnog termičkog opterećenja, a analizirano je tri različita parametra: potencijalna temperatura vazduha, termalni komfor (tzv. UTCI indeks) i temperatura površina.
Analiza je pokazala da su u posmatranim blokovima temperature porasle u odnosu na početni scenario, ali najviše zabrinjavaju rezultati pokazani u večenjim časovima. Onda kada očekujemo da su se površine „ohladile”, omotač emituje prethodno akumuliranu toplotu, što ukazuje na loš stepen termičkog oporavka prostora.
Pokazalo se da se Blok 61, koji se manje izgradio nego Blok 11c, najbrže rashlađuje zahvaljujući većem udelu slobodnih površina, otvorenoj strukturi i nezasrtom zelenilu. Blok 11c je pak imao smanjenu cirkulaciju vazduha i slabije noćno hlađenje u poređenju sa otvorenim Blokom 61 što direktno utiče na subjektivni osećaj termalnog stresa.
Zemun Polje je pak pokazalo najniže vrednosti temperature, a ujedno i najstabilniji termalni profil u toku dana, zbog količine prirodnog tla i male gustine izgrađenosti. Intervencije poput asfaltiranja dela puta i izgradnje prizemnih pomoćnih objekata nisu u značajnoj meri uticale na njegovu mikroklimu.
Senka, prisustvo zelenih površina i dobra provetrenost unutar bloka u velikoj meri utiču na toplotni komfor korisnika prostora.
Istraživanje je pokazalo da u Bloku 61 u šest sati ujutru, toplotni stres u osenčenim delovima pada na oko 24 °C, dok se na otvorenim asfaltiranim površinama kreće i do oko 30 °C, što predstavlja kategoriju „umerenog toplotnog stresa”, zabeleženu čak i u najranijim jutarnjim časovima.
Ovaj kontrast potvrđuje presudnu ulogu zelene infrastrukture, ali i orijentacije objekata u odnosu na sever, jer upravo ti elementi određuju gde će se toplota zadržavati, a gde prostor efikasnije hladiti.
Zbog toga je najbolje rezultate pokazao otvoreni gradski blok (Blok 61) gde je položaj novih objekata najmanje narušio prirodnu cirkulaciju vazduha, pa je toplotni komfor u unutrašnjosti bloka ostao povoljniji u odnosu na blokove sa većom gustinom izgrađenosti.
Nova gradnja, naravno, sa sobom nosi i nove senke. Istraživanje jeste pokazalo da u pojedinim satnicama temperatura vazduha u scenarijima iz 2024. godine bila nešto niža zbog prisustva senki koju stvaraju novi objekti.
Međutim, detaljniji podaci otkrivaju suprotan trend.
Ključne razlike javljaju se u temperaturi površina, nižim slojevima atmosfere i UTCI indeksu, koji najjasnije pokazuju posledice zamene prirodnih površina veštačkim materijalima.
Određene satnice pokazuju da je povećanje udela asfaltnih i betonskih površina dovelo do porasta temperatura površina i do oko 5 °C u odnosu na scenario iz 1985. godine.
Takve površine usporavaju hlađenje i nastavljaju da emituju toplotu tokom noći, povećavajući termalni stres i utičući direktno na kvalitet sna i regeneraciju organizma.
Leta danas nisu samo subjektivno toplija već su klimatske promene dovele do realnog porasta temperatura u odnosu na period od pre nekoliko decenija.
Međutim, način na koji oblikujemo grad u velikoj meri određuje koliko se taj porast „oseća“ u našem okruženju, piše Ristić.
Rezultati studije potvrđuju da zbijena gradnja, manjak zelenila i velike betonske površine dodatno pojačavaju toplotu koja je već izvesna usled posledica klimatskih promena.
Istovremeno, oni jasno pokazuju da se mikroklimatski uslovi unutar gradskih blokova ne mogu posmatrati odvojeno od načina na koji se ti prostori planiraju i grade.
Ako urbanistička praksa u Beogradu želi da odgovori na izazove klimatskih promena, neophodno je da se odmakne od dominantne logike maksimalnog iskorišćenja parcele i vrati pažnju na vrednosti koje neposredno utiču na blagostanje stanovnika.
U tom svetlu, mikroklimatske analize treba da postanu sastavni deo dokumentacije urbanističkih planova, kako bi se omogućila predikcija posledica planiranih intervencija unutar gradskog bloka i njegovog delovanja na neposredno okruženje, zaključuje ona.
Ceo tekst sa grafičkim prikazima možete pronaći na Klima101
Foto: red__koral__ph, Pixabay
Republički geodetski zavod (RGZ) saopštio je danas da je, prema prvom objavljenom izveštaju o cenama poljoprivrednog zemljišta u Srbiji za 2025. godinu, prosečna cena prometovanog obradivog zemljišta u Srbiji u prošloj godini iznosila 9.583 evra po hektaru, dok je prosečna cena prometovanih trajnih pašnjaka bila 9.235 evra po hektaru.
Podaci iz izveštaja, kojim je prvi put javnosti stavljen na raspolaganje zvaničan statistički indikator o vrednosti poljoprivrednog zemljišta izrađen u skladu sa metodologijom EU, odnose se na prosečne cene obradivog zemljišta i trajnih pašnjaka, za period od 2023. do 2025. godine, navedeno je u saopštenju.
Kako je ukazano, ti podaci predstavljaju važan korak u unapređenju transparentnosti tržišta zemljišta.
Prema izveštaju, najviša prosečna cena obradivog zemljišta zabeležena je u regionu grada Beograda i iznosila je 14.274 evra po hektaru.
Sledi Vojvodina sa prosečnom cenom od 12.023 evra po hektaru, zatim Šumadija i zapadna Srbija sa 7.172 evra, dok je u južnoj i istočnoj Srbiji prosečna cena iznosila 4.419 evra po hektaru.
Iz RGZ-a su naveli da se posebno izdvaja Vojvodina kao najstabilnije i najkonzistentnije tržište poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, te da kontinuirani rast vrednosti i jasna povezanost cene zemljišta sa njegovom poljoprivrednom produktivnošću potvrđuju njen značaj kao nosioca razvoja agrarnog sektora.
Za razliku od obradivog zemljišta, ukazano je da tržište trajnih pašnjaka pokazuje znatno dinamičnija kretanja.
Tako je najveći rast cena zabeležen u južnoj i istočnoj Srbiji, gde su cene u odnosu na 2024. godinu porasle za 48,8 odsto, što, smatraju u RGZ, ukazuje na sve veće interesovanje i promene u strukturi potražnje na ovom delu tržišta.
Podaci iz izveštaja RGZ-a pokazuje da je obradivo poljoprivredno zemljište i dalje najstabilniji segment tržišta nepokretnosti u Srbiji.
Tokom 2025. godine promene cena po regionima bile su minimalne i kretale su se od pada od 1,3 odsto do rasta od 1,2 odsto, što potvrđuje dugoročnu sigurnost i otpornost ovog vida ulaganja, navedeno je u saopštenju.
Iako je prosečna cena poljoprivrednog zemljišta u Srbiji i dalje oko 37 odsto niža od proseka EU, podaci pokazuju da se domaće tržište postepeno približava nivou zemalja centralne i istočne Evrope.
Navedeo je da ova razlika ukazuje ne samo na konkurentnost srpskog poljoprivrednog zemljišta, već i na značajan potencijal za njegov dalji rast i razvoj.
RGZ je objavio da poljoprivrednici, investitori, donosioci odluka i stručna javnost po prvi put dobijaju jasan i međunarodno uporediv uvid u kretanje vrednosti poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.
Takvi podaci, kako je istaknuto, predstavljaju osnovu za kvalitetnije planiranje razvoja poljoprivrede, efikasnije upravljanje resursima i jačanje investicionog potencijala srpskog agrara.
Izvor: Beta
Foto: Bernd Dittrich, Unsplash
Time se regulišu način parkiranja, kapacitet parkinga i garaža za bicikle u zavisnosti od namene objekata, kao i osnovne standarde pristupačnosti biciklističkih parkinga. To znači, istaklo je udruženje, sigurnija i urednija mesta za ostavljanje bicikala širom grada, a i unutar državnih i privatnih objekata što je važan korak ka pristupačnijem korišćenju bicikala u Beogradu.
Standardi su uvedeni zahvaljujući saradnji udruženja Ulice za bicikliste i gradskog Sekretarijata za saobraćaj, uz podršku Beogradske otvorene škole.
Detaljna specifikacija je u dokumentu Tehnički uslovi za projektovanje garaža“, poglavlje 13, koji je izradio Centar za planiranje urbanog razvoja (CEP).
Udruženje ukazuje da „bicikl nije samo prevozno sredstvo već i spaja zajednicu, smanjuje zagađenje i unapređuje kvalitet života u gradu“.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2018. je proglasila 3. jun za Međunarodni dan bicikla zbog njegovog značaja kao pristupačnog, inkluzivnog i ekološki prihvatljivog prevoznog sredstva koje doprinosi ostvarivanju Ciljeva održivog razvoja – zdravlje, čist vazduh, održivi gradovi, smanjenje nejednakosti, a uz to bicikl smanjuje i saobraćajne gužve, štedi prostor i javna sredstva u poređenju s automobilima.
Srbija nije formalna članica EU, ali mnogi srpski privrednici odavno sarađuju sa preduzećima u Evropskoj uniji i koriste sredstva iz evropskih fondova. Privrednici na oba tržišta ne mogu da čekaju formalno članstvo Srbije jer je to previše skupo i priželjkuju da se što pre usaglase i procesi sertifikacije u industrijskoj proizvodnji. Međutim, ekonomska integracija ne bi smela da favorizuje velike kompanije, već da ojača mala i srednja preduzeća.
Srbija trenutno izvozi u Evropsku uniju robu vrednu više od 20 milijardi evra godišnje. To je zajednički rezultat kompanija iz EU koje su uložile u Srbiju i domaćih preduzeća koja samostalno izvoze svoje proizvode na tržište Unije. EU je najveći spoljnotrgovinski partner Srbije sa udelom većim od 60% u ukupnoj trgovinskoj razmeni naše zemlje i izvor više od dve trećine ukupnih stranih direktnih investicija u proteklih 15 godina.
Ekonomsko povezivanje ne može da čeka na formalno članstvo, što potvrđuju i primeri brojnih preduzetnika iz Srbije koji su iskoristili evropske fondove da unaprede svoje poslovanje i povećaju izvoz na tržište EU, istakao je šef Delegacije Evropske unije u Srbiji Andreas fon Bekerat na događaju „EU nedelja mogućnosti“.
„U periodu od 2014. do 2027. godine za Srbiju je namenjeno oko sedam milijardi evra, od čega je šest milijardi bespovratnih sredstva, a veliki deo tog iznosa je već isplaćen“, navodi Bekerat i napominje da su korisnici tog novca pored preduzeća bili i poljoprivrednici, naučne i kulturne institucije, civilno društvo i lokalne zajednice.
Neki od najboljih rezultata postignuti su u oblasti inovacija. Mnogi inovativni preduzetnici u Srbiji iskoristili su podršku EU da razviju tehnološki vrlo napredna rešenja i sa njima izađu na svetsko tržište. Nasuprot tome, nedovoljno su iskorišćene mogućnosti koje nude IPARD fondovi poljoprivrednicima i proizvođačima hrane u Srbiji da modernizuju svoje poslovanje, ocenjuje Bekerat, pa su potrebni zajednički napori da se ova sredstva ubuduće efikasnije upotrebe.
Najnoviji primer ekonomskog povezivanja pre formalnog članstva je pristup Srbije jedinstvenom sistemu plaćanja SEPA, koji će omogućiti građanima i privrednicima da međunarodne transakcije obave brže i jeftinije, ističe Bekerat. To potvrđuje i Igor Savić iz Narodne banke Srbije (NBS), koji podseća da je do sada trebalo nekoliko dana da se primi devizni priliv iz inostranstva, a ubuduće će sredstva biti raspoređena istog dana i odmah dostupna korisniku.
Sistem je tehnički i operativno spreman u 18 poslovnih banaka u Srbiji, koje su već najavile da će pojednostaviti procedure i smanjiti tarife za međunarodna plaćanja u evrima, od čega će najveću korist imati izvoznici, naročito mala i srednja preduzeća, ocenjuje Savić.
Usluga će biti dostupna u svim filijalama banaka, uključujući i manje sredine, a pored nižih transakcionih troškova, SEPA će domaćim privrednicima omogućiti lakši pristup partnerima u EU i otvoriti vrata za veće korišćenje sredstava iz evropskih fondova, predočava Savić.
SEPA nije samo pitanje uštede, saglasna je i Silvija Rakić iz Saveta evropskih poslovnih udruženja i privrednih komora u Srbiji (CEBAC). To je signal firmama iz EU koje već posluju ili planiraju da uđu na srpsko tržište da dolazi do promena koje omogućavaju bolje upravljanje likvidnošću. SEPA je dobar primer da ekonomsko povezivanje ne može da čeka na formalno članstvo, ističe Rakić, jer je to za privrednike preskupo. Zato je za 2.000 kompanija iz EU koje CEBAC zastupa, ali i za privrednike u Srbiji, od ogromne važnosti da se što pre usaglase i industrijski standardi, kako firme ne bi prolazile dvostruku sertifikaciju prilikom izvoza svojih proizvoda.
Rakić vidi zajednički interes i u tome da se intenzivira ekonomsko povezivanje na Zapadnom Balkanu, jer preduzeća iz EU taj prostor posmatraju kao jedinstveno tržište, koje je primarno i za izvoznike iz Srbije. Ovi i drugi koraci u daljem ekonomskom povezivanju, osigurali bi veću stabilnost i predvidivost u poslovanju, nezavisno od političkih promena u vlasti.
Zakoni u Srbiji predstavljaju dobru osnovu za dalje ekonomsko povezivanje, ali problemi se javljaju u njihovoj primeni, u brzini kojom se donose podzakonska akta koja su, pritom, neretko protivurečna i stvaraju nedoumice.
„Skorašnji primer je odluka Srbije da uvede karbonsku taksu, svoju verziju mehanizma CBAM koji je usvojila Evropska unija, ali zakonodavac je istovremeno ukinuo uredbu o podsticajima za reciklere. To izlaže kompanije velikim troškovima za skladištenje otpada, pri čemu nemaju informacije kada i kako će se ta situacija razrešiti“, upozorava Rakić.
Trenutno, tržišne integracije najviše pogoduju velikim kompanijama i zato Rakić predlaže da se za mala i srednja preduzeća u Srbiji, koja nemaju dovoljno kapaciteta da iskoriste postojeća sredstva iz evropskih fondova, uvedu dodatni modeli finansiranja. Reč je o mešovitom finansiranju razvojnih fondova i privatnih investitora, koje bi od firmi zahtevalo manje učešće i garancije u pribavljanju sredstava.
Kada je reč o problemima u svakodnevnom poslovanju, Mihailo Vesović iz Privredne komore Srbije (PKS) skreće pažnju da je trenutna situacija na granicama sa šengen zonom neodrživa. Evropska unija je izdvojila 57 miliona evra za modernizaciju 11 glavnih graničnih prelaza, ali je uvođenjem EES sistema dovela u pitanje izvoz i uvoz robe u zemljama Zapadnog Balkana, smatra Vesović.
„Privrednici u ovim državama ne mogu da se izjednačavaju sa privrednicima na primer u SAD, jer konkretno Srbija ne može da izveze ništa van zemlje a da ta roba ne ide preko teritorije EU. Ako EU ne nađe sistemsko rešenje u naredna dva meseca koje bi vozačima kamiona omogućilo da dobiju isti status kao vozači u železničkom ili avionskom saobraćaju, to bi za lokalne firme u celom regionu proizvelo velike ekonomske posledice, a strane kompanije ne bi imale interesa da ovde nastave ili započnu svoje poslovanje“, ukazuje Vesović.
Dugoročnije gledano, jedan od najvećih problema za srpska preduzeća po njegovom mišljenju je činjenica da ona troše struju koja se 60% proizvodi iz lignita. Sa uvođenjem karbonske takse u Evropskoj uniji, privreda u Srbiji našla se pred teško rešivom jednačinom – kako da zadrži tamošnje tržište i da istovremeno ne uđe u dugove koje bi nametnula isforsirana energetska tranzicija, imajući u vidu da su Srbiji za zamenu uglja čistijom energijom potrebne decenije.
S druge strane, Srbiji su neophodni zakoni koji će podstaći privrednike da na domaćem tržištu ispunjavaju standarde koji će im olakšati da se bolje i brže prilagođavaju propisima na stranim tržištima, ističe Vesović. On napominje da su mala i srednja preduzeća koja posluju u mašinskoj i elektroindustriji, u sektoru gume i plastike, u jednom delu hemijske industrije, a posebno u IT delatnosti, najbolje pozicionirana u izvozu. Međutim, njima je nužna sistemska podrška da bi se dalje razvijala, jer su za to potrebna velika finansijska sredstva i stručni kadrovi.
Kao jedan od dobrih primera Vesović navodi podršku koju PKS pruža kroz Evropsku mrežu preduzetništva (EEN) za povezivanje domaćih preduzeća sa partnerima u inostranstvu. Nemanja Savić, vlasnik firme „Smart Fire Block“ koja se bavi pasivnom zaštitom od požara, potvrđuje da su zahvaljujući ovom programu uveli inovativne materijale, smanjili otpad u proizvodnji i postali mnogo vidljiviji među mogućim partnerima u EU.
Savić smatra da pored uključivanja domaćih proizvođača u lanac nabavke za multinacionalne kompanije, podršku bi trebalo proširiti i na mikro i mala preduzeća, kako bi ona postala kvalitetni dobavljači za domaće firme srednje veličine. „Time bi se naše tržište mnogo čvršće integrisalo, obezbedilo brže, kvalitetnije i stabilnije snabdevanje repromaterijalima koji su neophodni u svakodnevnoj proizvodnji“, poručuje Savić.
Biznis i finansije 245, maj 2026.
Foto: alphaspirit, Depositphotos
SAD su predložile nove carine od najmanje 10% na uvoz robe iz 60 zemalja koja je proizvedena prinudnim radom, objavio je Rojters.
Carine ne bi stupile na snagu odmah već posle javne rasprave i revizije pre primene, što bi trebalo da se odvija u julu.
One od 10% bi se primenjivale na uvoz iz Kanade, Meksika, Evropske unije, Tajvana i Ujedinjenog Kraljevstva i još nekih zemalja, a carine od 12,5% iz drugih velikih ekonomija, uključujući Kinu, Indiju, Japan, Južnu Koreju, Brazil i Švajcarsku.
Kancelarija trgovinskog predstavnika SAD je obrazložila da će se niža stopa primenjivati na robu iz ekonomija koje imaju zabrane uvoza proizvoda nastalih prinudnim radom ili su se obavezale da će ih uvesti, dok su višu stopu dobile one koje nisu uspele da uvedu i efikasno sprovode takve mere.
Međutim, Amerika planira i izuzetke od novog carinskog režima. Kako piše Blumberg, kvote bi mogle biti niže na tekstil iz zemalja u koje ona izvozi takođe tekstil i odeću. Pojedini proizvodi potpuno su izuzeti od novih carina, uključujući govedinu, paradajz, banane, kafu, sok od pomorandže i druge prehrambene artikle. Metali, koji su već obuhvaćeni drugim dažbinama, takođe su izuzeti, kao i određena goriva i hemikalije.
Foto: Masatisc; Pixabay