мај 2015

Imućni srpski trgovci koji su se tokom Prvog srpskog ustanka dodatno obogatili i osvojili naviše političke funkcije, toliko su zlostavljali sopstveni narod da su u Beogradu i Valjevu izbile masovne pobune, sa zahtevima da se vrati turska uprava. Novi vlastodršci su obavljali svoje funkcije naoružani pištoljem, puškom i nožem, a kroz grad su išli isključivo u pratnji telohranitelja.

Trgovina je bila od ogromne važnosti tokom Prvog srpskog ustanka, a promet je naročito bio živ za vreme mirnijeg perioda od 1807. do 1809. godine. Srbija je najviše izvozila stoku, pre svega svinje, a u većem obimu i drvo za ogrev i građu, zatim šljive, šišarke, vunu, loj, kože i pijavice, a od 1806. i rude. Iz uvoza je, pored proizvoda neophodnih za ratne potrebe, najveća potražnja vladala za šećerom, kafom, pirinčem, uljem i solju. Iz inostranstva je stizalo i žito, brašno, gvožđe i alati, marame, čoja, svila, vunene i pamučne tkanine i drugi materijali. To je bio redak period u domaćoj istoriji kada je Srbija tri puta više izvozila nego uvozila. Prema podacima iz knjige M. Ćerića „Privredna istorija Srba“ iz 1931. godine, ukupna vrednost spoljnotrgovinske razmene 1807. je iznosila oko četiri miliona groša, od čega je tri miliona otpadalo na izvoz, a milion na uvoz.

Pored ratnih sukoba i različitih političkih interesa, najveća prepreka trgovini su bile loše saobraćajne veze. U to vreme su iz Beograda vodila samo tri puta: jedan, takozvani Carigradski, preko južne Srbije do Istanbula, drugi preko Valjeva i Zvornika za Bosnu, a treći preko Šapca, takođe za Bosnu. Većinom ostalih puteva mogli su da prolaze samo konji i pešaci, pa se trgovački promet najviše odvijao rekama, pre svega Savom i Dunavom.

Osim loše infrastrukture, Srbija nije imala ni odgovarajući „kadrovski potencijal“. U to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su imali trgovačko iskustvo, a oni koji su ga stekli, istovremeno su dobili i priliku za bogaćenje, naročito u ratnim vremenima. Trgovci satrosedeoci su živeli po selima i trgovali uglavnom stokom, najviše svinjama. Još za vreme Turaka sticali su bogatstvo prodajući svoju robu i na stranim tržištima: u Pešti, Požunu, Trstu i Veneciji. Pored novca, boravak u drugim zemljama im je širio kontakte i vidike, pa su mnogi među njima, zbog stečenog ugleda, bili narodne starešine i nahijski knezovi. Tokom Ustanka su se isticali kao dobre vojskovođe, a kako navodi A.Ilić u svojoj knjizi „Iz doba Karađorđa“, izdatoj 1926. godine, najugledniji među njima su bili Jakov Nenadović, Milan Obrenović, Petar Dobrinjac, Stojan Čupić, Mladen Milovanović i Miloje Petrović.

Monopol u ime naroda

Ustanička vlast je posebno brinula o uvozu deficitarne robe, pre svega o prehrambenim namirnicama, koje su morale štedljivo da se troše i da se obezbede neophodne zalihe. Stoga je odlučeno da celokupan uvoz iz Austrije prolazi kroz jedne ruke. To su bile ruke pomenutog Miloja Petrovića, trgovca i ustaničkog vojvode, koji je imenovan za „punomoćnika celog srpskog naroda“, odnosno „narodnog komesara“ kako se navodi u Karađorđevom „Delovodnom protokolu“.

O njegovim ovlašćenjima svedoče i dva dokumenta iz tog perioda. U jednom od 26. februara 1806. godine, Petrović podnosi Karađorđu i „celom srpskom narodu“ izveštaj da je u ime naroda od zemunskog trgovca Dimitrija Ratkovića primio različitu robu u vrednosti od 249.113 groša „koju je ceo srpski narod potrošio“, i u ime celog naroda dao obavezu da se ova suma isplati u roku od šest meseci. Drugi put, 27. jula 1807. godine, on izdaje „atastat“ Milošu Uroševiću, zemunskom trgovcu, da je od njega primio različite proizvode koji su „našoj naciji nužno potrebiti bili“, i da je to činio po osnovu pisma koje su mu „u ime narodnje“ izdali vrhovni komandant i svi narodni poglavari. Ovaj „atastat“potvrđuje svojim pečatom i potpisom Mladen Milovanović, komandant Beograda, takođe pređašnji trgovac.

Njih dvojica su, prema tvrdnjama Vuka Karadžića, prednjačili u gladi za bogatstvom, koja je rasla uporedo sa njihovim političkim i vojnim ovlašćenjima. Mladen Milovanović se bavio trgovinom svinjama tokom turske vladavine i već tada se obogatio, a Miloje Petrović mu je bio ortak u trgovini. Kada su ustanici 1806. zauzeli Beograd, a 1807. Beogradsku tvrđavu, Mladen je postao komandant Beograda, a Miloje vojvoda zadužen za civilnu upravu. Početkom 1807. beogradski Turci su pobijeni, a njihova imovina razgrabljena, u čemu su glavnu ulogu odigrali pomenuti trgovački ortaci, zauzevši najlepše kuće, dućane i magaze u Beogradu, a u okolini grada najbolje njive i livade. Prema navodima A.Ilića, „Beogradsku i Ostružničku skelu niko sem njih nije smeo da zakupi, a u svakoj većoj trgovini oni su morali biti ortaci“.

Kako je Miloje Petrović bio i narodni komesar ovlašćen za celokupan uvoz iz Austrije, njih dvojica su veoma brzo postali najbogatiji ljudi u Srbiji i sa još nekolicinom najbližih Karađorđevih saradnika imali odlučujuću reč u političkim odlukama. Kada je ruski izaslanik Rodofinikin 2. avgusta 1807. došao u Beograd, pisao je u svom izveštaju da zahvaljujući svom bogatstvu, njime vladaju samo dva čoveka: Mladen Milovanović i Stevan Živković, trgovac iz Zemuna, koji je 1806. prešao u Beograd kao vrlo imućan čovek. Svoju odanost ustanicima potvrdio je pozajmicom od 10.000 dukata Praviteljstvujuščem Sovjetu, a izdržavao je i 200 vojnika. Sa bogatstvom su rasli i njegovi apetiti za vlašću, pa se zbog političkih ambicija i razišao sa Karađorđem.

Ko se buni, sto udaraca štapom

Za razliku od njega, Mladen Milovanović je uspeo da postane najprisniji Karađorđev saradnik i „glava najviše narodne vlasti, Praviteljstvujuščeg Sovjeta“, iako savremenici svedoče da je Karađorđe prema njemu u početku bio veoma podozriv. Petar Jokić, jedan od uglednih ustanika, u svojim uspomenama navodi da kada je 1804. opsednut Beograd, Karađorđe je postavio Milovanovića za glavnog komandanta, što ga je ovlastilo i da isplaćuje sve nabavke iz Srema. Jokić tvrdi da ga je Krađorđe, pred polazak u Požarevac, pozvao i rekao mu: „Petre, Mladen je trgovac. Bojim se da on ovde ne špekulira. On može uzeti jedan hlebac i pisati deset. Zato ti zapovedam da paziš na to“. Jokić dalje navodi da je Karađorđe lično upozorio Milovanovića da će se njegove aktivnosti kontrolisati, no uprkos tome, „on je od tog trgovca stvorio najvažniju ličnost posle sebe u zemlji. Godine 1809. za njegove prevelike zasluge našemu otečestvu zaslužene i za blagodarnosti, on mu je poklonio Adu Ciganliju na Savi“, sa napomenom da mu se niko ne može mešati u posao i da pravo uprave nad njom ostaje i njegovim potomcima, žali se Jokić.

Zanet bogatstvom i vlašću, Mladen Milovanović nije prezao ni od nepravednog mučenja i iskorišćavanja drugih, tvrdi Vuk Karadžić. „Zbog toga što je na vojne vežbe gonio i stare ljude, tražio često kuluke i činio druga nasilja, Beograđani podignu 1811. protiv njega pravu bunu“. Na čelu su bili beogradski trgovci, a Mladen je tada išao u Sovjet naoružan pištoljima i nožem za pojasom i dugom puškom na ramenu, u pratnji momaka takođe naoružanih „do zuba“. Beograđani su se žalili i Karađorđu, ali uzalud. Naprotiv, na skupštini 1812. sustigla ih je kazna. „Karaorđe i Mladenovi momci i bećari pohvataju kolovođe bune“, beogradske trgovce Marka Šiška, Hadži Lazu, Savu Ćurčiju i Ristu Cincarina i pred Karađorđevom kućom i na Dorćolu, „udare im po sto štapom, i još su kolica na kojima su bijeni morali sami da vuku ulicama“, zapisao je Vuk Karadžić.

Po navodima A.Ilića, pored Mladena Milovanovića i Miloja Petrovića, i druge narodne starešine, inače bogati trgovci, ugnjetavali su narod i izazivali nezadovoljstvo. Pet srezova u beogradskom i valjevskom okrugu digli su početkom 1812. godine pravi ustanak protiv nekoliko srpskih starešina i javno tražili povratak turske uprave da bi se spasili od njihovog ugnjetavanja. Nesloga i sukobi koji su rasli između naroda i bogatih srpskih vlastodržaca, prema Ilićevim rečima, u velikoj meri će uzrokovati i nesrećan kraj ustanka 1813. godine.
Zorica Žarković
broj 117, maj 2015.