U maju Rambo Amadeus u „ulozi“ ekološkog diktatora, u septembru zagrebački „JeboTon Ansambl“. Ovako je počeo i završio se program „Leto u MuzeYu“ na otvorenom ispred Muzeja Jugoslavije, koji je više od tri meseca bio domaćin različitim muzičkim grupama, književnicima i umetnicima iz zemalja nekadašnje Jugoslavije. Podjednako je bila raznovrsna i publika, od penzionera do dece koju su na ova događanja dovodili mladi roditelji. U Muzeju Jugoslavije kažu da su zahvaljujući sve većoj popularnosti ove manifestacije, koja se organizuje već pet godina, pridobili novu publiku i pokazali da je ova institucija mnogo više od Kuće cveća.
Samoproglašeni ekološki diktator Rambo Amadeus je 25. maja ove godine u Beogradu održao veoma interesantan nastup, ne samo zahvaljujući svojim duhovitim stihovima već i aluzijama na Tita u pauzama između pesama. Sve ovo odvijalo se na bini ispred Muzeja Jugoslavije, ali nažalost nije bilo tehničkih mogućnosti da se organizuje slet u njegovu čast. Rambo je na taj način otvorio peto po redu „Leto u MuzeYu“, besplatan kulturni program koji je trajao preko tri meseca. Ovaj program je ugostio raznovrsnu publiku ali i muzičke grupe i brojne druge umetnike. Zatvorili su ga, simbolično, zagrebački bendovi „nemanja“, „Antidepresiv“, „Sfumato“ i „Prazna Lepinja“, prvo pojedinačno a zatim i ujedinjeni u „JeboTon Ansambl“, čiji naziv neodoljivo podseća na poznatu diskografsku kuću „Jugoton“.
Ovu manifestaciju pokrenuli su pre pet godina mlada kustoskinja Muzeja Jugoslavije Sara Sopić i informatičar Dušan Jevtić. Rukovodstvo muzeja im je pružilo šansu i ponudilo probni budžet, koji je rastao iz godine u godinu, uporedo sa sve brojnijom publikom.
„Ideja je bila da napravimo program koji će privući mladu lokalnu publiku, budući da su nam najčešće dolazile organizovane turističke ture i stariji posetioci iz naše i zemalja iz okruženja. Većinu posetilaca iz okruženja privlačio je Titov grob, mada je on, istini za volju, i odbijao neke posetioce iz Srbije. Zato smo počeli da pravimo razne tematske izložbe koje se ne tiču samo politike i društvenog uređenja već šireg jugoslovenskog nasleđa, ali i dečije radionice, a potom i ’Leto u MuzeYu’, kako bismo pokazali da je Muzej Jugoslavije mnogo više od Kuće cveća“, počinje priču o ovoj, sada već kultnoj manifestaciji, Sara Sopić.
Politika nas razdvaja, kultura nas povezuje
Autori su došli na ovu ideju kroz istraživanja o Danu mladosti, koji je pored obeležavanja rođendana predsednika nekadašnje SFRJ, bio posvećen i negovanju omladinske kulture. Zato je svakog 25. maja na Trgu Marksa i Engelsa, a današnjem Trgu Nikole Pašića, održavan veliki koncert na kojem su mladi i neafirmisani bendovi dobijali priliku da po prvi put nastupe pred širom publikom. Na jednom od ovakvih koncerata se, primera radi, proslavio beogradski sastav „Disciplina kičme“.
Ugledajući se na ovu praksu „negovanja duha omladinske kulture“, njih dvoje su osmislili program „Leto u MuzeYu“, koji se sastoji uglavnom od koncerata i nastupa di-džejeva, a povremeno i od predstava, večeri radničke poezije i sličnih dešavanja.
Imajući u vidu da se program odvija u Muzeju Jugoslavije, morao je da bude tematski. „Počeli smo tako što smo zvali starije muzičare koji su nastupali još na jugoslovenskoj sceni ali i mlađe, koji se bave temama kojima se bavila i jugoslovenska javnost. Tako je, na primer, sastav ‘Nežni Dalibor’ nastupao sa albumom koji obrađuje temu radničkih prava, ali smeštajući je u savremeni koncept“, objašnjava Sopić za B&F. Tragajući za odgovarajućim muzičarima, organizatori programa su potvrdili da nasuprot dnevnoj politici koja razdvaja nekadašnje jugoslovenske države, kultura ih spaja.
To se primećuje i po broju filmskih produkcija, ali i u muzici. „Naši muzički sastavi i dalje redovno nastupaju u okolnim državama, i obrnuto. Publika zna i dobro razume reči njihovih pesama jer se, manje-više, svi na ovim prostorima suočavamo sa sličnim problemima. Osim toga, svako od ovih tržišta je malo, pa muzičari nastupima u okruženju dobijaju priliku da steknu širu publiku“, komentariše Sopić.
Kako je muzika popularisala muzej?
Iz godine u godinu, „Leto u MuzeYu“ je posećivao sve veći broj ljudi, a na koncerte su počeli da dolaze i oni koji ranije nisu slušali grupe koje nastupaju, jer je program postao poznat po dobroj muzici. „Koncerte posećuju ljudi različitih godina, koji imaju veoma različit muzički ukus. Dešava se, na primer, da penzioneri pročitaju u novinama da se nešto održava u Muzeju Jugoslavije i zatim dođu na rok koncert sa jakim ozvučenjem i mladom publikom koja skače u ritmu bubnjeva. Dešava se i obrnuto – da mnoštvo mladih dođe na veče šlagera, pa se onda njišu uz muziku ili sede na travi i uživaju u piću“, priča Sopić.
Koncerti su se prvobitno održavali na platou ispred zgrade muzeja, ali su tokom pandemije počeli da se organizuju u Parku skulptura, pre svega zato što je u pitanju veliki prostor na otvorenom, koji omogućava publici da drži bezbedno rastojanje. „Želeli smo posetiocima da omogućimo da skrenu misli sa briga i sumorne svakodnevice na jedan bezbedan način”, kaže Sopić. Uočivši da ova manifestacija privlači zaista raznovrsnu publiku, zaposleni u muzeju su vremenom širili njen sadržaj, pa sada posetioci mogu da prisustvuju i radionicama za decu na otvorenom, matine žurkama za mlade roditelje sa decom ili da se osveže u kafiću.
Zahvaljujući ovakvom odnosu prema novim idejama, Muzej Jugoslavije je uspeo da zainteresuje mnogo veći broj ljudi i za svoje izložbe. Tokom dana u kojima se održavaju koncerti ulaz u muzej je besplatan, pa posetioci mogu da pogledaju zanimljive i raznovrsne postavke, što je podstaklo mnoge od njih da kasnije redovno prate i izložbe.
Celokupni program „Leto u MuzeYu“ je besplatan za posetioce, jer u Muzeju Jugoslavije to smatraju svojom odgovornošću. „Mi se finansiramo iz republičkog budžeta, dakle od poreza koji plaćaju građani. Najmanje što možemo da uradimo je da im to vratimo organizovanjem besplatnih i sadržaja koji ih zanimaju“, ističe Sopić. Ipak, imajući u vidu da funkcionisanje ovako velikog muzeja i organizovanje masovnih dešavanja nije jeftino, Muzej Jugoslavije deo sredstava obezbeđuje iz sopstvenih prihoda, najviše od učešća u evropskim projektima.
Jugonostalgija i činjenice
U vreme kada je država koja više ne postoji postala dobra prilika za zaradu kroz ponudu „jugonostalgije“ na tržištu, od restorana, hotela i hostela, do krajnje komercijalizovanih turističkih tura i izložbi, ili se o njoj i dalje najčešće vode polemike sa previše emocija a premalo argumenata, Muzej Jugoslavije ima nimalo lak zadatak da istoriju zajedničkog života predstavi kroz – činjenice.
„Svakog 25. maja beležimo ogroman broj posetilaca koji dolaze ogrnuti zastavama i oživljavaju lepe uspomene iz prošlosti. Međutim, pošto se mi bavimo činjenicama, oni ponekad iz muzeja odu razočarani jer te činjenice ne odgovaraju njihovim sećanjima. I to je u redu, građani mogu da ulepšavaju neko doba svog života ili određeni period istorije, ali nauka to ne sme da radi“, naglašava Sopić. Kao primer navodi temu radnih akcija. Za razliku od većine nekadašnjih akcijaša, koji govore samo o nezaboravnom druženju, solidarnosti i moći udruženih ljudi da od ničega naprave mnogo toga, Muzej Jugoslavije poseduje i svedočanstva onih koji nisu želeli da se odazovu, ali su nakon posete tadašnjih skojevaca ipak „dobrovoljno“ zavrnuli rukave.
Braniti činjenice nikada nije zahvalno, posebno kada je reč o istoriji na „ovim prostorima“, pa Sara Sopić u šali kaže da kada radite u Muzeju Jugoslavije, u rok službe vam ide i to da ćete za neke biti „nedovoljno“ a za druge „previše“ jugonostalgični.
Marija Dukić
