Slajder

Glavni akteri ove priče su jedna srednja škola i nekoliko poslodavaca, koji su zajedno pobedili srpsku apatiju i mladim ljudima pružili perspektivu. Zato sada najmlađe junake ove priče, učenike koji su upisali do nedavno nepopularne tehničke profile, odmah po diplomiranju čeka posao.

„Kada dunu vetrovi promena, neko gradi zid, a neko vetrenjače“. Ovako Slavko Đokić, direktor Tehničke škole u Požegi, u najkraćem objašnjava uspeh ove obrazovne ustanove u modernizaciji obrazovnih profila uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i u saradnji sa lokalnim preduzećima Zlatiborskog okruga. Učenici se obrazuju za različite profile, od poslovnog administratora do turističkog tehničara, ali je rukovodstvo škole procenilo da najveći potencijal za zapošljavanje imaju profili iz mašinske struke. Stoga je doneta odluka da se četvorogodišnji obrazovni profil tehničar za kompjutersko upravljanje prilagodi potrebama preduzeća Inmold, a sa Livnicom Požega i Livnicom Guča pokrene ogledni trogodišnji obrazovni profil livac-kalupar, koji će najboljim učenicima omogućiti da se odmah zaposle.

Nastavnici i direktor škole

„Tako smo deci pružili perspektivu“, kaže Đokić, napominjući da je ona rezultat zajedničkih napora škole, poslodavaca, Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ i lokalne samouprave, uključujući i neophodna finansijska sredstva. „Lokalna samouprava i GIZ su u ovaj projekat uložili po 30.000 evra, Inmold oko 200.000 zajedno sa drugom CNC mašinom koju ćemo uskoro dobiti, a Livnica preko 28.500 evra“. Škola je uvela i evaluaciju rada zaposlenih, nakon koje je od 60 nastavnika njih 10 moralo da poboljša svoja predavanja, kao i predmet „Preduzetništvo“ kao obavezan predmet u trećoj godini šklovanja. Po rečima pedagoga Snežane Stamatović, program je tako koncipiran da učenicima pruža najvažnija početna znanja za pokretanje sopstvenog posla, dok Zoran Jotić, pomoćnik direktora Tehničke škole, smatra da bi on trebalo da bude obavezan u svim srednjim školama. Na taj način, ističe, deca se ohrabruju da upravljaju svojim životom, a ne da zavise od tuđih odluka i očekuju da neko drugi brine o njima.

Nastavnici su tokom priprema za uvođenje profila livac-kalupar prvo kontaktirali lokalna preduzeća da bi saznali kakva znanja i veštine su im potrebni u okviru ove struke. Na osnovu dobijenih odgovora su koncipirali nastavni program, i po dobijanju dozvole nadležnog ministarstva pre tri godine formirali ogledno odeljenje za livce-kalupare, čiji polaznici tokom prve godine na praktičnoj nastavi u firmama provode jedan dan nedeljno, u drugoj dva, a tokom završne godine tri dana. Ovakava srazmera između teorijske i praktične nastave je pokazala odlične rezultate, potvrđuje profesorka mašinstva u ovoj školi, Slavica Totović. Međutim, ispostavilo se i da je neophodno da se propisima omogući fleksibilnije usklađivanje upisne politike sa kretanjima na tržištu, odnosno da se odluke o upisu svake nove generacije donose na osnovu procena koliko je tržište zasićeno određenim profilima, i da li će oni koji se upisuju po završetku školovanja moći i da se zaposle. To trenutno nije slučaj.

Stipendija i posao

Uspostavljanje ravnoteže između obrazovne strategije i promenljive potražnje za radnom snagom na tržištu je jedan od najtežih poslova i u razvijenim zemljama, a ova problematika je posebno delikatna u manjim sredinama. Livnica Požega je postala poznata i u najširoj javnosti zato što je među retkim preduzećima u ovoj industriji koja pozitivno posluju i što je zanimanje pred odumiranjem vratila na listu perspektivnih profesija u Zlatiborskom okrugu. Njen direktor Nikola Šojić, međutim, priznaje da ne mogu sa sigurnošću da projektuju koliko radnih mesta će otvoriti u narednim godinama, usled izuzetno nestabilnih uslova na tržištu. „Mašinska industrija, čiji smo dobavljači, je u veoma lošoj situaciji. U Srbiji je nekada radilo preko 30 livnica, a sada ćemo biti srećni ako ih ostane i pet. Mi izvozimo 90% svoje proizvodnje, prošle godine smo zaposlili 33, a ove 22 nova radnika kojima uredno izmirujemo sve obaveze, što je pravi podvig u uslovima koji su krajnje destimulativni za proizvodnju i izvoz. Ali kada bi država počela da stimuliše izvoz, mogli bismo odmah da zaposlimo još 100 radnika“.

Nikola Šojić

Livnica Požega je prva u zemlji započela drugačiji model saradnje sa jednom srednjom školom, kako bi obezbedila kadrove koji joj zaista odgovaraju. Uvođenje profila livac-kalupar, međutim, nije išlo glatko. Prve godine odziv učenika je bio slab, i pored garancija da će po završetku školovanja dobiti posao. Ali već sledeće godine, kada su budućim učenicima ponuđene i stipendije, Tehnička škola Požega je formirala celo odeljenje i takav trend se nastavio. U Livnici su, takođe, veoma zadovoljni ovakvim odzivom, jer umesto prekvalifikovanih radnika iz srodnih struka, prvi put posle dužeg vremena će dobiti školovane livce, a direktor Šojić je uveren da će interesovanje za ovo zanimanje nastaviti da raste. „Kada krenu ogromna otpuštanja u preduzećima u restrukturiranju i u javnom sektoru, mladi će na teži način shvatiti koliko je bolje školovati se za struku sa izgledom za zaposlenje, nego za zanimanja koja zvuče atraktivno, ali sa kojima se provode godine na evidenciji nezaposlenih“.

U Livnici naglašavaju da su veoma zadovoljni saradnjom sa Tehničkom školom Požega, kao i njenim đacima. Zato će im obezbediti posao, a onima koji žele da nastave školovanje neće tražiti da vrate stipendije. Naprotiv, nastaviće da finansiraju njihovo usavršavanje ali sa obavezom da se posle više škole ili fakulteta zaposle u Livnici Požega. „Siguran sam da će nam se ovo ulaganje isplatiti. Iako interna obuka kadrova koji su iškolovani za srodne mašinske struke traje samo 6 meseci a školovanje livca-kalupara 3 godine, nama će se ulaganja vratiti već sa prvom generacijom kadrova koji su obrazovani prema našim potrebama i za više srodnih poslova“, uveren je Šojić. Njegovo uverenje deli i tehnički direktor Slobodan Lukić. „Tokom trogodišnjeg školovanja, livci-kalupari dobar deo nastave provedu u našim proizvodnim halama, ne kao posmatrači, već kao aktivni učesnici. Kada izađu iz škole, više im rad nije stran“. Lukić ističe da im je veoma važno da đake, pored neophodnih veština u struci, nauče kako da u procesu proizvodnje zaštite i sebe i životnu sredinu.

Studijska putovanja za praktikante

Slično iskustvo ima i preduzeće Inmold, koje od svog osnivanja 2006. kontinuirano beleži rast poslovanja. Kompanija za potrebe domaće i strane industrije proizvodi alate za livenje plastike, industrijske robote koji ih opslužuju i vrši reparaciju oštećenih alata laserskim zavarivanjem. Pošto lokalna ponuda radne snage nije bila odgovarajuća, osnivač preduzeća Goran Janković je odlučio da taj problem reši tako što će u saradnji sa Tehničkom školom omogućiti kvalitetnije obrazovanje tehničara za kompjutersko upravljanje.

Vladan Vesnić, profesor Tehničke škole Požega koji je od početka uključen u ovaj projekat, kaže da Inmold trenutno stipendira najboljih 29 učenika svih godina, koji će posle završetka škole zaposlenje sigurno naći u ovoj kompaniji. „Učenicima koji su u teškoj materijalnoj situaciji je od presudne važnosti to što imaju obezbeđenu stipendiju i što im se rad na praksi u preduzeću plaća od 120 do 150 dinara po satu. To ih je i podstaklo da upišu ovaj profil, jer neki od njih su jedini u porodici koji privređuju i zato se trude da i subotom dolaze u preduzeće na praksu. Pored toga, kompanija je prvu generaciju stipendista, njih 12, u pratnji dva profesora poslala u Austriju i Nemačku, gde su imali priliku da se upoznaju sa najsavremenijim tokovima u ovoj oblasti. Mada je ove godine ekonomska situacija teža, vlasnik preduzeća je ponovo izdvojio sredstva za studijska putovanja praktikanata, što je odluka vredna poštovanja“.

Goran Janković

Janković objašnjava da je ideju da na ovaj način uloži u obrazovanje kadrova koji mu trebaju dobio u razgovorima sa vlasnicima uspešnih malih i srednjih preduzeća, koji su imali isti problem: deficit kvalitetne radne snage. „Na osnovu razvojnog plana poslovanja, shvatio sam da je bolje da ulažem u kvalitetno obrazovanje budućih zaposlenih nego da se bavim „brzinskom“ prekvalifikacijom kadrova iz drugih struka. Radujem se što ćemo uskoro primiti prvih 12 stipendista na posao, koji bi trebalo da zamene kolege kojima je već vreme za penziju“, najavljuje Janković.

Učenici deo praktične nastave pohađaju na mašinama i simulatorima mašina u školskom Centru savremenih tehnologija za obuku učenika, a deo u proizvodnim halama u Inmoldu. „Lično sam se uverio da sistem sa preovlađujućom praktičnom nastavom dobro funkcioniše u firmama iz inostranstva koje su nam kooperanti, od kojih možemo dosta da naučimo. Domaći privrednici bi trebalo da se porede sa kompanijama iz razvijenijih zemalja i da primenjuju njihova rešenja koja su se pokazala kao uspešna. Zato i želim da moji budući zaposleni vide kako se ovaj posao radi u svetu“. Janković je pored studijskih putovanja dvojici najboljih stipendista platio i ekskurziju u Grčku, kako bi naučili da se snalaze i komuniciraju i van poznatog okruženja.

Svi naši sagovornici kažu da zaista rade kao tim i da na taj način pomažu i sebi i sredini u kojoj žive. „Naš put je težak i vremenski zahtevan, ali kada vidimo decu koja imaju perspektivu i poslodavce koji su zadovoljni, sigurni smo da su se svi napori isplatili“, kaže Snežana Stamatović iz Tehničke škole Požega. Rezultati bi bili još bolji kada bi se saradnja između obrazovnih ustanova i preduzeća sistemski organizovala, ističe direktor Livnice Požega Nikola Šojić. „Požega, na primer, ima fabriku nameštaja, Budimku, preduzeća u mašinskoj i drugim industrijama, i trebalo bi da se na osnovu njihovih potreba, ali i projekcija o budućim investicijama, osmisli i obrazovna strategija. To zahteva instutucionalnu saradnju i odgovarajuću regulativu. Za sada, mi to radimo isključivo kroz ličnu inicijativu, ali je rezultat prilično dobar. Jer, ko u Srbiji može da se pohvali da je školsku diplomu dobio 16. juna, a radnu knjižicu već sutradan“.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“

Dok ICT industrija u nedostatku odgovarajućih kadrova zapošljava sve mlađu populaciju, među kojom mnogi nikada ne završe fakultet, ostale industrije u Srbiji uglavnom izbegavaju početnike i taj problem rešavaju međusobnim preuzimanjem stručnjaka. Ukoliko insistiramo na obrazovanju usko specijalizovanih profila koji su trenutno deficitarni a ne na širim kompetencijama svake profesije, i ako nastavimo da omalovažavamo domaću nauku, pored spoljnog preti nam i unutrašnji odliv mozgova: da produkujemo loše profesionalce jer se mladi školuju za zanimanja za koja nemaju ni talenta ni želje.

Usled naglog razvoja ICT tržišta, posebno „interneta svih stvari“, Evropska komisija predviđa da za pet godina u Evropi neće biti odgovarajućih kadrova za oko 900.000 radnih mesta u takozvanim profesijama budućnosti. Srbiji taj problem već uveliko kuca na vrata, s obzirom da su ulaganja u ICT industriju oko 10 puta manja od proseka EU i da raspolaže sa 1,6 inženjera na 100 zaposlenih, dok je u susednoj Hrvatskoj taj odnos 3,2, u skandinavskim zemljama 5 a u Izraelu 16 inženjera na 100 zaposlenih. „Dobra vest je što u Srbiji, koja se bori sa visokom stopom nezaposlenosti, posebno među mladima, nema nezaposlenih IT stručnjaka, a loša što zbog njihovog nedostatka već odlažemo neke projekte. Zato sa obrazovnim institucijama sagledavamo načine kako da obezbedimo profile za kojima će se pojaviti tražnja u budućnosti, da uskladimo upisne kvote na fakultetima sa potrebama ove industrije i pomognemo da svršeni diplomci osim kvalitetnog teorijskog znanja, budu mnogo više osposobljeni za praksu“, ističe Željko Tomić, direktor kompanije OSA računarski inženjering i predsednik odbora za ICT u Američkoj privrednoj komori u Srbiji (AmCham) koja je zajedno sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja organizovala okrugli sto „Saradnja privatnog sektora i tehničkih fakulteta: najbolje prakse“.

Ovaj skup, koji je okupio predstavnike ICT industrije i univerziteta u Srbiji, prema rečima izvršne direktorke AmCham-a Maje Piščević je tek prvi u nizu, budući da je nedostatak odgovarajućih obrazovnih profila izražen i u drugim industrijama. Naime, u istraživanju Američke privredne komore u Srbiji o tome šta je potrebno promeniti u domaćem poslovnom okruženju da bi kompanije ponovo počele više da zapošljavaju, ispitanici u 190 američkih, međunarodnih i domaćih kompanija, članica AmCham-a, kao jedan od najvećih problema naveli su nedostatak odgovarajućih kadrova i potrebu za promenama u obrazovnom sistemu. Istovremeno, pokazuje se da su programi studentskih praksi u kompanijama jedan od preovlađujućih izvora zapošljavanja budućih radnika. „Poenta je da se na osnovu iskustava koja su stečena u saradnji kompanija i univerziteta dođe do najbolje zajedničke platforme, da se umesto dosadašnjih pojedinačnih inicijativa uspostave standardi kontinuirane saradnje i primene najkvalitetniji modaliteti, kako bi se na duži rok obezbedilo veće zapošljavanje i umanjio odliv mozgova“, objašnjava Piščević.

Iz krajnosti u krajnost

Odlazak stručnjaka u druge zemlje je posebno izražen u ICT industriji, koja je po prirodi svog poslovanja okrenuta tržištu bez granica i koja je, stoga, i među najagilnijima u traženju rešenja da se nedostajući profili dugoročnije obezbede. Ali odliv mozgova u svet nije najveći problem sa kojim se Srbija suočava, jer ako bi se ta „cirkulacija mozgova“ bolje iskoristila, naši stručnjaci iz dijaspore mogu da nam donesu i nova znanja i poslove, smatra ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić. Mnogo opasniji problem je što se neodgovarajuća upisna politika na fakultetima rešava od danas do sutra, kampanjama za otvaranje posebnih smerova za stručne profile koji u tom trenutku nedostaju, kao što su jedno vreme bili menadžeri. „Ali sa aspekta poslodavaca, konkretno ICT industrije, rešenje nije u zapošljavanju „profesionalnih menadžera“, već da programeri tokom svog obrazovanja ovladaju i upravljačkim sposobnostima. Ne trebamo da forsiramo produkciju filologa koji govore kineski ili arapski jer su sada najtraženiji, već nam je potrebna radna snaga koja će govoriti više jezika. Takođe, IT veštine nisu neophodne samo programerima, već i svim drugim profesijama. Ukoliko produkujemo samo usko specijalizovane profile koji su trenutno deficitarni, podstičemo mnogo opasniji, unutrašnji odliv mozgova, gde nema pomoći. Jer kada se neko opredeli za određenu profesiju samo zato što je ona trenutno tražena na tržištu i počne da se bavi poslom za koji nema ni talenta ni želje – svi smo na gubitku“, upozorava Verbić.

Ministar napominje da su na domaćem tržištu rada uočljive dve krajnosti. Sa jedne strane, ICT industrija nedostatak kadrova rešava tako što sve češće zapošljava svršene srednjoškolce i mlade koji su tek počeli da studiraju, i od kojih mnogi nikada ne steknu fakultetsku diplomu. Nasuprot tome, u većini drugih industrija početnike niko ne želi da zaposli, „jer kompanije, naročito strane, nemaju vremena da se bave njihovom obukom i rađe jedne drugima preuzimaju kadrove, pa među preduzećima cirkulišu uglavnom isti ljudi. Poslodavci neće da rizikuju sa onima koji tek izlaze sa fakulteta, a među njima ima izuzetnih talenata koji bi uradili velike stvari i za tu kompaniju i za celokupnu industriju. Ako im se ta šansa ne pruži odmah po diplomiranju, potraga za poslom može da se prolongira i decenijama“. Stoga je u Srbiji sve uočljiviji i trend da se rešenje traži u veštačkom produžavanju školovanja i pokušajima da se ostvari karijera na fakultetu, iako bi se mnogi radije bavili biznisom nego upisivali doktorate, ističe Verbić i dodaje: „Zato se nadam da će najuspešniji primeri saradnje u ICT industriji biti podsticaj i za ostale delatnosti da nađemo vremena da se taj dijalog unapredi i sa fakultetima i sa srednjim školama, jer ono za šta zaista nemamo vremena je – da gubimo vreme“.

Od stipendiranja studenata do sopstvenog fakulteta

Pronalaženje modela za uspostavljanje dugoročnije ravnoteže na tržištu rada, međutim, nije nimalo lako, što pokazuju i veoma različiti pristupi i prioriteti ICT kompanija u saradnji sa obrazovnim institucijama kako bi se rešio problem odgovarajućih kadrova. Modalitet koji se najviše primenjuje je da se zapošljavaju oni koji su se pokazali najboljima tokom studentskih praksi u kompanijama, koje sve češće u saradnji sa fakultetima pokreću i posebne smerove i finansiraju njihove najtalentovanije polaznike. Na primer, Schneider Electric DMS koji godišnje zapošljava oko 150 inženjera, pored omogućavanja stručne prakse stipendira i 150 najtalentovanijih studenata koji na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka stiču inženjerska i znanja iz energetike, i na taj način obezbeđuje oko dve trećine potrebnih kadrova. Prema rečima Sandre Barjaktarević iz ove kompanije, preko Centra za mlade talente uspostavlja se saradnja i sa osnovnim i srednjim školama, kroz besplatnu nastavu iz matematike i programiranja kako bi se ove oblasti približile mladima, kao i perspektive koje nudi ICT industrija. “Smatramo da ovakva ulaganja dugoročno donose veliku korist i kompaniji i društvu i da slične strategije mogu da se primene i u drugim industrijama“.

Fakulteti više nisu primarno mesto gde se rešava problem nedostajućih ICT kadrova, još je izričitiji Neven Tubić, iz Centra za razvoj softvera u Microsoft-u. Ova kompanija, takođe, uveliko obilazi osnovne i srednje škole po Srbiji sa ciljem da se kroz atraktivne kompjuterske igre učenicima pokaže kako funkcioniše programiranje u praksi, kao i da se o tome dodatno informišu i nastavnici. Sa istim ciljem je za ovu ciljnu grupu napravljen i besplatan sajt za obuku iz programiranja, na kome je trenutno registrovano oko 2900 učenika i oko 50 profesora, a kompanijski stručnjaci predaju u beogradskoj Matematičkom gimnaziji i na fakultetima širom Srbije. Prošle godine je oko 850 studenata imalo priliku da se upozna sa načinom rada u Microsoft-u, „jer studenti ne znaju šta ih čeka kada završe fakultet“, ističe Tubić, „i zato je veoma dobro da im to kompanije predoče još tokom studiranja“. On napominje da najbolju saradnju imaju sa beogradskim ETF-om, ali i da su pojedini fakulteti veoma zatvoreni za bilo kakvu inicijativu. „Iskustvo našeg Centra pokazuje da za svako upražnjeno inženjersko mesto kao zemlja gubimo godišnje između 50 i 100.000 dolara bruto – to nisu samo plate, to su sva davanja po zaposlenom. To su značajne cifre i ako bismo obrazovali više inženjera – svima bi bilo bolje“.

Slične aktivnosti sa osnovcima, srednjoškolcima i studentima realizuje i kompanija ComTrade, koja je , međutim, otišla korak dalje, osnovavši Visoku strukovnu školu i srednju školu za informacione tehnologije, kaže ispred ove kompanije Srećko Miodragović. „Nama sa tehničkih fakulteta uglavnom dolaze diplomci sa opštim IT znanjima, koja nisu primenjiva na projektima koji su sve složeniji, zahtevaju sve specifičnija znanja a vremenski su veoma ograničeni. Zato nemamo vremena da pola godine i duže obučavamo novozaposlene za niše koje su nam potrebne. Osnivanjem srednje i visoke strukovne škole dajemo prednost specijalizovanom znanju – i mada se neće svi složiti sa takvim konceptom, na taj način unapred obezbeđujemo deficitaran kadar jer kao kompanija pratimo trendove na tržištu i znamo u kom pravcu da usmeravamo naše polaznike. Možda smo jedna od prvih obrazovnih institucija koja je kao zvaničan predmet uvela programiranje mobilnih aplikacija za različite uređaje, što je veoma traženo zanimanje“.

Dodatne prednosti su što odvijanje nastave unutar kompanijskog prostora omogućava studentima da se već od prvog dana informišu šta ih očekuje na budućem poslu. Uspostavljena je saradnja i sa inostranim univerzitetima, a Miodragović posebno ističe saradnju sa indonežanskim privatnim univerzitetom Gunadarma koji obrazuje gotovo 40.000 studenata. „Njihova iskustva su značajna jer je fokus na samozapošljavanju diplomaca kroz otvaranje inovativnih start up firmi, za razliku od ovdašnje obrazovne politike koja uglavnom edukuje kadrove sa idejom da traže posao kod drugih, a ne da se osposobljavaju za preduzetništvo“.

Kratkoročna budućnost bez istraživanja i razvoja

Mada je Netwark Akademia kompanije Cisco takođe fokusirana na obrazovanje kadrova za poslove budućnosti, njihov pristup je drugačiji u odnosu na prethodni primer, jer uključuje ne samo sticanje različitih socijalnih veština u edukaciji inženjera, već i IT obrazovanje za pripadnike drugih profesija i poseban multidisciplinarni program za veće zapošljavanje i samozapošljavanje žena. Profili koji će se najviše tražiti u budućnosti su vezani za razvoj koncepta „internet svih stvari“, u koji se, prema rečima predstavnika ove kompanije Suzane Radović i Aleksandra Stepančeva, „u svetu trenutno ulaže 90 hiljada milijardi dolara, a mi zajedno sa ovdašnjim fakultetima pokušavamo da pribavimo što veći deo tih sredstava, obezbeđujući im najnoviju metodologiju i opremu i promovišući ih kao referentne partnere među poslovnim svetom“.

Milan Kerac sa novosadskog Fakulteta tehničkih nauka ističe da su programi koji se realizuju u saradnji sa ovom kompanijom dobra kombinacija formalnog i neformalnog obrazovanja koje prati trendove, o čemu svedoči i podatak da ih pohađaju polaznici različitog nivoa obrazovanja, uključujući i inženjere sa dugogodišnjim radnim iskustvom. Posebna prednost je mogućnost rada u najsavremenijim laboratorijskim uslovima „a u planu je da zajedno sa Cisco-m pokrenemo razvoj alata za inteligentne otvorene mreže, što će Fakultetu obezbediti da poveća istraživački potencijal, a najtalentovanijim studentima da se uključe u razvoj novog poslovnog segmenta“. Cisco podjednako uspešno sarađuje i sa beogradskim ETF-om, kaže ispred ovog fakulteta Mladen Koprivica, gde se trenutno radi i na „on–line“ pristupu istraživačkoj laboratoriji, a među najpopularnijima je program za unapređenje zapošljavanja žena, za koji konkuriše dvostruko više kandidatkinja nego što je raspoloživih mesta. Koprivica najavljuje osnivanje još jedne akademije u Tehnološkom parku Zvezdara, kao i inicijativu da se uz podršku Ministarstva prosvete deo ovih programa realizuje i u srednjim školama, u okviru redovne nastave.

Obrazovanje kvalitetnog kadra je nužan ali ne i dovoljan uslov za ekonomsku održivost i povećanje konkurentnosti Srbije, ukoliko se istovremeno ne podstiče brži razvoj istraživačkih potencijala na univerzitetima i njihovo povezivanje sa tržištem, mišljenja je Marko Kovačević iz kompanije Trizma. On kao veoma uspešan primer navodi saradnju sa beogradskim Tehnološko-metalurškim fakultetom, kome ova kompanija pomaže da na globalnom tržištu pronađe strateške partnere za ulaganja u dalji razvoj i komercijalizaciju atraktivnih naučnih projekata, „što će omogućiti da zadržimo stručnjake, da se znanje replicira i da Srbija po tom resursu postane prepoznatljivija u svetu“.

Profesor ovog fakulteta Petar Uskoković navodi da veoma ozbiljni i vrlo izgledni projekti sa stranim partnerima bivaju zakočeni zbog administrativno-tehničke procedure usled razlika u lokalnim propisima i prevelikih troškova da se te razlike usklađuju na mnogobrojnim sastancima, pa je veoma korisna pomoć specijalizovanih kompanija za brže uspostavljanje kontakata i njihovu dalju realizaciju. Takva podrška je korisna i za promovisanje i razvoj oblasti koje u Srbiji nisu dovoljno prepoznate kao atraktivne, za razliku od svetskih trendova. „Reč je o tehnologijama koje su okrenute nano materijalima“, precizira Uskoković. „Kod nas je najveće interesovanje za biotehnologije, a mi nastojimo da dodatno afirmišemo oblast elektronskih materijala, fleksibilne elektronike i materijala za skladištenje energije koja je među strateškima u svetu, za koju imamo i stručnjake i opremljene laboratorije, ali nam treba krajnji korisnik koji će nas podržati“. U podršci domaćoj nauci da ne bude više samo rasadnik talenata za tuđe potrebe, značajan korak bi bio i formiranje virtuelnog tržišta za istraživanja i razvoj, koje bi objedinilo informacije o potrebama kompanija i mogućnostima univerzitetskih stručnjaka da na njih odgovore.
broj 114, februar 2015.