Preduzeće „Apicentar“ selektuje i reprodukuje matice koje će iznedriti nove generacije pčela, sposobnih da daju u proseku za 25 do 30 odsto veće prinose nego neselekcionisane pčele. Zahvaljujući tom kvalitetu, ova beogradska firma ima dugogodišnje kupce i u inostranstvu, od kojih neki tvrde da su njene pčelinje matice bolje od onih iz SAD i Australije. Vlasnik preduzeća Jovan Kulinčević, koji je doktorirao genetiku pčela, jedno vreme je boravio i u Americi, ali mu se tamošnji pristup pčelarstvu – da je zarada važnija od dobrobiti pčela – nije dopao.
Jovan Kulinčević svaki dan započinje obilaženjem svojih pčelinjaka, ali ovaj vitalni devedesetpetogodišnjak ne proizvodi med. Njegovo preduzeće „Apicentar“ na svojim policama nema nijednu teglu meda, već se bavi selekcijom i reprodukcijom pčelinjih matica.
Ali zašto baš matica? Svako pčelinje društvo ima jednu maticu, čiji zadatak nije samo da iznedri nove generacije pčela, nego i da održava društvo na okupu. U prirodi se matice pare sa više trutova, a zatim polažu jaja iz kojih se izvode pčele radilice, trutovi i matice od kojih kasnije nastaju nova društva.
Međutim, među ovako nastalim maticama ima i onih koje nisu sposobne da zadovolje potrebe pčelara i donesu željene prinose. Imajući u vidu da pčelarenje zahteva velika ulaganja u proizvodnju, pčelari često žele da smanje ovakve poslovne rizike, te koriste usluge selekcionara pčelinjih matica, objašnjava Kulinčević u razgovoru za B&F.
Zarada ne može biti važnija od dobrobiti pčela
Kulinčević je zbog ljubavi prema pčelama, koju je nasledio od oca, završio Poljoprivredni fakultet u Beogradu i potom doktorirao genetiku pčela u Bonu. Tokom svoje karijere, predavao je na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, a zatim i na Državnom univerzitetu u Ohaju. Američki pristup pčelarstvu mu se nije dopao, jer kako kaže, „tamo je to industrija, kojoj je prioritet zarada a ne dobrobit pčela, pa se one svake sezone zamenjuju i kupuju se nove, mlađe i produktivnije”.
Uveren da se u ovoj delatnosti može uspešno poslovati i sa humanijim odnosom prema pčelama, po povratku u Jugoslaviju osamdesetih godina prošlog veka osnovao je preduzeće za selekciju i reprodukciju pčelinjih matica zajedno sa Institutom „Agroekonomik“. Kada je ovaj institut propao usled loše privatizacije, otkupio je drugu polovinu preduzeća i tako je 1995. zvanično nastao „Apicentar“, čiji je Kulinčević sada stopostotni vlasnik.
Preduzeće je od samog početka radilo po principima selekcije otvorenog tipa, u kojoj je deo proizvodnje matica prepuštan prirodi, a deo pomažu i nadziru naučnici. Kulinčević se trudio da posebnom selekcijom kreira onakve pčele kakve su potrebne privredi. To podrazumeva i da se izbegava ukrštanje pčela u bliskom krvnom srodstvu. Zato je „Apicentar“ uspostavio saradnju sa tri kooperanta za proizvodnju matica lociranih u Vojvodini, Centralnoj i Istočnoj Srbiji, koji su dovoljno udaljeni jedni od drugih da bi se izbeglo mešanje istog genetskog materijala.
Kako se vrši izbor majki matica?
Glavni pčelinjaci i selekcioni centar ovog preduzeća nalaze se u blizini Beograda, u kojima se tri osobe staraju o 300 pčelinjih društava i nekoliko stotina oplodnjaka. „U selekcionom pčelinjaku se odgajaju majke. Tu pratimo ponašanje odabranih majki matica. Kada na osnovu dvogodišnjih statističkih analiza utvrdimo koje od njih poseduju osobine neophodne pčelarima – a to su visoka medna produktivnost, miroljubivost i otpornost na učestale pčelinje bolesti – svakome od kooperanata šaljemo po jednu majku, od kojih oni zatim proizvode nove matice. Potom nam vraćaju oplođene matice i mi ih ustupamo pčelarima”, objašnjava Kulinčević.
Gaje samo Kranjsku rasu, jer je jedino njen uzgoj dozvoljen zakonom. Sa njom se, u poređenju s drugim rasama, relativno lako radi jer uz malo dima nije sklona ubadanju. Ona dobro podnosi kontinentalnu klimu, uspešno prezimljava uz skromnu potrošnju hrane, a kada sve procveta postaje veoma produktivna. Jedna od njenih većih mana je što je sklona rojenju.
Međutim, vlasnik i glavni genetičar „Apicentra“ je radio na suzbijanju ovakvog ponašanja, pa se potomci njegovih matica uglavnom ne roje. Takođe, uspeo je da proizvede i dugovečnije pčele od onih koje se proizvode u SAD, uveren da su one „pre svega živa bića, a ne sredstvo za ubiranje zarade”.
Izbegavati neregistrovane proizvođače
Na pitanje zašto pčelari sami ne proizvode matice kada već poseduju biološki materijal, Kulinčević odgovara da neki od njih to i čine, a pojedini ih čak prodaju „na crno“, ali da njihovi rezultati nisu uvek zadovoljavajući. „Te pčele često nisu dovoljno otporne na bolesti i nemaju velike prinose. Takođe, povremeno se dešava da njihova naredna legla imaju određene genetske anomalije. Zato treba biti oprezan prilikom nabavke pčela od neregistrovanih proizvođača“, upozorava naš sagovornik, „jer ovo što mi radimo je nauka, i teško se takvi rezultati mogu dobiti slučajnim odabiranjem”. To dokazuju i podaci da pčele iz „Apicentra“ imaju veći prinos meda u proseku između 25 i 30 odsto u odnosu na neselekcionisane, pošto je i produktivnost nasledna osobina.
Ovakvi rezultati su proizvod višedecenijskog vrednog rada i finansijskih ulaganja, jer onaj ko želi da se bavi proizvodnjom matica mora imati osnovni kapital u vidu pčela, košnica i druge opreme. Kulinčević dodaje da su, pored toga, da bi se odgajila kvalitetna majka matica potrebni veliko znanje, iskustvo, posvećenost, sistematski kontrolni pregledi i stalno prisustvo.
I pčele putuju avionom
Navedene aktivnosti nisu mali posao, imajući u vidu da se tokom sezone na odgajivačkim pčelinjacima i sparivalištima „Apicentra“ i kooperanata proizvede nekoliko hiljada sparenih matica. Ove matice završavaju uglavnom kod domaćih kupaca, a jedan deo njih i u inostranstvu, najčešće na Bliskom Istoku. Do nedavno su njihove pčele kupovali i ruski pčelari, ali je ova saradnja prekinuta zbog problema u kojima su se našli ruski uvoznici usled nestabilnog kursa rublje i uvoznih ograničenja.
Međutim, kupaca ne nedostaje, uprkos prekidu izvoza na rusko tržište i odluci našeg sagovornika da ne ulaže u marketing, „jer se u pčelarskom svetu zna ko kako radi, tako da se kupci sami javljaju“.
„Apicentar“ godišnje obezbeđuje matice za oko 800 pčelara. Ove godine su prodali nešto manje matica, pre svega zbog lošije sezone i nezavidne situacije u kojoj se nalazi pčelarstvo u Srbiji, usled niskih subvencija za selekcione centre koje se nisu menjale godinama i nelojalne konkurencije na tržištu meda. „Ipak, imamo dovoljno kupaca da bismo poslovali održivo“, ističe Kulinčević.
To znači da je „Apicentar“ svoje kupce snabdeo sa dovoljno kaveza u kojima su se nalazile oplođene matice za proizvodnju nove generacije pčela. U svakom od tih kaveza nalaze se po jedna matica, hrana u vidu šećernog testa, i još nekoliko pčela pratilja koje će tokom puta hraniti maticu. Kada su ovako upakovane, one mogu da izdrže i dve-tri nedelje u transportu.
Ovaj podatak potvrdio nam je i jedan jordanski pčelar koji redovno otkupljuje matice od „Apicentra“. One do njega stignu brzo, za 24 do 48 sati avionom, ali pošto ih ponekad transportuje dalje, veoma mu je važno da mogu duže da opstanu u kavezima.
„Srpske pčele su izuzetno kvalitetne, a posebno one iz ’Apicentra’. Ja ih kupujem već 30 godina, i za sebe i za distribuciju po Bliskom Istoku. Ako ih ‘Apicentar’ nema dovoljno, prvo ih uzmem za sebe, pa tek ono što preostane prodajem u Libanu, Siriji, Iraku… Ovo radim zato što su se pokazale bolje od pčela iz drugih zemalja iz kojih uvozim, a to su SAD i Australija”, kaže za B&F Muhammad Eid Rousan. Kao najveći kvalitet srpskih matica ističe miroljubivost i prinose koje one daju, a njihov med je, tvrdi, najlepši na svetu zahvaljujući posebnoj paši za pčele specifičnoj za vegetaciju doline reke Jordan, koju čine limuni, pomorandže i lokalno endemsko bilje.
Marija Dukić