Predrag Perunović, ekonomista iz Niša, posao bankara zamenio je pre 22 godine poslom mirovnjaka u veoma rizičnim mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, a u pauzama između života i rada u zemljama kao što su Avganistan i Libija, slobodu je pronašao u dugim putovanjima motorom po svetu. Do sada je obišao više od 30 zemalja, a svakako najduže i „najegzotičnije“ bilo mu je putovanje od Niša do Vladivostoka, dugo 16.000 kilometara.
Ekonomista Predrag Perunović je nakon četiri godine rada u jednoj banci u Nišu dao otkaz jer se tamo nije pronašao. Banka je prema njegovim rečima, bila „stereotip“, sistem u koji je morao da se uklopi i sistem koji kažnjava svaku kreativnost, a on takav posao nije želeo.
Zaposlio se najpre u humanitarnoj organizaciji IRC u Nišu, a potom je šest godina radio u misiji Ujedinjenih nacija u Vranju. Otuda je krenuo u svet. Proteklih 14 godina radio je kao civilno lice u mirovnim misijama UN u Avganistanu, Istočnom Timoru, Libiji i Tunisu.
B&F: Vaša prva mirovna misija sa UN bila je u Avganistanu. Koliko je bilo teško živeti i raditi u toj zemlji?
Predrag Perunović: Bilo je teško i to nije posao za svakoga. Teško je jer nemate nikakvu slobodu kretanja. Živite u nekom objektu poput kasarne, gde nemate pravo da izađete kad želite, već morate da konsultujete bezbednjake, da vam oni daju vozilo i odobre izlaz. Vozili smo se u blindiranim vozilima, čuvale su nas stotine vojnika. Radio sam za Ministarstvo unutrašnjih poslova Avganistana, na poziciji „operjšens“ menadžer. U mojoj nadležnosti bili su sektori administracije, HR, logistike, javnih nabavki, finansija, informacionih tehnologija i sektor bezbednosti.
Misija u Avganistanu je bila najzahtevnija u kojoj sam učestvovao, a to je bila i najveća misija UN na planeti u to vreme, od 2009. do 2013. godine. Agencija UN u kojoj sam radio, UNDP (United Nations Development Programme), je tada na nivou čitave planete godišnje trošila četiri milijarde dolara. Od tog iznosa kancelarija UNDP u Avganistanu trošila je 800 miliona dolara, a projekat u kojem sam bio „operejšen“ menadžer trošio je 600 miliona dolara. To su bile ozbiljne sume, u kojima je trebalo snaći se.
B&F: Kako je izgledao život stanovnika Avganistana u vreme dok ste živeli tamo?
Predrag Perunović: U Avganistanu tada nije bilo rata u klasičnom smislu, jer nije bilo fronta. Međutim, stanovništvo je bilo izloženo mogućnosti da se svakog trenutka i na svakom mestu dogodi teroristički napad. Talibane su 2001. godine sa vlasti sklonili Amerikanci i oni su se povukli u planine i otuda organizovali terorističke napade po zemlji. Ali život ne može da stane. Ljudi su živeli, radili, kretali se. Pomirili su se sa napadima, u smislu: „Živimo, pa ukoliko se desi, desi se“.
Avganistan je u to vreme imao veoma slabu ekonomiju, skoro da je nije ni bilo. Za jednu zemlju je i učešće od sedam odsto donacija u budžetu ogroman iznos, a u Avganistanu je to bilo 70 odsto. Mi u UNDP brinuli smo o policiji i obezbeđivali plate za 150.000 avganistanskih policajaca. Amerikanci su držali Ministarstvo odbrane i plaćali 300.000 do 350.000 vojnika. Kada vam neko drugi finansira funkcionisanje države, to nije baš održivo, što se na kraju i pokazalo kao tačno.
B&F: Koje iskustvo tokom rada u misijama smatrate „najegzotičnijim“?
Predrag Perunović: Svakako je to Istočni Timor, u koji sam otišao nakon misije u Avganistanu. To je državica sa svega oko milion stanovnika, a nalazi se maltene na kraju sveta, udaljena je oko 500 kilometara od Australije. Oni su se odvojili od Indonezije i proglasili nezavisnost, ali nisu umeli da postave državu na „svoje noge“, nisu imali parlament, ministarstva. UN je asistirao u formiranju svih državnih struktura. Tamo sam radio dve godine u Ministarstvu unutrašnjih poslova, bio sam savetnik za poslove nabavke. Živeo sam, kao i lokalno stanovništvo na obali mora, sa stablima kokosa unaokolo i temperaturom koja je tokom čitave godine između 28 i 32 stepeni Celzijusovih. Na početku sam govorio da je to idilično, ali sam se umorio posle par meseci. Zaželeo sam se kiše, da malo zahladi. Inače bilo je vrlo interesantno videti taj narod kako živi i radi. Siromašni, niski, neuhranjeni, ali jako prijatni i dobri.
B&F: Bili ste u misijama i u Libiji i u Tunisu. Da li je tamo bilo nešto lakše raditi, s obzirom da su obe zemlje razvijenije od Avganistana i Istočnog Timora?
Predrag Perunović: U Libiji je, na žalost, u to vreme, nakon ubistva predsednika Muamera el Gadafija, bio građanski rat, ali to nije bila razorena zemlja, jer nije bio klasičan rat. Bilo je to puškaranje i borba za vlast i bio je to jedini građanski rat u modernoj istoriji čovečanstva gde su obe strane koristile avijaciju i jedni druge bombardovali.
Živeo sam i radio u rizortu koji su Gadafi i njegova porodica gradili za turiste. Rizort je bio odabran za smeštaj mirovne misije UN jer je bio lak za obezbeđivanje, bilo je lako oko njega podići zidove i postaviti vojsku. Bili smo tu sve dok Tripoli nije okupirala vojska sa istoka, a onda smo morali da budemo evakuisani. Na brzinu su nas strpali u vozila za evakuaciju, jurili smo ulicama tog velikog grada ka aerodromu, jer nam je rečeno da je to jedan od poslednjih letova i da ne smemo da ga propustimo. Bili su to zaista teški trenuci, jer su neke kolege morale da ostanu kako bi navodno sačekali naredni let, ali sve je to deo posla.
Misija u kojoj sam bio, nastavila je da radi, ali u Tunisu. To je jedna lepa zemlja, međutim i oni su bili žrtve terorističkih napada nakon Arapskog proleća.
B&F: Prošle godine ste se vratili iz Tunisa, da li nameravate da ponovo odete u neku mirovnu misiju?
Predrag Perunović: Nisam siguran da želim da se vratim tom poslu, mada postoje neke ponude. S obzirom na zemlje u kojima sam bio, malo sam se i umorio. Nisu to Ženeva ili Beč, to su destinacije gde puno toga žrtvujete. U Nišu je moja porodica, moji roditelji su tu, prijatelji, stvari koje volim da radim. Možda je za mene dosta tog avanturističkog života. Razmišljam da počnem nešto da radim u privatnoj režiji, bez obzira na to što i dalje imam punu podršku porodice za rad u mirovnim misijama.
Odluka da odem najpre u Avganistan, a potom i u ostale zemlje, nije bila samo moja. Želeo sam to, ali s obzirom da se radi o takvim zemljama gde ne znate šta sve može da se desi, to je morala da bude zajednička odluka moje supruge i mene. Moj Avganistan je bio tamo, a njen ovde. Bila je sama sa dvoje dece, morala je da brine o njihovom zdravlju, školovanju, svom poslu, o kući… Ja sam dolazio, ali bilo je to desetak, petnaest dana, nakon svakih šest nedelja provedenih u misiji.
B&F: Kako je došlo do toga da počnete da obilazite svet motorom?
Predrag Perunović: Volim i privatno i profesionalno da putujem svetom, da obilazim različite države, družim se sa različitim ljudima. Valjda je to nešto što sam nasledio iz nekadašnje Jugoslavije u kojoj sam odrastao.
Ljubav prema putovanjima motorom rodila se tokom misije u Avganistanu, tada sam i kupio prvi motor. Bila je to želja za slobodom. Kada ste sputani da radite šta želite i idete gde želite, tada shvatite šta vam predstavlja sloboda. Jednostavno sam želeo da idem negde, nije važno gde, samo što dalje.
Verovatno je najzanimljivije, od svih mojih dosadašnjih putovanja, putovanje od Niša do Vladivostoka. Ono što je bilo malo ekstremno je to što sam išao sam, jer priznaćete teško je naći društvo za takvo putovanje, iz mnogo razloga. Da li je to zbog toga što neko nema motor za tako dug put ili nema dovoljno para ili vremena, ili jednostavno ne želi da putuje u te zemlje.
B&F: Koliko Vam je vremena bilo potrebno da stignete od Niša do Vladivostoka?
Predrag Perunović: Putovao sam kroz Bugarsku, Tursku, Gruziju, Azerbejdžan, Kazahstan, Mongoliju i Rusiju do Vladivostoka i tih 16.000 kilometara prešao sam za 43 dana. Mi ovde vrlo malo znamo o tim zemljama, a toliko toga imaju da pokažu, bio sam naprosto zaprepašćen onim što sam video.
Gruzijci su bili najgostoprimljiviji, čovek me je video na benzinskoj stanici i odmah je želeo da budem njegov gost, vodio me je u obilazak grada, platio večeru. Nakon Gruzije slede zemlje bogate gasom i naftom. Baku je moćan grad na obali Kaspijskog mora koji je, recimo, platio milijardu i po dolara kako bi tamo bila organizovana trka Formule jedan. Samo kroz Kazahstan sam putovao 15 dana jer je ta zemlja po površini skoro kao cela Evropa. Glavni grad Kazahstana Nur Sultan je pravi mali Dubai, s tim što je drugi najhladniji glavni grad na svetu. Na prvom mestu je glavni grad Mongolije Ulan Bator kroz koji sam prolazio tokom avgusta, a u kojem je temperatura u to vreme bila tri stepena. Na recepciji su me sa čuđenjem gledali kada sam tražio da mi u sobama uključe grejanje.
Moje krajnje odredište na tom putovanju, Vladivostok, je jedan pravi evropski grad koji predivno izgleda. Bio je sve do devedesetih zatvoren za turiste, jer je bio glavna pomorska baza sovjetske flote za Tihi okean. Sad je otvoren i posećuje ga mnogo ljudi iz Kine, Japana i Južne Koreje, da bi videli kako izgleda Evropa u kojoj nikada nisu bili.
B&F: Da li ćete motorom uskoro na neko novo putovanje?
Predrag Perunović: Početkom juna sam se vratio sa puta po Španiji i Portugaliji, tako da za sada neću nigde putovati, ali bih voleo da moje sledeće putovanje bude u Aziju i u zemlje kao što su Iran, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgistan, Tadžikistan. To su vrlo egzotične zemlje koje mi zapravo uopšte ne poznajemo, jer nam sve informacije stižu iz Evrope.
Putovanje Evropom je divno, ali mnogo drugačije u odnosu na Istok. Tu nema nikakve posebne avanture, nema iznenađenja.
Biljana Ljubisavljević
