finansiranje

Neko ko ima samo poslovnu ideju i ništa drugo, ne može nikada biti klijent za banku. S druge strane, i preduzimljive manje firme koje već iza sebe imaju dobre poslovne rezultate, žale se da je u Srbiji teško dobiti kredit za „nestandardnu“ ideju, jer banke posluju kao konfekcija – sve idu na sigurno, nudeći manje-više iste proizvode. Razlog za takvo ponašanje banaka na domaćem tržištu nije postojeća regulativa, već naprotiv, manjak zakona koji bi omogućili da bankari konačno dobiju konkurenciju. Srbiji nedostaju nebankarske finansijske institucije koje bi i banke „stimulisale“ da postanu preduzimljivije, saglasni su sagovornici B&F-a.

Uprkos proklamovanoj otvorenosti bankarskog sektora prema potrebama privrede, a posebno prema perspektivnim malim preduzećima i preduzetnicima, novim tehnologijama i „zelenom preporodu“, većina domaćih firmi i dalje muku muči sa manjkom finansijskih sredstava. Investicije najčešće obezbeđuju iz sopstvenih izvora, a za pozajmicu se obraćaju porodici i prijateljima.

Da li je obimna regulativa ta koja ubija preduzetnički duh u bankama, pa one firmama uglavnom nude „konfekciju“, umesto originalnih ili makar pažljivije osmišljenih proizvoda? Na ovo pitanje nijedan od naših sagovornika ne odgovara tako što krivi propise i pravila, iako je regulativa dodatno „utegnuta“ posle iskustva sa prethodnom finansijskom krizom u svetu.

Dugogodišnji direktor AIK banke Ljubiša Jovanović, koji je na njenom čelu bio u periodu od 1986. do 2010. godine, sa osmehom se priseća da se dešavalo da „hoda po samoj ivici regulative“, vodeći se maksimom da je dozvoljeno ono što nije zabranjeno.

S obzirom na vremena kroz koja je njegov tim vodio AIK banku, od poslovanja prema Zakonu o udruženom radu do SEKE, ne iznenađuje da su morali da budu inovativni i prilagodljivi ili, što bi se današnjim jezikom reklo – „agilni“. Sam Jovanović preduzetništvo posmatra kao način razmišljanja i ponašanja koji odlikuje sposobnost da se nove ideje primenjuju u pravo vreme, kombinujući novčane, kadrovske i tehnološke resurse.

Zato veruje da regulativa, pa ni ona u bankarskom sektoru, ne može da bude smetnja preduzetništvu, iako primena njegove definicije preduzetništva traži i, kako kaže, odgovarajući ambijent u društvu.

Kako se boriti sa konkurencijom i inflacijom

Da bi ispričao priču o preduzetničkom pristupu AIK banke, Jovanović podseća na njen istorijat. Ona svoje poslovne korene vuče iz finansijske službe Agroindustrijskog kombinata Niš, pa prerasta u internu banku kombinata, da bi se transformisala u zajedničku finansijsku organizaciju. Potom je postala kreditno-štedna organizaciju koja 1993. godine, zajedno sa poljoprivrednim kombinatima Zaječar i Jagodina osniva banku, kada je dobila licencu Narodne banke Srbije.

„Devedesete su bile krajnje nepovoljne za poslovanje novog bankarskog subjekta. Finansijsko tržište je bilo tesno, državne banke su čvrsto čuvale svoju poziciju i vešto koristile određeni uticaj države, dok su privatne banke nicale kao pečurke”, priseća se Jovanović vremena kada je vladala žestoka konkurencija i još žešća inflacija, koja je brzo obezvređivala sredstva.

„Menadžment banke bio je prinuđen da izađe sa nečim novim, što tržište do tada nije poznavalo. Koristeći genezu banke, i vezu sa poljoprivrednom proizvodnjom i prometom, izašli smo sa do tada nepoznatim modelom kreditiranja na domaćem tržištu – naturalnim modelom”, priča Jovanović.

Tako je AIK, dok su druge banke pokušavale da putem otkupa deviza očuvaju kapital, davala kredite u oblasti poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa, koje su korisnici vraćali u vrednosti poljoprivrednih proizvoda.

„Sledeće pitanje je bilo kako rešiti problem likvidnosti, jer sada umesto novca imate robu. AIK banka je formirala svoje preduzeće, koje se bavilo plasmanom na domaćem tržištu, uvozom i izvozom – dakle, sve što smo stekli robom, pretvarali smo u novac i zanavljali taj krug”, objašnjava Jovanović.

Sledeći korak koji nije bio svojstven državnim bankama je – trgovanje hartijama od vrednosti.

„Od klijenata smo stvarali vlasnike – akcionare. U vreme inflacije, cene bankarskih usluga bile su dosta visoke. Zahvaljujući racionalnoj organizaciji i visokoj efikasnosti, AIK banka je mogla da reducira cene a da ne bude remetilački faktor na tržištu, u isto vreme uvećavajući kapital. Ako je, recimo, usluga koštala današnjih 100 evra, klijent bi platio 30, a 70 evra je išlo u depozit koji se kasnije prevodio u akcije banke. Tako je nastajala ta kapitalna baza banke”, kaže Jovanović.

Sa ponosom se priseća i kako je akcija AIK banke od 2000. do 2006. godine bila među najtrgovanijima na Beogradskoj berzi, dok je u vlasničkoj strukturi bilo domaćeg ali i stranog kapitala iz SAD, EU i sa Istoka.

Zato danas, na pitanje o „konfekcionarstvu“ u sadašnjem bankarskom sektoru odgovara i konstatacijom da su praktično sve poslovne banke, osim AIK i Poštanske štedionice, u stranom vlasništvu, što povlači sa sobom to da se poslovna politika kreira van Srbije i potom samo „distribuira“ ispostavama u našoj zemlji i regionu.

Kalkulacija rizika i prihvatljiv gubitak

Profesor Beogradske bankarske akademije Zoran Grubišić, međutim, u odgovoru o „konfekcijskoj“ ponudi banaka ističe da su, jednostavno, došla takva vremena.

„Banke su posebno usredsređene na velike korporativne klijente, eventualno srednja preduzeća koja imaju velike promete, za koje je lako ispitati finansijsko zdravlje i bonitet, koji imaju nizak poslovni rizik”, kaže Grubišić.

Banke, prema njegovim rečima, računaju da će takav pristup rezultirati niskim učešćem NPL – ova što je njima najvažnije. Podseća da one, za početak, mogu potpuno bez rizika da posluju sa državom i njenim hartijama od vrednosti, te da nema potrebe da svoje bilanse opterećuju iole nesigurnijim plasmanima.

Šta se, međutim, dešava sa celom pričom o velikoj bankarskoj podršci „motorima razvoja“, odnosno mikro, malim i srednjim preduzećima, inovativnim firmama, početnicima sa kvalitetnim poslovnim planovima? Zar banke, koje otpisuju ovakve firme kao previše male ili „mlade“ na tržištu, ne gube deo veoma isplativih i perspektivnih klijenata?

„Tako je, ali to je realnost“, odgovara Grubišić i dodaje da je bankarstvo račun verovatnoće. „Sigurno među takvim preduzećima ima veoma perspektivnih klijenata za koje će bankama biti posle žao što su ih izgubili ili nisu na vreme osvojili, jer važi ono pravilo ‘uđi kada je najrizičnije’, kada je prostor za zaradu najveći. Ali račun verovatnoće kaže da bi se tako povećao NPL, a to opet znači da je bankama gubitak takvih klijenata prihvatljiv, iako svi gube”, objašnjava Grubišić.

Regulativa koje nema

Princip „uđi kada je najrizičnije“, međutim, ne može da važi za banke, i oko toga dileme nemaju ni Grubišić ni Jovanović. Slažu se da onaj ko, osim dobre poslovne ideje, nema ništa drugo i nije klijent za banku, već za „biznis anđela“ ili VC fond. Problem je u tome što su takve institucije na našem tržištu tek u povoju a nedostaju i mikrofinansijske organizacije, odnosno štedno-kreditne zadruge.

To je, kako kažu, prostor gde bi promene postojeće regulative dosta pomogle.

„Našu regulativu treba prilagođavati evropskom zakonodavstvu u oblasti finansija i stvoriti veću konkurenciju, pa bi na tržište izašle i korporacije koje nisu banke. Banke sad imaju monopol, kredite ne može niko da daje osim njih, niti da prikuplja depozite”, ukazuje Jovanović.

Smatra da bi se izmenama stvorio prostor za ulazak nebankarskog sektora u poslovne finansije i da bi nastala konkurencija koja bi banke naterala da postanu fleksibilnije, brže, efikasnije i da brže konkretizuju poslovne ideje – ukratko, da budu preduzetnije.

Grubišić skreće pažnju da je podela rizika sa onima koji imaju ideje ali ne i sredstva da ih realizuju upravo ono što im je potrebno da se razvijaju, dok ne dođu do faze kada su „zreli“ za bankarske kredite.

„Na Zapadnom Balkanu praktično sva mikro i mala preduzeća dele istu priču – otežan im je pristup sredstvima”, naglašava Grubišić i ponavlja da rešenje leži u VC fondovima i mikrofinansijskim institucijama. One su u našem susedstvu značajnije prisutne samo u Sloveniji, dok je u Italiji, kako ističe, taj sistem ozbiljno razvijen, u skladu sa značajem koji porodična preduzeća imaju za privredu te zemlje.

Milica Rilak

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pixabay