Home Tags Posts tagged with "ugljen dioksid"
Tag:

ugljen dioksid

B&F PlusEkonomija

Prevara sa karbon kreditima: Spašavanje planete mafijaškim receptima

by bifadmin

Kula od karata u obliku globalne trgovine karbon kreditima ozbiljno je uzdrmana kada se pokazalo da je jedan od ključnih globalnih igrača, američka neprofitna organizacija Verra, najveći svjetski izdavač sertifikata za karbon kredite, u stvari posredovala u prodaji magle. Inače čitav koncept trgovine karbon kreditima, da bi se kompenzirala vlastita emisija ugljen-dioksida, isto je kao kada bi masovni ubica plaćao ženama da rađaju djecu, kao naknadu za ljude koji je prethodno ubio.

Kada krene zlatna groznica, prvi se obogate oni koji prodaju lopate, a kada zavlada panika pred globalnim zagrijavanjem onda prve milijarde zarade prodavci karbon kredita.

Kako se globalno zagrijavanje polako pretvara iz apstraktnih teorijskih modela u svakodnevnicu, svi, od maloljetnih aktivista, do medija, kompanija, banaka, političara, ubrzano se trude da prikažu sebe kao „klimatske prvoborce“, koji ako već aktivno ne doprinose smanjenju emisija ugljen-dioksida onda su barem „neutralni“, jer ne pogoršavaju postojeće stanje.

Sljedbenici najnovijeg modnog trenda, „karbon neutralnosti“, u vidu globalnih multinacionalnih kompanija kao što su Chevron, Delta, Disney, General Motors, JP Morgan, Microsoft, Shell, Blackrock, koji su u praksi značajni proizvođači ugljen-dioksida, kroz kupovinu karbon kredita našli su način da na brzinu u javnosti poprave svoju sliku postajući „karbon neutralni“.

Odokativno mjerenje emisija

Čitav mehanizam trgovine karbon kreditima je prilično mutan. U principu na terenu se pojavljuje kompanija ili nevladina organizacija, koja najavi da će kroz projekat pošumljavanja ili odustajanjem od sječe postojeće šume, smanjiti postojeću emisiju ugljen-dioksida ili spriječiti njeno dalje povećanje. Za koliko tačno tona će biti smanjena emisija ugljen-dioksida godišnje, izračunava sama organizacija, što znači da teoretski mogu lupiti cifru koju god hoće.

Tu na scenu stupa verifikator, poput američke organizacije Verra, čiji stručnjaci provjeravaju tu kalkulaciju i na kraju daju svoju potvrdu da je računica o količini ugljen-dioksida u konkretnom slučaju tačna i time karbon kredit postaje validan. Nakon ove sertifikacije ponosni vlasnik karbon kredita može da ih nesmetano prodaje zainteresovanim kupcima. Novac dobijen prodajom karbon kredita onda se koristi za praktičnu realizaciju najavljenog projekta. Tako je barem u teoriji.

S druge strane, kupac koji, recimo, proizvodi 1.000 tona ugljen-dioksida godišnje, kupovinom karbon kredita u količini od 400 tona, može onda na kraju godine da kaže da je efektivno njegov doprinos globalnoj emisiji ugljen-dioksida „samo“ 600 tona. A ako ima para da kupi karbon kredite koji pokrivaju 1.000 tona, onda može da tvrdi da je njegova godišnja emisija ugljen-dioksida jednaka nuli, odnosno da je „karbon neutralan“, barem na papiru.

Naravno, kupljeni karbon krediti onda se mogu dalje preprodavati jer je to finansijski proizvod kao i svaki drugi. Finansijski kapitalizam je čudo, ne postoji ništa što se ne može pretvoriti u predmet trgovine koji se potom beskonačno može preprodavati, pozajmljivati, zalagati, ukratko zarađivati pare u globalnom finansijskom kasinu.

Karbon krediti ponudili su svježi materijal, na kome se bez puno rada može odlično zaraditi. U pitanju su ozbiljne pare, jer trenutno se vrijednost tržišta karbon kredita procjenjuje na oko dvije milijarde dolara, ali se očekuje da će se u narednim godinama ova suma višestruko povećati.

Čekovi bez pokrića

Ono što je već na prvi pogled jasno je da se čitav proces kreiranja karbon kredita odvija bez jasnih pravila, zakona, propisa i kazni za njihovo nepoštovanje. Ključnu ulogu igraju izdavaoci sertifikata, koji naravno svoju uslugu naplaćuju i sve se bazira na „samoregulaciji“, tako dragoj zagovornicima nesputanog tržišta.

Čitava ova kula od karata počela je da se trese početkom godine, kada su stručnjaci malo detaljnije proanalizirali karbon kredite koje je verifikovala i time pustila na tržište američka organizacija Verra. I dok se Verra hvalila kako su projekti koje su oni ovjerili ukupno smanjili emisiju ugljen-dioksida za 94,9 miliona tona, nezavisne analize su pokazale da je stvarno smanjenje bilo simboličnih 5,5 miliona tona. Jednostavnije rečeno, 95 posto karbon kredita koje je verifikovala Verra a koji su potom prodati kupcima, u stvari su čekovi bez pokrića.

U praksi, spretni maheri pojavili bi se sa projektima u afričkim i amazonskim džunglama, tvrdeći da zahvaljujući njima neće biti posječeno par stotina kvadratnih kilometara šume i da će to efektivno neutralisati nekoliko hiljada tona ugljen-dioksida, što bi se potom registrovalo kao njihovi karbon krediti koji su prodati velikim kompanijama. Ali pokazalo se da je „procjena“ o količini ugljen-dioksida koja će biti na ovaj način neutralisana bila čista fantazija, višestruko veća od stvarnih efekata. U stvari, česti su bili slučajevi da niko nije ni imao namjeru da sječe „spašenu“ šumu, ali malo laganja donosi puno para.

Nama neupućenima ovo više liči na klasičnu ucjenu, „daj pare ili ćemo posjeći šumu“, nego na nesebično spasavanje planete, ali šta mi znamo. Da smo tako pametni, onda bi mi do sada već postali milijarderi, prodajući maglu u vidu karbon kredita.

Očekivano, Verra je inicijalno optužila medije i eksperte koji su radili analizu, da su „pobrkali lončiće“, te da je to suviše komplikovana materija za neuke, izvan uskog kruga posvećenih magova kojima se u snu ukazala metodologija za izračun karbon kredita. Nakon što su i kupci postali nervozni i počeli dizati ruke od ovog modela spasavanja planete, u junu je konačno i direktor organizacije Verra, David Antonioli, iznenada podnio ostavku. U normalnom svijetu, kada vam neko proda praznu kutiju za 200 eura tvrdeći da su unutra Gučijeve cipele, to se zove prevara i krivični zakon bavi se detaljima ovakvih „poslovnih“ transakcija, policija hapsi a sud kažnjava.

Prevare bez kazne

Ali u čarobnom svijetu samoregulative, gdje se trguje fantazijama ali plaća pravim milijardama dolara, ovo se u najboljem slučaju naziva „greškom“, te obavezno slijede „preispitivanja“ i obećanje o „većoj transparentnosti“ i to je to. Niko ne ide u zatvor.
Za prelazak ulice mimo zebre kazne su ozbiljnije nego za „greškom“ naplaćenih, i naravno nevraćenih, milijardu dolara.

Zanimljivo je da ni prevareni, velike globalne kompanije i banke ne dižu dreku, iako su ostali kratki za stotine miliona dolara. Očigledno, nikoga, osim idealista među ekološkim aktivistima, stvarno ne zanima da li „karbon krediti“ imaju pokriće ili ne.

Ono što su velike kompanije ustvari kupovale nije smanjenje emisija ugljen-dioksida, već imidž društveno odgovorne kompanije, duboko zabrinute za budućnost svijeta i mladih generacija. I to su i dobili u zamjenu za svoje milione. Umjesto kupovine karbon kredita od posrednika na tržištu, globalni igrači sada direktno kupuju „projekte“ koji se bave „proizvodnjom karbon kredita“ kroz pošumljavanje ili zaštitu postojećih šuma. Njihova logika je što da neko drugi zarađuje na preprodaji karbon kredita kada to mogu i sami napraviti, bez posrednika.

I dok prevaranti, „kreatori“ karbon kredita varaju naivne, u liku bankara i direktora globalnih multinacionalki, na gubitku su samo njihovi dioničari. Stvari postaju ozbiljne pošto se među kupcima počinju pojavljivati i države, a to onda znači da žrtve prevare nisu bezlični dioničari banaka i kompanija, već porezni obveznici. Ono što je manje razumljivo je to što bogati igrači, poput EU i SAD, insistiraju na globalnom tržištu karbon kredita kao ultimativnom rješenju za sve nedaće modernog svijeta, od globalnog zagrijavanja i njegovih posljedica, pa do ekonomske nejednakosti, osiromašenja radničke klase i izgubljene industrijske baze.

Deregulacija i finansijalizacija su i dovele Zapad u situaciju u kojoj je danas, pa očekivati da će isti recept funkcionisati u trgovini karbon kreditima dokaz je nedostatka kontakta sa realnošću.

Inače čitav koncept trgovine karbon kreditima, da bi se kompenzirala vlastita emisija ugljen-dioksida, isto je kao kada bi masovni ubica plaćao ženama da rađaju djecu, kao naknadu za ljude koji je prethodno ubio.

Dražen Simić

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: Alexander Grey, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Rađanje nove industrije: Brojači ugljen dioksida

by bifadmin

Srednjovjekovni teolozi trošili su puno vremena i energije pokušavajući da utvrde koliko tačno anđela može stati na vrh igle. Moderna verzija ove diskusije je koliko tačno ugljen dioksida se proizvode tokom izrade svakog proizvoda, od momenta vađenja rude u Africi pa do stavljanja finalnog proizvoda na policu u radnji u SAD.

Američka Komisija za vrijednosne papire (SEC) pripremila je nova pravila (Climate Disclosure Rules) za kompanije čijim dionicama se trguje na berzi i koje bi ubuduće, pored detaljnih finansijskih pokazatelja o poslovanju, bile obavezne i da objave informacije koliko tačno ugljen dioksida svojim poslovanjem kompanija emituje u atmosferu. Javna rasprava o predloženim pravilima traje do kraja maja, a ubrzo se može očekivati i njihovo zvanično usvajanje.

Kako pravila uvijek pišu birokrate, zahtjevi koji se odnose na izvještaje o emisiji ugljen dioksida su vrlo detaljni. Ne samo da će kompanije morati u gram izračunati koliko tačno njihovo poslovanje proizvodi ugljen dioksida, bilo da je riječ o uslugama ili proizvodima, već i količine ugljen dioksida koje proizvodi energija koju firma koristi, bilo da je riječ o električnoj energiji, nafti ili nekom drugom energentu.

Time se lista zahtjeva ne završava, jer u trećem krugu su emisije ugljen dioksida koje su povezane sa njihovim proizvodima ili uslugama, bilo da je riječ o emisijama ugljen dioksida od strane zaposlenih, dobavljača ili tokom transporta u prethodnim fazama proizvodnje. I tu počinju igre bez granica.

Nemoguća misija

Cjelokupna moderna ekonomija, a posebno proizvodnja i prerada industrijskih proizvoda i poluproizvoda je odavno globalizovana. Lanci snabdijevanja se protežu preko nekoliko kontinenata, od vađenja i primarne prerade rude u Africi, transporta u Aziju, dalje prerade, pa do ugradnje u finalni proizvod u Evropi ili SAD, sa desetinama i stotinama proizvodnih faza i međufaza.

Tako da bi u teoriji trebalo početi sa izračunavanjem od toga koliko ugljen dioksida se proizvede tokom putovanja svakog pojedinog afričkog rudara od kuće do rudnika.

To opet zavisi da li ide biciklom, motociklom ili autobusom, te da li ovi motocikli i autobusi koriste dizel ili super, olovni ili bezolovni, jer sve ovo utiče na količinu ugljen dioksida koja se oslobađa.

Potom, treba izračunati koliko se ugljen dioksida oslobađa u svakoj narednoj fazi prerade i transporta – prerade rude u metal, tokom transporta iz Afrike do fabrike u Kini, izrade poluproizvoda ili gotovog proizvoda koji će potom biti transportovan u Evropu ili SAD i tamo biti ugrađen u finalni proizvod. Ukratko, radi se o naučnoj fantastici i nečemu što je jednostavno nemoguće precizno izbrojati.

Srećom, postoji spasonosno rješenje u vidu specijalizovanih kompanija koje će vam sve to fino izračunati, sabrati i staviti svoj pečat, tako da ćete konačnu cifru samo ubaciti u svoj finansijski izvještaj i problem je riješen. Na sceni je već rađanje nove industrije, brojača ugljen dioksida, kojima je to osnovna i jedina djelatnost, a cijena njihove usluge – prava sitnica.

Poslovni geniji stalno zaposleni u SEC-u ne samo da su osmislili čitav koncept obaveznog brojanja molekula CO2 povezanih sa aktivnošću kompanije, već su bili i tako ljubazni da naprave procjenu koliko će ovo dodatno izvještavanje koštati kompanije. Veće kompanije ovo zadovoljstvo će koštati, prema procjenama SEC-a, 640.000 dolara godišnje, od čega bi 180.000 dolara bili interni troškovi, a 460.000 dolara bi otišlo za plaćanje vanjskim ekspertima ili „profesionalnim brojačima ugljen dioksida“.

Profesija – brojač CO2

Koliko je ova procjena troškova realna niko sa sigurnošću ne zna, pogotovu što je glavnina troška plaćanje vanjskim specijalizovanim kompanijama, pa ne bi bilo preveliko iznenađenje ako se stvarni trošak pokaže i znatno većim. Velike kompanije trebale bi početi sa objavljivanjem podataka o vlastitoj direktnoj i indirektnoj emisiji ugljen dioksida u finansijskim izvještajima za 2023. godinu, dok bi manje kompanije to trebale početi objavljivati godinu dana kasnije. U početku, obaveza bi se odnosila samo na ugljen dioksid koje je rezultat poslovanja kompanije i energije koju koristi, ali bi već od 2026. trebali biti uvršteni i podaci koji se odnose i na snabdjevače i njihov proces proizvodnje i transporta.

Trenutno, na globalnom tržištu posluje nekih 14 kompanija specijalizovanih za izračunavanje emisija ugljen dioksida. „Persefoni“ i „Watershed“ su imena koja danas malo kome nešto znače, ali su to trenutno vodeće kompanije u novonastajućoj industriji, i mada su formirane tek u 2020. godini već imaju više stotina zaposlenih, znak da se biznis dobro razvija.

Princip poslovanja ovih budućih giganata se bazira na softveru i gomili podataka vezanih za različite aktivnosti i količinu ugljen dioksida koju proizvode. Kao ilustraciju svog rada, ove kompanije navode primjer gdje je klijent izračunavao godišnju emisiju ugljen dioksida povezanu sa korištenjem električne energije primitivnom metodom, tako što se broj ukupno potrošenih kilovata u godini pomnoži sa prosječnom količinom CO2 koja se oslobađa proizvodnjom kilovata struje.

Naravno, ovakva računica je apsolutno pogrešna i daje lažnu sliku. Kako oduševljeno objašnjavaju brojači ugljen dioksida, jedini ispravan način bio je da se prvo za svaki sat u godini pojedinačno izračuna potrošnja u kilovatima, a potom utvrdi porijeklo svakog kilovata iz sata u sat, da li je struja proizvedena u hidroelektrani, termoelektrani ili vjetrenjačama.

Dok je ugljen dioksida biće i para

Ova i slične računice možda se i mogu izvesti u SAD i ostalim visoko razvijenim zemljama gdje vjerovatno postoje ovi podaci, poput izvora struje koji se prate iz sata u sat, ali očekivati da u ostatku svijeta – gdje dobar broj država nije baš siguran ni koliko stanovnika ima – postoje slični podaci je čista iluzija. Bez obzira koliko takva očekivanja djeluju nebulozno, to ne mijenja ništa, jer pravila su pravila a birokrate se nikad nisu zamarale pitanjem koliko su njihovi zahtjevi logični i sprovodivi u stvarnom svijetu.

Ono što je kristalno jasno je da će direktori velikih kompanija platiti koliko košta da košta, da se riješe ove noćne more i da im neko drugi samo dostavi konačne brojke za čiju tačnost, teoretski, garantuje. Skidanje ovog tereta sa leđa menadžmenta biće skupo, ali šta da se radi, spašavanje planete nema cijenu. Očigledno je da se radi o šaradi i kreiranju iluzije, samo da bi se moglo reći da se ozbiljno i odgovorno pristupa problemu globalnog zagrijavanja, kako od strane regulatora kao što je SEC, tako i od strane kompanija.

Podjednako je jasno da detaljne, tačne i pouzdane podatke o emisiji ugljen dioksida u svakoj fazi proizvodnog lanca koji obuhvata više kontinenata i država i kompanija, danas niko ne može sakupiti. To znači da jedino što preostaje je nagađanje, upakovano u formi ozbiljne „analize“, ali će ovo nagađanje biti predstavljeno kao neoboriva istina, jer „tako kaže kompjuter“.

Naravno, za brzorastuću industriju „brojača ugljen dioksida“, pitanje pouzdanosti podataka o emisijama ugljen dioksida je u drugom planu. Ono što je bitno jeste da će na stolu biti milioni dolara i da imaju sjajnu budućnost, sa visokim profitima i stalno rastućim tržištem. Obaveza iskazivanja vlastitog doprinosa u emisiji ugljen dioksida vrlo brzo će se prošiti i izvan SAD i kompanija koje kotiraju na američkim berzama, i neizbježno će obuhvatiti i Evropu i ostatak svijeta.

Kako EU namjerava da uvozne proizvode sa „viškom“ CO2 optereti i dodatnim carinama, onda je jasno da će većina proizvođača iz ostatka svijeta biti direktno stimulisana da iskaže što je moguće manje ugljen dioksida povezanog sa svojim proizvodima. Konačan rezultat će biti da je, uprkos dobrim namjerama regulatora, slika o nivoima emisije ugljen dioksida mnogo mutnija, dok će profiti kompanija „brojača CO2“ biti u stalnom usponu.

Dražen Simić

Biznis i finansije, broj 197, maj 2022.

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Emisija sumpor-dioksida u Srbiji šest puta veća nego što je predviđeno

by bifadmin

Emisija sumpor-dioksida iz termoelektrana u Srbiji je u 2020. godini bila šest puta veća nego što je predviđeno Nacionalnim planom za smanjenje emisija, koji je uskladjen sa Direktivom o velikim ložištima Energetske zajednice (EZ), rekao je za Betu bivši direktor Sekretarijata EZ Janez Kopač.

On je kao razlog ovolike emisije štetnih gasova naveo nedostatak filtera u radu termoelektrana koji su ugrađeni samo u tremoelektrani u „Kostolcu B“, ali četiri godine ne rade.

„Emisije sumpor-dioksida su u 2020. godini iz termoelektrana bile šest puta veće nego je to predvidjeno Nacionalnim planom smanjenja emisija, a samo emisije iz „Kostolca B“ su skoro dvaput veće od onih koje je vlada odobrila za sve termoelektrane u Srbiji“, rekao je Kopač, kome je mandat direktora Sekretarijata EZ istekao pre mesec dana.

On navodi da su emisije azotnih oksida i prašine manji problem i ne prevazilaze vrednosti predvidjene Nacionalnim planom, a moguće sankcije za Srbiju zbog toga su gubitak prava glasa u EZ, što je štetno za ugled zemlje, kao i manjak investicija u sektor energetike.

Kopač je rekao da ga je raspad sitema termoektrane „Nikola Tesla“ (TENT) u Obrenovcu pre mesec dana iznenadio, ali da ne zna dovoljno o tome i da ne želi da komentariše sve uzroke.

Zemlje Zapadnog Balkana od 2025. godine plaćati takse za emisiju ugljen-dioksida

Odgovarajući na pitanje da li će zemlje Zapadnog Balkana od 2025. godine plaćati takse za emisiju ugljen-dioksida Kopač je istakao da je Evropska unija (EU) uvela trgovanje pravima za emisiju štetnih gasova, kao i da očekuje, da će sve zemlje Zapadnog Balkana ići putem EU i uvesti plaćanje prava na emitovanje ovih gasova, a pre svega ugljen-dioksida.

Dodao je da je cena prava na emitovanje u EU sada oko 70 evra za tonu ugljen-dioksida, ali da bi ta cena na Zapadnom Balkanu odmah uništila konkurentnost industrije i prouzrokovala socijalne nemire, zbog toga Srbija treba postepeno, ali konstantno i predvidljivo da uvodi te takse jer bez toga neće moći da ubedi EU da je ozbiljna država.

Odluka o tome kako će potrošiti tako sakupljen novac je, kako je rekao Kopač, suvereno pravo Srbije. „Ja sam uvek propagirao potrošnju tog novca za mere energetske efikasnosti, obnovljive izvore energije, za tranziciju regija s rudnicima uglja“, rekao je Kopač.

Na pitanje šta znači da će zemlje koje budu poštovale taj mehanizam imati preferencijalni tretman pri izvozu, a da će u suprotnom plaćati i taksu na izvoz robe, Kopač je rekao da se još ne zna kako će izgledati mehanizam granične adaptacije, kojeg usvaja EU, ali iz izjava zvaničnika je jasno, da Evropa ne želi da kažnjava, nego stimuliše trgovinske partnere, da uvedu mehanizam plaćanja emisija ugljen-dioksida.

„Preračunaće se koliko je uglja prosečno u nekom proizvodu, a proizvod je i električna energija i obračunaće se cena za emisije koje bi inače plaćao neki proizvodjač istog proizvoda unutar EU na takvu prosečnu vrednost uglja“, objasnio je Kopač.

Srbija nije odgovorila pozitivno na  zahteve

Na pitanje da li je Srbija ispunila sve obaveze koje je od nje zahtevala EZ za vreme njegovog mandata, Kopač je rekao da Srbija nije odgovorila pozitivno na te zahteve i da još nije uspešno završeno razdvajanje delatnosti u „Srbijagasu“, filteri u termoelektranama još nisu ugradjeni, a da ima i drugih problema.

Kopač je rekao da veruje da će Srbija, bez obzira na energetsku krizu, do 2050. godine ugasiti termoelektrane jer su sve stare i do tada će biti istrošene, a da se nove ne grade.

Po pitanju energetske krize Kopač je naveo da je energija je bila nenormalno jeftina i to nije moglo dugo da traje.

„Pored toga ceo svet ide u tranziciju, ka dekarbonizaciji, to je ogroman tehnološki pokret, a ne kriza. Neko to mora da plaća, a sve se to odražava u ceni energije“, ističe on.

Dodao je da očekuje da će cene energenata pasti krajem zime, ali da nikad neće više biti tako niske kao što su bile pre poskupljenja. Što će se prema njegovim rečima reflektovati i na cenu struje za domaćinstva u Srbiji jer je sada daleko ispod troškova za proizvodnju. „Razumem, da je to politički osetljivo za sve, posebno pre izbora“, rekao je Kopač.

Ocenio je da je prva posledica energetske krize inflacija jer cene gasa i nafte utiču na cenu hrane i transporta i da će jedini pobednici na duge staze biti zemlje koje neće više zavisiti od uvoza nafte, gasa ili uglja, koji polako odlazi u prošlost zbog procesa dekarbonizacije.

„Sad je vreme za intenzivne investicije u obnovljive izvore energije i u mere energetske efikasnosti“, rekao je Kopač.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
IT i nauka

Votka se proizvodi i od ugljen-dioksida iz vazduha

by bifadmin

Jedna njujorška kompanija proizvodi votku od ugljen-dioksida izdvojenog iz vazduha, nazivajući je “najodrživijim pićem na planeti”.

“Slušajući o katastrofalnim posledicama aktuelne klimatske krize neki ljudi će sigurno posegnuti za čašicom, stoga proizvodnja alkohola od štetnih gasova koji doprinose zagrevanju planete deluje kao sasvim razumna ideja”, piše Gardijan u uvodu teksta o ovom neobičnom piću.

Ono se zove Air Vodka i pravi se od ugljen-dioksida. Naziva se jednim od najzelenijih pića na svetu, iako je zapravno bezbojna i ima ukus kao obična votka. Za taj status zaslužna je činjenica da se prilikom proizvodnje svake flaše ovog pića uklanja kilogram CO2 iz atmosfere. Otud i njen naziv (air=vazduh), kao i naziv njenog proizvođača – Air Company.

Kompanija je otvorena 2017. i prve dve godine je radila na razvoju ove ideje. Air Vodka je puštena na tržište 2019. godine i vrlo brzo je počela da dobija razne nagrade, i za inovativnost ali i za ukus. Na početku pandemije, kompanija je deo proizvodnje preorijentisala na dezinficijense koji su u tom trenutku bili potrebni, ali i počela da osmišljava nove primene za svoju glavnu sirovinu. Sada i votku i dezinficijense za ruke i sastojke za parfeme i raketno gorivo pravi od ugljen-dioksida.

Osnovnu sirovinu za proizvodnju ovog pića, CO2, Air Company nabavlja ili iz industrijskih pogona koji su veliki zagađivači ili usisavanjem iz vazduha. Ovaj gas dalje reaguje sa vodonikom nastalim elektrolizom i tako se stvara etanol koji u kombinaciji sa vodom postaje votka.

Iako je u pitanju veoma inovativan izum, nisu svi odušeljeni njime. Ekolozi kažu da se na ovaj način “hvata” veoma malo ugljen-dioksida i da ovakve priče skreću pažnju javnosti sa stvarnih problema koji se mogu rešiti jedino prestankom korišćenja fosilnih goriva na globalnom nivou.

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
IT i nauka

Otvoreno najveće postrojenje za prečišćavanje vazduha koje usisava ugljen-dioksid

by bifadmin

Na Islandu je otvoreno najveće svetsko postrojenje za usisavanje ugljen-dioksida iz vadzuha i njegovo skladištenje pod zemljom, piše Energetski portal.

Ovo postrojenje, pod imenom „Orka“, koje se još uvek testira, napravljeno je od osam velikih kontejnera u koje su smešteni filteri i ventilatori. Iz usisanog vazduha izvlači se ugljen-dioksid (CO2), meša se sa vodom i skladišti na dubini od 1.000 metara ispod tla u stene gde se mineralizuje.

“Orka” funckioniše zahvaljujući geotermalnoj energiji i pokreće je obližnja geotermalna elektrana. Kako je reč o ovoj novoj skupoj tehnologiji, faze ispitivanja i testiranja su veoma bitan deo celokupnog razvoja. Stručnjaci očekuju da će visoka cena ove tehnologije vremenom postati niža, jer mnogi smatraju da će ona u jednom trenutku biti jedan od glavnih instrumenata u naporima da se ograniči globalno zagrevanje naše planete.

Postrojenje na Islandu, u trenutku kada bude radilo punim kapacitetom, godišnje će “usisavati” 4.000 tona ugljen-dioksida, što je jednako količini koju emituje 870 automobila, prenose svetski mediji.

Prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), tokom prošle godine u svetu je emitovano oko 31,5 milijardi tona ugljen-dioksida. Širom sveta postoji 15 postrojenja ovog tipa koja godišnje usisaju 9.000 tona ugljen-dioksida.

Milica Radičević

Izvor: Energetski portal

Foto: Pixabay

1 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Ekonomija

Trgovanje ugljen-dioksidom na berzama premašiće vrednost nafte?

by bifadmin

Trgovanje emisijama ugljen-dioksida u Evropi, Kaliforniji i na Novom Zelandu, poraslo je za godinu dana 23 odsto, dostigavši obrt od 280 milijardi dolara. Analitičari procenjuju da će cena porasti sa trenutnih 60 na 147 dolara po toni, te da bi ovo tržište moglo za pet do deset godina da premaši vrednost nafte. Emisija ugljenika bi u daljoj budućnosti mogla postati čak deficitarna roba na tržištu.

Imajući u vidu da države, korporacije i nevladine organizacije sve više ulažu u projekte za zaštitu životne sredine, bilo je samo pitanje vremena kada će emisije ugljen-dioksida postati unosan posao, piše portal OilPrice.com i ocenjuje da bi tržište dozvola za emisije moglo nadmašiti vrednost tržišta nafte.

Sistem trgovanja emisijama (ETS) prvo je uspostavljen u Evropskoj uniji. Sada i Kina ima svoje tržište emisija ugljen-dioksida, a druge zemlje, poput Australije, koriste različite pristupe trgovanju emisijama ugljenika koji pretvaraju u robu.

Novo globalno tržište za dobru zaradu

Mogućnosti za zaradu su velike. Prema analizi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), emisije ugljenika, kojima se trenutno trguje po ceni od oko 60 američkih dolara po toni na ETS-u, sigurno će porasti na 147 dolara po toni. Takav rast je neminovan, kako bi se dostigli ciljevi o nultim emisijama u predviđenom roku, pa ne čudi da trgovci robom sve više ulaze na ovo, novo globalno tržište.

Wall Street Journal (WSJ) objavio je prošle nedelje da su naftni giganti Shell i BP već izgradili značajne poslovne sektore za trgovinu ugljenikom. Njihovo poslovanje trenutno je usmereno na EU, zbog dobro razvijenog ETS tržišta.

Evropsko tržište emisija, zajedno s manjim, regionalnim tržištima emisija u Kaliforniji i Novom Zelandu, prošle godine je imalo obrt od preko 280 milijardi dolara, prenosi WSJ.

To je povećanje od 23 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a perspektive su još unosnije. Analitičari savetodavne energetske kompanije Wood Mackenzie izračunali su da bi globalno tržište emisija ugljen-dioksida moglo dostići vrednost od 22 biliona dolara do 2050. godine.

Ugljen-dioksid bi mogao postati deficitaran

Prema procenama koje je izneo direktor sektora za trgovanje ugljenikom globalne trgovačke kompanije Trafigura, ovo tržište bi moglo premašiti veličinu tržišta nafte do 2030. godine, pa možda čak i do 2025. godine, ako propisi budu dovoljno oštri i počnu brzo da se primenjuju. Evropska unija već je u procesu proširenja ETS -a kako bi pokrila više industrija, primoravajući sve više kompanija da kupuju dozvole za emisije i da njima trguju.

U međuvremenu, cena ugljen-dioksida će verovatno dodatno rasti, pa nije preterano pretpostaviti da bi u daljoj budućnosti emisija ugljenika mogla postati čak deficitarna roba na tržištu, konstatuje OilPrice.com.

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomijaTekstoviVesti

Uklanjanje ugljen-dioksida iz okeana: Lov na gasovitu morsku neman

by bifadmin

Ideja da se uporedo sa smanjenjem štetnih emisija priroda očisti i tako što će se već emitovani ugljen-dioksid izdvojiti iz okruženja i preraditi u neškodljive materije nije novost. U svetu postoji više postrojenja za lov na ugljenik u atmosferi, ali su zbog njegove razuđenosti u vazduhu ovakvi poduhvati i dalje nedovoljno efikasni a jako skupi. Zato naučnici predlažu zaokret ka okeanima, gde je ugljenik koncentrisaniji, pa bi njegovo „hvatanje“ bilo tehnološki izvodljivije i jeftinije. Razvijeni su i prototipi za takve sisteme, a naučnicima se pridružuju i startap kompanije.

Nova metoda za borbu protiv klimatskih promena deluje kao deo savremene alhemije. Naučnici su smislili kako da iz okeana izvade ugljen-dioksid i pretvore ga u neškodljivu stenu. Naime, od svake tone ugljen-dioksida koju emitujemo u vazduh, približno četvrtina te količine završi u okeanima, koji je usisaju kao ogroman vodeni sunđer. Nepoželjni višak ovog atmosferskog gasa u morskoj vodi stvara kiseline koje ugrožavaju staništa i živi svet u okeanima.

Naučnici već odavno razmišljaju o mogućnostima da se štetnim gasovima, prvenstveno ugljeniku, doskoči i tako što će posebnim metodama biti uklonjeni iz prirode. Drugim rečima, traže se najbolja rešenja za lov na ugljen-dioksid.

Većina dosadašnjih istraživanja bila je usmerena na mogućnosti da se on ispumpa iz vazduha, a potom da se bezbedno udomi i korisno upotrebi bez štetnih posledica. Jedan od postupaka je skladištenje u poljoprivrednom zemljištu, bez negativnog uticaja na prinose. Drugi je njegovo geološko skladištenje, kako bi se preradio i upotrebio za proizvodnju goriva i hemijskih supstanci. Treća varijanta je mineralizacija, odnosno prevođenje u čvrsto stanje i pretvaranje ugljen-dioksida u stene.

Voda „isplativija“ od vazduha

Ali, ugljen-dioksid je raspršen u atmosferi u milionima usitnjenih čestica i zato njegovo „hvatanje“ nije nimalo jednostavan posao. Mada u Evropi, SAD i Kanadi postoji preko deset manjih postrojenja koja se bave direktnim izdvajanjem ugljen-dioksida iz vazduha i trenutno se u Americi gradi prva velika fabrika koja bi trebalo da ukloni do milion tona ugljenika godišnje, sve trenutno raspoložive tehnologije su nedovoljno efikasne a izuzetno skupe.

Jer, da bi se ostvarili postavljeni klimatski ciljevi, potrebno je da se uporedo sa smanjivanjem emisija uklanja oko 10 gigatona ugljen-dioksida godišnje iz atmosfere do 2050. godine i da se ta količina udvostruči do kraja ovog veka.

Zato je iz Instituta za upravljanje ugljenikom pri Univerzitetu u Kaliforniji stigao novi predlog, za koji naučnici tvrde da je izvodljiviji i racionalniji. Reč je o već pomenutoj metodi pretvaranja ugljen-dioksida u stene, ali umesto da se on izdvaja iz vazduha, ideja je da se „lovci“ okrenu okeanima. Zašto?

Morska voda sadrži puno kalcijuma i magnezijuma. Kada se joni kalcijuma ili magnezijuma kombinuju sa ugljen-dioksidom, formiraju kalcit ili magnezit. Hemijska reakcija je slična onoj koja morskim ljuskarima omogućava da grade svoje ljušture. Ako bi se, međutim, u ovom prirodnom procesu upotrebila električna energija, on bi mogao da bude daleko brži, delotvorniji i da se odvija u mnogo većim razmerama. Iz tog razloga, naučni tim iz Kalifornije je predložio novu tehnologiju koja će morsku vodu provoditi kroz električnu mrežu, koristeći elektrolizu za pokretanje hemijske reakcije, potrebne za stvaranje karbonatnih stena.

Do sada su naučnici izgradili prototip električne mreže u koju upumpavaju morsku vodu. Na taj način prikupljaju podatke o količini ugljen-dioksida koja može da se ukloni tokom različitih vremenskih perioda, analiziraju efikasnost procesa i količinu potrebne energije, kao i promenljive parametre koji imaju najveći uticaj na taj proces u praksi. Cilj je da se model maksimalno usavrši kako bi bio osnova za gradnju sistema sa mnogo većim kapacitetima.

Dobijanje vodonika kao nusproizvoda

Ceo proces donekle nalikuje radu postrojenja za prečišćavanje vode, ali se u ovom slučaju koriste morske trave koje inače prerađuju ugljen-dioksid, a uz pomoć električne energije ugljenik se podstiče da zajedno sa kalcijumom i magnezijumom formira čvrstu materiju. Istovremeno, ostatak tako „prečišćene“ vode se vraća u okean. Prema objašnjenju stručnjaka sa Masačusetskog instituta za tehnologiju, to je voda sa većim alkalnim svojstvima i zato može da ublaži stvaranje kiselina koje ugrožavaju morski svet.

Pored izvlačenja ugljenika iz morske vode, hemijska reakcija ima i korisni nusproizvod – vodonik. Imajući u vidu da je vodonik jedan od najznačajnijih alternativnih goriva budućnosti, njegova proizvodnja i prodaja bi mogla u velikoj meri da kompenzuje troškove izgradnje i održavanja sistema za pretvaranje ugljen-dioksida iz okeana u stene.

Iako je lov na ugljenik u okeanu novija tehnologija, kalifornijski naučnici nisu usamljeni u razvoju ovakvih projekata. Tako kanadska startap kompanija „Planetari Hidrogen“, sa sedištem u lučkom gradu Halifaks na obali Atlantskog okeana, izvlači ugljenik iz morske vode i pretvara ga u čvrstu supstancu, a uporedo proizvodi vodonik. Umesto da koristi elektrolizu, u tom procesu upotrebljava hidroksid. To je alkalna supstanca koja ubrzava pretvaranje ugljenika u stene, što je prirodno veoma spor geološki proces.

Da li dobrobit ima skrivene štete?

Premda su pomenuti projekti još u ranoj fazi, stručnjaci smatraju da imaju nekoliko važnih prednosti u poređenju sa metodama koje se trenutno koriste za izdvajanje ugljen-dioksida iz vazduha. Budući da je koncentracija ugljenika mnogo veća u okeanima nego u atmosferi, tehnologije za njegovo izdvajanje mogu biti efikasnije sa manjim kapacitetima.

Projekcije pokazuju da bi procedura sa morskom vodom bila upola jeftinija u pogledu utroška električne energije, kao i da ne bi bila potrebna ulaganja u rezervoare za skladištenje izdvojenog ugljen-dioksida.

Prema računici koju su izveli kalifornijski naučnici, uklanjanjem 10 gigatona ugljen-dioksida iz okeana i njegovom preradom, dobilo bi se 20 gigatona karbonata. Od toga bi, u kombinaciji sa kalcijum hidroksidom, odnosno gašenim krečom, mogao da se pravi beton, koji bi bio ugljenično neutralan.

Ali u ovom trenutku je najteže proceniti kako bi gradnja sistema za hvatanje i preradu ugljenika uticala na staništa i život u okeanima. Dosadašnje iskustvo sa postrojenjima za desalinizaciju vode pokazuje da stvaranje velikih količina karbonata guši biljni svet i bitno menja staništa na morskom dnu. Uz to, samo upravljanje postrojenjima za hvatanje i preradu ugljenika moglo bi direktno da utiče na promene morskih struja, i tako izazove poremećaje u mnogim ekosistemima.

Stručnjaci koji razvijaju pomenute projekte svesni su da svaka nova tehnologija, pored dobrobiti, može naneti i štete koje se tek kasnije uoče. Zato traže rešenja za koja sa sigurnošću može da se proceni da bi u najmanjoj mogućoj meri uticala na prirodne procese u okruženju. Istovremeno se nadaju se da će njihov napredak ohrabriti i druge da im se pridruže u potrazi za najboljim „oružjem“ u lovu na gasovitog predatora.

Izvor: Biznis i finansije julski broj 187/188

Piše: Bojana Maričić

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvo

Energetski sektor će ove godine emitovati pet odsto više ugljen-dioksida nego prošle

by bifadmin

Emisije ugljen-dioksida iz energetskog sektora ove godine bi mogle da porastu za pet odsto i da tako ponište rezultate prošlogodišnjeg pada, saopštila je Međunarodna agencija za energiju.

U svojim prognozama za 2021. godinu, Agencija predviđa da će ove godine biti emitovano 33 milijarde metričkih tona ugljen-dioksida, što je za 1,5 milijardu više nego prošle godine. To bi bio najveći rast od 2010. godine, i drugi najveći u istoriji.

Rast emisija ugljen-dioksida predvođen je povećanom upotrebom uglja u energetici, a 80 odsto tog rasta dolazi iz Azije, ponajviše iz Kine. U SAD i Evropskoj uniji je takođe povećano zagađenje, ali u znatno manjoj meri.

Pomenuti rast emisija CO2 posledica je ekonomskog oporavka od prošlogodišnje blokade rada privreda, i on se neće smanjiti sam od sebe, ukoliko vlade svetskih država nešto ne učine, poručuju iz Međunarode agencije za energiju. U 2022. godini, kada se ekonomija još brže bude razvijala, zagađenje će drastično porasti.

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Vesti

Proizvođačima gaziranih pića fale – mehurići

by bifadmin

Loša vest za pivopije – proizvođači ovog alkoholnog pića su u deficitu sa balončićima. Da, dobro ste pročitali. Pandemija koronavirusa uticala je na smanjenje proizvodnje ugljen dioksida, gasa neophodnog za pravljenje gaziranih napitaka.

CO2 je inače nusproizvod koji nastaje prilikom pravljenja etanola. Međutim, zbog pada potražnje, pojedine fabrike smanjile su proizvodnju ovog alkohola. To znači da više nema dovoljno ni ugljen dioksida koji je odgovoran za postojanje mehurića u gaziranim pićima.

Nestašica pomenutog gasa je dovela do njegovog poskupljenja, i to za 25 odsto. Veliki proizvođači piva će najverovatnije uspeti da prevaziđu ovaj problem, jer imaju novca da plate više ovu, sada deficitarnu, sirovinu. Međutim, pitanje je da li će   to moći male zanatske pivare.

I ne samo one. Jer, ne zaboravimo – ugljen dioksid se koristi i u nekim drugim veoma popularnim sokovima.

Foto: Caravel-Productions, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail