uber

U svetu rastu inicijative za radničko samoupravljanje povezivanjem preko digitalnih platformi u sopstvenom vlasništvu, kao odgovor na ekonomiju deljenja, koja prema kritičarima deli korist samo pojedincima na štetu svih ostalih. Iako ima vrlo uspešnih primera ovakvog udruživanja širom planete, dometi su i dalje skromni, a u Međunarodnoj organizaciji rada smatraju da platformsko zadrugarstvo ne može da zameni sindikate i kolektivno pregovaranje o uslovima rada.

Ekonomija deljenja je vać na samom početku vanrednog stanja koje je zbog korone zakočilo celu planetu, više nego opravdala svoje ime. Podelila je masovne otkaze radnicima koje inako ne zapošljava već samo iznajmljuje. Oni koji još imaju posao su pred „izazovima“ kako da odole deljenju zaraze, jer se uglavnom bave aktivnostima koje ne trpe fizičku distancu. Za razliku od fizičke, „socijalnu distancu“ su ostvarili čim su ušli u ovu vrstu angažmana. Po pravilu, jedino radno pravo koje imaju je nadnica za obavljeni posao, odnosno ono što preostane kada se od nje odbije iznos koji pripada organizatoru posla.

I pre nego što je sadašnji „nevidljivi neprijatelj“ banuo na svetska vrata, koncept ekonomije deljenja je pored onih koji su ga promovisali kao izuzetan doprinos tehnologije rešavanju društvenih problema, vrlo brzo stekao i brojne kritičare.

Jedan od najpoznatijih oponenata je Trebor Šolc, profesor na privatnom istraživačkom univerzitetu za digitalnu ekonomiju „Nova škola“ u Njujorku. Šolc je autor mnogih studija na ovu temu i najistaknutiji zagovornik platformskog zadrugarstva kao alternative „masovnom čerupanja radnika“ u uslovima kada se pod formulom fleksibilnog poslovanja manipuliše zapošljavanjem po principu „danas jesi, sutra nisi“.

„Inovacija“ prekopirana sa pijace

Američki profesor ističe da kritičari ekonomije deljenja nisu nazadnjaci koji, kao što im se to često „prišiva“, žele da zakoče napredak. Jer, pomenuti koncept nije nikakva inovacija. Premda se ova ideja, poreklom iz Silicijumske doline, predstavlja kao veliki iskorak koji preko novih tehnologija uspostavlja saradnju i kroz deljenje brige za drugoga omogućava i dodatnu zaradu, takav poslovni model je odavno poznat, ističe Šolc.

Ono što promoviše „Uber“ a kod nas i kompanija „CarGo“ preko svoje aplikacije za prevoz putnika, „Airbnb“ u sferi turizma i hotelijerstva ili „Deliveroo“ na tržištu dostave hrane i njegovi pandani koji posluju i u Srbiji – „donesi.com“, „Glovo“, „Wolt“ – primenjuje se vekovima na pijacama i drugim tržištima koja žive od naknade za organizaciju razmene roba i usluga.

Naime, „Uber“ i „Airbnb“ ne poseduju vozila ili nekretnine, već ostvaruju zaradu tako što preko svojih aplikacija angažuju one koji njima raspolažu da ih uposle na tržištu. Pored toga, zarade koje ovakve kompanije ostvaruju ne ostaju u lokalnim sredinama gde se obavljaju aktivnosti, već se „sele“ tamo gde su vlasnici aplikacije registrovani.

Elegantno zaobilaženje plaćanja doprinosa

Kada je reč o pojedincima koji žive od ovakvih angažmana, onda je to najčešće na njihovu direktnu štetu. Mogućnost organizovanja masovnog rada na poziv i po potrebi istovremeno omogućava i minimalno plaćanje doprinosa ili njihovo potpuno izbegavanje. Ostala radna prava su tek misaona imenica – u ovakvom angažmanu ne postoji bilo kakav vid socijalne zaštite.

Još jedan problem rada preko digitalnih platformi je podsticanje egzistencijalne nesigurnosti kroz rast konkurencije miliona radnika koji se širom planete nadmeću za ovakve poslove. Posledica je stalno snižavanje cene rada. Jer masovna internacionalizacija takvih angažmana ujedno postavlja i granice u organizovanoj borbi za očuvanje zarada radnika.

Sve pomenuto pokazuje da umesto saradnje i brige za drugog, ekonomija deljenja obezbeđuje najveću korist kompanijama koje od nje zarađuju, dok lokalnim zajednicama udeljuju da saniraju posledice nanete društvu, gradskoj infrastrukturi i životnoj sredini. Promovisati takav model kao inovaciju stoga predstavlja zloupotrebu tog pojma, jer se njime maskira stvarni karakter ovih projekata i zamagljuje odgovornost za štetu koja se njima stvara, ističe Šolc.

Slično, kaže, važi i za kompanije koje su osnivači društvenih mreža. Iza propagande da je reč o samoorganizovanju ljudi u društvenoj i ekonomskoj sferi, stoji posrednik između publike i oglašivača. Imajući u vidu da su softveri na kojima se zasnivaju ovakve platforme isključivo zatvorenog koda, to daje priliku za brojne manipulacije podacima, ili direktnije rečeno za prodaju publike onome ko plati više.

Samoupravljanje u kapitalizmu

Šta je altrenativa? Američki profesor je među onima koji zagovaraju stav da je moguće rešenje delom već sadržano u samom problemu. Odnosno da se isto oružje, a delimično i resursi koje koristi ekonomija deljenja, mogu upotrebiti za organizovanje sve razjedinjenijih radnika. Tu mogućnost nudi „platformsko zadrugarstvo“ – udruživanje u zadruge radi ostvarivanja jednakosti na radnom mestu uz podršku digitalnih platformi. Reč je o vidu radničkog samoupravljanja, budući da su radnici ujedno i vlasnici aplikacije koja ih povezuje međusobno i sa tržištem, što znači i da sami određuju uslove rada i cenu usluga koje pružaju.

Širom sveta već postoje brojne ovakve zadruge koje su specijalizovane za kućne poslove, kućne popravke, prevoz putnika, dostavu, društvenu brigu o starima i drugim osetljivim kategorijama stanovništva. One su razvijene i u drugim sektorima, poput novinarstva, prevodilačkih usluga, bibliotekarstva, ugostiteljstva, razvoja softvera, dizajna, fotografije…

Viša cena rada

Za razliku od korporativnih platformi koje se ugrađuju od 30 do 70% u sve transakcije i drastično obaraju cenu rada, platformske zadruge smanjuju trošak po radniku tako što eliminišu posrednika. U proseku se odvaja oko 5% sredstava za tehničko održavanje platforme, a ostatak se ulaže u razvoj posla, obezbeđivanje normalnih uslova rada i dostojanstvenih plata. Pri tom, i samo korišćenje tehnologije uvažava demokartske vrednosti, što znači da deljenje informacija mora biti dobrovoljno i u korist svih, a ne da se zaniva na manipulaciji radi interesa malog broja pojedinaca, napominje Šolc.

U poslednjih nekoliko godina je, na primer, po ovom principu registrovano više kompanija u oblasti taksi prevoza. Jedan od uzora kako se može suprotstaviti „uberizaciji“ rada je američko preduzeće „Union Taxi Cooperative“, osnovano 2017. u Denveru. Slično kao i kod „Ubera“, aplikacija omogućava putnicima da ocenjuju njihove usluge, ali s druge strane pruža priliku vlasnicima malih firmi da se ujedine. Zahvaljujući brojnosti, stekli su i moć da utiču na lokalne propise koji regulišu pitanja poput tarifa, saobraćajnih pravila i planiranja transporta.

Šta je realnost, a šta utopija

U Evropi, ovakav vid „tržišnog socijalizma“ je posebno razvijen u Holandiji. No, činjenica je da su njegovi dometi za sada skromni, iz više razloga. Ono što je za „kapitalističke“ platforme prednost u aktuelnim tržišnim uslovima u svetu, za „socijalističke“ predstavlja ograničenje.

Pre svega, insistiranje ovakvih zadruga na kvalitetnim i pristojno plaćenim poslovima za članove, može ograničiti potražnju za njihovim uslugama na tržištu u situaciji kada korporativne platforme nude ogroman broj radnika koji se angažuju po potrebi za malo novca i bez dodatnih obaveza za poslodavce. Prepreka rastu, osim pomentog, je velika heterogenost i usitnjenost ovakvih inicijativa.

Njihovo intenzivnije međunarodno povezivanje, paradoksalno, koči to što poštuju loklane propise koji se razlikuju od zemlje do zemlje, a koje korporativne platforme zaobilaze pronalazeći rupe u zakonu, ili u slučaju manje razvijenih država prilagođavajući zakone sopstvenim potrebama, u zamenu za „doprinos“ održavanju socijalnog mira.

U Međunarodnoj organizaciji rada (ILO) ocenjuju da je masovno angažovanje radnika preko korporativnih platformi proces koji je već nepovratno uticao na društvo i da se on ne može vratiti unazad. Ali, ono na šta može da se utiče je pravac u kome će se tržište rada dalje razvijati. Platfomske zadruge jesu jedna od alternativa koju treba podržati i iskustvo koje može biti korisno i za sindikate, ali ne i zamena za njih. Jer, kako ističu u ovoj organizaciji, najmoćnije sredstvo u borbi za prava radnika – ako se ima u vidu realnost a ne utopija – je kolektivno pregovaranje između radnika, poslodavaca i države.

Zorica Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay