grčka

Turizam na Samosu, iako glavna privredna grana, razvijao se, uglavnom, spontano. To vam nudi priliku da steknete neverovatnu kondiciju u obilaženju prirodnih i arheoloških atrakcija i proročki dar u njihovom pronalaženju. Uživaćete u retko viđenoj opuštenosti stanovnika i mogućnosti da auto parkirate bilo gde, samo ne ponedeljkom, jer je to jedini dan u sedmici kada nadležni izlaze u kontrolu.

Samos je grčko ostrvo u Egejskom moru s pogledom na Tursku. Jedna od njegovih plaža udaljena je svega 1.200 metara od obale Male Azije, ali ako pokušate tamo da preplivate, društvo će vam praviti grčki borbeni avioni koji često nadleću morsku granicu. Ništa manje uzbudljiva avantura čeka vas i u unutrašnjosti ostrva. Ukoliko se upustite u istraživanje, uverićete se kako su u reklamama turističkih agencija tačne dve stvari: da možete uživati u izuzetnoj prirodi koju čovek još nije stigao da uništi, te da su vam na raspolaganju autentični, nekomercijalizovani sadržaji. Jedino što vas niko ne upozorava da su u njihovom pronalaženju neophodne detektivske veštine i obuka za orijentaciju u prirodi.

Drugim rečima, nalazite se na ostrvu čiji su stanovnici prepustili turizmu da se, uglavnom, razvija sam od sebe. To znači da do najlepših plaža – i to ne samo divljih, već i onih uređenih – vode prašnjavi putevi koji opstaju bez mnogo ljudske intervencije i zato, logično, predstavljaju noćnu moru za vlasnike automobila, uključujući i lokalne rentakar agencije. Dodatno, čak i uz nesebičnu podršku veoma ljubaznih meštana, treba vam proročka intuicija da ih pronađete, jer nema uvek putokaza, niti ih možete locirati na mapi. Primera radi, do plaže Mikro Seitani, nalik tropskoj oazi sa razglednica, ide se pola sata kroz šumu, uz pomoć oznaka na drveću koje su sprejom obeležili sami turisti, kad im je dozlogrdilo da se neprestano gube.

To je tek uvod u pravu avanturu, zvanu pohod na Potami vodopade u šumovitoj unutrašnjosti ostrva. Do njih se može stići jedino u kupaćem kostimu i sa mobilnim telefonom u zubima, jer se pešači rekom uzvodno, koja je u nekim delovima visoka i do metar i po, a sledi i iznenađenje u vidu veranja uz konopac. Sve ovo, naravno, saznate tek kada stignete na početak staze ka vodopadima, pa vam se ne vraća nazad kada ste već i dotle prevalili prilično dug put.

Čaša umerenosti

Uz posete uvalama, vodopadima, ili podvodnim pećinama za koje ste još i čuli, imate mogućnosti da se osećate kao istraživači nepoznatih predela, pronalazeći one koje nigde nisu ni obeleženi, ni ubeleženi. Neretko, taj užitak vas prati i prilikom potrage za pojedinim muzejskim eksponatima, zaraslim u rastinje, koje se prema objašnjenju lokalnih kustosa „može ukloniti samo u julu i avgustu, a baš tada je turistička sezona, pa zato to i ne radimo“.

Ipak, vredi se upustiti i u istorijsku avanturu ovog ostrva koje se, prema nalazima geologa, usled tektonskih potresa svojevremeno „uspešno otcepilo“ od Male Azije, ali nije uspelo da se odbrani od ljudskih osvajača u liku Persijanaca, Atinjana, Egipćana, rimskih i osmanlijskih imperatora, da bi se tek nakon Balkanskih ratova „stacioniralo“ pod grčkom zastavom. Stoga, u tipičnoj mediternaskoj arhitekturi belo okrečenih kuća sa plavim prozorima i vratima, „gerilski“ deluju vizantijske crkve i građevine u venecijanskom, turskom i makedonskom stilu.

Najpoznatiji potomak ostrva je antički filozof i matematičar Pitagora, koji je istorijskom ironijom bio primoran da ode odatle u vreme vladavine tiranina Polikrata u šestom veku pre nove ere. Danas je mesto nazvano po njemu, Pitagorion, jedna od najposećenijih turističkih destinacija, a najprodavaniji suvenir je replika Pitagorine „Čaše umerenosti“, namenjene vinu. Ono se u ovu čašu može sipati samo do obeležene granice, a ukoliko se ona pređe, poseban mehanizam prosipa višak vina kroz rupu na stalku, pravo u krilo onoga koji pije. Zato će, kaže naravoučenije, „on biti postiđen zbog pohlepe, a vino protraćeno“.

Slatko vino od belog grožđa je, s druge strane, najpoznatiji i najautentičniji proizvod u lokalnoj gastronomiji, koja se, uglavnom, ne razlikuje mnogo od tipične grčke kuhinje. Iako je zemlja veoma plodna i pogodna za poljoprivredu, pre tridesetak godina lokalne vlasti su se okrenule razvoju turizma kao glavnoj privrednoj grani, koja danas čini oko 80% ostrvske ekonomije. Uprkos već pomenutoj spontanosti u toj strategiji i poslednjem dostupnom podatku iz 2007. da na Samosu svega 12,5% smeštajnih kapaciteta čine hoteli sa četiri i pet zvezdica, turistička sezona je ozbiljno posustala tek sa najnovijom migrantskom krizom, koja je na ovom i ostalim grčkim ostrvima u blizini Turske, Kosu i Lezbosu, umanjila broj turista za 35 do 40%.

Nastojanja lokalnih vlasti i vlasnika tamošnjih turističkih agencija da prošle godine oko 150.000 izbeglica u tranzitu ka ekonomski atraktivnijim članicama EU drže u kampovima bez dozvole kretanja, više su uzburkala organizacije za ljudska prava, nego što su umanjile štetu izazvanu senzacionalističkim medijskim izveštajima. Zato, iako se turizam polako oporavlja, a na Samosu je mirnije nego u Beogradu, mnoge porodice su ostale bez posla i prihoda od ove delatnosti.

Ovde niko ne plaća, osim nas Merkelovoj

To se, ipak, ne oseća preterano u ponašanju lokalnih žitelja, koji se sa životnim nedaćama nose uz posebnu vrstu stoicizma, obilno začinjenog opuštenošću. Tako, nije nimalo neuobičajeno da kada iznajmljujete vozilo od rentakar agencija (jer uprkos pomenutim putevima, avanturističkom duhu i kondiciji, površinu od preko 470 kvadratnih kilometara teško je obići peške), možete ga dobiti po veoma pristupačnoj ceni ako ste simpatični vlasnicima. Ostalo je na vama, počev od pronalaženja parking mesta, s obzirom da je malo njih obeleženo. Ne čudite se ni ako vam na pitanje gde da parkirate vozilo u glavnom gradu Vatiju i koliko to košta, domaći taksista odgovori: „Ma ovde niko ništa ne plaća, osim nas, Merkelovoj“.

Vrlo brzo će se ispostaviti da možete parkirati auto skoro svuda, samo ne ponedeljkom, jer je to jedini dan u sedmici kada nadležni izlaze u kontrolu i pišu kazne za nepropisno parkiranje. Ni druge institucije nisu baš revnosne da turistima otvore vrata na dane praznika, bilo da su svetovni, religijski, državni ili lokalni. Avantura ne prestaje ni kada poželite da vratite auto rentakar agenciji u glavnoj ulici Pitagoriona, koja je popodne zatvorena za saobraćaj, a njenog vlasnika mrzi da pešači do vozila koje je parkirano u blizini. Ako u nastojanju da auto dovezete do same agencije napravite saobraćajni prekršaj, osoba u policijskom automobilu, ali u civilnoj odeći „kao za plažu“, samo će prokomentrisati nešto na grčkom i pustiti vas da i dalje kršite pravila dok ne stignete do cilja.

Nesklonost meštana ka pešačenju može biti, međutim, dobra prilika za preduzetničke inovacije. Tako je jedan bračni par, nakon što su oboje ostali bez posla, otvorio piceriju, ali kako je mesto suviše malo da bi se palila kola, a stanovnici ne vole da pešače, vlasnici picerije odnose sami svoje proizvode mušterijama – peške. Pomenuti primeri, uključujući i poklon u vidu bombona i flašica s vodom za „dalji put“ od vlasnika plaže na kojoj ste proveli jedno prepodne, predstavljaju svojevrsni šarm ovog neobičnog grčkog ostrva.

Mada je Samos „kao rođen“ za avanturiste, za one koji fizički nisu u mogućnosti ili, jednostavno, ne žele da se uživljavaju u ulogu Indijane Džonsa a sanjaju odmor u prirodi bez buke, ostrvo nudi sve ono što je bitno za moderno turističko mesto: aerodrom, dobre hotele i lokale sa dostupnim internetom, obilje uslužnih delatnosti i žitelje koji vrlo pristojno govore engleski jezik.

Biznis i finansije 130, septembar 2016.