Unapređenje institucija u Srbiji do nivoa na kom je on u zemljama Srednje i Istočne Evrope (CIE) podiglo bi godišnju stopu privrednog rasta skoro za trećinu – sa 3,8 odsto na 4,8 odsto, rekao je danas akademik Pavle Petrović.

U pristupnoj besedi novoizabranih redovnih članova Srpske akademje nauka i umetnosti, Petrović je govoreći o ulozi institucija u privrednom razvoju Srbije ukazao da je „Srbija zarobljena u sistemu koji ne obezbeđuje ekonomski prosperitet“.

„Demokratija i slobode snažno slabe i znatno su ispod nivoa u CIE. Od 2012. defakto je na vlasti jedna partija“, rekao je Petrović.

Najveći pad u Evropi

Od 2015. u Srbiji, kako je rekao, vrednost indeksa sloboda sistematski opada, njen pad je najveći u Evropi, a sedmi najveći na svetu.

„Od 2014. do 2024. godine Srbija je pala na listi indeksa slobode sa 54. na 98. mesto, na listi globalnih indikatora upravljanja sa 96. na 111. mesto. Po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78, pala je na 105. mesto“, naveo je Petrović.

Rekao je da je 2019. godine Srbija prešla iz „delimično konsolidovane demokratije“ u „hibridni režim“.

Petrović je podsetio da demokratija povećava ekonomski prosperitet, podstiče investicije, ekonomske reforme, bolje i obuhvatnije obrazovanje i zdravstvo, te tako povećava bruto-domaći proizvod (BDP) po glavi stanovnika, ali se Srbija ubrzano kreće u suprotnom pravcu, pa se demokratija smanjuje.

Ukzao je da su domaće institucije slabe i sistematski se urušavaju, zbog čega je odgovor društva sve češći i masovniji kroz proteste – „Savamala“ (2016), „Protiv diktature“ (2017), „1 оd 5 miliona“ (2018-2019), „Upravljanje kovid krizom“ (2020), „Kopanje litijuma“ (2021-2022), „Srbija protiv nasilja“ (2023).

Usledili su protesti zbog izborne krize i litijuma (2024), „Nadstrešnice“ (2024), a ove godine su masovniji studentski i građanski protesti.

Petrović je rekao da iz ugla ekonomskog prosperiteta postoje različite vrste tržišnog sistema sa privatnom svojinom: „pored državnog kapitalizma, postoji oligarhijski koji ne obezbeđuje dugoročan i stabilan privredni rast, a preduzetnički u kombinaciji sa kapitalizmom velikih kompanija to uglavnom uspeva“.

Elita maksimizira prisvajanje

Srbija je, kako je rekao , bliska državnom sistemu sa elementima oligarhijskog, u kojem „elita maksimizira prisvajanje uz ograničenje da obezbedi neki rast životnog standarda stanovništva i time legitimiše svoju vlast“.

Podsetio je da sistem sa slabim institucijama drži društvo „zarobljenim“ na niskom dohotku, dok sa značajnim unapređenjem institucija stanovništvo dobija, a „elita“ gubi i politički, i ekonomski.

U Srbiji su, prema njegovim rečima glavni investitori država i stranci što „gura“ privredni rast , ali je zapostavljen privatni sektor.

„Skoro dve trećine investicija (oko 64 odsto) dolaze od države i stranih investitora koje ona privlači. Domaća privatna preduzeća investiraju 3,5 milijarde evra, tek nešto više od domaćinstava za stanove i renoviranje (2,8 milijardi evra)“, rekao je Petrović.

Rekao je da „sputanost“ domaćeg privatnog sektora potvrđuje i mali broj preduzeća, naročito novoosnovanih: u Srbiji postoji 30 preduzeća na 1.000 stanovnika, u EU 72, a u CIE čak 79.

Broj novoosnovanih preduzeća je, rekao je Petrović, čak 3,3 puta manji od proseka u CIE.

Rezultat državnog modela je, prema njegovim rečima, „deformisan privredni rast“.

„Ukupan privredni rast (2018-2024) bio je solidan, 3,8 odsto godišnje, ali je reper za Srbiju četiri-pet odsto. Pokreću ga, međutim, samo tri sektora koji čine 16 odsto privrede: građevinarstvo i rudarstvo koje ‘gura’ država i čiji je rast 9,6 odsto, a i IKT koji raste uprkos ‘državi’ jer ga ‘vuče’ svetska tražnja“, rekao je Petrović.

Usporen rast privrede

Većina privrede (84 odsto) raste, kako je naveo, usporeno, samo 2,7 odsto godišnje i taj nedovoljan rast pet šestina srpske privrede rezultat je „uspavanog“ privatnog sektora koji ne investira.

„Zbog toga je neefikasan i neodrživ privredni rast Srbije. Rudarstvo raste 9,2 odsto godišnje. Kineska kompanija Ziđin upravlja sa 63 odsto kompanije RTB Bor i sa 100 odsto rudnikom Čukaru Peki, pa je eksploatacija rude bakra i zlata povećana 4,7 puta 2017-2024. što je enormno i za Srbiju neracionalno i donosi malu ekonomsku korist jer nisu razvijeni prateći, tehnološki napredni sektori „, rekao je Petrović.

Ukazao je da to rudarstvo ne donosi tehnički progres, produktivnost i dodatu vrednost, a, s druge strane, država de fakto toleriše nepoštovanje ekoloških i drugih obaveza investitora.

Investicije će, kako je rekao, uskoro da se iscrpe, a profit Ziđina će se izneti iz zemlje.

Rast građevinarstva od devet odsto godišnje vođen je, kako je rekao, ogromnim rastom državnih investicija.

Građevinarstvo se, po njegovim rečima, razvija tesno povezano sa državom i partijom i, gotovo svi veliki projekti se realizuju po posebnim, netržišnim procedurama, što je neefikasno u pogledu rokova, kvaliteta i bezbednosti i skupo.

Petrović je rekao da kod realizacije tih velikih projekata postoji mogućnost korupcije preko desetak izdvojenih „drugarskih“ firmi koje izvode najveći deo radova.

Informisanje i komunikacije (IKT) imaju, kako je naveo, rast 10,8 odsto godišnje i taj sektor je među liderima u CIE, ali je „iskrivljen“ jer strani investitori rade mahom za svoje centrale.

IKT je, po njegovim rečima, više „ostrvo“ unutar domaće privrede, nego pokretač inovacija u Srbiji jer su strane kompanije dominantne i skoro tri četvrtine prihoda i zapošljavanja okrenuti su centralama tih firmi.

Male domaće firme ne uspevaju da ‘uzlete’

„Puno malih domaćih firmi koje ne uspevaju da ‘uzlete’, prodaju se strancima čim ‘udare u zid’. Nema izdvajanja najefikasnijih iz velikog skupa malih firmi koje bi snažno rasle i ‘usisale’ radnu snagu iz ostalih, koristeći je produktivno. Ne nastaju firme značajne u međunarodnim okvirima – ‘jednorozi“, čija vrednost prelazi milijardu evra“, rekao je Petrović.

Kazao je da je rezultat rasta kojheg vodi držaa kvantitet, ali ne i kvalitet i produktivnost.

Rast BDP-a Srbije pokreće, kako je naveo, snažno povećanje investicija, a ne rast produktivnosti, pa je doprinos kapitala dvostruko veći nego doprinos tehničkog progresa (TFP).

Nasuprot tome, kako je rekao, u CIE tehnički progres postaje glavni „motor rasta“.

Petrović je kazao i da bi razvoj institucija obuzdao emigraciju radne snage.

„Velike emigracije su višedecenijski problem Srbije jer zbog loših institucija ode godišnje oko 40.000 ljudi, uglavnom mladih, a polovina se ne vrati. Odlaze obrazovani i najproduktivniji radnici – baza za ekspanziju preduzetništva i za zapošljavanje u tehnološko naprednim sektorima“, ukazao je Petrović.

Izvor: Nova ekonomija
Foto: Pixabay

Proizvođači svinjskog mesa u Srbiji saopštili su danas da su uvoznici i trgovci uništili fond svinja u Srbiji, jer je sada manji za oko 70 odsto nego pre nekoliko godina.

Vlasnik farme svinja u Laćarku, u opštini Šid, Bora Šuljmanac naveo je da se do sada nikada nije dogodilo da prasići ne mogu da se prodaju za Uskrs i 1. maj.

„Uvezene su ‘strašne’ količine mesa. Kilogram žive vage svinjetine je mesecima koštao 170 dinara, a ne bi smeo da bude jeftiniji od 220- 250 dinara“, rekao je Šuljmanac za Betu.

Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić rekao je nedavno da je smanjen fond svinja i da je zbog toga prošle godine uvezeno 50.000 tona svinjskog mesa i 500.000 prasadi, kao i da je smanjen broj krmača za proizvodnju prasadi, pa je zaustavio uvoz mesa da bi se oporavila domaća proizvodnja.
Prema rečima Šuljmanca, najviše se uvozi iz Španije koja je naveći „neprijatelj“ Srbije u proizvodnji svinja.

Španci, kako je rekao, svinje hrane sojinom sačmom od modifikovane soje, koja je u Srbiji zabranjena, a zbog velike ponude na tržištu ta hrana je jeftina, zbog čega proizvodnja svinja i domaća proizvodnja mesa ne može da bude konkurentna ceni mesa koje dolazi iz te zemlje.

„Čim je zaustavljen uvoz, počela je da raste cena svinjskog mesa i jutros je, umesto 170 dinara za kilogram žive vage, porasla na 200-210 dinara po kilogramu“, rekao je Šuljmanac.
Dodao je da je pritisak klanične industrije zbog obustave uvoza – ogroman.

„Podmićivaće i uradiće sve da im se dozvoli uvoz. Njihov kapital raste enormnom brzinom zbog uvoza mesa po niskim cenama, a mi ne možemo da preživimo“, rekao je Šuljmanac.

Klaničari i trgovci ucenjuju

Istakao je da klaničari i trgovci ucenjuju, kada saznaju da neki manji proizvođač nema kome da proda.

„Meni su pre izvesnog vremena platili 130 dinara po kilogramu, a nekima 115 dinara i kada sam pitao zašto su spustili cenu odgovorili su da znaju da taj stočar nema kome drugome da proda“, rekao je Šuljmanac.

Istakao je da kada bi se normalizovala situacija da bi domaći proizvođači za godinu dana mogli da obnove proizvodnju i postanu izvoznici.

I trgovci, prema njegovim rečima, zaračunavaju marže od nekoliko desetina odsto, pa je meso skupo, iako ga proizvođači prodaju po bagatelnim cenama.

Šuljmanac je rekao da je zbog sinjske kuge bio zaustavljen uvoz prasadi duže nego što je potrebno pa je i to smanjilo proizvodnju svinjetine.

„Sada svinja gotovo da nema u mestima koja su bila veliki proizvođači – Pećincima, Šašincima… Laćarak je bio veliki proizvođač svinja, svako domaćinstvo je imalo od 50 do 150 svinja, danas nas je desetak koji nismo odsutali. Proizvodio sam godišnje 6.000-7000 svinja, sada oko 2.000 komada“, rekao je Šuljmanac.

Dodao je da su nedavno Danci nudi prasad po 70 evra, ali zbog zabrane uvoza proizvođači u Srbiji nisu mogli da ih kupe, pa su ih kupili Španci, a domaći proizvođači su ih u Srbiji plaćali 500 evra po komadu jer ih nema dovoljno.

Šuljmanac je rekao da prasad moraju da se uvoze, jer je Srbija mali proizvođač pošto ta proizvodnja zahteva investiciju od milion i više evra.

„Da imam toliko para ne bih proizvodio svinje“, kaže Šuljmanac.

Fond svinja smanjen za 70 odsto

Smanjena proizvodnja svinja, kako je naveo, ostavila je bez posla veterinare i proizvođače stočne hrane, pa i oni kukaju.

Proizvođač prasadi Jovica Rajić iz sela Bingula u opštini Šid ocenio je da je fond svinja smanjen za 70 odsto.

„Kada je cena svinjetine 230 dinara po kilogramu uspevamo da nešto zaradimo i vraćamo kredite, ali već osam meseci je zbog ogromnog uvoza cena svinjetine od 150 do 180 dinara po kilogramu“, rekao je Rajić.
Glavni krivci za stanje u svinjarstvu su, kako je naveo, uvoznici.

„Ne znam sa kim su oni u sprezi. Za domaće proizvođače cena svinjetine nikad nije otišla u nebo. Kada je cena sa 220 pala na 170 dinara za kilogram, to je gubitak od 50 dinara po kilogramu, odnosno 5.000-6.000 po grlu, pa ko proda 100 svinja gubitak je oko 500.000 dinara“, rekao je Rajić.

Naveo je da domaći proizvođači prasadi koriste priliku da, kada se poveća subvencija po krmači, odmah podignu cenu prasadi, pa zbog toga proizvođači tovljenika od te finansijske podrške nemaju koristi.

Izvor: Beta
Foto: Pixabay