Za banku je, iz zakonskog ugla, potpuno svejedno da li se stan ili kuća koje građanin Srbije, tačnije – rezident kupuje na kredit, nalazi u Srbiji ili u nekoj drugoj zemlji sveta – dok god ispunjava uslove za kredit. Kada je, pak, reč o našim građanima koji duže od godinu dana žive i rade u inostranstvu (nerezidenti), a hteli bi da kupe kuću ili stan u Srbiji – i to na kredit u ovdašnjoj banci – i to je moguće, ali se smatra „kreditnim poslom sa inostranstvom“.

Nekretnine u Srbiji se najčešće kupuju za gotovinu, pokazuju zvanični podaci Republičkog geodetskog zavoda. Tek svaka deseta nepokretnost kupi se na kredit. Udeo kredita je najveći kod kupoprodaje stanova – svaki četvrti koji promeni vlasnika plati se iz kredita.

U poslednje vreme interesovanje naših građana za kupovinu nekretnina u inostranstvu raste. Kupovale su se nekretnine od Crne Gore, preko Italije, Španije, do Balija.

Zakonskih prepreka da banke našim građanima odobravaju zajmove za kupovinu nekretnine u inostranstvu – nema, ali zbirni podaci koliko su takvih kredita i odobrile – ne postoje.
Kreditiranje može da ide i u „suprotnom smeru“.

Naime, državljani Srbije koji žive i rade u inostranstvu, a planiraju da u Srbiji kupe stan ili kuću, mogu u tu svrhu da podignu kredit u nekoj od ovdašnjih banaka koje u ponudi imaju takozvane stambene kredite za nerezidente. To se smatra kreditnim poslom sa inostranstvom.

„U skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju banke u Republici Srbiji mogu nerezidentima, uključujući i fizička lica – domaće državljane koji imaju boravak u inostranstvu duži od godinu dana, za kupovinu nekretnine u zemlji odobravati kredite u devizama uplatom na račun nerezidenta – dužnika, kao i kredite u dinarima bez valutne klauzule uplatom dinara na račun rezidenta – prodavca“, objašnjavaju za portal N1 u Narodnoj banci Srbije.

U oba slučaja, kako ističu, kredit koji se odobrava nerezidentu smatra se kreditnim poslom sa inostranstvom.

„Po ovom kreditnom poslu sa inostranstvom banka je dužna da od tog, ili nekog drugog nerezidenta, pribavi instrumente obezbeđenja naplate, kao i da o tom poslu, kao o kreditnom poslu s inostranstvom, izvesti Narodnu banku Srbije“, navode u NBS.

Pored toga, banke u Srbiji mogu građanima – rezidentima da odobravaju kredite u devizama za kupovinu nekretnine u zemlji, koji se ne smatraju kreditnim poslom sa inostranstvom.

Procena kreditne sposobnosti ista za rezidente i nerezidente

„Procena kreditne sposobnosti fizičkog lica (rezidenta i nerezidenta) se vrši u skladu sa podzakonskim aktima Narodne banke Srbije kojima se uređuje upravljanje rizicima i unutrašnjim aktima banke. Napominjemo da su banke koje posluju u Srbiji dužne da uspostave i svojim unutrašnjim aktima urede odgovarajući kreditni proces, i da u okviru tog procesa urede kriterijume i principe za odobravanje kredita i drugih plasmana“, navodi NBS.

S druge strane, banke su slobodne da same, u granicama važećih propisa, opredele uslove koje građani i firme moraju da ispune da bi im bio odobren kredit ili drugi plasman, pri čemu su, kako ističu u NBS – „dužne da prilikom donošenja odluke o odobravanju kredita i drugih plasmana fizičkom licu, najpre procene kreditnu sposobnost tog lica“.

„Kreditna sposobnost dužnika fizičkog lica se, naime, procenjuje naročito na osnovu analize stepena kreditne zaduženosti, koji se utvrđuje kao odnos ukupnih mesečnih kreditnih obaveza i redovnih neto mesečnih prihoda tog dužnika (i banka je utvrđuje kako pri odobravanju potraživanja, tako i nakon toga – u skladu sa svojim unutrašnjim aktima). S tim u vezi, ističemo da u kontekstu ocene kreditne sposobnosti, propisi ne prave razliku između rezidenata i nerezidenata“, napominju u centralnoj banci.

Pri donošenju odluke o odobravanju bilo kog plasmana dužniku, pa i stambenog kredita, pored kreditne sposobnosti, banka ceni, dodaju u NBS – i vrednost i pravnu sigurnost njegovih sredstava obezbeđenja, te druge relevantne faktore.

„U cilju utvrđivanja kreditne sposobnosti, ali i procene mogućnosti naplate potraživanja i kvaliteta sredstava obezbeđenja, banka je u skladu sa propisima, između ostalog, dužna da obezbedi dokumentaciju o izmirivanju obaveza dužnika prema banci u toku poslednjih dvanaest meseci (osim ako se radi o novim dužnicima banke), kao i da pribavi izveštaj iz baze podataka o ukupnim kreditnim obavezama, odnosno o zaduženosti dužnika i njegovoj urednosti u izvršavanju obaveza (tj. izveštaj iz Kreditnog biroa). Način na koji banka ceni podatke iz navedene dokumentacije odnosno izveštaja, zavisi od kreditne politike svake konkretne banke“, ukazuju u NBS.

Šta se kreditira u inostranstvu

U NBS podsećaju da se, u skladu sa propisima „za potrebe određenog regulatornog tretmana“, pod stambenom nepokretnošću smatraju: kuća, stan i delovi stambene zgrade koji su namenjeni stanovanju, garaža, odnosno garažno mesto zajedno sa stanom, kao i zemljište s građevinskom dozvolom za izgradnju kuće, „s tim što se vikendice ne smatraju stambenom nepokretnošću“.

„Dakle, u definiciji stambene nepokretnosti nije napravljena razlika u odnosu na mesto gde se nepokretnost nalazi, te se, za kupovinu nepokretnosti koja se može podvesti pod pojam stambene nepokretnosti, a koja se nalazi u inostranstvu, može odobriti stambeni kredit. Pored toga, u skladu sa relevantnim propisima Narodne banke Srbije, u slučaju stambene nepokretnosti hipoteka na nepokretnosti smatra se adekvatnim sredstvom obezbeđenja kada je, između ostalog, ispunjen i uslov da vlasnik te nepokretnosti u njoj stanuje ili da je nepokretnost dao u zakup na osnovu odgovarajućeg ugovora (ili namerava da u njoj stanuje ili je da u zakup)“, navode u NBS.

Šta su rezidenti, a šta nerezidenti

Rezident nije isto što i državljanin.

Na koga se tačno odnosi termin rezident, a na koga nerezident, precizno definisano Zakonom o deviznom poslovanju, dostupnom na sajtu NBS.

Kada je reč o građanima, rezidentom se smatra fizičko lice koje ima prebivalište u Srbiji, osim fizičkog lica koje ima boravak u inostranstvu duži od godinu dana. Takođe, rezidentom se smatra i strani državljanin, „koji na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize boravi u Republici Srbiji duže od godinu dana, osim diplomatsko-konzularnih predstavnika stranih zemalja i članova njihovih porodica“.

Izvor: N1
Foto: Pixabay

Prosečna plata u Srbiji, koja je u januaru iznosila 107.476 dinara konačno je “pokrila” prosečnu potrošačku korpu vrednu 106.195 dinara, dok je minimalac od 56.672 za čitavih 1.587 dinara premašio minimalni paket neophodnih namirnica i usluga.

Kako piše Demostat, ipak, januar je imao 23 radna dana što će se ove godine poinoviti još tri puta, u julu, oktobru i decembru, pa će minimlana zarada u ostalim mesecima biti povremeno niža i za 7.000 dinara. A korpa koja obezbeđuje (valjda) prosečno ili minimalno preživljavanje u međuvremenu beleži trend rasta.

Pri tom, sadržaj potrošačke korpe, i prosečne a pogotovu minimlane, odavno ne prati ono što zemlje Evrope i regiona uračunavaju u obavezne i nužne troškove. Poslednji put je njena struktura u Srbiji menjana 2010. godine kada je nešto malo “obogaćena” ali je i dalje daleko od onoga što države iz okruženja uključuju u troškove domaćinstava. Osim procentualno viših izdataka za obrazovanje, kulturu, odeću i obuću, imaju i stavke poput troškova letovanja, što srpska korpa ne poznaje.

Ali, osim razlike u sadržaju, poređenje sa zemljama iz okruženja otežavaju i različite metodologije.

Srpska statistika na osnovu koje Ministartsvo unutrašnje i spoljne trgovine objavljuje vrednost korpe, prosečnim smatra tročlano domaćinstvo dok zemlje iz okruženja račun prave prema potrošnji četvoročlane porodice. Većina naših suseda ne poznaje više “institut” minimalne potrošnje i njihovi zahtevi idu do toga da najniža zarada mora da pokrije ne samo golo preživljavanje, već da omogući dostojanstven život sa dovoljno sredstava za odeću, obuću, prevoz, kulturne manifestacije i odlazak na godišnji odmor.

Kako je kod suseda

Slovenija, gde je prosečna plata u januaru ove godine iznosila 1.570 evra a minimalna 930, najskuplja je u odnosu na zemlje regiona. Prema podacima zvanične statistike, 18,8 odsto prihoda prosečnog domaćinstva odlazi na hranu i bezalkoholna pića, 26,9 odsto su troškovi prevoza i komunikacija a visoko na listi su i izdaci za stanovanje i opremanje domaćinstava – 19,7 procenta. Nema objedinjene računice koliko je novca potrebno porodici da sastavi mesec, ali portal Numbeo, najveća svetska baza podataka o, između ostalog, troškovima života, procenjuje da to u Ljubljani iznosi 2.860 evra što ne uključuje stanarinu-zakup ukoliko ga ima. Navodi se, takođe, da je žvot u prestonici Slovenije skuplji nego u Beogradu za 21,2 odsto dok su cene zakupa više za 35 procenta.

U Hrvatskoj prosečna zarada u januaru ove godine iznosila je 1.392 evra dok je minimalna, koja se usklađuje na šest meseci, od januara ove godine 750 evra. U sindikatima procenjuju da plata dovoljna za dostojanstven život ne bi smela da bude niža od 1.800 evra i navode podatak da prosečno domaćinstvo samo za hranu izdvaja 27 odsto prihoda ali da kod onih sa nižim primanjima taj udeo raste na 40 pa i 50 procenata što ih stavlja u situaciju da biraju između namirnica, režije i drugih osnovnih potreba. Prema kriterijumima osnovne potrošnje portala Numbeo, mesečni troškovi hrvatske porodice iznose 2.685 evra i za 10 odsto su viši nego u Srbiji dok je cena zakupa nekretnina neznatno viša, za svega 1,3 odsto.

U Crnoj Gori prosečna zarada u januaru iznosila je 1.004 evra dok je minimlac značajno uvećan krajem prošle godine i iznosi 600 evra za srednjoškolska zanimanja i 800 evra za visoko obrazovanje. Od prošle godine tabelu mesečnih troškova sačinjava sindikat a prema njihovoj računici za normalan život potrebno je 2.000 evra, za 100 više nego lane.

Dominiraju izdaci za hranu, nešto iznad 30 odsto, odnosno 615 evra. Od većih stavki tu je inputirana renta, odnosno izdvajanje za stanovanje i komunalne račune (390 evra), za higijenu i negu zdravlja namenjeno je 135 evra, za letovanje 125 (1.500 na godišnjem nivou) dok se troškovi tekućeg održavanja, zatim odeće i obuće, prevoza, obrazovanja i sporta vrte oko 100 evra. Prema računici Numbea, mesečni troškovi su nešto viši, 2.190 evra, a navodi se da je Podgorica za 8,2 odsto jeftinija od Beograda dok su troškovi zakupa nekretnina niži za 22,6 procenta.

Beograd jeftiniji od Njujorka

Prema tabelama istog portala, život u Srbiji (četvoročlane porodice) mesečno bi trebalo da košta 2.260 evra, što je značajno iznad stvarne prosečne potrošnje. Zanimljivo je da se poređenje cena u Beogradu vrši prema Njujorku, pa je Beograd 56,8 odsto jeftiniji od američke metropole a zakup je niži čak za 81 odsto.

Međutim, ono što našu korpu opterećuje je visok udeo troškova ishrane u ukupnoj korpi. Oni su u januaru ove godine iznosili 42.845 dinara ili više od 40,35 odsto mesečnih izdataka prosečne tročlane porodice. U minimalnom spisku potrepština udeo je još veći – 26.141 dinar ili 47,46 procenta. Ako je za utehu, to je ipak neznatno poboljšanje u odnosu na isti period prošle godine, kada iz prosečne korpe samo za hranu izdvajano 41.562 dinara što je činilo 40,73 odsto a iz minimalne 25.144 dinara ili 47,64 odsto. Pre pet godina, neposredno pred pandemiju, prema ovom pokazatelju stajali smo nešto bolje. Prosečna plata je iznosila 59.941 dinar dok je minimalna bila 31.747 dinara a izdaci za hranu, ako se računa prosečna potrošačka korpa dostizali su 27.355 dinara (37,78 procenata) dok je u minimalnoj potrošnji odeljak za ishranu vredeo 16.579 dinara (44,23 odsto).

Prosečna i minimalna korpa

Tako visoko učešće hrane u ukupnim izdacima domaćinstava obeležje je niskog standarda. Poređenja radi, u SAD ti troškovi čine šest odsto ukupne potrošnje domaćinstva, u Velikoj Britaniji su osam a u Nemačkoj oko 11 procenata. Sindikati i sociolozi posebno ukazuju na nelogičnost postojanja “dve računice”, prosečne i minimalne korpe. Iako ni prosečna ne obuhvata sve troškove, minimalna koja je sačinjena na osnovu potrošnje 800.000 najsiromašnijih porodica, ne omogućava izlazak iz oskudice, još manje ono što je standard u razvijenijim zemljama, da bar pet odsto primanja može da se izdvoji za štednju.

Prilično gruba ilustracija toga je činjenica da je minimalna ili “gladna” korpa jeftinija ne samo po drugačijem izboru namirnica, već i po njihovoj količini. Tako će u prosečnoj potrošnji porodica pokriti izdatak za 36 kilograma proizvoda od žita, mesečno će potrošiti 35,4 kilograma povrća, 12,2 kilograma voća, 14 kilograma mesa, 27,2 litra mleka i mlečnih prerađevina … U minimalnoj korpi ni hleba dovoljno jer je moguće kupiti 32,7 proizvoda od žita među kojima tradicionalno dominira upravo ta namirnica. Porodica na minimalcu može da priušti samo 23,9 kilograma povrća

Izvor: Demostat

Foto; Pixabay