Home Vesti Zabava
Category:

Zabava

VestiZabava

Koje povrće je zdravije jesti kuvano

by bifadmin

Iako je zdravo jesti povrće, važno je znati da neke vrste gube određene hranjive materije tokom kuvanja, ali istovremeno neke vrste su zdravije kada prođu termičku obradu.

Ne postoji pogrešan način za konzumaciju povrća. Uglavnom ga je bolje jesti sirovog, ali to nije uvek slučaj. Neke vrste povrća su bolje kada ih kuvate zato što to se količina vitamina, antioksidanasa i minerala može bolje apsorbovati u vašem organizmu.

Vitamini koje možemo pronaći u povrću mogu biti topivi u masti i topivi u vodi. Vitamini topivi u mastima uključuju vitamine A, D, E i K, koji su stabilniji, dok su vitamini topivi u vodi – vitamin C i vitamin B, osetljiviji na kuvanje. Zbog toga povrće koje ima veću količinu vitamina C i B bolje jedite sirovo, a ono topivo u masti jedite u kuvanom obliku.

Studija iz časopisa ‌“Nutrition and Food Science“ navela je da povrće bogato vitaminom C tokom kuvanja izgubi između devet i 55 odsto vitamina C.

Povrće koje je zdravije jesti sirovo su: prokelj, brokoli, spanać, zelena salata i kelj. Povrće koje ima najviše antioksidansa u sirovoj verziji je beli luk, spanać, koren peršuna i praziluk.

Povrće čiji antioksidansi postaju biorasploživiji kada ih kuvate su: šargarepa, krompir, batata, špargla, paradajz, cvekla, karfiol, tikva i repa.

Važno je istaći kako organizam bolje apsorbuje beta-karoten iz kuvanog povrća, poput šargarepe, batata i tikve nego iz sirovog.

Međutim, ukoliko volite više kuvano povrće, onda ga bolje tako i jedite jer u svakom slučaju ga je bolje jesti kuvanog nego izbegavati.

Prema registrovanoj dijetetičarki Šejni Komar, povrće gubi svoje hranjive materije kada se dugo kuva, a konzumiranje previše prekuvane i prerađene hrane može dovesti do hroničnih zdravstvenih problema.

Izvor: Klix.ba/021.rs

Foto: Pixabay

 

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusZabava

Da li životinje varaju: Lažni pokojnik, lopov, pokeraš i zavodnik

by bifadmin

Odbrana od neprijatelja, otimanje oko hrane i seksa predstavljaju tri glavna motiva oko kojih se igraju igre prestola u životinjskom carstvu i zbog kojih životinje lažu, kradu i služe se trikovima, čak i kada je reč o pripadnicima iste vrste.

Gde je život, tu je i prevara. Možda deluje iznenađujuće, ali laž je prisutna od samog početka života na Zemlji, kao sredstvo za preživljavanje. Čovek je majstor laži i praktikuje je češće nego sve druge vrste zajedno. Ljudske prevare su daleko složenije, sofisticiranije i podstiču ih mnogo raznovrsniji motivi nego kod životinja i biljaka, jer je čovekov mozak najrazvijeniji.

Međutim, biološka i druga naučna istraživanja potvrđuju da su laži prisutne u ponašanju gmizavaca, ptica, sisavaca, riba, insekata i nekoliko vrsta biljaka, pa i kod bakterija. Kameleon koji menja boju, kako bi se prilagodio okruženju i postao neprimetan za predatore, čak je postao sinonim za prevrtljive ljude, koji u društvenoj džungli preživljavaju tako što se „okreću kako vetar duva“.

No, kameleon menja svoje boje i da bi nadmudrio konkurenciju, kada želi da se domogne neke ženke ili na „poslovnom planu“, pokušavajući da od suparnika prigrabi hranu. Odbrana od neprijatelja, otimanje oko hrane i seksa predstavljaju tri glavna motiva oko kojih se igraju igre prestola u životinjskom carstvu, veoma često i među pripadnicima iste vrste.

Lažna smrt

Jedna od vrlo raširenih obmana među životinjama u odbrani od jačeg neprijatelja je taktika „praviti se mrtav“, u čemu su oposumi vrhunski profesionalci. Kada se u njihovoj blizini pojave kojoti, lisice ili ptice grabljivice, oposumi lažiraju svoju smrt tako što prazne creva, ispuštaju neprijatan miris, oči im postaju staklaste i izlazi im pena na usta. Time šalju poruku ne samo da su mrtvi, već i da su inficirani nekom zarazom, što odvraća predatore koji nastavljaju potragu za drugim žrtvama.

Poznato je da pojedine vrste morskih pasa glume smrt tako što se stomakom okrenu prema gore, jer takav položaj izaziva mlitavost tela i jako usporava disanje. Jedna vrsta skakavaca koji žive u Japanu i doslovno „otegnu papke“ kada su u smrtnoj opasnosti, pošto toliko ukoče svoje noge da žaba jednostavno nije u stanju da ih proguta.

Životinje glume da su slabe i zato da bi, žrtvujući svoj život, spasile potomstvo. To je posebno uočljivo među pticama, koje se pretvaraju da su bolesne ili da im je slomljeno krilo, kako bi grabljivcu odvukle pažnju od gnezda u kojem su njihova jaja ili tek izlegnuti ptići. Istraživači su otkrili ovakvo ponašanje kod 285 različitih vrsta ptica, od kosova, vrabaca i slavuja, do fazana i pataka.

Poznati su i obrnuti slučajevi, kada lovac lažira sopstvenu smrt da bi prevario plen. Ciklidi, koje neki naučnici smatraju najinteligentnijim ribama, pretvaraju se da su mrtvi na dnu jezera kako bi namamili i pojeli svaku drugu ribu koju mogu da progutaju. Ipak, „doktor nauka“ u ovakvoj strategiji je lisica. Kada dođe u polje, glumi da je strvina, a među dramskim efektima je i jezik koji joj visi iz usta. Za takav plen uvek ima mušterija, naročito među vranama. Njih će svaki put privući obilje mesa, čak i ako je malo ustajalo. Ali kada crni pernati gost krene da se posluži, iznenada se sam nađe u čeljustima lukave lije i završi kao njen obrok.

Ludačka odanost seksu

Pored ljudi, seksu je ludački odana većina biljaka, životinja i mikroba. Oni se, kao i čovek, uveliko lažno predstavljaju ne bi li privukli, odbili ili prevarili ljubavnog partnera, uključujući i primere da se i u ovom slučaju primenjuje taktika lažne smrti. Pošto ženke nekih paukova jedu mužjake svoje vrste, oni su razvili plan kako da to izbegnu i još da ućare. Prikupe hranu, prilepe je za sopstveno telo i glume da su mrtvi, a kada halapljiva ženka krene da jede plen, on naglo oživi i pokuša da se sa njom pari. Obrnuti primer istraživači su zabeležili kod ženki vilinih konjica, koje prestanu da lete i sruše se na zemlju kao da su mrtve, pokušavajući na taj način da izbegnu parenje sa agresivnim mužjacima.

Ipak, većina životinja pribegava sitnijim lažima, poput nasrtljivog pevca. Pošto kokoške nisu uvek raspoložene za ljubavne igre, umesto da besomučno juri za njima, pevac je pronašao udobniji način da dobije ono što želi. Oglašava se posebnim zovom, kojim lažno poručuje da je pronašao hranu, pa kada kokoške dotrče privučene mišlju o jelu, on iskoristi priliku da ih zaskoči. Međutim, ako počne previše često da laže svoj „harem“, kokoške postaju oprezne i ne približavaju se, čak i kada zaista pronađe nekog ukusnog crva.

Neke druge ptice lažu zbog ljubomore, na primer laste. Ukoliko mužjak prilikom povratka u gnezdo ne zatekne ženku, on ispušta znak za uzbunu. Ženka, misleći da preti neka velika opasnost, najkraćim putem se vraća u gnezdo. Onda otkrije da je dojava lažna, jer mužjak to radi da bi je sprečio da ga prevari sa drugim dok je odsutan.

A kako zaista stoje stvari sa bračnim neverstvima? Svrake, recimo, često sklapaju veze za ceo život, pa i iz tog razloga brane sopstvenu teritoriju od drugih pripadnika svoje vrste. Međutim, nakon polaganja jaja, kada je glavni posao obavljen, bračna vernost znatno slabi, posebno kod mužjaka. Dok ženka agresivno progoni konkurenciju, njen partner pred njom i sam tera suparnicu, ali ako proceni da ga niko ne gleda, počinje žestoko da se udvara novoj lepotici u kraju.

Bekstvo iz zatvora

Otimanje oko hrane takođe gura životinje u „kriminalne aktivnosti“, naročito krađu. Veverice toliko jedne od drugih kradu buduću zimnicu, da vrlo često kopaju lažne ostave kada znaju da ih druga veverica špijunira. Tek kada su sigurne da je nepoželjni pretendent na njihove zalihe otišao i da su same, nose prikupljenu hranu na potpuno drugo mesto i tu je zakopavaju.

Pravilo svako je sebi najpreči važi i kod senica. Ove ptice imaju veoma razvijen jezik kojim se međusobno upozoravaju o dolasku neprijatelja. Sistem je toliko sofisticiran, da različiti tonaliteti upućuju jato da li je predator, kao što je kobac, još daleko ili se već opasno približio. Ali ponekad pojedine senice to drsko zloupotrebljavaju. Ako su mnogo gladne ili pronađu posebno ukusnu hranu, dignu lažnu uzbunu da bi smazale obrok na miru, ne deleći ga s drugima.

Posebno je zanimljiv slučaj rakova, za koje naučnici tvrde da su među najagresivnijim vrstama. Kada se otimaju sa suparnicima oko hrane, u odmeravanju moći najvažniju ulogu igra veličina klješta. Istraživači su, međutim, primetili da ne pobeđuje uvek najjači, već da to može biti i slabiji protivnik koji se ponaša kao pokeraš. Drugim rečima, blefira da je moćniji nego što jeste, pa ako je dovoljno ubedljiv a suparnik od onih kolebljivijih, može imati sreće da se objektivno jači protivnik povuče.

Naučnici različito objašnjavaju ovakva ponašanja životinja. Neki i dalje tvrde da su ti postupci instiktivni a ne unapred planirani, ali ih životinje iz dana u dan sve više demantuju. Upečatljiv primer su orangutani, koje su biolozi proučavali u jednom zoološkom vrtu kako planiraju bekstvo. Orangutani su slagali prazne kutije od hrane jednu na drugu i vadili žice iz ograda od kojih su pravili alat za otključavanje brave na kavezu. Sve to su radili naočigled posetilaca, koji su mislili da je to samo deo predstave za publiku. Vrhunac njihove strategije je bio u tome što su pomno pratili šta rutinski rade čuvari tokom dana i naučili da razlikuju profesionalce od volontera. Potom su sačekali da dužnost preuzme jedan od neiskusnih novajlija i da upravo tada pokušaju unapred pripremljeno bekstvo.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Foto: Karen, Unsplash

0 komentara
1 FacebookTwitterLinkedinEmail
VestiZabava

U Vladičinom Hanu iskopan krompir težine 4,3 kilograma

by bifadmin

Otkako se među prijateljima Slavoljuba Spasova iz Vladičinog Hana pročula vest da je sa suprugom u svojoj bašti iskopao krompir težak četiri kilograma i 305 grama, gotovo da nema dana da neko od njih ne svrati da vidi o kolikom plodu je reč.

Kada vaga pokaže težinu, svi oni zastanu u čudu pitajući se kako je moguće da stara sorta batat da primerak krompira za Ginisa, objavio je portal Agropress.

Bračni par Spasov se našao u čudu kada su vadeći zasađeni krompir naišli na jedan koji nisu mogli da iskopaju jednim potezom motike.

Odmah su shvatili da je reč o velikom krompiru, ali nisu mogli ni da pretpostave da je reč o džinovskoj krtoli. To im je, međutim, postalo jasno tek kada su sa njega razgrnuli svu zemlju.

„Da bismo ga izvadili u komadu i potpuno neoštećenog, pažljivo smo ga otkopali sa svih strana, a potom izvadili iz zemlje. Odmah smo ga stavili na vagu i kada smo videli da teži više od četiri kilograma, bili smo gotovo u šoku, s obzirom da ovu sortu već dve godine proizvodimo i nikada do sada nismo dobili krompir ovakve veličine“, kaže Slavoljub.

Seme krompira koje retko ko od proizvođača danas proizvodi Spasovi su dobili od prijatelja, a odlučili su da ga zasade zato što je veoma jednostavan za proizvodnju i zato što je otporan na bolesti.

„Pre sadnje seme krompira mora prvo da isklija, a potom se krtole prepolove i stave u vodu da puste koren. Kada se to desi treba ih zasaditi u supstrat kako bi se iz korena formirala biljka koja se početkom maja sadi na parceli nađubrenoj stajnjakom u rasponu od jednog metra“, kaže Spasov.

Izvor: Tanjug
Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
VestiZabava

Kako se nekada bralo grožđe u Srbiji?

by bifadmin

Ne tako davno, negovala se tradicija berbe grožđa koja je smatrana specijalnom prilikom i povodom za slavlje među običnim narodom.

Uhersko Hradište smešteno je na reci Moravi, u oblasti koja je poznata kao Slovačka Moravska u Češkoj. Njegova nadmorska visina od 180 m i položaj u prostranoj dolini, na čijoj istočnoj strani se uzdižu Beli Karpati, doprinelo je da u ovom kraju ljudi od davnina gaje vinovu lozu.

Oktobra 1972. godine ovde je zabeležen trenutak objektivom fotoaparata koji se odvijao vekovima unazad, kao što će i nastaviti u budućnosti da se ponavlja: berba grožđa. Socijalno dešavanje u jesen, kada su se okupljale čitave porodice sa ciljem da oberu voće koja sa sobom najavljuje prestanak poljoprivrednih radova i dolazak zime, kako u Uherskom Hradištu, tako i u Srbiji.

Vreme za praznovanje, humor i dobre zabave nakon celodnevnog rada koji je iziskivao napor prepoznavanja idealnog trenutka za početak berbe savršenog grozda. Onog koji će biti pretvoren u napitak sa ciljem da u hladnoj zimskoj noći zagreje i rastera dosadu. Koliko je ovo nekada bila velika svečanost, svedoče brojni stihovi narodnih pesama.

Od tada se mnogo toga promenilo, a umesto vrednih ruku u vinogradima je danas najčešći prizor mehanizacija.

Izvor: Nacionalana geografija

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Šta sve kompanije rade da bi pronašle i zadržale zaposlene?

by bifadmin

Poslodavci na zapadnim tržištima nude sve bolje uslove za rad ali i neke koji izlaze iz sfere rada kao što je ketaminska terapija, surofovanje na talasima ili dovođenje ljubimaca na posao.

Zbog nedostatka radne snage kompanije su u poslednjih nekoliko godina počele da nude znatno bolje radne uslove nego ranije. To je posebno uočljivo na najrazvijenijim tržištima poput američkog. Jer, nije toliki problem ni pronaći radnike koliko je teško zadržati ih. Zato im sada nude ne samo veće zarade, već i rad od kuće, više slobodnog vremena, brigu o njihovom zdravlju isl, ali i neke nesvakidašnje mogućnosti.

Jedna od njih je odmor pre početka rada. Naime, ugostiteljska kompanija SevenRooms kada zaposli nekoga prvo ga pošalje na dve nedelje plaćenog odsustva kako bi “došao svež na posao”.

Neke kompanije svojim zaposlenima i plaćaju odmore. Prošle godine je britanska agencija za pronalaženje kadrova Yolk Recruiting svih svojih 55 zaposlenih odvela u all-inclusive rizort na ostrvu Tenerife. Tokom njihovog produženog vikenda kompanija nije radila već se klijentima javljala govorna pošta.

Bonusi, ketamin i kućni ljubimci

Neke druge kompanije počele su ženama koje rade za njih da isplaćuju bonuse posle porođaja, a neke ih samo nagrađuju ako se vrate na posao posle istog. Primera radi, aplikacija Flo svojim uposlenicama daje 5.000 dolara ukoliko se na posao vrate u roku od godinu dana posle porođaja.

U većini kompanija zaposleni imaju pravo na odsustvo ukoliko im je član bliže familije bolestan. Međutim, sve je više firmi u kojima se može uzeti odsustvo i zbog bolesti baka i deka. Zanimljivo je da se u pojedinim preduzećima dobija odsustvo i u slučaju bolesti kućnih ljubimaca. Šta više, i kada neki od ljubimaca premine, može se dobiti odsustvo za nošenje sa bolom i prihvatanje nove realnosti.

Takođe, širom sveta raste i broj radnih mesta na koje je moguće sa sobom dovesti i svoje krznate prijatelje, jer im oni pomažu da se na poslu osećaju kao kod kuće.

No, sve ovo je prilično uobičajeno. Međutim, najneobičniji primer izlaženja u susret zaposlenima dolazi iz kompanije Dr. Bronner koja proizvodi sapun. Ona svojim radnicima pruža mogućnost da praktikuju ketaminske terapije, jer joj je cilj da vodi računa o njihovom mentalnom zdravlju. Ketamin je inače psihodelična droga koja se nekada koristila u lečenju depresije ili anksioznosti.

Manje neobični slučajevi su da kompanije svojim zaposlenima plaćaju časove surfovanja, ne na internetu nego na talasima, i veslanja na daskama, kako bi održavali fizičku formu.

Izvor: Kvarc

Foto: analogicus, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Ljudi žele da kupe autobus iz “Ko to tamo peva”, iako on nije na prodaju

by bifadmin

Jadran film dobio je četiri ponude za verovatno najpoznatiji rekvizit njihove arhive, autobus iz kultnog filma “Ko to tamo peva”, prenosi Capital.ba.

Zanimljivo je da međutim hrvatska produkcijska kuća zapravo nije ni oglasila prodaju ovog autobusa, već se ljudi sami javljaju.

Predsednik uprave Jadran filma Vinko Grubišić kaže da se trenutno radi na obnovi autobusa, kako bi se sprečilo njegovo propadanje. Prema njegovim rečima, u pitanju je veliko ulaganje u rekonstrukciju ovog vozila.

“Naša želja koja je značajno usporila obnovu jeste ona da autobus učinimo mehanički prihvatljivim i tehnički potpuno ispravnim, odnosno da bude u voznom stanju. Moramo ga ostaviti vizualno originalnim, ali tehnički ispravnim da može voziti kao registrovani autobus. Ideja je da se on zaista vozi po putevima bivše Jugoslavije. Tu će biti i neki Miško koji će nas voziti zavezanih očiju. Uostalom, to nam ionako rade“, rekao je Grubišić.

Drugim rečima, oni planiraju da ga preprave u “šou automobil” za područje cele bivše Jugoslavije. To znači da će autobus biti u originalnoj boji, sa natpisom „Krstić i sin“ i dimnjakom i rupama od sačme na krovu.

Kako ističu u Jadran filmu, reč je o autobusu Mercedes-Benzu O 3500 koji se proizvodio od 1949. i koji, suprotno ustaljenom mišljenju, nije bio model koji se mogao voziti po srpskim provincijskim zemljanim putevima uoči izbijanja Drugog svetskog rata i bombardovanja Beograda, završne scene filma Slobodana Šijana.

Bio je to velikoserijski autobus, a njegova cena se sada uobičajno kreće oko 60.000 evra jer kolekcionari ne preferiraju autobuse i kamionski program. Kao “obični” oldtajmer ima takvu vrednost, ali kao vozilo iz filmskog remek-dela jugoslavenske kinematografije njegova vrednost dramatično raste.

Izvor: Capital.ba

Foto: Screenshot

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Čemu služe kišne bašte u gradovima?

by bifadmin

Kišne bašte koje se se sve češće prave po urbanim sredinama služe da ublaže efekte klimatskih promena na gradske sredine, piše portal Biznis u regionu.

Kišna bašta je jednostavan sistem sadnje u konusnim lejama u zemlji, odnosno udubljenje u zemlji čija je funkcija da primi određenu količinu vode tokom jačih padavina i da zadrže vlagu što duže tokom sušnih perioda.

Uticaj na život i mentalno zdravlje

Sadne jame su opremljene otpornim biljkama i malčem. Kišne bašte, iako prvenstveno povezane sa očuvanjem životne sredine, mogu da doprinesu i mentalnom zdravlju i kvalitetu života stanovnika urbanih naselja.

Dokazano je da boravak u prirodi relaksira, odmara i opušta. Fizički kontakt s prirodom dok se održava bašta ili se jednostavno boravi u njoj može smanjiti stres, poboljšati raspoloženje i smanjiti simptome anksioznosti.

Kišna bašta u Beogradu

Beograd je postao jedan od 10 gradova u Srbiji koji je dobio kišnu baštu – urbanu zelenu površinu koja će doprineti smanjenju posledica obilnih kiša, poplava i pojava klizišta u urbanim sredinama. Ona se nalazi u Gastrošoru, novoj gradskoj lokaciji blizu centra Beograda, u nekadašnjoj industrijskoj zoni. Nekada kompleks magacina uz prugu, danas je gastro-park u čijem sastavu se nalazi niz restorana i gastro-barova na samo kilometar od Trga republike, i u kome je trećina površine odvojena za zelene površine, dostupne svim posetiocima.

Bašta je deo projekta „Niklo kao ja“, čiji je cilj da ponudi direktan odgovor na nastale negativne posledice klimatskih promena, a koji sprovodi kompanija A1 Srbija uz podršku evropske organizacije Propulsion i Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Kišna bašta u Beogradu će, zajedno sa preostalih devet kišnih bašti iz Srbije, biti prikazana na sajtu www.svetkakavzelis.rs, na kom će odvijati i glasanje za najlepšu.

Izvor: Biznis u regionu

Foto: stevepb, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusZabava

Ivana Bubanj, vodičkinja hajking tura u Italiji: Kako od prirode napraviti svoju kancelariju

by bifadmin

„Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Sreća u nesreći je da sam preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima“, kaže za B&F Ivana Bubanj u razgovoru o tome zašto se specijalizovala za vođenje pešačkih tura po Italiji i kakva planirana i neplanirana uzbuđenja donosi ova profesija.

Posle početka NATO bombardovanja, Ivana Bubanj, pejzažni arhitekta po obrazovanju, krenula je iz Srbije za Rim na nekoliko nedelja. Tih nekoliko nedelja potrajalo je do danas. U međuvremenu je u Rimu radila različite poslove, sve dok nije posetila Australiju i tamo otkrila sadašnju profesiju. Ona je danas planinarska vodičkinja za hajking, a znanje koje je stekla na Šumarskom fakultetu u Beogradu olakšalo joj je dobijanje licence. Od Ivane smo saznali mnogo toga o hajkingu, ali i da je ponekad lakše snaći se u prirodi, nego u Rimu stići od jednog do drugog dela grada.

B&F: Koliko se život u Rimu razlikuje od slike koju o njemu imaju turisti?

Ivana Bubanj: Turisti često kažu da je Rim „tako lep grad, a taaako prljav“! Priznajem, nije na listi najčistijih gradova na svetu, ali jeste na listi najlepših. Koji drugi grad ima ceo istorijski centar, 14 kvadratnih kilometara, na listi Uneskovih blaga?

Ali život ne čine samo istorijska bogatstva. Nama lokalcima ovde najviše smeta to što imamo samo tri i po linije metroa koje su toliko opterećene da je uvek bar jedna nefunkcionalna. Zato i imamo onolike trotinete, bicikle i motorine za iznajmljivanje. Gradonačelnici Rima, s vremena na vreme, krenu u iskopavanje novih linija, ali takvo gradilište obično nakon nekoliko nedelja promeni naziv u „polje arheoloških istraživanja“ i – adio novi metro!

Ali uprkos svemu tome, kad god odem u neki drugi italijanski grad gde sve funkcioniše kao „pod konac“ nedostaje mi buka, glasni ljudi koji se smeju, svađaju i mire, svirke na ulici, nedostaje mi da jedem picu s nogu gledajući kupolu Bazilike Svetog Petra. Nedostaje mi živost.

B&F: Pomenuli ste picu, a hrana je nezaobilazna tema kada se pomene ova zemlja. Šta je tajna italijanske kuhinje?

Ivana Bubanj: Kada je u pitanju gastronomija Italijani fanatično drže do tradicije, kvaliteta hrane i standardizovanih receptura. Primera radi, dok u drugim državama ljudi na picu stavljaju sve što stignu, u Italiji se tačno zna šta sme da se nađe na kojoj pici, i kojim redosledom. Ovde nisu važni samo izgled i ukus jela, već se velika pažnja pridaje i redosledu služenja hrane, kako se ne bi mešali ukusi. Zato ne čudi što italijanska kuhinja ima predjelo, primo, sekondo, prilog, salatu itd.

Gledajući kakav su ekonomski potencijal Italijani napravili od svoje gastronomije, često mi bude žao što mi, koji takođe imamo odličnu kuhinju, nismo umeli da sačuvamo svoja jela od kojekakvih „interpretacija“ i da ih bolje izreklamiramo.

B&F: Ljudi posećuju Italiju i zbog bogate istorije, arhitekture, interesantne kulturne scena, pa i mode. Ali, koliko je interesovanje turista za hajking u toj zemlji?

Ivana Bubanj: Sve je više posetilaca koje zanima ekološki održiv i spor turizam, odnosno boravak u prirodi uz pešačenje tokom kojeg mogu da vide veoma interesantne sadržaje. Takve hajking ture mogu se organizovati u udaljenim, zabačenim predelima, ali i u blizini turistički popularnih destinacija. Da li ste znali da su neke od lepših hajking tura baš one po obodu planina koje gledaju na Amalfi, Pozitano, Kapri, Ćinkve Tere?

B&F: Kako ste se Vi specijalizovali za tu vrstu turizma?

Ivana Bubanj: Ko god živi u gradu kao što je Rim, jedna od redovnih sporednih aktivnosti mu je vođenje rođaka i prijatelja po turističkim atrakcijama. Ja sam to radila sve vreme, doduše amaterski. Često bih, umorna od obilaženja istorijskog dela grada po ko zna koji put, na pitanja prijatelja koja je ovo crkva, počela da izmišljam odgovore, poput „to ti je Santa Maria in Lorem Ipsum Dolor“. Tada me nije mnogo zanimala istorija lepota kojima sam bila okružena, a ni pokazivanje znamenitosti posetiocima.

Međutim, to se promenilo posle puta u Australiju 2006. godine, gde smo obilazili prirodni rezervat Ostrvo kengura. Tamo nas je dočekala nasmejana vodičkinja koja je raširila ruke i rekla: „Ovo je moja kancelarija za danas“. Delovala je toliko zadovoljno i ispunjeno da sam poželela da priroda bude i moja kancelarija.

Kada sam se vratila u Italiju saznala sam da i u njoj mogu steći licencu za turističkog vodiča specijalizovanog za hajking. Prijavila sam se na kurs na jednom neverovatnom mestu – Kreativnoj akademiji za turizam – smejući se sama sebi što ću sa skoro 50 godina ponovo u „školsku klupu“. Međutim, sa diplomom Šumarskog fakulteta koju sam „dovukla“ iz Beograda, dobiti licencu za hajking vodiča uopšte nije bilo teško. Ali je put od obilaska Ostrva kengura do mog ulaska u vodičke vode bio poprilično dug – trajao je deset godina.

Prvo sam napravila portal „Vodič kroz Rim“, jedini sajt na našem jeziku specijalizovan za turističke sadržaje u prestonici Italije. Vodičkim poslom sam ozbiljno počela da se bavim tek kada smo osnovale udruženje „Hiking in Italy“ preko kojeg vodimo turističke ture. Govorim u množini jer sam „Hiking in Italy“ napravila sa nekoliko žena sa naših prostora, dakle sa Balkana, koje su specijalizovane za različite oblasti turizma – jedna za istoriju, druga za primenjenu umetnost, ja za prirodu i ambijent…

B&F: Šta odlikuje dobrog hajking vodiča?

Ivana Bubanj: Hajking vodič mora, pre svega, da bude osoba sigurna u sebe, koja odlično poznaje tehnike vođenja grupe u prirodi i ume lepo da prenosi svoja znanja. Veoma je važno da bude prisebna šta god da se desi, bilo da se nekome od turista usred šume raspadnu cipele ili da neko od njih pojede nešto što nije jestivo. Da, i to se dešava! Sreća u nesreći je da sam ja preživela raspad Jugoslavije, ratove i bombardovanje, pa se snalazim i u takvim, vanrednim okolnostima.

Kao i za svaki drugi samostalni posao, i za ovaj važi da što si bolji trgovac – više ćeš zaraditi. Pored toga, moraš stalno da održavaš visok nivo tura, što znači da ćeš učiti ceo život. U mom slučaju bilo je potrebno i dokazati turistima da žena može sasvim dobro da radi ovaj posao, koji se često percepira kao muški.

B&F: Ko su vaši najčešći klijenti?

Ivana Bubanj: Uglavnom radimo sa italijanskim i našim turistima na italijanskom i srpskom, a ponekad i sa posetiocima iz drugih zemalja, i tada su ture na engleskom. Moje koleginice im pokazuju grad, a ja prirodu. Ponekad napravimo i neku kombinovanu turu. To su po mom mišljenju najlepša iskustva za posetioce, ali za nas su ovakve ture najkomplikovanije, jer moramo da uskladimo ono o čemu ćemo pojedinačno pričati, kao i da pripremimo turiste na specifičnu dinamiku hajking ture koja je potpuno drugačija od gradske. Na primer, ako smo na uzbrdici ili radimo tehnički komplikovane pasaže, onda je sva pažnja usredsređena na sigurnost učesnika. Ali zato čim pređemo potok, uzbrdicu, popnemo se uz pomoć kanapa ili užadi uz neku stenu, nastavljamo da hodamo i pričamo.

B&F: Šta još radite osim ovih pustolovnih aktivnosti, kako izgleda radni dan hajking vodiča?

Ivana Bubanj: Uvek počinje veoma rano, jer treba autom stići na teren da bi se osmislila tura i dočekali putnici. Moje rimske komšije više i ne obraćaju pažnju na ranac, štapove, rezervne cipele, geografske karte, foto-aparate i slične drangulije s kojima ujutru sedam u kola i odlazim u neke zabačene delove Lacija, a neretko i u Toskanu, Umbriju, Abruco.

Radni dan mi traje obično više od 12 sati, pri čemu sam dobar deo vremena odsečena od sveta, jer se internet ne hvata u planini, kanjonu ili etrurskim nekropolama. I dok bi ovako dugačak radni dan u pravoj kancelariji bio verovatno frustrirajući, u prirodi je to dan za „detoks“ od zagađenog vazduha, interneta, problema…

Veliki plus je i što hajking ide ruku pod ruku sa dobrom lokalnom hranom, pa je svaki odlazak na teren prilika da se proba nešto čega u Rimu uopšte nema niti će ga biti, počevši od vina, preko sireva, suhomesnatih proizvoda, do hleba i kolača.

B&F: Šta biste, mimo destinacija za hajking i poznatih turističkih atrakcija, preporučili našim čitaocima da posete u Italiji?

Ivana Bubanj: Teritorije na kojima su pre Rimljana živeli Etrurci, inače veoma napredan narod za ono vreme kod kojeg su, primera radi, žene imale ista prava kao muškarci. Oni su naseljavali centralnu Italiju, dakle teritoriju današnje Toskane, zapadnog dela Umbrije i severnog Lacija. Ja sam fascinirana mestima poput Populonije, Pitiljana, Sovane, Orvijeta, Tarkvinije, Červeterija i drugih, koje još uvek ne opseda masa turista a koja zaista imaju šta da ponude.

Marija Dukić

 Biznis i finansije 213, septembar 2023.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Gastro-preduzetnice u Beogradu predstavljaju latinoameričku kuhinju

by bifadmin

U Srbiji živi i radi veliki broj ljudi sa prostora Latinske Amerike. Deo njih poseduje ovde i svoje biznise, među kojima su i ugostiteljski. Ovih dana možete se sa njima upoznati na Festivalu latinoameričke kulture „Dorćol Latinée“ koji organizuje „Instituto de barrio“ udruženja Daljinomer.

Festival će biti održan u prostoru Dorćol Platz od 29. septembra do 1. oktobra 2023. godine, i ulaz će biti besplatan. Posetioci će imati priliku da probaju autentičnu meksičku, argentinsku i venecuelansku hranu.
„Dorćol Latinée” se održava u sklopu „All Girls Street Art Festivalа“ koji ima za cilj da predstavi žensko preduzetništvo, saradnju, solidarnost i kreativnost unutar sveta ulične umetnosti.

Šta sve možete probati na festivalu?

Na pomenutom festivalu latinoameričke kulture posetioci će se možda prvi put susresti sa tradicionalnim latinoameričkim jelima.

Argentinska kuhinja je spoj mnogih kultura koje čine savremeno argentinsko društvo. Uticaji domorodačkog stanovništva, španskih osvajača, nasilno dovedenih robova iz Afrike, kao i kasniji uticaj novih kolonista iz Španije i Italije ostavili su trag na lokalnim trpezama. Argentina je poznata po tome što ne postoji svetkovina, praznik, proslava ili obično druženje koje ne uračunava hranu kao bitan sastojak. U ovoj državi se u proseku pojede 100 kilograma govedine po glavi stanovnika godišnje. Zemlja gaučosa i vina biće predstavljena tradicionalnom salsom čimičuri (Chimichurri) i punjenim pecivom – empenada.

Meksička kuhinja, čini se, najpoznatija je među latinoameričkim kuhinjama i 2010. godine UNESCO ju je zaštitio kao nematerijalnu kulturnu baštinu čovečanstva. Odlikuje je tradicionalni način uzgoja i obrade namirnica kroz uticaj kuhinja i začina svih naroda koji su se zadesili u Meksiku kroz vekove, od lokalnog stanovništva, do konkvistadora i na kraju bliskoistočnih migranata. Kuhinja Meksika biće predstavljena kroz tradicionalni tacos carnitas uz obilje salsa roja kroz koju će posetioce provesti preduzetnica i kuvarica Norma H. Romero iz Meksiko Sitija.

Norma Romero

Venecuelansku kuhinju će predstaviti poznata venecuelanska glumica Mišel Taurel (Michelle Taurel) koja živi i radi u Beogradu. Ova kuhinja je, takođe, spoj ukusa i tradicija mnogih kultura, ali na sebi svojstven način. Posetioci Festivala latinoameričke kulture uživaće u tradicionalnom venecuelanskom zalogaju, arepa.

Michelle Taurel

Prijatelji ovogodišnjeg Festivala latinoameričke kultiure su tekila Mexicat, meksički restoran La Chona, prodavnica meksičkih proizvoda Centli, a medijski sponzor festivala je najveći portal o turizmu i putovanjima u Srbiji, Daljine.rs.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Singapur: Raste broj kompanija koje od gatara traže savet koga zaposliti

by bifadmin

Singapurska industrija proricanja sudbine (da, dobro ste pročitali) raste najbržim tempom do sada a tom rastu doprinose i kompanije koje prilikom donošenja poslovnih odluka konsultuju gledače u karte ili datume rođenja.

Primera radi, HR službe određenih preduzeća prilikom zapošljavanja novih kadrova ne razmatraju samo njihove radne biografije već i njihov datum rođenja. Ukoliko stručnjaci za feng šui na osnovu dana i godine rođenja odobre nekog kandidata velika je verovatnoća da će on zaista biti i primljen. Feng šui inače ne podrazumeva samo veštinu raspoređivanja nameštaja po određenim principima već i “čitanje” nečije sudbine na osnovu datuma rođenja. Direktor jedne od singapurskih agencija koje proriču sudbinu na osnovu feng šui metoda rekao je novinarima da oko 100 kompanija godišnje traži od nje savet samo koga da zaposli. Često su ti upiti vezani za važne, rukovodilačke pozicije.

Međutim, poslovni ljudi ne kontaktiraju proricače sudbine samo kada su u dilemi koga od svih kandidata za posao odabrati, već i za ostale profesionalne, pa i privatne odluke, poput one gde investirati svoj novac.

Možda je to razlog rasta industrije proricanja sudbine u Singapuru. Naime, prema zvaničnoj statistici broj agencija i organizacija koje se bave ovim poslom je između 2017. i 2021. godine porastao za 32,6 odsto. Ukupan prihod ove industrije je u pomenutom periodu iznosio 56 miliona dolara.

Izvor: CNBC

Foto: masbebet, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci