Некатегоризовано

Nekada je u Italiji bilo uzbudljivije. Nije se znalo kada će navijačka grla više  stradati, da li uoči bilo kojih izbora ili na finalnoj utakmici nacionalnog prvenstva u fudbalu. Sad ni to više nije tako: Juventus je dosadno prvi i preti da 31. put osvoji prvenstvo, a vlade se vrte kao na ringišpilu. Od novembra 2011. kada je Berluskoni  podneo ostavku da ne bi nasilno odleteo zbog katastrofalne ekonomske situacije, promenile su se tri privremene vlade. Premijeri su bili Mario Monti (profesor), Enriko Leta (političar) i Mateo Renci (politička nada i od pre neki dan predsednik vlade). Učinak te promene je više nego uočljiv: Berluskoni je otišao ostavivši spred, kojim se mere efikasnosti vlada, od 575 poena uz kamatnu stopu (koja zavisi od spreda) na dugove od 7,3 odsto, da bi sadašnji premijer Renci štafetno dobio spred od 195 poena i upola nižu kamatnu stopu od 3,6 odsto.

Reč je o socijalnoj evoluciji, a ne biološkoj koju kreacionisti raznih vrsta neuspešno pokopavaju već stolećima¹. Mislim, pre svega, na ono što američki ekonomista Robert J. Gordon u predavanjima koja se mogu pratiti na YouTube, zagovara i dokazuje: da kraj opsesije (ekonomskim) rastom nosi klicu drugačijeg poimanja ekonomije i društva. Ne smatram se kvalifikovanim da sporim ili podržavam to mišljenje – moj je posao da informišem. Znam da čak ni sa te pozicije nije lako izbeći netrpeljivost, jer eto taman se jedan sistem (kapitalistički) oslobodio oponenata, postao opštevladajući, a neki već traže nova, čak „evolucionistička“ rešenja.

Ljudska vrsta zaostaje, ostale nestaju

Počeo bih od najupečatljivije tvrdnje genetičara Stiva Džonsa (Steve Jones) sa UC London, koji decidirano kaže da „evolucija ljudi mora biti zaustavljena“, jer je po njemu dostignut kraj i postoji bojazan od raspada, truljenja. Ljudi ima 10.000 puta više nego što bi po razmerama koje vladaju među sisarima trebalo da ih postoji. Ljudi su već uveliko počeli da troše supstancu planete, koja više nije u stanju da nadoknadi gubitke. U 20. veku potrošnja fosilnih goriva porasla je za 12 puta, a mineralnih sirovina za 34 puta – na 60 milijardi tona jalovine godišnje. Prema podacima FAO najkatastrofalnija je situacija sa morskim ribama od kojih je tuna ostalo samo 10 odsto, a bakalara samo 1 odsto u odnosu na stanje od pre 30 godina. Hemijska i radioktivna zagađenja utiču negativno i na genetske osobine ljudi. Pritom se računa i na potencijalnu opasnost ukupno 22.800 atomskih bombi magacioniranih u svim krajevima globusa. Biolog Stiven Sterns (Stephen Stearns) je na osnovu podataka za stanovnike Framingama u Masačusetsu, tokom 20. veka, ustanovio da evolucija ide čak u suprotnom smeru: ljudi se nezadrživo goje, iako ne jedu uočljivo više nego na početku veka.

Robert Gordon, sa elitnog Northwestern univerziteta tvrdi da Amerika već šest godina realno beleži ekonomski pad i to dokazuje statističkim podacima. Kako konstatuje: „srećno vreme ekonomskog buma je trajno za nama; sve čemu se možemo nadati su stope rasta od oko 0,2 odsto“. To dakako nije usamljeno mišljenje među ekonomistima. Gordon privlači pažnju zato što za razliku od drugih korene takvog stanja vidi u naučnom i tehnološkom zaostajanju kapitalizma bez konkurentskih poticaja.² Kako tvrdi, već 40 godina nema fundamentalnog naučnog napretka, Amerika danas za obrazovanje odvaja srazmerno 15 odsto manje sredstava nego Kanada, neotplaćeni studentski krediti iznose čak 1.000 milijardi dolara, a plate zaposlenih početnika nisu dovoljne za vraćanje kredita. To visoko obrazovanje čini neprivlačnim. „Optimizam“ se nalazi u smanjenju opšte stope nataliteta i nadi da bi 2100. godine stanovništvo moglo biti svedeno na 6 milijardi ljudi.

Sve je to verovatno tačno, samo nisam siguran da bi isti taj ton dobilo da kojim slučajem nismo u krizi, koja nas pogađa svakodnevno, unosi pesimizam jer ne pokazuje naznake stvarnog poboljšanja stanja. Da već pet godina političari ne lažu kako je kriza za nama, možda bi nivo pesimizma bio nešto niži. Uništeno je poverenje prema svakome, pa i prema naučnicima. Da nije tako upozorenja bi bila primana sa manje panike i više racionalne volje da se nešto neposredno preduzme. Ovako, uz podatke o katastrofalnom padu inicijalnog kreditiranja (venture capital), što znači sečenje osnove tehnoloških inovacija, slede jedan za drugim razni „krajevi“ ne samo ekonomije, istorije, filozofije – nego se žestoko raspravlja, povodom festivala u San Remu, čak i o „kraju melodije“.

Tehnologija lova u mutnom

Od 2008. gotovo svakodnevno novine beleže ko je sve izvršio samoubistvo ne izdržavši pod teretom ataka na dohodak. Najčešće su to pripadnici srednje klase (bankrotirani preduzetnici i izbačeni službenici). Tehnologija kojom su opljačkani nije prestala ni posle „rigoroznih mera“ u sferi finansija. Menjaju se samo žrtve. Pol Krugman je pisao kako su finansijski šakali pokušali da napadnu Francusku („Komplot protiv Francuske“), ali se EU krdo sabilo oko nje, pa napad nije uspeo; onda su krenuli na Tursku („Ugrožena Turska“), no ona je mali zalogaj (ekonomski vredna koliko i Los Anđeles). Nađen je konačno pravi plen – zemlje u naglom napretku, tzv BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina). Akumulirale su već dovoljno bogatstva da ih vredi “olešiti“. Što je klopka komplikovanija, to više liči na neminovnost.

Dakle, u zemljama koje skoro da nisu osetile krizu usporava se ekonomski rast. Na osnovu toga stvorena je panika, pa se obaraju vrednosti njihovih valuta. Ne biva da neko gubi, a da drugi ne dobija.

Najneverovatnija je i sumnjiva panika oko Kine. Studija Džordža Fridmana³ o Kini obiluje tvrdnjama kao što je: „Kriza može postojati iako još nije uočljiva… Kineska ekonomska kriza će konačno postati prihvatljiva činjenica“. Naveo bih i reči Jozefa Stiglica: “Pola decenije pre krize moja ocena je glasila da je američka ekonomija bolesna“. Ima li zemlje o kojoj se ne bi moglo reći nešto slično? Patetiše se sa kineskim dugom od 800 milijardi dolara, međutim njene finansijske rezerve iznose 3.200 milijardi dolara, a samo u američkim državnim obveznicama ona ima 1.200 milijardi dolara. Tvrdnja da svoj uspeh zasniva na raubovanju nisko plaćenih radnika je već izlizana i upravo je doživela demanti neki dan kada je Yutu – kineska spacijalna pokretna laboratorija nastavila da šalje podatke sa Meseca. Ukratko, prošle godine je Kina u istraživanja i visoku tehnologiju uložila 284 milijarde dolara, sa ambicijama da 2018. prestigne na tom polju Evropu, a 2020. i Ameriku. Nije reč samo o političkim deklaracijama, iako su Kinezi ponajviše od reči, nego su „tehnološke“ akcije u Kini prošle godine porasle za 42 odsto, a to je već nešto pouzdanije. Niko nije obavezan da voli Kinu, ali jeste obavezan da izrekne istinu o njoj. Reč je o jednopartijskoj, još uvek totalitarnoj državi, što ekonomiji rasta po svaku cenu nedvosmisleno pogoduje.

Aktuelna preraspodela preko poljuljanih kurseva samo je detalj u opštim pravilima beskrupulozne finansijske igre. Globalni kapital 2010. godine procenjen je na 600 biliona (hiljada milijardi) dolara. Tokom „procvata“ finansija protekle dve decenije globalni kapital je utrostručen. Procene su da će do kraja ove decenije dostići 900 hiljada milijardi dolara – toj moći ne postoji nikakva protivteža. Inače 2010. godine  globalni BDP bio je 63 biliona, približno jedna desetina novca koji se vrti. Ukupni dugovi država u svetu iznosili su iste godine 212 biliona dolara. Najimpresivnije je, međutim, da globalna kapitalizacija tržišta iznosi 72,5 biliona dolara.

Evo u čemu je igra: to je kao sa naftom gde se na berzi trguje sa manje od 20 odsto količina u prometu, ali se na tom uzorku formiraju „tržišne“ cene, nesumnjivo više nego kada bi ponuda na berzama bila veća. Isto tako se i na tržištu novca trguje sa samo12 odsto kapitala i time formiraju njegove cene (kamate). Šta se i kako „valja“ sa preostalih 88 odsto kapitala i preko kojih kanala, osim preko hedž (hedge) fondova, niko ne zna. Drugi deo, onaj sa kursevima, problematičan je utoliko što još nije završeno suđenje bankama koje su krale klijente preko lažno formiranog Libora, kad je 6. februara u Americi pukla bruka na Volstritu vredna bar 6 milijardi dolara zbog manipulisanja kursevima. Tržište valuta je gigantsko, vredi 5.300 milijardi dolara, pa se računalo da se „sića“ od 6 milijardi neće ni primetiti. Ko bilo čemu i bilo u koga može da veruje posle svega toga?

Revolt, a ne revolucija

Prethodno rečeno je sistem. Taj sistem je kapitalizam, jer kako smo videli kapital u njemu ima ulogu koja nadilazi sve ostalo. Pored toga to je danas jedini sistem koji postoji na Zemlji. Na Severnu Koreju je spalo da jedina izigrava – komunizam.

Dominirajući oblik kapitalizma, koji najčešće zovu neoliberalizam, karakterisan sve većim bogaćenjem bogatih i sve većim siromašenjem siromašnih, veliki broj ljudi na svetu ne voli. Namerno ne kažem većina, jer iako je to logično, nemam podataka kojima bih to potvrdio. Postoji studija koju su sačinili Izabel Ortiz, Sara Burke i Gernan Kortes (Friedrich Ebert Stiftung – Njujork) o protestima od 2006. do 2013. širom sveta. Analizirali su 843 protesta u 87 zemalja koji obuhvataju 90 odsto svetskog stanovništva.

Konstantan rast broja protesta dokazuje rastuće nezadovoljstvo. U najvećem broju mirnih protesta učestvuju pripadnici srednjeg platežnog sloja (304). Najveći broj violentnih protesta analiziranih u studiji izazivaju pripadnici nižih platežnih slojeva. Najveći broj revolta je politički motivisan (376): gaženje demokratije, uticaj korporacija, privatizacija, korupcija, izigravanje sudstva, nedostatak transparentnosti, špijuniranje građana i antiratni motivi. Sledi 302 protesta zbog gaženja verskih, građanskih, manjinskih prava, slobode okupljanja, govora i štampe… Karakteristično je da su upotreba sile i vandalizmi obeležili 75 slučajeva što je samo 8,9 odsto protesta.

Uočljiv je rast sledbenika Stefana Hasela (Stephane Hassel) i njegovog „Pobunite se“, ali i nemačkog pisca Inga Šulcea (Ingo Schulze) koji poziva na nenasilne i simbolične akcije protiv vlasti. Analitičari protesta ne daju nijedan primer koji bi bio okarakterisan kao poziv na revoluciju – na brzo, temeljito i nasilno menjanje društvenih odnosa. Usplahireni tvrde da se zbog takvih protesta niko više ne uzbuđuje. Međutim zbivanja u našoj blizini, u Bosni i Hrvatskoj, ih demantuju. Vlast se uzbuđuje i te kako. I oni koji kapitalom manipulišu vlast sve manje mirno spavaju, jer je 37 protesta okupljalo preko milion, čak do 100 miliona nezadovoljnika. Kina još nema značajnih protesta van fabrika, ali će i ona dići glavu! Niko ne zna u šta sve to može da se izrodi. „Reforma je ipak manje rizična od revolucije“. Kapitalizam je posle hrišćanstva najdugotrajnija relevantna ideologija, uglavnom zato što je umeo da se reformiše, da apsorbuje evolutivne ideje.

Danas mu pomahnitala glorifikacija profita pomućuje razum, te ruši podnošljivi društveni ekvilibrijum. Nema klasa, nema avangarde, nema sindikata (ili ih ima toliko da se međusobno parališu). Nema proletarijata, nema gladi. U kontejnerima uvek ima dovoljno bačenog, pa malo ko umire od gladi i zime. To je sramota za 21. vek, ali se uz nju preživljava. Stručnjaci za upravljanje krizama još uvek veruju da se metodom priznavanja grešaka, zaklinjanja u promene i minimalnim popravkama sistema može i dalje zamajavati svet. No danas je već previše stvari na izdisaju. Jakob Augštajn govori o krizi morala i „poverenja u sistem i njegove pojmove: pravdu, pravo, odgovornost, zakon, dužnosti, jednakost, razum, napredak, javnost, parlament, vlade, izbore, demokratiju“. On takođe kaže: Tržište nema morala, a bez morala postajemo životinje“. Vredosti su malo po malo razorene, a nisu zamenjene novima. Sebična elita grabi za sebe više nego ikada. Umesto da investira, kocka se hiljadama milijardi i ostavlja trećinu odraslih i polovinu mlade generacije izbačenima sa tržišta rada.

Argumenata čak i za revoluciju ima. Međutim svedoci smo da su mase do sada reagovale revoltom, a ne revolucijom. „R“ iz reči revolucija je ispalo, ostaje sve više vere u evoluciju, političku, socijalnu, u mogućnost da se bez, ili sa minimumom, prolivanja krvi rešavaju problemi. To je posle svih „velikih“ i malih ratova ogroman korak napred, evolucija u kojoj odumire krvološtvo i počinju da se formiraju oblici mirnog rešavanja društvenih neravnoteža. Sklon sam da neargumentovano tvrdim (jer nisam našao da se iko do sada bavio studijama u tom pravcu), kako su nazaslužniji za socijalnu evoluciju mirovni pokreti – njihova borba protiv rata, naoružanja i nasilja.

***

Nikako da se udenem u aktuelnu situaciju. Prenebregavam da je u Srbiji jedino važno šta će biti sa izborima, koji sem političkih kandidata i štampe, nikoga ne interesuju. Uoči prošlih izbora pokušao sam da se upletem tekstom kojim objašnjavam kako beli listići prema projektu Alesandra Tesarija (Alessandro Tessari) mogu postati veoma efikasno sredstvo političke evolucije. U najkraćem, beli listići se obračunavaju kao i glasovi za poslanike. Za broj poslaničkih mesta koje su osvojili beli listići, budući da takve partije nema, umanjuje se ukupan broj poslanika u parlamentu. Opako, zar ne? Svejedno je taj moj tekst bio fijasko. Sada se bacam na proučavanje jednog već zaboravljenog političko-filozofskog stava u Italiji koji se zvao – nonmenefregismo – u prevodu „bašmebrigizam“. Slutim da će posle izbora u Srbiji to postati veoma aktuelno. Put je to i do kontraevolucije!

————————————

1 Na nenastanjenu hrid Pod Mrčaru, u lastovskom arhipelagu, biolozi su 1971. godine pustili pet pari mediteranskih guštera da bi videli kako će se tu, gde ih nikada nije bilo, prilagoditi. Izbio je rat i eksperiment je pao u zaborav da bi ga se 2006. godine prisetili. Grupa pretežno belgijski biologa proverila je i ustanovila da na ostrvu ima oko 5.000 guštera, nedvosmisleno potomaka donetih parova, ali sa neverovatnim promenama – od „mesoždera“ (hranili su se insektima), postali su biljožderi, jer insekata nije bilo dovoljno. Shodno promeni ishrane postali su duži (od 5 narasli su na 13 cm u proseku), snažnije glave, većih čeljusti i najvažnije: na izlazu iz želuca formirao im se kružni mišić (svingter) da bi usporio protok hrane u creva, jer biljna hrana mora znatno duže da se vari. Na tom primeru stručnjaci su uočili da se evolucija ne događa samo sporo i milenijumima, nego i skokovito, onda kada je egzistencija vrste dovedena u pitanje ukoliko se ne prilagodi uslovima. Kod guštera sa ostrva Pod Kopište, odakle su doneti, nisu ustanovljene nikakve promene. National Geographic je tome posvetio naslovnu temu, a Ričard Dokins ga nazvao „Najveći šou na svetu“. Osporavanje biološke evolucije posle ovoga postaje još besmislenije.

2 Lester Thurow, The Zero-Sum Society. „Kada kompanije ostvare monopolski položaj, prvo smanjuju troškove za razvoj i istraživanja.“

3 George Friedman, osnivač Stanford Geopolitical Intelligence Institute. ↑

Preneto sa Peščanika

Svi moji klijenti su prilično daleko. Nekolicina je u Holandiji – ali ipak mi do najbližeg treba sat i po vozom. Moj najdalji klijent je 17 sati letenja avionima (3 presjedanja) u dijelu Sjedinjenih Država koji je nedavno naučno potvrđen kao officijelni “middle of nowhere”, gdje u restoranu ne možeš naručiti mineralnu vodu jer – “to tamo oni u velikim gradovima piju – a mi nismo takvi”.

Elem, prije par sedmica sam bio kod svog optičara – u porodičnoj firmi koja postoji već više od 100 godina i koja ima 15-tak prodavnica u cijeloj sjevernoj Holandiji – i kroz naš razgovor vlasnici (sin i tata) su došli na ideju da me zamole da im dam savjet o postavljanju solarnih panela na njihovu poslovnu zgradu. Zgrada je inače fenomenalna – LED osvjetljenje, grijanje geo-termalnom pumpom, super izolovana. Oni su je (na tipičan holandski način) jeftino kupili na rasprodaji kao rezultat stečaja firme koja je silne pare uložila u novu ekološku tehnologiju u toj zgradi. Oni su novi vlasnici i hvale se zelenom tehnologijom u ovoj zgradi iako je oni kao takvu nikada sami ne bi napravili. E sada im jedino još fale solarni paneli da budu 100% “zero energy” – još jedan razlog da se još više busaju u prsa i iritiraju svoje konkurente.

Elem ovo je jedinstvena situacija za mene – prvi klijent koji je svega 16 km dalje. I naravno odlučio sam da se na prvom sastanku pojavim veoma reprezentativno i zato sam krenuo… biciklom.

E sad bi prvo trebalo da pojasnim neke stvari. Holandija je zemlja koja je raj za vožnju bicikla, kao što se može videti na donjem klipu.

Biciklisti su ovdje potpuno ravnopravni učesnici u saobraćaju i voženje bicikla je najnormalnija stvar za bogate, siromašne, stare i mlade. Naravno, strancima koji ovdje dođu je to sve veoma zbunjujuće. Još se dobro sjećam posjete svom drugu Mick-u u Haarlemu od prije nekoliko godina. Mick je multimilioner koji je zajedno sa mnom u neko doba sjeo na biciklo da bismo otišli u kafić u centru grada na piće. Njegova čistačica koja je prije 2 godine došla u Holandiju iz Ukrajine, se čudom čudila i otresito izjavila da se ona ni po koju cijenu ne bi vozila biciklom, te je ušla u svoj Polo i dobro nagazila na gas.

Međutim, ja i moj partner imamo 6 bicikla u garaži: 2 standardna svakodnevna bicikla, jedan transportni (sa velikom košarom napred i nazad gdje komotno stane kompletan sadržaj kolica iz samoposluge), jedan mountain bike, jedan city-bike sa električnim dodatnim pogonom za veće udaljenosti (do 50 km) i najnoviji od njih: veoma reprezentativni i skupi bicikl od firme BIOMEGA (www.biomega.dk). U ostatku svijeta – ljudi kupuju automobile firme Porsche ili Mercedes kao statusni symbol. U Holandiji se to takođe radi, ali ovdje status može da se dokaže i ekskluzivnim biciklom.

Biomega je danska firma koja pravi veoma luksuzne bicikle, od egzotičnih materijala do veoma egzotičnog dizajna. I po tome su slični filozofiji (i nivou cijena) firme Apple.

Elem, tog sunčanog dana sam se uputio biciklom na svoj poslovni sastanak. I kad sam došao do klijentove zgrade, umjesto da parkiram biciklo na za to predviđeni parkig, ja sam ga demonstrativno parkirao između dva nova BMW-a (serija 7) koji pripadaju tati i sinu (vlasnicima firme).

Sastanak je prošao prilično dobro. Moja dobro uvježbana i ulickana prezentacija je prošla kako treba. Kad je došlo vrijeme da se oprostim od svojih klijenata koji su me otpratili do ulaza – vidjeli smo veliku grupu njegovih radnika koja se okupila oko mog bicikla i divila se. “Ali ovo biciklo nema pogon preko lanca” – dobaci mi čudeći se jedan od okupljenih ljudi. “To je high-tech”, odvratio sam mu.

Ja taj posao ipak nisam dobio. A raspitujući se kasnije sam saznao i zašto. Naime, prilikom mog odlaska sa sastanka jedan od vlasnika firme je bio dobro namršten. Njegovom novom BMW-u se naime niko nije divio.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Jednog lepog holandskog dana moj najbolji prijatelj Rick (što mi u Bosni zovemo “jaran”) i ja smo se uputili iz Amsterdama u Tilburg. Tiburg je izuzetno dosadan grad od nekih 150 hiljada stanovnika i ja sam u svojih 22 godine boravka ovdje na prste lijeve noge mogao nabrojati kad sam tamo bio. Ali od prije par mjeseci Tilburg ima veoma specijanu atrakciju: novu fabriku firme Tesla motors! I danas smo se Rick i ja uputilli tamo da preuzmemo njegova nova kola: Tesla model S.

Na Youtube-u postoje mnogobrojni filmovi histerične djece koja su u totalnoj ekstazi kad otvore božićne poklone. Ja čitaocima savjetujem da pogledaju neke od tih filmova da bi dobili dobar utisak kako je moj jaran Rick bio sretan kad je preuzeo svoju novu Teslu. Stara britanska izreka je u potpunosti tačna: “The only difference between the men and the boys is the price of their toys” (Jedina razlika između muškaraca i dečaka je u ceni njihovih igračaka).

Šalu na stranu – Tesla model S je nevjerovatno dobro auto u koje kada jednom sedneš nikada više ne poželiš voziti bilo šta drugo. Mercedes klase S, BMW serija 7, Audi A8 su u poređenju sa Teslom ekvivalenti kola sa konjskim zapregama. Tesla model S je skoro nečujan, iako električni auto brz je kao munja i izuzetno stabilan. Vozeći se autoputem nazad u Amsterdam svakih par minuta smo vidjeli ljude iz auta do nas koji se smješe, pokazuju i mašu rukama dajući nam “tumbs-up” (podignut palac) znak.

Rick je izuzetno dobro organizovan čovjek i čim smo stigli u garažu ispod veoma luksuznog apartmanskog kompleksa gdje on živi – na njegovom parkirnom mjestu je vec bio ugrađen specijalni utikač / punjač (cijena: €1700 eura) za punjenje auta. Rick je pun ponosa izašao, odmotao punjački kabl, uštekao ga u Teslu i u punjač i …. ništa! Tesla je jedan veliki kompjuter na točkovima a pošto sam ja kompjuterski stručnjak bacio sam se na rešavanje ovog problema. Klasične stvari: izvuci i ubaci utikač, isključi, uključi auto, itd, ali nije mu bilo pomoći. Izvršili smo reset automobila (ovo bez zezanja) – ali ni to nije pomoglo.

Onda smo nazvali telefonsku liniju za tehničku pomoć i prošli sve korake još jednom. Još uvijek ništa. Elem, Teslin tehničar je prilično iskusan i nakon što se preko interneta ulogovao u auto i izvršio dijagnostiku (veoma čudan osjećaj kod nas obojice) rekao nam je šta je problem: software u punjaču ima konflikt sa software-om u Tesli. Drugim rečima: programi se svađaju. Ha! Dobrodošli u 21. stoljeće!

Srećom, 150 metara od Rickove zgrade ima parkirno mjesto sa javnim punjačem (jedno od 20 hiljada takvih širom Holandije) gdje on može auto preko noći parkirati i napuniti. Problem privremeno rješen. Elem, sutradan je Rick nazvao isporučioca punjača i dobio odgovor da će sljedeći dan odmah poslati tehničara da problem sredi.

Ali to nije tako lako bilo. Tehničar firme koja instalira punjače nije mogao da nađe u čemu je uopšte problem. Nekoliko dana kasnije se vratio i ovog puta je sa njim došao i tehničar firme koja pravi punjače. Izvukli su portable osciloskope, digitalne mjerače i laptope – elem 6 sati i 2 termosa kafe kasnije problem još uvijek nije nađen.

Sljedeće sedmice se tehničarima te dvije firme pridružio i treći kolega: ovog puta iz firme koja održava električne instalacije u toj zgradi. Bez uspeha.

Mjesec dana nakon što smo kola dovezli u Amsterdam, Rick-ov punjač još uvijek ne radi. U međuvremenu je ekipa tehničara bitno porasla i sada se sastoji od 7 ljudi iz 7 različitih firmi koji su se već dovoljno upoznali da pocinju jedne druge da pitaju za zdravlje familije. Rick-ova garaža je svakog utorka blokirana sa dovoljno laptopa, kablova, mjerača i diagnostičke opreme da se može opremiti istrazivački centar Philipsa. Elem, rješenje još uvijek nije bilo nađeno.

Dva mjeseca nako preuzimanja auta, Rick-ova mama (dobrostojeća dama od svojih 70-tak godina) je došla u posjetu svom sinu i čudom se čudila frtutmi ljudi i opreme u Rick-ovoj garaži. Naravno upitala ih je o čemu se radi i kad su joj pokušali objasniti – ona je rekla: Djeco draga, kod mene Rick puni na onaj veliki crveni utikač gdje se ušteka rerna. Sedam tehničara se samo zgledalo. Sljedeći dan je električar demontirao ultra-moderni punjač i postavio veliki crveni utikač sa tri faze koji nema procesora, releja, display-a, čak ni jedne jedine LED lampe (cijena: €25 eura) i od tada sve radi.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Nema italijanske novine koja nije 30. januara objavila da su se “Renci i Berluskoni dogovorili…“. Razlika je samo u redosledu imena aktera. Tzv. leve su stavile na prvo mesto Rencija, a tzv. desne Berluskonija. Pre nego što pređem na objašnjenje šta su se to oni istorijski dogovorili, ponovio bih sopstvenu definiciju tog Rencija, objavljenu na ovom sajtu, u tekstu „Italija – naglo ulevo“ pre pola godine: Svađanje u vrhu demokratske partije donekle je samo umanjilo broj decibela ostavkom sekretara partije Bersanija i starih kadrova, ali u toj neslozi i dalje profitira gradonačelnik Firence, Mateo Renci, mali levičarski opsenar, moderni maher-političar, poput Berluskonija, nešto „levije“ od uzora, samo bez njegove moći i para…

Sigurno sam prvi tog Rencija uporedio sa Berluskonijem. Znam, budući da italijanska zbivanja pratim sa lica mesta, i da su neke reakcije bile podsmešljive prema strancu koji misli da je uspeo da razume Italijane. Danas to govore svi redom. Sklon sam, međutim, da priznam kad se „okliznem“ u tekstu olakim zaključkom. Naime, tada je kontekst nametao da se radi o osobi koja se od Berluskonija razlikuje ponajviše time što nema bogatstvo, međutim, nisam akcentovao pravu stvar. Posle dve decenije pokušaja Berluskonijevih protivnika da mu doakaju na svakojake, uglavnom „demokratske“ načine, pojavio se taj, od Berluskonija upola mlađi političar sa namerom da ga definitivno ukloni, prihvatajući pritom njegovu tehnologiju arogancije, neistina, podmetanja, zakulisnih igara… To je jedino što iole principijelni protivnici Silvia B. nisu koristili. Momak ne preza da bude kvaran i to je možda jedini način, ako u tome bude bolji, da nadigra sedamdesetsedmogodišnjaka sa pretenzijama na status „Oca nacije“. Čak da je to jedini način da se „klin klinom izbije“, bar meni se ne dopada, jer klin, makako drugačiji, ipak trajno ostaje zakucan u političke nade.

Karikatura italijanskih medija preuzeta sa sajta Sufrađo

Ta dvojica su se, u zemlji ponosnoj na demokratsku tradiciju, međusobno dogovorila o pravilima igre, reformama, podelama uloga i budućnosti zemlje. Dakle, Berluskoni je vraćen u centar politike. Ostali jesu formalno pozvani da i oni kažu svoje mišljenje koje će njih dvojica uzeti u obzir jedino ako im odgovara. Sve hrpe amandmana, političkih batrganja, nekih dvadesetak partija i komedija od partija, šutnute su u stranu sa obrazloženjem da 70 odsto ispitanih Italijana želi da se politička situacija dovede u red, pa makar i uz pomoć „jake ličnosti“. A njih dvojica to jesu.

A demokratija? Kako može biti demkratski to što Berluskoni bespogovorno i dalje kroji sudbinu Italije, a pravosnažno je i definitivno osuđen zbog utaje poreza (model Al Kapone) na četiri godine zatvora i jedan je od retkih senatora u istoriji kome je oduzeto to zvanje i zabranjeno kandidovanje u narednih 6 godina. Drugo je pitanje što on, zahvaljujući zakonima „ad personam“, dakle onima koje je lično progurao dok je bio na vlasti, treba da odradi samo devet meseci „socijalno korisnog rada“, ne videvši zatvor iznutra. Tog „nezamenjivog“ čekaju još četiri procesa, u jednom od kojih je već prvostepeno osuđen na sedam godina zatvora!

Sa takvim partnerom „levičar“ Renci paktira u nadi da će ga prevariti. Sa političkog stanovišta mogu mu zameriti samo puritanci i niko više, jer uistinu ko god bi da uradi bilo šta, ne može se osloniti ni na koga. Oni koji su korektni i ozbiljni dobijaju manje glasova na izborima nego LDP kod nas, drugi su uglavnom autentični medijumi kolektivne političke histerije sa namerama: da sruše sve političke institucije (M5S), da nacionalizuju banke, industriju, lična bogatstva (Rifondazione comunista), da naprave svoju državu od dela Italije (Lega Nord, na severu i Grande Sud, na jugu), da vrate cekin kao monetu (Prima il Veneto – venecijanski separatisti)… U takvoj političkoj kakofoniji gde svako istrajava na svome u duhu fašističke parole „boia chi mola“ – „dželat ko popusti“, male su šanse da se nešto zaista uradi. Istina, totalni pragmatizam bi u krajnjoj liniji nametao pregovore sa glavnim bosom mafije, Toto Rinom, koji vlada iz zatvora. Jer mafija je najjača „kompanija“ u Italiji, godišnje prihoduje preko 100 milijardi evra, na jugu „daje posla“ za oko 30 odsto ljudi, a bez njene podrške u tom delu Italije malo ko je dobio izbore. No ako je za verovati istražnim sudijama koji proganjaju senatora Dell’Utri-ja, kao Berluskonijevog „ambasadora“ pri mafiji, onda je moguće da je paktom sa Silviom B. indirektno obavljen i deo posla – sa mafijom.

Na izborima u avgustu prošle godine najjača pojedinačna politička partija je bila „Pokret 5 zvezdica“ (M5S) – eksperiment jednog internetskog gurua i jednog drugorazrednog komičara u manipulisanju glasovima i namera ne da osvoje, nego da sruše – svaku vlast. Dobili su preko 8 miliona glasova, jer su bili nešto novo. „Digitalnom demokratijom“ izabrali su 70.000 „elektora“ koji imaju pravo da glasaju poslanike i senatore, i referendarno presuđuju o predlozima zakona i svim važnijim političkim pitanjima – niko živi ne zna kako se došlo do tih elektora i šta su oni zaista glasali. Nema nikakve kontrole, pa agencije za ispitivanje javnog mnenja lude zbog neuhvatljivosti tog segmenta koji im kvari sve prognoze. Njihovi parlamentarci su od početka krenuli đonom na predsednicu skupštine, onda na funkcionere nižeg ranga, pa na kolege iz drugih partija i konačno na kolegu iz sopstvene partije kada u svojstvu potperdsednika skupštine pokušava da vodi sednice. Igrokaz „neposlušnosti“ organizovali su polegavši po podu ispred mesta sa urnama za glasanje, kako bi sprečili da se glasa o promenama izbornog zakona, dva dana kasnije (30. januara) krenuli su da osvajaju prostor koji je u centralnoj auli predviđen za članove vlade. Potpomogli su ih poslanici neofašističke Destra (Desnica), derući se i mašući trobojkama koje su odnekuda izvukli.

U toj su auli nekada držani govori koji su ulazili u istoriju barokne retorike, džentlmenskog nadigravanja protivnika i visokog poštovanja institucija. To što se ovih dana zbilo najviše liči na dolazak Musolinijevih fašista na vlast. Dreka, urlici, guranje, šamari, jedna poslanica M5S ne krije da je nekog ujela za ruku, ali ne zna tačno koga. Povod je (formalno) dokapitalizacija banaka, međutim, mogao je podjednako da bude i to što je oblačno tog dana. Jedan od senatora M5S mirno je novinarima objasnio da su konstatovali kako im štampa ne posvećuje dovoljno pažnje pa su smislili strategiju kako da se nametnu medijima. Istoga dana kada su napravili udar na Parlament podneli su i zahtev za opoziv Predsednika Republike, Đorđa Napolitana. Nazvali su tog smirenog, umnog i uljudnog čoveka – dželatom! Kasnije su njemu pridodali i predsednicu skupštine, pa parlamentarnog kvestora, kome je dužnost da vodi red – presuda je svima: opoziv sa funkcija i – na ulicu. Tu nije kraj. Nastavilo se atakom na sednicama dveju skupštinskih komisija (za pravosuđe i ustavnost) i onemogućavanjem rada, izgredima i zahtevom – svi na ulicu! Pozorišni komad Gintera Grasa „Plebejci uvežbavaju ustanak“ u odnosu na ovaj događaj liči na amatersku priredbu osnovaca. Nova „polarna zvezda“ Berluskonijeve Forza Italia, Đovani Toti, apeluje rečima: „Ne dozvolimo balkanizaciju Parlamenta“. Valjalo bi ga uputiti da ne vređa Balkan na kojem ima svačega, ali bar pola veka nije viđeno nešto slično u paralmentima.

Italija tone, kao onaj elegantni brod „Costa Concordia“ koji se nasukao na školje pre dve godine, i tu polako trune i propada sve dublje. Hoće li kapetan Berluskoni prepustiti kormilo tonućeg broda prvom oficiru s leve strane? Taj momak još veruje da je spas moguć. Ako spase Italiju spasao je i Berluskonijevu medijsku imperiju. Time bi Silvio B. profitirao i materijalno i medijskim prostorom koji ga održava neprekidno u igri. Prestao je da plastičnom hirurgijom, presađivanjem kose, buketima „nevinih“ prostitutki oko sebe izigrava večitog mladića. Nova taktika je: „Istini u oči“ (ne nosi više maramicu sa puferom ten-pudera, kojom kao briše znoj, a zapravo popravlja šminku). Suprotstaviti se mladom protivniku kao vremešni „Otac nacije“. To ga je navelo da ponudio fotografu Sunday Timesa da ga slika nenašminkanog. Brutalni Pol Stjuart (fotograf) slikao ga je tako da liči na Metuzalemovog školskog duga. Taktika nije uspela.

U tom tragikomičnom ratu, a senatori i poslanici M5S papagajski ponavljaju slogan svog uvrnutog i samozvanog ideloga, profesora Paola Bekija (Becchi): „Mi smo u ratu…“ Dok za to vreme pravi ideolog, digitalni mračnjak Kazaleđo (Casaleggio), uvek smarknut kao politički komesari, ćuti i preko kompjutera, kao u ginjolu, povlači konce kojima usmerava svoje parlamentarce. U opštoj gunguli povremeno se neko seti da vikne: „Sramota, napolju ljudi gladuju!“ Sasvim je svejedno sa koje strane se viče, jer to je samo populistički nizak udarac, a pravo stanje osiromašene zemlje sa 14 odsto građana ispod granice nemaštine, njih malo interesuje. Primaju 15.000 evra (istina bruto) mesečne plate, imaju favorizovano zdravstveno i penziono osiguranje, dodatne dnevnice i plaćene hotele kad su na zasedanju, besplatan prevoz, oni mlađi čak donose svoj veš da im se pere u vešernici parlamenta. Njih narod ne interesuje previše, jer upravo kroje izborni zakon po kojem će premiranjem onoga ko bude prvi među 4 -5 odabranih partija bonusom virtualnih glasova učiniti većinskim pobednikom koji će nesmetano da vlada.

Znam da čitaoci rado čitaju o nekom lepom primeru, o nekoj partijici koja smatra da vlast treba da imaju građani, a ne oligarhije. Nešto što će uneti bar malo optimizma – ali nema. Ima ne malo divnih ljudi, ali takvih patija nema. Nema ne samo u Italiji, nego ni kod nas, nema u Rusiji, Hrvatskoj, Turskoj, Mađarskoj… A strpljenja je sve manje. Pokazuju to, na žalost, mračni ekstremisti koji se kite kukastim krstovima, lobanjama, i niču na sve strane.

„Zarez“ (dvotjednik za društvena i kulturna zbivanja) od 19. januara objavio je razgovor sa nekadašnjim direktorom zagrebačke tvornice odašiljača RIZ-a, Milićem Bijelićem, u kojem jedno pitanje glasi: „Od vlade tražite otkup firme po ESOP modelu, kakav imaju Kraš i Uljanik?“ Odgovor glasi: „Sem tih poduzeća u Hrvatskoj tog modela gotovo i nema, jer je praktički teško provesti krađu kada su radnici vlasnici…“ O tome je reč, o radnicima suvlasnicima firmi u kojima rade i šta to znači za budućnost. O tendenciji koja u poslednje vreme dobija zamah te se poslednjih godinu dana sve ubrzanije probija u naprednijem svetu i teži da utiče na odnose u sferi ekonomije.

ESOP sitem kolektivnog vlasništva, pomenut u pitanju novinara, nastao je 1956. godine u Americi za vreme krize zbog uvoza jeftinog čelika iz Azije i propadanja brojnih metalskih kompanija u SAD. Idejni tvorac je Luis Kelso, profesor ekonomije i finansijskog prava, koji je pod uticajem tada atraktivnog talasa participacije u samoupravljanju došao na ideju kako angažovati radnike da preuzmu sudbinu, dakle i vlasništvo i rizik, u svoje ruke te izbegnu gubitak posla. U najkraće, država bi, u kompanijama kojima preti nestajanje, umesto da plaća naknadu za nezaposlene, novac usmerila u beneficiranje kamata na komercijalne kredite za otkup fabrike od strane radnika i oslobodila radnike akcionare dela poreza.

Kelso je vešto lobirao i uspeo da Parlament usvoji potrebne propise, pa je krenulo, ne brzinom tajfuna, ali tako da danas preko 10 miliona Amerikanaca ima status radnika suvlasnika firme. Skraćenica ESOP je nastala od – Employee Share Owners Plan (Plan za akcionarstvo zaposlenih). Sporost je posledica nezainteresovanosti velikog kapitala, neiskrene naklonosti sindikata (koji postaju bespredmetni u takvim preduzećima) i ideološke odbojnosti vladajućeg modela kapitalizma. Inetresa imaju samo radnici i država. Majkl Kiling (Michael Kiling) predsedik asocijacije ESOP u obraćanju senatskom komitetu (američkog parlamenta) za mali biznis izneo je podatak da 1 dolar uložen u promovisanje radničkog akcionarstva donosi 13 dolara federalnoj kasi na ime povećanja poreskih prihoda. Od početka je princip državne podrške važio za mala i srednja predizeća (do 500 zaposlenih), dok su velika uglavnom isključene iz njega. Njima je ponuđena druga forma participacija – favorizovan, ali i ograničen, otkup akcija kompanije u kojoj rade.

Kelso je zajedno sa filozofom Mortimerom Adlerom, pokušao da ujedini ideje A.Smita, K. Marksa i Kejnza u knjizi „Kapitalistički manifest“ koji su njih dvojica napisali 1958. godine. Sledeća njihova knjiga je „Novi kapitalizam“ a obe su proglasili „alatkama za demokratizaciju kapitala, privatnog vlasništva i tržišne ekonomije“. To je idejna osnova iz koje je izraslo bezbroj ESOP varijanti širom sveta. „Evropska zgrada samouprave“ bazira se na sledećim stubovima: bazni model – zaposleni uzimaju kredit da bi kupili preduzeće pred likvidacijom; prošireni – zaposleni kupuju akcije kompanije u kojoj već rade; zatim participacija – učešće zaposlenih u upravljanju kompanijom bez obzira da li poseduje akcije i konačno finansijska participacija – u kojoj zaposleni učestvuju u podeli profita kompanije, kao varijabilnom delu godišnjeg zbira plata, neka vrsta nagrađivanja po učinku. ESOP je trajno postao socijalni ventil koji smanjuje nezadovoljstvo radnika, koji su mu pristupili, upućenih da se ponašaju i kao vlasnici.

Britanska pravna agencija Burges Salmon svoje usluge zainteresovanim radnicima nudi pod parafraziranom proleterskom parolom: „Vi nemate šta da izgubite osim neizvesnosti“ (u originalu „osim okova“). Britanija je uz Francusku vodeća zemljana u Evropi u potpori radničkom osamostaljivanju. Prvog januara 2014. u Britaniji su stupili na snagu propisi kojima se udvostručuju poreske olakšice za vlasnike akcija sopstvenog preduzeća. Poslednjih godina u Britaniji su zaposleni/akcionari stekli kontrolni udeo u većini malih i srednjih preduzeća i prve udele u visoko kotirajućim kompanijama. Međutim, odlukom vlade poreske olakšice u velikim kompanijama će sada biti ukinute. Povlastice, gde postoje, su generalno sledeće: zaposleni ne može uložiti u akcije (uplata u ratama) manje od 2.000 funti, maksimalni neoporezovani deo je do 80.000 funti, posle kojega kupovina podleže poreskim opterećenjima kao i svaka kupovina akcija na berzi. Za povlašćene akcije nema poreza na kapitalnu dobit (capital gain). Te akcije ne terete se (u izdacima kompanija) doprinosima za penziono i zdravstveno osiguranje. Tek kada vlasnik želi da proda akcije na njih plaća poreske i ostale obaveze. Postoji poseban HMRC vodič koji detaljno objašnjava pravila.

Prošle godine je uveden Employee Ownership Index (EOI) kao poseban instrument praćenja tih kompanija na berzi. U Francuskoj je participacija dominatan način učešća zaposlenih u upravljanju preduzećima. Predstavlja njihovo pisustvo u upravnim odborima (direktorijum i supervizorski bord) kompanija. Pokrivenost je čak 51 odsto kompanija, u 36 odsto kompanija postoje radnički saveti, a u 29 odsto kompanija radnici imaju svoje pedstavnike u izvršnim organima kompanija.

Evropska federacija EFES (European Federation of Employee Share-owners) u svom biltenu navodi da u EU postoji 10 miliona radnika koji imaju vlasnička i upravljačka prava u preduzećima u kojima rade, da ih je najviše u Nemačkoj, Austriji i Sloveniji i to dvostruko više od evropskog proseka (36 odsto). Kako se da zapaziti, razumni Slovenci nisu zajedno „sa prljavom vodom izbacili i bebu“ – samoupravljanje, nego ga prilagodili novonastalim uslovima. Istina, kriza slovenačke ekonomije, kako se u vestima kaže, teško pogađa učešće zaposlenih u upravljanju i vlasništvu preduzeća, jer mnogi pritisnuti siromašenjem prodaju svoje akcije.

Na samom kraju spiska zemalja je Italija sa nula procenata. Međutim, negativan zaključak bi bio preuranjen budući da u Italiji postoji duga i jaka tradicija poreski favorizovanih kooperativa (zadruga) kojih ima čak oko 30.000, i to ne samo u poljoprivredi, nego u skoro svim delatnostima, a naročito u sektoru usluga. A danas, predstojeću privatizaciju pošte u Italiji zaposleni uslovljavaju primenom nemačkog modela delimičnog akcionarstva zaposlenih – inače sledi otpor.

Septembra prošle godine Evropska komisija donela je Akcioni plan kojim želi da „ohrabri akcionarstvo zaposlenih (ESO) širom Evrope“. Tokom krize došlo je do pada tendencije akcionarstva zaposlenih radnika i rasta udela rukovodećih struktura u vlasništvu kompanija. Posledica je da prosečna kapitalizacija svakog od 8.845 vrhunskih menadžera u EU u 2012. godini iznosila 9,1 milion evra, dok je prosečna kapitalizacija zaposlenog akcionara (a takvih je 9.600.000) samo 11.500 evra. U protekloj godini tendencija se naglo promenila pod uticajem povećanja poreskih stimulacija za akcionare i postepenog oporavka privrede, tako da je zabeležen rast od 32 odsto, pa kapital koji poseduju zaposleni/akcionari u EU iznosi 266 milijardi evra (9,5 BDP Srbije), što je ipak samo 2,99 odsto od ukupnog kapitala na tržištu, ali je u jednoj godini procentualno dostignut nivo iz vremena pre krize.

Nije baš lako otrgnuti se od žalopojki nad onim što smo mi imali. U hrvatskim Novostima (novine srpske manjine) od 10. januara Milan Gavrović, jedan od najboljih ekonomskih novinara na našem govornom području, navodi primer Tvornice duhana Rovinj, u kojoj je samoupravna privatizacija provedena na korektan način i gde su „doslovno svi zaposleni u međuvremenu postali milijunaši“ dok je istovremeno tvornica duhana u Zagrebu mahinacijama „pretvorena u prah i pepeo“. Haos danas više nije zbir slučajnosti, nego vešto plasirana vojno-ekonomska doktrina. Karakteristično je da kako se više ide ka centru dominacije tvrdog socijalizma, tako ideja da radnici mogu upravljati preduzećima postaje sve manje privlačna, čak i danas. Slovenija je u poštovanju prava zaposlenih među najboljima, Hrvatska koliko za uzorak, a Srbija nema primera ni za evidenciju. Šta više prezire se svako pominjanje učešća zaposlenih u upravljanju, iako je razdoblje oktroisanog samoupravljanja bilo jedno od najuspešnijih u srpskoj ekonomskoj istoriji.

Proces širenja demokratizacije vlasništva i upravljanja u Evropskoj uniji na žalost nije našao odjeka u predlozima novih zakona u Srbiji. Teško je verovati da su autori bili neupućeni. Očito su prevagnula drugačija shvatanja koja se ne zasnivaju na skladu funkcionisanja ekonomije i društva, nego na palijativnom uklanjanju uzroka zaostajanja. Daju i takvi postupci rezultate, ali kako im i odrednica kaže – na kratak rok. Radničko akcionarstvo nije više ideološko pitanje nego stvar racionalnog ponašanja društva. Samoupravljanje koje je bilo samo početna faza procesa ekonomske demokratije, koje se po onom Marfijevom zakonu da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju sva pogrešna, moglo se unapređivati za šta su postojali vrlo konkretni predlozi u doba Ante Markovića. No, razumnije je pogledati šta nude današnji modeli. Nude da zaposleni preuzmu u svoje ruke sudbinu (vlasništvo), zajedno sa rizikom koji privatno vlasništvo nosi, da na vrednosti akcija koje poseduju vide koliko njihov rad vredi i da shodno tome ne optužuju više vladu, političare, bilo kog drugog bar za ono što sopstvenim angažovanjem nisu postigli. Akumuliranjem, rastom vrednosti akcija, oni stiču materijalnu sigurnost i za starost bez bojazni da će živeti od bedne penzije.

Evo jednog primera: nemačka kompanija Continetal odlučila je da 2005. godine zatvori svoju fabriku guma u Meksiku. Posle 1.141 dana štrajka, odnosno blokade firme od strane radnika, nemačka kompanija je pristala da radnicima proda fabriku. Uz bezbroj muka i teškog snalaženja nova firma Tradoc postala je najproduktivnija, finansijski najstabilnija, izvozno najaktivnija i po platama i dividendama radnika na prvom mestu u gumarskoj industriji Meksika. U vreme slovenačkog ekonomskog zlatnog doba ekonomista Jože Mencinger je u jednom intervjuu rekao da svi dobro znaju koliko je kritikovao samoupravljanje. Naknadno vidi da je bila pogrešna primena, a ne princip, jer su posle promena preduzeća u kojima su radnici vlasnici najvećim delom u samom vrhu po proizvodnji i izvozu. Odbacimo li predrasude videćemo da je u pitanju racionalno rešenje mnogih gorućih problema. Sa nekoliko strana sam već čuo da „kod nas radnici ne bi to hteli“. Niko to ne zna dok se takva mogućnost ne ponudi. Ono što smo imali sa vaučerima, običan je hohštapleraj da bi se samo neki domogli svega vrednog u ovoj zemlji. Poučan je slučaj Jugoremedije, u kojoj ni posle jedne i po decenije maltretiranja i dobijenih procesa radnici nemaju izgleda da ikada postanu ravnopravni sa nasilnicima. To donekle objašnjava nezainteresovanost vlasti, jer podsetimo se citata sa početka: „Tamo gde su radnici vlasnici teško je provesti krađu“.

Ovo je tekst iz februarskog izdanja koje će se na kioscima naći sredinom tog meseca

Ja obožavam Apple proizvode – volim kada firma posveti izuzetnu pažnju svojim proizvodima, kada je kvalitet očigledan i u najsitnijim detaljima. Svaki put kada kupim novi iPhone ili iPad, pre nego što otvorim kutiju ja se setim da Apple zapošljava radnika čiji je posao testiranje otvaranja kutija pakovanja. To razrađivanje sitnih detalja ide dotle da se i sam čin otvaranja kutije testira i poboljšava do savršenstva. Drugim rečima – Apple je firma koja se izuzetno dobro brine za svoje klijente.

Ali Apple ima i drugo lice, koje nije nimalo prijatno. Princip poslovanja je traženje partnerstava – vođenje posla po principu ravnopravnosti. Nažalost, Steve Jobs je u DNK Apple-a nepovratno ugradio njegovu specifičnu dozu manijakalnosti i despotizma sa kojom se na isporučioce njihovih proizvoda gleda kao na mazohiste koje treba izrabljivati i zloupotrebljavati. Ali tu se priča ne završava. Zašto loše tretirati samo svoje isporučioce – kad mozes biti bezobrazna, bahata i prepotentna firma prema svim biznis partnerima?

Zato se isplati naučiti sljedeću biznis lekciju: Budi Apple klijent ali nipošto njihov biznis partner. To je lekcija koju sam ja naučio pre nekih 8 godina kada sam jednog sunčanog jesenjeg popodneva, na 15-om spratu blistajuće poslovne zgrade pio čaj i ćaskao sa Anom (direktoricom marketinga u jednoj od najvećih holandskih banaka) i kada mi je pala na pamet ideja da koristimo iTunes kodove kao promocioni materijal za njihove studentske klijente. Moja ideja je bila jednostavna: svaki put kada student koji je klijent te banke podigne 50 eura sa bankomata – na računu mu se odštampa kod kojim može besplatno downloadovati jednu pjesmu sa iTunes-a! Komplikovano je bilo to što niko od odgovornih direktora u toj banci nikada u životu nije koristio iPod a pogotovo nikada nije čuo za iTunes. Elem u sljedećih 2 mjeseca ja sam kupio 10 iPod-ova, instalirao iTunes na 10 laptopova raznih direktora te banke i dao svakome od njih po 20 kodova za pjesme na iTunes-u i onda proveo mnogo sati objašnjavajući kako sistem radi i zašto njihovi mladi klijenti baš ovo vole da rade. Svima se sistem jako dopao i onda je došlo vreme da se nazove Apple i dogovori sastanak.

Bahatost Apple-a je bila evidentna od samog početka. Iako sam ja smislio promo-akciju, doveo klijenta, uložio pare da objasnim banci da je ovo dobra ideja – prisutni Apple menadžer je mene ignorisao sve vreme tokom prvog sastanka. Drugi sastanak je zakazan ali je Apple insistirao da ja ne budem pozvan. Ana je očigledno gledala dovoljno vestern filmova da zna da nikada ne ide sama protiv grupe kauboja i ja sam se na njeno insistiranje našao na tom drugom sastanku. Već sam počeo da bivam iziritiran i tražio sam odgovor na pitanje koliko je komplikovano kupiti listu od 50 hiljada kodova? Kod Microsoft-a se ovakav posao završava za 30 minuta – i ostatak vremena mozemo igrati HALO 2 na jednom od izloženih Xbox-ova prekoputa recepcije.

Malo po malo postalo mi je jasno da u ovom cijelom poslu neće biti mjesta za mene i da Apple dive neće biti zadovoljne dok me ne izbace iz igre.

E sad ja sam razuman čovjek koji voli holandski način rada – inteligentan pristup i međusobno poštovanje. Ali ja sam takođe i Bosanac koji ima inat u krvi.

I kad Apple neće da ja profitiram od ovog posla – onda ću se pobrinuti da ista sudbina snađe i njih! Tako sam odlučio da ovoga puta napravim svoj sastanak sa marketing direktorima banke i da ne pozovem Apple.

Postoji mnogo taktika da se sahrani neki business-deal. Ali FUD princip je moj favorit. Fear (Strah), Uncertainty (Nesigurnost), Doubt (Dvoumljenje). Sat i 10 minuta kasnije su se sa lica svih prisutnih direktora marketinga banke sve tri gorepomenute emocije mogle jasno pročitati. Naravno, meni nije bilo dovoljno da se pobrinem da ovaj projekat se nikada ne desi. Ne, moj cilj je bio da ova banka nikada više ne napravi bilo kakav drugi posao sa kaubojima iz Kupertina, i to mi je pošlo za rukom. Dakle, kada se iskombinuju bosanski inat sa holandskom efikansnošću rezultati nikada ne izostaju!

Mission accomplished!

Sve u svemu – ovo je bio veoma poučan događaj: Apple je mene naučio o svojoj ogromnoj aroganciji i bahatosti, a ja sam Apple naučio da bosanski inat može biti još veći.

Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys

Deo naslova je pod navodnicama jer je to pomodni termin koji spopada ekonomiju kao: „New Normal“. Reč je, najuprošćenije, o tome da mnoštvo ekonomista koji nešto znače smatra da je došao kraj opsesiji rastom, što argumentuju prognozama banaka o izlasku iz krize uz rast od oko 1 odsto u 2014. godini. Naravno, banke time plaše ljude uz tvrdnju da EU svojim merama sputava finansijsku sferu, inače bi rast i dobrobit mogli biti znatno veći. Kao primer „dobre“ politike navode se prognoze rasta u SAD od 2,3 odsto. To jeste više nego duplo, ali ne unosi neobuzdani optimizam. Štaviše, Lari Samers (Larry Summers), bivši ministar finansija i ekonomista od ugleda, skovao je termin „New Normal“ za trajno nizak rast koji navodno, uz prestruktuiranje društvenih odnosa, predstavlja izlazak iz krize.

Često citirani Ekonomski institut iz Kila, takođe predviđa da će skroman rast biti dugotrajan. Na američki rast senku baca namera taperinga – reduciranja monetarnog stimulisanja putem bagatelnih kamata. Dve najveće centralne banke, FED u Americi i ECB u Evropskoj uniji, zaista obuzdavaju spekulantsku (liberalnu) aktivnost poslovnih banaka. Na spekulacije podseća i Skorsezeov film „Vuk sa Volstrita“ sa Leonardom Di Kaprijem kao brokerom koji obrće fiktivne milijade da bi vrlo realno završio u zatvoru.

Gospodari univerzuma

U tom odličnom i mučnom filmu, kako tvrde novinari koji su ga već videli, nada se očituje u hapšenju špekulanta-prototipa, što je kraj jedne ere, a ne samo jednog brokera. Realnost, po običaju, nadrasta optimističnu maštu scenariste, pa se tako poslednjih dana protekle godine desilo da je fond Marathon Asset Management sudskom odlukom postao vlasnik gradića Skotia severno od San Franciska (sa istina samo oko hiljadu stanovnika) i stavio na javnu dražbu sve gradske posede od većnice do muzeja. Čemu to vodi, ako postane pravilo, tek treba videti. Dakle tendencije anomalnog finansijskog ponašanja (i prekomerno zaduživanje i prekomerno poverilačko pravo) počinju da ulivaju strah.

Najsvežiji podaci govore da su prokaženi hedž (hedge) fondovi zabeležili pad 2008. godine, ali da su već 2010. sve nadoknadili i krenuli dalje da rastu, da bi u 2012. godini dostigli rekordni iznos od 2.510 milijardi dolara, odnosno za 652 milijarde više nego pre krize. Šta to u praksi znači objavio je The Economist ovih dana, posvećujući i naslovnu stranu fondu Blackrock koji operiše sumom od preko 15.000 milijardi[1], što je približno iznosu dugova SAD, odnosno mnogo više nego što su dugovi tzv. PIGS (Portugal, Italija, Grčka, Španija) zajedno! Tajm (Time), ne bez sarkazma, piše o Karl Ikanu (Carl Icahn), 18. najbogatijem čoveku na svetu (20 milijardi dolara), koji pokreće akciju protiv Apple kompanije sve kao brinući se za male akcionare, a prećutkujući svojih 2 milijarde uloženih u tu kompaniju. Naime, Apple poseduje na sopstvenom računu oko 150 milijadri dolara umesto da ih deli akcionarima. Uspe li u borbi za „prava malih akcionara“ Ikan će, kako piše, uspeti skoro da udvostruči svoj ulog. Navodim ovo samo kao argument da se suštinski ništa nije promenilo, uprkos krizi i opštoj povici na krivce za nju.

Za razliku od kapitala koji ne odgovara nikome, državnici bar pred izbore moraju da se dodvoravaju građanima. „Levičar“ Ruso (Jean Jacques Rousseau) je pre ravno tri veka ismevao englesku demokratiju tvrdeći da ona postoji samo svake četvrte godine, kada se izlazi na glasanje, a da ostalo vreme građani žive nešto bolje od robova. Ni danas to nije daleko od istine, samo što se odnosi na veći deo sveta.

Tržište i država

Naveo bih jedan drastičan primer preduzetnosti. Takozvano TLP (trade life policy) tržište, u žargonu „Akcije na smrt“ (Death bonds) je 2012. godine povećalo obim za 8 odsto sa tendencijom daljeg rasta. Reč je o trgovini životnim osiguranjem. Neki beskrupulozan diler u Britaniji otkrio je osamdesetih godina da brojni bolesnici od AIDS-a poseduju polise životnog osiguranja čije korišćenje nemaju šanse da dožive. Otkupljivao ih je za bagatelu i od njih napravio „berzanski proizvod“ koji je prodavao dalje. Ko kupi te polise ima jedini interes – da nosilac osiguranja što pre umre, jer time posednik njegove polise stiče veći profit. Posao je u Americi procvetao te ima svoje lobiste u parlamentu, koji su nekim čudom svi listom republikanski liberali. Danas se trguje polisama ne samo zaraženih AIDS-om nego i naglo osiromašenih pripadnika srednje klase, pa čak i polisama vojnika koji u Iraku i na drugim ratištima sveta svojim životima donose demokratiju potlačenima – kako je to tvrdio Buš junior. TLP tržište vredi nešto više od 160 milijardi dolara! Biznis nema smisla za etiku i moral. Država, koja bi mogla biti socijalni korektiv, tu nema ingerencije, jer bi bilo kakvim mešanjem kršila osnovne i opštevažeće principe liberalizma.

Oni kojima se takve stvari ne sviđaju reći će da podatke navodim tendenciozno – i jeste. Ali podaci nisu izmišljeni, nego iz javnih izvora koje niko ne spori. Oni koji tržište smatraju „svetom kravom“ zaboravljaju da i svete krave za sobom ostavljaju balegu. Ne bih dokazivao da je tržište neminovno, jer kao „crno“ postoji čak i tamo gde je zabranjeno. Citirao bih Vinćenca Ruđera[2] (Vincenzo Ruggiero), odnosno njegovu knjigu „Kriminali ekonomije“. Ruđero počinje onim što neoliberali prećutkuju kod klasika kada dokazuju svemoć tržišta i zloduh države: „Politička ekonomija prema Adamu Smitu (Bogatstvo naroda) ima dva cilja: prvo da garantuje zajedničku (kolektivnu) dobrobit; drugo da obezbedi državi izvore potrebne za funkcionisanje javnih službi“. Uspešne teorije su kao Biblija, svako u njima nađe nešto što je po njegovom ukusu. Prošla godina je inače prepuna knjiga koje još nisam imao prilike da pročitam, ali prema prikazima u stručnim časopisima, one se hrvu sa ekstremnim liberalizmom, tražeći razumni odgovor na ekonomsku i socijalnu tragediju u koju je ekstremno shvatanje pohlepe kao „pogonske snage napretka“ uvuklo svet.

Greta Kripner (Krippner) u „Kapitalizovanju krize“ (Capitalizing on Crisis – Harvard UP) tvrdi: „Nisu tržišta ta koja su iznutra osvojila države, nego su države uvele konkurentski model preduzeća u sve socijalne dinamike. S jedne strane je individualni subjekt postao ’humani kapital’, a sa druge države međusobno konkurišu kako bi privukle investicije multinacionalnih kompanija obarajući nivo nadnica i socijalne sigurnosti“. Zemlje koje su platile najveću cenu te orijentacije obrele su se sa još većim kamarama dugova nego što su ih imale pri izbijanju krize[3]. Međutim „postoji limit posle kojega makaze sve većeg bogatstva i sve većeg siromaštva pucaju i time se raspada socijalni konsenzus“. Američki ekonomista Tajler Kouen (Teyler Cowen) u knjizi „Srednji su gotovi“ (Everage is Over), sem što analizira udeo kompjuterizacije u propadanju srednje klase – 6 od 10 izgubljenih radnih mesta uzrokovano je upotrebom kompjutera i interneta – konstatuje da bi današnji rast nezaposlenosti i pad standarda srednje klase pre pet decenija izazvao burne socijalne reakcije. Aktuelni stepen tolerancije saznaće se jedino kada bude eksplodirala socijalna ravnoteža.

Cena eksperimenta

Naleteo sam na podatak da su tokom krize (koja u Italiji još nije prebrođena, iako političari kao njen kraj slave podatak da je u decembru stopa rasta iznosila 0,01 procenat, dakle nije negativna po prvi put u šest godina) italijanske porodice pretrpele smanjenje prihoda, u odnosu na trend pre krize, za 520 milijardi evra. To me je navelo da potražim i procene širih razmera. Ustanovio sam jedino da većina autora tvrdnje o stradanju srednje klase zasniva na jednoj istoj studiji. Reč je o „Velika recesija, izgubljeni dohodak“ (Great Recession, output loss), studiji rađenoj za FED, Dalas, a odnosi se na razdoblje 2007-2009, dakle od početka do kraja krize u SAD. Izgubljeni dohodak krize procenjen je na ukupno 6 do 14 hiljada milijardi, a ako se pak uporedi sa društvenim bogatstvom i potrošnjom, onda se iznos penje na 15 do 30 hiljada milijardi, pri čemu je država krah gasila sa ukupno 13 hiljada milijardi dolara. Prema ovoj analizi, domaćinstva su izgubila 12,7 hiljada milijardi, poslovni sektor je izgubio 1,6 hiljada milijardi, dok je finansijski sektor 2007. počeo da gubi, da bi već u sledećoj godini, zahvaljujući državnim intervencijama zaradio 1,6 hiljada milijardi dolara! Suma koju su izgubili američki građani je 330 puta veća nego što je BDP Srbije (38,5 milijardi dolara) – koliko da se snađemo u astronomskim ciframa.

Kako je berklijevac Robert Rajh (Reich) ustanovio, 70 odsto BDP u SAD proističe iz potrošnje srednje klase. Kako u seriji reportaža navodi New York Times, u Njujorku, gde živi oko 400.000 milionera postoji i 22.000 dece bez krova nad glavom. Znajući da se kod nas razmišlja u amplitudama, te da ne bih bio optužen da zastupam antiameričku propagandu, navešću da u Moskvi živi 101.200 milionera i 156.000 dece bez krova nad glavom (27 odsto te dece „lepkari“). Ovo koliko da se uoči da nisam ni prorus. Bilo kakva matematička ekvidistanca je blago rečeno besmislena. Umalo da u ovim brojkama zaboravimo da deca bez krova podjednako pate bilo gde u svetu.

U skladu sa dugom i jakom američkom tradicijom dobrotvorstva, Facebook miljarder Cukerberg (Zuckerberg) je ovih dana fondu za zbrinjavanje sirotinje u Silikonskoj dolini poklonio milijardu dolara. Uz sve bogatiju skupinu ljudi na planeti, paralelno raste masa sirotinje. Bespoštedna borba za uspeh izbacuje iz igre već isceđene i one koji ne uspevaju ni da se kvalifikuju za nju. Uz plemenit gest „Mark-a Z“, ide i probogataška ekonomska „trickle down“ teorija o „prirodnom prelivanju“ od bogatih prema sirotinji, te da valja tako, a ne državnom politikom rešavati probleme socijalne nejednakosti. Fondacija Melinde i Bil Gejtsa, osnovana je 1997. godine i vredna je 30 milijardi. Njoj je 2010. pristupio Voren Bafet, drugi najbogatiji čovek, sa svojih 8 milijardi dolara za pomoć siromašnima u svetu. To je beskrajne hvale vredan i verovatno efikasan način pomaganja, ali je to ipak samo filantropija. Istina, operativno je taj iznos osetno manji od nominalnog[4] no svejedno je reč o velikom novcu. Sve to ipak ostaje vrsta milostinje, a ne način borbe protiv siromaštva u svetu. Pogotovo ne kao opravdanje za sve dublji socijalni jaz koji opštevažeći principi danas nameću.

Budućnost ili utopija?

Sociolog, konsultant i kolumnista Biznisa i finansija, Miroslav Ružica, u kondenzovanom pregledu razumnih tendencija revizije opsesije stopom rasta, pored ostaloga piše: „Radikalizuju se kritike da ovaj fetiš indikator (stopa ekonomskog rasta – M.M.) prikriva probleme globalne i nacionalne distribucije, nejednakosti, društvene moći i kvaliteta života. Tvrdi se, da bi bio legitiman, on mora da uključi i indikatore kao što su održivost, socijalni progres i pravičnost, ekskluzija i pokazatelji ’ljudskog blagostanja’. Tako nobelovac Akerlof naglašava da ga formalni rast kao indikator jedva zanima u poređenju sa rastom zaposlenosti. Novije studije jasno pokazuju: više materijalnog bogatstva ne vodi automatski ka zadovoljnijim društvima, dok istraživanja naglašavaju da građani značaj daju nematerijalnom blagostanju, redistribuciji, prirodnoj okolini i participaciji“.

Na samo jednom indikatoru zrelom za reviziju uočljive su aktuelne težnje menjanja ekonomije i društvenih odnosa koje kao New Normal zdušno zagovara pomenuti Lari Samers, ali i Pol Krugman, Jozef Stiglic, Amartija Sen, Robert Gordon, Tajler Kouen i niz drugih ekonomista.

Obuzdavanje fetiša rasta uz redistribuciju i odnosi se prevashodno na razvijeni deo zemalja, dok bi upravo zbog globalnog socijalnog progresa preostale dve trećine čovečanstva na putu razvoja, valjalo sistematski pomagati kako bi prevladala održivost bez eksplozivnih naboja. Fundamentalistička opsesija beskrupuloznog napredovanja po svaku cenu, za sada u raspravama koje su indikator nezadovoljstva, ustupa mesto ekonomiji koja razvoj vidi kompleksnije, održivije, ravnopravnije, a ne samo sa jednim ciljem – pukim bogaćenjem po svaku cenu. Aktuelni model koji traje duže nego panika neoliberalizma, doveo je, kako tvrdi Samers, do raspodele u kojoj jedan odsto otima najveći deo stvorene vrednosti. Od rata (Drugog svetskog) do 1973. godine, američke porodice su udvostručile svoj dohodak, u sledeće tri decenije porast je samo 22 odsto, a u poslednjoj deceniji dohodak je čak smanjen. Bogati akumuliraju previše, a troše malo što je ekonomski neracionalno. Trošenje zamenjuju pretvaranjem finansija u hazard, koji je destruktivan po opšte interese.

Optimisti navode da je prva velika kriza iznedrila Kejnza, te da će analogno tome i ova sadašnja naći svog velikana čije će ideje pokrenuti društvo i ekonomiju na opštu korist. Meni to liči na ono Slobino da će sankcije propasti, jer će probuditi ogromne sposobnosti srpskog naroda. Rezultat znamo. Vratio bih se na New Normal – profesor Ružica završava svoj tekst pitanjem: „Da li sve to zvuči utopijski? Potvrdni odgovor nameće aktuelni napad na Francusku. Dakle ne na pojedinca, na neku frakciju, nego na jednu od vodećih država sveta. U najnovijem broju Newsweek blati Francusku kao zaostalu zemlju bez budućnosti u kojoj pola litre mleka košta 3 evra, gde svi plaćaju 75 odsto poreza, a pre njega su slično radili CNN Money i drugi. Još 10. novembra Pol Krugman je objavio komentar sa naslovom „Komplot protiv Francuske“ dokazujući činjenicama neistine na kojima se zasnivaju ovi napadi. Razlog je odluka Francuske da maksimalno oporezuje bogataše i pokazivanjem da ne postoje nedodirljivi ako postoji politička volja. To mora biti iskorenjeno jer može da zarazi druge. Makaze bogatstva i siromaštva se i dalje šire, ali još nije došao trenutak da se raspadnu i da svaki njihov deo postane bodež uperen u protivnika. Kao što se da zapaziti ne verujem u evoluciju bogataša. Možda grešim. Ko je, recimo, verovao da će se prilično mirnim putem raspasti moćni SSSR i Crvena armija – dok se to nije desilo.“

Opet ono – šta se to nas tiče? Otplate prispelog dela duga i kamate koštaju Srbiju nekih 5.849 miliona dolara godišnje. Što je preko 15 odsto BDP. Da je više mislila na ekonomiju nego na strateška nadigravanja sa susedima i na domaće političke smicalice, najverovatnije je da bi Srbija plaćala bar za četvrtinu manje. Mali korak za svet, ogroman za Srbiju. Ekonomija nije nešto što se voli ili ne voli, nego nešto što se prati sa interesovanjem i interesom.

————————————————-

1. Kapital direktnih klijenata 4.100 milijardi plus 11.000 milijardi koje preko tehnoloških platformi i softvera Blackrock manipuliše uz godišnji rast od 1.000 milijardi. 

2. Vincenzo Ruggiero: I crimini dell’economia, Feltrinelli 2013. Ruđero je profesor ekonomske sociologije i direktor Crime and Conflict Research Center na Middlesex University, London. 

3. Spoljni dug Grčke 2007. je iznosio 80 odsto, a do 2012. je udvostručen na 158,9 odsto BDP; Italija je 2007. imala dug od 112 odsto, a 2013. on je iznosio 132 odsto BDP. „Uspešni“ Island je pre krize imao suficit od 6 odsto, do 2011. padao je u dug sve do 130 odsto, da bi ga u 2012. smanjio na 124 odsto BDP. Primetno je da danas niko više ne paniči zbog dugova, pa je čak i Grčka pala u zaborav. 

4. Glavnica Fonda je ukamaćena, odnosno sa njom se igra na berzi, a kamate i prihodi od nje se daju u humane svrhe. 

Milutin Mitrović

Preneseno sa Peščanika 

Da li je vreme da našu opsesiju ekonomskim rastom, kao jedinim i ultimativnim reperom napretka čovečanstva odložimo u ropotarnicu istorije? Dugotrajna globalna kriza zaoštrila je potrebu da se o tržištu i tržišnoj ekonomiji ponovo promisli u jednom širem društvenom kontekstu.  Postojeći fokus na tehnološki razvoj, rast društvenog proizvoda i socijalni inženjering treba da ustupi pred novim razumevanjem prosperiteta i njegovog značenja za ljudski život.

Kako kriza odmiče, a vidljivijeg oporavka nema na horizontu, ikona našeg doba – ekonomski rast – postaje predmet sve ozbiljnije kritike, zalaganja za reviziju, ali i meta prividno paradoksalnih zahteva za njegovo ukidanje.

Rast kao pretnja

Radikalizuju se kritike da ovaj fetiš-indikator prikriva probleme globalne i nacionalne distribucije, nejednakosti, društvene moći i kvaliteta života. Tvrdi se kako, da bi bio legitiman, on mora da uključi i indikatore kao što su održivost, socijalni progres i pravičnost, ekskluziju i pokazatelje ‘ljudskog blagostanja’. Tako, nobelovac Džordž A. Akerlof naglašava da ga formalni rast kao indikator jedva zanima u poređenju sa rastom zaposlenosti.  Uz to, novije studije jasno pokazuju: više materijalnog bogatstva ne vodi automatski ka zadovoljnijim društvima, dok  istraživanjima naglašavaju da građani značaj daju nematerijalnom blagostanju, redistribuciji, prirodnoj okolini i participaciji. To nas dovodi i do druge teze da ključ nije ’koliko ekonomskog rasta,’ već  ’šta treba da raste’, te da li  ekonomski rast unapređuje ili ugrožava kvalitet života ljudi. Manje, dakle, brinuti da li je ekonomski rast veći za jedan ili dva procenta, a više se pitati da li je on neophodan, pravedan, bezopasan ili štetan.

Ovaj pristup se naziva ‘održivi razvoj’ i fokusira se na klimatske promene koje, uz energiju, iscrpljivanje resursa i preterani konzumerizam postaju ozbiljan izazov. Suočavanja sa njima uključuju pomirenje ideja društvene pravde sa ekološkom održivošću, kao i uvođenje post-materijalne agende. Time koncept održivosti, koji se temelji na ekološkim ograničenjima, postaje važan okvir orijentacije. Ekonomska održivost se razume kao napor da buduće generacije naslede više dobara nego dugova; socijalna održivost znači da potomci imaju veće životne izglede nego mi danas; ekološka održivost uključuje da buduće generacije razviju kreativan umesto destruktivnog odnosa prema prirodi. Zato  i postaje važno da li upotreba fosilnih goriva treba da raste ili opada, kao i šta znači ’zeleni ekonomski rast’. Ili,  štogod da ograničava klimatske promene treba dopustiti da raste, a posebno kada su u pitanju dugoročni i održivi procesi.

Svesno uzdržavanje

Dolazi, međutim, i do radikalizacije. Dokazuje se i da je ekološki održivi ekonomski rast  neostvariv, posebno u globalnim okvirima. Iako dolazi do relativnog smanjenja korišćenja energije i minerala, kontinuirani ekonomski rast dovodi do njihovog apsolutnog porasta (tzv. Jevonsov paradoks). Ukoliko ne dođe do radikalnog zaokreta, planeta je u opasnosti i nejednakosti postaju endemske, a urušavanje poretka stvari sasvim moguće. Neodržive su i rastuće nejednakosti kada neka domaćinstva troše drastično više nego što im je potrebno, dok druga jedva sastavljaju kraj s krajem. S druge strane, ako bi zemlje u razvoju ostvarile OECD nivo BNP-a u 2050, to bi impliciralo 15 puta veću svetsku ekonomiju nego što je danas, i vodilo u ekološku katastrofu.

Novi odgovor je ‘održivi de-growth/decroissance pokret,’ začet poodavno u Francuskoj a naglo oživljen i internacionalizovan u poslednje tri godine. Teško prevodivi, oba izraza znače ‘smanjivanja rasta’.  Zagovara radikalno smanjivanje proizvodnje i potrošnje. Dva su osnovna načela: 1) ekonomska aktivnost ne sme da ugrozi kapacitete biosfere (energija, minerali, globalno zagrevanje, zagadjenje), i 2) ekonomska aktivnost mora da uvećava blagostanje ljudi i njihov kvalitet života. Ono prvo podrazumeva da degrowth radikalizuje koncept održivosti. Ono drugo je nastojanje da se ukaže na psihološke terete i društvene nepravde savremenog obrasca ekonomskog rasta. Jednom rečju, zagovara se opadanje centralnosti ekonomije u našim životima i društvima.

Ukratko, degrowth/decroissance pokret zagovara smanjivanje proizvodnje i potrošnje, ali tako da uvećava ljudsko blagostanje, unapredjuje eko-okolnosti i planetarnu društvenu jednakost. Naznačuje budućnost u kojoj će društvo živeti u skladu sa ekološkim mogućnostima, sa otvorenom i lokalizovanom privredom i resursima pravedno distribuiranim kroz nove forme demokratskih institucija. Institucije, naime, ne služe samo za pravednu raspodelu resursa već i za podsticanje kapaciteta i delovanje ljudi. Takva društva neće više morati da ‘rastu ili umru’. Današnja ‘efikasnost’ biće zamenjena ‘dovoljnošću’. Inovacije se neće fokusirati na tehnološki razvoj zbog njega samog već na socijalne i tehničke aranžmane za ‘socijabilnost i umerenost’. Ovakav radikalizam nekima deluje zastrašujuće jer naslućuje trajno moguću recesiju i oskudicu. Zato se i predlaže dug tranzicioni period. U to bi spadalo i stvaranje novog indeksa ekonomskog uspeha (SED). Ovaj bi uključio Gini koeficijent (pokazatelj nejednakosti), per capita upotrebu energije, granične stope zagađenja, obrazovne indikatore i slično. SED bi bio publikovan paralelno sa BNP indeksom i išlo bi se na stvaranje novog SED/BNP hibrida.

TINA i alternative

Degrowth je očito eksplozivna reč i provokativni slogan, ali se iza nje stvara novi i intelektualni pokret na Zapadu. Njegovo insistiranje na relokaciji ekonomije i njenim alternativnim oblicima povlači za sobom dalekosežne posledice. Neke procene navode da bi visoko razvijene ekonomije morale da smanje svoj obim i do 30%, kako bi omogućile zemljama u razvoju priključak, ali da to ne ugrozi ekološke okvire. To implicira i da nema investicija u nove kapacitete, već samo u zamenu starih.  Uz to, zaposlenost bi bila ugrožena pa bi radikalno skraćivanje radnog vremena bilo neophodno, kao i nova definicija rada, koja bi uključila i neplaćeni a dobrovoljni rad, brigu za druge i razne besplatne usluge. Iz ovoga je proizašla inicijativa za Bezuslovni autonomni dohodak (UAA) koji bi primali svi građani – radili ili ne – ali i Opšte prihvatljivi maksimalni dohodak (AMI) da se ograniče nejednakosti. Najavljuje se i potreba za ’dobrovoljnim pojednostavljivanjem’ u svakodnevnom životu građana, dakle odricanje od luksuza, štednja i umerenost (izolacija zgrada i uvođenje termostata, uzdržavanje od vožnje automobila, godišnji odmor kod kuće). Važni su i alternativni oblici ekonomije (kućna bašta i ’zelena poljoprivreda,’ kooperacije i lokalne mreže i razmena izvan formalnog tržišta). Krucijalni su i eksperimenti kao italijanski ’slow city’ ili ’tranzicioni gradovi’, ili ’kolektivno stanovanje’. Američka fondacija Democracy Collaborative okuplja i podstiče niz lokalnih inicijativa, kao što su ‘korporacije za lokalni razvoj’, potom ‘fondovi za komunalno zemljište’, ili ‘lokalne finansijske institucije za razvoj’. One su u Americi u  vlasništvu zaposlenih i bujaju svakodnevno, pa se ceni da ih je oko 11.000 i da zapošljavaju oko 10.000.000 radnika. Smisao ovih i sličnih lokalnih inicijativa je gradnja i očuvanje zajedničkih resursa. Tako i novi ‘pre-distribution’ koncept naglašava prioritet ulaganja u razvoj dece, školovanja i razvoj interesovanja i talenata. U takvom  kontekstu pravo na hranu, vodu, transport, školovanje i zdravstvo jesu opšte dobro dostupno svima…

Da li sve ovo zvuči utopijski? Kako, kada i gde će početi zamišljanje “projekta budućnosti” ili “dobrog društva”?  Nije li vreme za hrabrost da se počne razmišljati o alternativama, eksperimentima i kooperativnom delanju? Opasno je i neproduktivno u nedogled čekati na ‘veliki korak napred’, a da TINA (There is no alternative) – zapravo koorporativni kapitalizam – i dalje opstaje kao trajni okvir.

Piše: Miroslav Ružica iz edicije Biznis TOP 2012-2013

Kako je tema ovog teksta odnos SAD i Irana to valja preskočiti milenijume iranske istorije sve do 1856. godine, kada su između Irana i SAD uspostavljeni diplomatski odnosi. Amerika je sve do 1909. godine bila uglavnom nezainteresovana za to područje, sve dok na strani iranskih pobunjenika u tzv. Ustavnoj revoluciji nije poginuo jedan Jenki. Americi se mora priznati da revnosno štiti svoje građane, naročito ako iza toga nazre i neki profit. Profit i ulazak u carstvo rastućeg značaja nafte, Amerikancima su na poslužavniku doneli sami Iranci. Tavoreći pod vlašću Britanije i Rusije poverovali su da bi Amerika mogla biti „Treća sila“ koja će ih osloboditi. Te stvari se ne rešavaju brzo, pogotovo ne na azijskom kontinetu, pa je valjalo čekati da na presto dođe šah Reza Pahlavi – prosvećeni monarh, koji se bez ustezanja bacio u naručje Amerikancima. Bez njih teško da bi ikada uspeo u svojoj želji da modernizuje zemlju koju su i Brtitanci i Rusi tretirali kao svoju koloniju. Amerikanci su bukvalno napisali ustav te nove prosvećene monarhije.

Kako je rasla tražnja i cena nafte tako je Iran postajao sve značajniji. Britansko-iranska kompanija AIOC je bila gazda u toj zemlji – najbolje se vidi po tome što je učešće u eksploataciji deljeno u srazmeri od 85 odsto kompaniji i samo 15 odsto iranskoj državi. Iranski predsednik vlade, Mohamad Mosadek (1951 – 53. godine), rešen da stane na put tom izrabljivanju, doneo je odluku o nacionalizaciji naftne industrije. Odluka je dočekana burnim nacionalnim konsenzusom, ali je istovremeno značila i kraj Mosadekove vlasti. Američka CIA, uz podršku britanske obaveštajne službe organizovala je udar u kojem je, tako se CIA hvalila, za samo 30.000 dolara investicija u korumpiranje vlasti uspela da sprovede akciju „Ajax“ i da smakne Mosadeka. Tek kad je sve završeno, Britanija je shvatila kako je Amerika „kolateralno“ preuzela vodeću ulogu u Iranu. Šah, koji je bio izbegao u Italiju, slavodobitno se vratio, a demonstranti su ga, sa sve Sorajom i belim Rolls Royce-om, na rukama odneli od aerodroma do dvora.

Siromašni Iran je dobio u to vreme značajnu američku pomoć od 1,2 milijarde dolara za rekonstrukciju. Od tada pa do 1970. godine počinje značajan ekonomski rast. Šah Reza Pahlavi se požalio američkom državnom sekretaru Henriju Kisindžeru kako bi rado kupio američko oružje ali nema novaca. Savet je bio krajnje jednostavan – podignite cenu nafte. Na toj ideji je nikao kartel naftaša OPEC (Organisation of Petroleum Exporting Countries), jer Iran ni slučajno ne bi mogao sam da sprovede dizanje cena. Amerika je profitirala dvostruko. Prvo je stekla dominantno mesto i u Iranu, te podizanjem svetske cene nafte ućarila i sama kao značajan naftaš.

Ponašajući se znatno perfidnije od Britanaca, ali ne manje otimački, Amerika je počela da biva sve omraženija zajedno sa svojim pulenom šahom Pahlavijem. Na talasu antiamerikanizma i omraze prema dinastiji je 1979. godine izbila nova revolucija, predvođena verskim poglavarom Homeinijem. To doba briljantno je opisano u romanu „Džamijska kuća“ Kadera Abdolaha koja je prevedena na preko dvadeset jezika (kod nas u izdanju Derete). Završilo se uništavanjem ekonomije i ratom sa Irakom. Taj rat (1980-88) je ostao zapamćen kao najveći sukob u drugoj polovini dvadesetog veka i neobuzdani dvoboj njihovih propagandnih službi. Njujork Tajms je sabrao broj mrtvih prema izveštajima u tamošnjoj štampi, pa je ispalo da je pobijeno više ljudi nego što obe države imaju stanovnika. Kontra udar agresivnoj politici bila je ekonomska blokada. Nemajući dovoljno domaćih rafinerijskih kapaciteta, Iran, jedan od najvećih svetskih naftaša, bio je prinuđen da jedno vreme po paklenim cenama uvozi švercovane naftne derivate.

Pod Ahmadinedžadom (izabran 2005. godine) paranoja je dobila svoj nuklearni oreol. Potpirivana veštom propagandom Izraela, postala je pretnja celom čovečanstvu. Uprkos nepojmljivom potencijalnom bogatstvu – drugi po rezervama gasa posle Rusije i peti o rezervama nafte, odnosno četvrti u svetu po energetskom zbiru – ekvivalentu nafte – Iran se našao u situaciji da pola veka živi u ekonomskom kolapsu. Da Kina, Indija i Pakistan nisu odbili da se pridruže sankcijama stanje bi bilo još tragičnije.

Američki predsednik Obama je maja 2013. predložio skidanje sankcija Iranu, izuzev za strateške i vojne tehnologije. U avgustu iste godine za predsednika Irana izabran je razumni Hasan Rohani, sveštenik daleko posvećeniji politici. Ne treba zaboraviti da je Iran još uvek teokratska država i da će proći još dosta vremena dok se vrati na laičku političku elitu. No, proces je pokrenut i ako ga ne uguše odmah, svi su izgledi da će osećaj osvajanja slobode dovesti do daljih demokratskih promena i reformi. Po prvi put u svojoj istoriji Islamska republika Iran potpisala je 23. novembra jedan ugovor sa SAD. Reč je o skupu u Ženevi i Grupi 5+1 – SAD, Rusija, Kina, Francuska, Britanija plus Nemačka, na kojem je delegacija Irana prihvatila ograničenje i rigoroznu kontrolu njenog nuklearnog programa. To je potez novog predsednika Irana, Rohanija, koji pokušava da pridobije poverenje međunarodne zajednice. Dakako, reakcije nisu unisone. Izrael, Saudijska Arabija i američka desnica optužuju Iran da još jednom pokušava da izigra ceo svet. No to su nedvosmisleni gubitnici ako politika mira i saradnje počne da funkcioniše. OPEC podrhtava od straha da će nafta iz Irana, ako počne da teče, oboriti svetske cene, a time i njihove prihode. Vali Reza Naser, predsednik Džon Hopkins Univerziteta u Vašingtonu, Amerikanac iranskog porekla komentariše: „Iran i njegovi odnosi sa Zapadnim svetom stupili su na novi put… Ovaj, kao i svi drugi ugovori uvek može biti raskinut uz nepredvidive konsekvence, ali Ženeva ostaje prvi, veoma važan korak u uspostavljanju poverenja i promovisanja demokratije nakon 35 godina neprijateljstva.“

Malo ko govori kakav pakao protivnika treba predsednik Rohani da izdrži na domaćem tlu. Za preko pola veka vladavine ajatolaha stasale su generacije koje se čak bukvalno boje dojučerašnjih „đavola“ sa kojima se valja sprijateljiti. Udarni deo tih generacija su pripadnici revolucionarne garde koja oružjem i silom upravlja odbranom, i privredom, i svim u zemlji. Bilo kakva promena znači njihov gubitak vlasti, na šta neće lako pristati. Najznačajnija uloga u promenama pripada iranskoj dijaspori. Preko 1,3 miliona Iranaca živi širom sveta, a ponajviše u SAD. To su velikim delom najuspešniji građani Irana koji su pobegli pred nasiljem ajatolaha. Računa se da poseduju vrlo visoko obrazovanje, uticajne pozicije i bogatstvo od oko hiljadu i tristotine milijardi dolara. Spadaju među najjače svetske investitore sa oko 300 milijardi investiranih u privrede SAD, Kine i Evrope. Samo u Dubaiju se računa da investitori poreklom Iranci drže oko 200 milijardi dolara. Njihova materijalna moć daje im politički značaj i moguće poverenje sunarodnika. Oni mogu postati most između snažne verske politike i nimalo ugodnog svetskog finansijskog kapitala. Amerika će sasvim sigurno postati jedan od najznačajnih iranskih ekonomskih partnera, ali teško da će se ikada otresti omraze koju je zaslužila.

Ukupna trgovinska razmena između Irana i SAD u 2012. godini iznosila je svega 251 milijardu dolara. Uprkos delimičnom skidanju sankcija, ove godine je za prvih devet meseci razmena bila 230,8 milijardi izvoza (nafta, dakako) – i samo 2,2 milijarde uvoza. Toliko desetak Iranaca iz dijaspore obrće u svojim poslovima. Posle američkog naftnog embarga 2006. godine eksploatacija nafte je umanjena za 40 odsto, no i tako umanjena iznosila je 2,2 miliona barela dnevno; kada se embargu pridružila i Evropa, dnevna proizvodnja pala je na prosek od 750 hiljada barela dnevno. To je praktično značilo gubitak prihoda od oko 50 milijardi dolara godišnje, odnosno topljenje valutnih rezervi koje sada nisu dovoljne ni za pokriće uvoza za šest meseci. Ako se tome doda da je suluda monetarana spekulacija isterala kurs na preko 14.600 riala za 1 dolar, te da je inflacija dostigla stopu od 27 odsto, jasno je zašto Iranci kažu da su prinudno postali vegetarijanci. Pogled na takvo stanje iranske ekonomije jasno pokazuje zašto je moralo doći do politike zaokreta. Revolucija je počela intenzivno da jede svoju decu.

Predsednik Rohani i njegova politika su jedini mogući izbor. On vrlo dobro zna da će njegova zemlja morati još dugo da plaća posledice verskog izolacionalizma, pretnje i suprotstavljanja čitavom razvijenom svetu, no zna takođe da mu je bolje da to plaća naftom koja je ispod zemlje nego tragičnim zakopavanjem stanovnika pod zemlju. Iranske statistike navode da ima 85 hiljada bolesnih od raka, 45 hiljada hemofiličara, 23 hiljade zaraženih AIDS-om; da bi se oni lečili potrebno je da država ima što veće prihode da bi imala pristup efikasnim lekovima. Samo se mirnim putem i saradnjom sa razvijenim delom sveta može to postići. Sukob tvrde struje u Iranu i beskrupuloznog pritiska razvijenog sveta, odlučnog da izoluje radikalne snage i gleda kako zajedno sa njima propada i normalan svet, morao je da prestane. Iran ajatolaha, to nikada nijedna strana neće javno reći, poražen je i uništen. Izvući će se zahvaljujući naftnom bogatstvu koje je mirovalo pod zemljom dok su se ratne igre igrale na površini.

Obnova Irana mogla bi da bude ključni impuls opštem mlohavom izlazu iz krize, jer je u pitanju dramatično unazađena zemlja, ali u stanju da svoj oporavak finansira naftom koje ima u izobilju.
(Ovaj tekst je iz novog broja koji bi trebalo da izađe u drugoj polovini decembra)

Milutin Mitrović