privatne bolnice

Koliko ste novca ove godine potrošili na preglede i lečenje u privatnim klinikama, iako za državno zdravstveno osiguranje svakog meseca izdvajate 10,3% bruto plate? Osim što mnogi u Srbiji nisu u mogućnosti da pored obaveznog državnog, uplaćuju i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, ova dva sistema funkcionišu kao paralelni univerzumi. To je pokazala i činjenica da je bilo potrebno nekoliko meseci da se privatnim klinikama dozvoli testiranje na korona virus, piše Lana Avakumović na portalu talas.rs.

Pandemija korona virusa ogolila je ranjivost zdravstvenih sistema u brojnim zemljama, ali nama u Srbiji nije bila potrebna katastrofa globalnih razmera da bismo znali da kvalitet zdravstva nije na zavidnom nivou. Državne i privatne zdravstvene ustanove su dve paralelne realnosti.

U jednoj nosimo nekoliko crvenih pre i flašu viskija posle, stojimo u redovima i na listama čekanja, ne pipamo ništa da ne pokupimo još neki virus i razgovaramo sa nervoznim medicinskim radnicama i radnicima koji ničim nisu zaslužili da rade u takvim uslovima.

U drugoj zakažemo termin dan pre, obavimo pregled ili zahvat, platimo i kažemo prijatno, doviđenja. Ovo, naravno, nije slučaj uvek i svuda, ali jeste postalo nepisano pravilo.

Koliko se izdvaja od bruto plate za državno zdravstvo

Osećaj da smo uslugu u privatnoj klinici platili iz sopstvenog novčanika prividno opravdava drastične razlike, ali ta razlika ne bi trebalo da postoji. Novac za državno zdravstveno osiguranje odvajamo svakog meseca od plate, koristili usluge ili ne.

Od svake zarade, za zdravstvo se izdvaja ukupno 10,3% bruto plate. Ako vaša neto plata iznosi 30.000 dinara, svakog meseca izdvajate 4.168 dinara za doprinose za RFZO. Za platu od 50.000, doprinosi za zdravstvo su 7.107, ukoliko je neto zarada 70.000, doprinosi za zdravstvo su 10.046 dinara mesečno, a na platu od 100.000 iznose 14.454 dinara.

Niske investicije, visoki troškovi

Jedno od objašnjenja za nizak kvalitet zdravstvenih usluga koje najčešće možemo da čujemo jeste da se u javno zdravstvo ne ulaže dovoljno. Nedavne preporuke Fiskalnog saveta (FS) povodom aktuelne pandemije između ostalog nalažu veće investicije u zdravstveni sistem koje su, kako ocenjuju, godinama unazad na niskom nivou.

Jedan od razloga za to su prevelika ulaganja u bezbednosni sektor (vojsku i policiju) koja su u prethodne tri godine bila i do tri puta viša od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE), navodi se u analizi FS.

S druge strane, ako pogledamo udeo javne potrošnje na zdravstvo u BDP-u, videćemo da se Srbija po ovom parametru ne razlikuje mnogo od uporedivih zemalja – nalazi se negde na sredini.

Nivo državnih rashoda za zdravstvo u % BDP-a u 2016. Izvor: Eurostat i Svetska banka.

Lečenje SMS porukama je naša normalnost

Ono što upada u oči jeste viši udeo privatnih troškova na zdravstvo u Srbiji u odnosu na druge zemlje. Kao što smo rekli na početku – sredstva za zdravstvene usluge izdvajamo kako iz plata, tako i naknadno iz novčanika.

Potrošnja na zdravstvo, iz privatnih i državnih izvora u 2016. Izvor: Svetska banka

Doprinosi za državno zdravstvo odlaze Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO), a prošle 2019. godine ja ovako prikupljeno preko 170 milijardi dinara, dok su ukupni rashodi RFZO bili malo ispod 200 milijardi.

Šta dobijamo od uplaćenih sredstava dobro znamo, a kvalitet usluge nije jedini problem. Usled nedovoljnih ulaganja i neracionalne javne potrošnje, prošle godine smo mogli da učestvujemo u RTS Teletonu da bismo dobrovoljnim davanjima finansirali kupovinu nove magnetne rezonance.

Lečenje SMS porukama je naša normalnost. Situacije poput one u kojoj se nalaze oboleli od multiple skleroze, od kojih većina uopšte nema pristup terapiji, teraju nas da se zapitamo čemu uopšte služi ovaj i ovakav RFZO.

Paralelni zdravstveni sistemi

Prosto povećanje javnih investicija u zdravstvo bi sigurno rešilo neke od problema, poput nedovoljne opremljenosti zdravstvenih centara ili zastarele opreme, ali i dalje ne bismo imali pravo da biramo gde ćemo se lečiti novcem koji uplaćujemo.

U Srbiji pored obaveznog državnog postoji i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, ali dva sistema funkcionišu uz vrlo malo dodira.

Postoji opcija isplate naknade od strane RFZO-a ukoliko možete da dokažete da državna ustanova nije mogla da vas primi u doglednom roku (30 dana), pa ste bili prinuđeni da tretman tražite u privatnoj klinici.

U praksi, ovo ne funkcioniše uvek, jer vam je za refundaciju neophodna potvrda od državne zdravstvene ustanove koje se nekada „nevoljno izdaju“, dok sami građani nisu dovoljno informisani o ovoj proceduri, niti se ona odnosi na sve zdravstvene usluge. Pored toga, RFZO može da potpiše ugovore sa pojedinačnim privatnim klinikama za pružanje određenih usluga, što je na primer slučaj sa operacijama katarakte, dijalizom ili vantelesnom oplodnjom.

Ipak, ovaj vid saradnje dva sektora rezervisan je samo za pojedine usluge, dok najveći broj procedura i zahvata u privatnim ustanovama plaćamo sami. Čak i ako možemo da priuštimo dobrovoljno privatno osiguranje, plaćamo ga povrh obaveznog državnog. Većina ljudi u Srbiji to ne može, usled niskih plata i životnog standarda, pa je jedina opcija za preglede i lečenje državna ustanova u kojoj se nalazi zdravstveni karton.

Preporuke za integraciju privatnog i javnog zdravstva

Konkretne preporuke za reformu zdravstva objavio je NALED u februaru ove godine. „Siva knjiga zdravstva“ sadrži 50 preporuka od kojih su neke direktno usmerene na uključivanje privatnih ustanova u sistem zdravstvenog osiguranja.

Glavni problemi prepoznati u ovoj oblasti jesu nedostupnost zdravstvenih usluga privatnog sektora većini stanovnika Srbije, kao i činjenica da do zaključivanja ugovora između privatnih ustanova i RFZO ne dolazi dovoljno često.

„Lekari u privatnoj praksi ne mogu pacijentu napisati i izdati doznake za bolovanje, uput za specijalistu ili recept za lek sa Liste lekova RFZO-a, što pacijentu stvara dodatne probleme i neopravdano mu komplikuje ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu. Dodatni odlazak kod izabranog lekara u domu zdravlja, naročito je problematičan za teže bolesnike, koji su izloženi novim rizicima od infekcija i sl“, dodaje se u analizi.

Predloženo rešenje nalaže izmenu propisa koja bi obezbedila „ravnopravno učešće privatnih zdravstvenih ustanova i prakse na svim nivoima zdravstvene zaštite“, uz poštovanje načela pristupačnosti i efikasnosti zdravstvene zaštite. Dodatno, predlaže se zaključivanje ugovora između RFZO i privatnih pružaoca zdravstvenih usluga, što bi omogućilo „da se cena određenih zdravstvenih usluga privatnog sektora, koji pacijentima sada refundira RFZO, direktno uplaćuje zdravstvenim ustanovama, dok bi pacijent za svoj pregled u privatnoj praksi plaćao cenu umanjenu za priznati iznos troškova“.

Omogućiti da lekar iz privatne prakse bude izabrani lekar pacijenta

Još jedan od problema trenutnog sistema jeste što izabrani lekar ne može da bude iz privatne zdravstvene ustanove, a na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju možemo da imamo samo jednog izabranog lekara. Kako samo izabrani lekar ima određene nadležnosti, u praksi to znači da lekar iz privatne ustanove „ne može pacijentu otvoriti bolovanje, napisati uput za pregled kod lekara specijaliste ili napisati recept za lek koji se nalazi na „pozitivnoj” listi RFZO-a, iako je članom 38b Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja takva mogućnost predviđena“.

Potvrdu o bolovanju pacijenti mogu da dobiju samo od izabranog lekara u državnim ustanovama, a kao dodatni problem navodi se „nemogućnost lekara iz privatne prakse da pristupi IZIS sistemu i elektronskom medicinskom dosijeu pacijenta i upiše svoje nalaze čime bi se obezbedilo da medicinski dosije pacijenta bude potpun, kao i da svi lekari imaju pristup svim relevantnim dokumentima vezanim za pacijenta“.

Predlog rešenja za ove probleme je izmena propisa tako da se omogući da izabrani lekar bude iz privatne prakse. Pored toga, dodaje se: „Potrebno je omogućiti da lekar iz privatne prakse može pristupiti elektronskom medicinskom dosijeu pacijenta koji se kod njega leči, i unositi dijagnoze i terapije koje je prepisao pacijentu. Ovim bi se obezbedilo postojanje jedinstvenog i potpunog medicinskog dosijea pacijenta“.

Još neke od NALED-ovih preporuka odnose se na potpuno ukidanje zdravstvenih knjižica, unapređivanje E-kartona, tj. elektronske medicinske dokumentacije, i pojednostavljivanje zakazivanja pregleda i izdavanje uputa.

Građani u klinču između javnog i privatnog

Integrisanje privatnog i javnog zdravstva dalo bi mogućnost korisnicima usluga da odaberu u kojoj ustanovi žele da ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu. Ove izmene otvorile bi put za konkurenciju između ustanova i dale im podsticaj da korisnike privlače kvalitetom, a ne samo geografskom blizinom i nemogućnošću izbora.

Ovo, naravno, nije jedino moguće rešenje – postoje različiti modaliteti zdravstvenog osiguranja u svetu. Holandija i Švajcarska, na primer, dobijaju tradicionalno visoke ocene kvaliteta zdravstvenih usluga i zadovoljstva korisnika. U Holandiji je, pored državnog, obavezno i privatno osiguranje, dok u Švajcarskoj postoji samo privatno osiguranje koje je, u minimalnom iznosu, obavezno za sve građane. Građani Švajcarske potom mogu da biraju između državnih, subvencionisanih privatnih i privatnih bolnica i klinika.

Reforma zdravstvenog sistema u Srbiji otvorila bi brojna pitanja, a aktuelna pandemija je dobar povod da se time konačno pozabavimo. Činjenica da je bilo potrebno nekoliko meseci da se privatnim klinikama dozvoli testiranje na korona virus pokazuje nam nedostatak koordinacije između dva sektora, dok se između njih nalaze građani koji bi trebalo da budu u centru rasprave o zdravstvenoj zaštiti.

Povećanje javnih investicija u zdravstvo, kao i uključivanje privatnih ustanova u sistem obaveznog osiguranja mogu da budu osnove za ozbiljnije razgovore o rešavanju brojnih problema koji opterećuju zdravstvo u Srbiji.

Autor: Lana Avakumović, talas.rs

Foto: whitesession, Pixabay