Koncept socijalne države je u Evropi pod velikim pritiskom: s jedne strane, dolaze recesioni udari i nametnuti model štednje, a sa druge preti postepeno gubljenje globalne tržišne utakmice od Kine, Indije i drugih zemalja u usponu. Najveći gubitnik je srednja klasa, i to ne samo na području JIE već i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švedskoj i drugim razvijenim evropskim državama. Najbogatiji sloj je recimo, u poslednjih 40 godina povećao svoje bogatstvo za tri puta. Čak se i percepcepcija o bogatstvu promenila, „prevladao je etos koji drži da je bogatstvo jednako uspehu i da je dobro biti bogat“, kako ističe vodeći ekonomista Svetske banke Branko Milanović.
Lorens Lesig želi da umanji moć novca u politici. A da bi se to uradilo, kako kaže, trebaće „bogzna koliko velika suma novca.“
Ironija nije bez osnova kada je u pitanju ova izjava Lesiga, eminentnog političkog i internet aktiviste i profesora na harvardskoj Pravnoj školi. On, međutim, smatra da je jedini način da se pobedi veliki novac upravo identičan: veliki novac. On je na BizCon konferenciji u organizaciji magazina Wired pozvao publiku ispred sebe – sastavljenu od poslovnih lidera – da „ovu ironiju oberučke prigrli i učini nešto po tom pitanju (novca).“
(foto: Getty images)
Lesig je osnivač ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC), kojeg on naziva “ Super komitetom za okončavanje svih drugih (etabliranih) super komiteta.“ Pokrenut na Prvi maj – dovitljiv znak i „mig“ za stanje uzbune – Lesig kaže da je u igri i američka vlada – cilj ‘Prvog Maja’ je da skupi dovoljno novca kako bi osvojio nekoliko ključnih mesta u Kongresu tokom 2014., a te političke pobede bi do 2016. pretočio u još opsežniju borbu za osvajanje većine u Predstavničkom domu – čak bi učestvovao i u predsedničkoj trci. To bi, po njegovom mišljenju, omogućilo da vlada „pretrpi fundamentalne reforme, što je prvi korak ka smanjenju uticaja novca u politici.“
Koren svakog zla
Način na koji Lesig gleda je da je novac u politici koren svih zala. On kaže da je isuviše često američka javnost bila u prilici da poveruje da su velike korporacije, u svojoj stalnoj potrazi za profitom, te koje su i zaista krive za društvene probleme. Pa ipak, objašnjava Lesig, ovo i jeste smišljena priroda korporacija. „Napravili smo ih kako bi (oni) zarađivali novac“, rekao je on publici. „To je fantastična stvar za privredu. Ali, ako to ostavimo po strani, oni žele da zarade novac na bilo koji način.“
Ne treba kriviti korporacije, tvrdi Lesig, zato što se ponašaju onako kako su projektovane da se ponašaju. Umesto da se okrivljuju korporacije za ono što, uostalom, čine najbolje – a to je da zarađuju novac – Lesig kaže da vlada mora da „prepozna šta je to što ne mogu ne čine dobro i regulišu to.“
Srž Lesigovog argumenta je nedavna debata o neutralnosti interneta – ideja da internet provajderima ne bi trebalo da dozvoliti da protežiraju aplikacije svojih „favorita“ kada je u pitanju upravljanje mrežnim strukturama. Ali, u poslednje vreme, ova je garancija u opasnosti pošto je američka Savezna komisija za komunikacije predložila nova pravila koja će provajderima omogućiti da za distribuciju sadržaja na svojim serverima kupuju svoj brži i veći protok. Ovo je potez od koga će koristi imati (uglavnom) velike kompanije koje su jedino i u stanju da ove „usluge brzog interneta“ plate.
Strah od velikog biznisa
Gužva i metež u IT krugovima je, nakon ove najave, poprimila kolosalne razmere, a FCC se sada ponovo osvrće na svoj predlog radeći reviziju istog. Ali, po Lesigu, činjenica da je ovo uopšte i predloženo dokazuje kako se vlada plaši da reguliše veliki biznis – zbog straha od ugrožavanja „svog glasačkog tela’. Uostalom, Lesig je prikazao i video-materijal na kojem predsednik Obama bila usta puna te – američki predsednik izjasnio se za neutralnost interneta i tokom svoje predsedničke kampanje.
„Da li neko zaista veruje da Obamina administracija želi da otuđi sektor telekomunikacija dok kreće u novembarske izbore za Senat, kada se milioni dolara mogu utrošiti da bi se njegova Demokratska stranka istisnula, a samim tim i ostvari većina zebnji demokrata?“, pita se Lesig.
Pa ipak, veruje Lesig, rasplet oko neutralnosti Mreže dao bi ovim telekom provajderima „bruto iznos moći“ da biraju i izaberu kako će sadržaj interneta cirkulisati kroz njihove servere. To znači, kaže on, da bi ove kompanije mogle odlučivati koje političke reklame i oglašavanja vidimo a koje ne, što bi samo još dodatno pogoršalo problem aktuelne politike kojom vlada korporativni novac. Dozvoliti da net-neutralnost ostane nerazrešena, bi, po njemu, „proizvelo silu koja, bukvalno, nikada dosad nije viđena u Americi, moć da kontroliše pristup našoj kulturi i politici, moć koja bi ostala van domašaja nadzora i provere, čak uz nesposobnost da bude proverena od strane vlade, i katastrofa za diverzitet interneta, za koji su nam uvek govorili da će nam ga pružiti.“
Mayday, Mayday – Pomoć, pomoć
Sve su ovo razlozi za pokretanje ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC). Do utorka 13. maja PAC je već premašio svoj cilj finansiranja, sakupivši od pobornika ove ideje više od milion dolara u roku od samo 13 dana. Lesig sada treba da iznađe (ne samo dobrostojeće) pristalice, koje bi finansijski podržale dalji razvoj komiteta – a kada to bude obavio, njegov PAC će uputiti poziv za drugi krug od pet miliona dolara, i tada takođe pokušati da ovu sumu prikupi. Komitet ‘Prvi Maj’ će ta sredstva iskoristiti da bi podržao nekoliko ovogodišnjih trka za ulazak u Kongres. Cilj je, po Lesigu, pre svega sumirati iskustva iz ovih kampanja i iskoristiti pouke koje će on i saradnici izvući. A tada bi podigli lestvicu za donacije – samim tim i za još više novca koji bi se slio u ovaj fond – ne bi li ga, onda, upotrebili za osvajanje što većeg broja mesta u Predstavničkom domu na izborima 2016.
Naravno, biće potrebno i više od novca kako bi se Lesigove vizije ostvarile. Ono što ovaj plan, izgleda, previđa jeste činjenica da politika ne samo što je obogaljena novcem, već je tu i problem permanentnih izbornih smicalica i mešetarenja/ trgovine glasovima na relaciji oblasne vlasti na lokalu – federalna vlast. Jer, između okruga i država „politička ljubav“ je posebno „klimava“ i podložna obećanjima koje oni iz federalne vlasti upućuju zvaničnicima na lokalu – ne bi li ih, uoči izbora, privoleli na koaliciju. Kraće rečeno, pitanje je da li će Lesigov novac biti dovoljan da bi kupio ljubav oblasnih političara. U većem delu Sjedinjenih Država, političke linije iscrtane su mastilom koje se ne može izbrisati. Korekcija te linije verovatno će zahtevati mnogo više od novca – „a bogzna koliko je ta suma velika“.
Lorensa Lesiga možete pratiti na njegovom sajtu i blogu.
(slider foto: Huffington Post)
(M.L.)
Postoji jedno mesto u Beogradu na koje deca godinama rado beže za vikend i posle škole, na olakšanje svojih roditelja. Štaviše, mesto je toliko privlačno, da se pojavljuje i kao ozbiljan faktor ucene kad treba popraviti slabije ocene u školi. Ne, nije reč o video igraonici sa kompjuterskim igricama, nego o kreativnom igranju slikom i tonom i druženju, koje decu uči da budu vizuelno pismeniji, tolerantniji i otvoreniji prema manjinama, drugim sredinama i idejama.
Miomir Rajčević, snimatelj, reditelj i scenarista koji je veći deo života na RTS-u proveo baveći se pravljenjem programa za decu, došao je na ideju da osnuje nevladinu organizaciju Medijski edukativni centar (MEC), posle jedne radionice koju je, na poziv Fonda za otvoreno društvo, uradio zajedno sa režiserom Želimirom Žilnikom. Njih dvojica obučavali su decu i mlade kako se prave filmovi i TV emisije. Rezultat radionice je bio ohrabrujući – oko 95% dece sa kursa je upisalo neku vrstu filmske ili medijske škole i aktivno se uključilo u ovu vrstu stvaralaštva. U poslednjih 13 godina, taj prvobitno neformalni vid edukacije, prerastao je, od osnivanja MEC-a 2001. godine, u redovan edukativni program.
U ovom poslu Rajčeviću pomažu i edukatori koji decu uče osnovnim televizijskim i filmskim tehnikama – od pretvaranja ideje u priču, do tehničkih znanja, poput kadriranja, fotografije i animacije. Igor Gimboš, nekada polaznik ovih kurseva a sada jedan od edukatora, kaže da je većina dece i mladih u MEC-u veoma motivisana za rad: „Mlađi dolaze uglavnom vikendom, a stariji, a posebno oni koji se pripremaju za upis na Fakultet dramskih umetnosti ili neki drugi fakultet sličnog profila, mnogo češće. Osim što im je zanimljivo ono što uče, decu privlači i druženje u zdravoj atmosferi, uz vršnjake istih interesovanja“.
Sivi vole da budu šareni
Sedište MEC-a u kojem se nalaze snimateljska oprema i studio za montažu je u Vlajkovićevoj ulici, a sastanci se održavaju u Domu omladine. Jednog nedeljnog popodneva baš tu smo zatekli nekoliko dečaka koji su na kratko prekinuli razradu ideja za novi filmić da bi elokventno i samouvereno dali intervju za Biznis & Finansije. „Kad porastem želim da budem programer, ali me interesuju i film i gluma, pa pokušavam da saznam što više o tome. Tek kada sam počeo da dolazim ovde u Dom omladine shvatio sam koliko sam malo znanja imao o tome, i koliko želim to znanje da unapredim“, kaže Đorđe Đorđević (13) usput šarmantno primećujući da mu roditelji nisu bili mnogo maštoviti kada su mu davali ime. „Sviđa mi se“, dodaje, „i to što sam ovde stekao nove drugare, ali najviše volim onaj momenat kada nam puste film koji smo napravili, kada posle svog tog truda odgledamo naše delo“.
Đorđević objašnjava kako se on i drugari trenutno pripremaju za učešće na CinemaSportsu, međunarodnom festivalu dečjih i omladinskih filmova: „Na festivalu dobijete tri reči koje na neki način morate ubaciti u film, ako su to predmeti onda se oni nalaze u kadrovima ili se na neki drugi način objasne. Mi smo se na primer spremali tako što smo dobili jednu reč – rasizam, i pošto u timu nismo imali pripadnika druge rase došli smo na ideju da svi „glumci“ u filmu budu obučeni u sivo, a da jedna devojka crvene kose u šarenoj odeći zapravo bude predstavnik diskriminisanih. Naravno, na kraju filma smo mi „sivi“ ljudi shvatili da nam će nam svima biti lepše ako prihvatimo različitosti“.
Osim medijskog opismenjavanja u najbukvalnijem smislu, deca se u MEC-u uče i etičnosti, bilo da je u pitanju borba protiv diskriminacije ili za inkluziju manjina. „Iz dosadašnjeg iskustva, ne samo u MEC-u, već i šire, shvatio sam da deca brzo prihvataju saradnju sa romskom populacijom ili osobama sa posebnim potrebama, ali da to teže ide kada su u pitanju seksualne manjine. Međutim, polaznici naših kurseva su po pravilu nešto tolerantniji, tako da stalno pomeramo granice“, kaže Rajčević. „Dobar primer ovoga o čemu pričam je film koji smo uradili pre dve godine, u kojem su dva polaznika našeg kursa pristala da glume homoseksualce i na taj način daju svoj doprinos u borbi protiv diskriminacije seksualnih manjina“.
Kako animira administracija
MEC inače po relativno dostupnim cenama vodi decu i na „kampove“, odnosno na putovanja u zemlju i inostranstvo na kojima oni, osim što se druže, bave sportom, sunčaju i kupaju, usavršavaju i svoja dosadašnja znanja. Nikola Subašić (17 godina) objašnjava da ova putovanja učesnicima „šire horizonte“. „Ovde imamo ustaljenu ekipu u kojoj se tačno zna ko šta radi, a kada odemo na neko nepoznato mesto i počnemo da radimo sa vršnjacima iz Srbije i sveta primorani smo da promenimo način razmišljanja i da se trgnemo iz rutine. Tu učimo jezike, ali učimo se malo više i timskom radu, ne primećujući koliko znanja nesvesno pokupimo od ljudi koji su stručni u oblastima u kojima mi nismo“. Miomir Rajčević kaže da mnogim roditeljima to i odgovara jer znaju da su im deca na sigurnom i da se bolje provode nego da su, na primer, sa njima krenuli na more. Odgovara im takođe, kaže on, i kada vide da njihova deca pokazuju veliko interesovanje za nešto korisno, a ponekad to i „zloupotrebe“ uslovljavajući decu da poprave ocene u školi kako bi mogla vikendom da dolaze u MEC.
Pa ipak, uprkos svemu ovome Medijski edukativni centar nije opštepoznat ni kao NVO ni kao edukativna ustanova. „Nije nam u interesu da imamo puno učenika, već da radimo sa onim najzainteresovanijima. Zato se ni ne reklamiramo već roditelji ili deca obično čuju za nas preko privatnih preporuka“, objašnjava Rajčević. Trenutno njihove kurseve pohađa oko 30 dece i mladih, a donja starosna granica za upis je 12 godina. Najmlađe uglavnom zanimaju radionice animacije, a kako odrastaju sve više se interesuju za film, pa se prebacuju na filmsku radionicu. Osim ovoga, MEC trenutno drži radionice i u osnovnoj školi Kralj Petar Prvi, pružajući početna znanja o animaciji đacima prva četiri razreda. Rado bi se širili na škole po Srbiji ali samo za osnivanje ovih oglednih radionica u školi Kralj Petar Prvi trebalo im je 10 godina borbe sa administracijom.
Članarina za onu decu koja pohađaju radionice u Domu omladine i Vlajkovićevoj je 3.000 dinara mesečno, ali to ne pokriva sve troškove, a posebno ne nabavku i amortizaciju opreme, pa se dodatno finansiraju tako što rade razne projekte. Rajčević kaže da ne računa mnogo na fiansijsku pomoć države, jer zna da je nemoguće iscediti suvu drenovinu. „Doduše, Ministarstvo spoljnih poslova nam je pomagalo, verovatno zbog naših čvrstih poslovnih veza sa UN, UNESCO, i ostalim međunarodnim nevladinim organizacijama“.
U pivu je (ne)istina
Nikola Subašić kaže da je za pet godina koliko je redovan posetilac MEC-ovih radionica naučio ne samo da pravi filmove, nego i da ih kritički vrednuje: „Više mi nije bitno koji žanr gledam, već koliko je dati film kvalitetan, i kakvu poruku nosi“.
Miomir Rajčević kaže da je njihov zadatak i razvoj osvešćene televizijske publike, ali i medijskih standarda kvaliteta. „U SAD, na primer, postoji komisija koja vrednuje TV programe, pa se reklamiranje u onim emisijama koje dobiju oznaku kvaliteta manje oporezuje, što privlači oglašivače, čak i ka programima koji nisu atraktivni širokim narodnim masama“. Ovde je pak, smatra sagovornik B&F-a, sve podređeno komercijalnim i interesima političara i velikih korporacija. „Mediji donekle hrane tu opštu apatiju u koju smo zapali neadekvatnim informisanjem i manjkom zaista edukativnih sadržaja. Nisu samo emisije i rijaliti programi problem, već se ni reklame ne drže osnovnih etičkih standarda – pogledajte samo reklame za pivo, u skoro svakoj od njih „kul“ momci kradu piće iz nečije gajbe i tako započinju zabavu, dakle poručuju publici da je u redu poslužiti se onim što je tuđe“.
Da bi se ovakva situacija promenila, misli on, treba osnažiti kulturne i medijske institucije – a pre svega treba u svakoj instituciji uspostaviti ešalon stručnjaka koji se ne smenjuju posle svakih izbora.
Od ono malo direktnih stranih investicija koje su ušle u Srbiju od 2000. godine, dve trećine se odnosi na poslove u kojima dominiraju niske i srednje niske tehnologije i oslanjanje na jeftinu radnu snagu. Retki, na sreću veoma uspešni transferi sofisticiranih postrojenja i znanja, pokazali su da je u Srbiji moguće organizovati ne samo proizvodnju nego i zajednički razvoj naprednih proizvoda. Pa ipak, kad se sve sabere, to je dovoljno za 123. mesto od ukupno 142, koliko ih ima na listi Svetskog ekonomskog foruma.
Od demokratskih promena 2000. godine do danas u Srbiju je ušlo 18 milijardi evra, ali samo 15% te sume predstavljaju direktne investicije koje najviše utiču na transfer savremenih tehnologija i unapređenje znanja i veština radnika i menadžmenta. Ekonomista Srđan Boljanović kaže da u Srbiji nije bilo transfera moderne tehnologije i tehnološkog osavremenjivanja srpske privrede, pre svega zato što su strane direktne investicije (SDI) pretežno bile fokusirane na radno i resursno intenzivnu proizvodnju, gde je najvažnija jeftina radna snaga. Kod takve proizvodnje se koristi niska i srednje niska tehnologija pa samim tim nema ni osnova za pojavu značajnijih efekata prelivanja tehnoloških znanja – ne koriste se savremene mašine i oprema niti je potrebna visoko kvalifikovana radna snaga.
“Takođe, takozvane greenfield investicije su bile veoma skromne, pa nije došlo do značajnog povećanja konkurencije koja bi naterala domaća preduzeća da značajnije poboljšaju produktivnost i konkurentnost, da budu inovativnija. Slično se desilo i u drugim zemljama centralne i istočne Evrope, sa izuzetkom Mađarske”, kaže u razgovoru za B&F Boljarević, koji se u svojoj doktorskoj disertaciji bavio uticajem SDI na transfer tehnologija u Srbiji. U svom istraživanju, došao je do podataka da se dve trećine ulaganja stranih kompanija u sekundarnom sektoru u Srbiji odnosi na proizvodnju u kojoj se koristi niska i srednje niska tehnologija.
Kada je reč o niskoj tehnologiji, najveća ulaganja otišla su u proizvodnju prehrambenih proizvoda i pića, duvanskih proizvoda i tekstilnih prediva i tkanina. U uslužnom sektoru su najveća ulaganja u sektore niskog tehnološkog nivoa zabeležene u sektoru trgovine na veliko i malo i u poslove sa nekretninama. Ovakva tehnološka struktura, s jedne strane, ne doprinosi promeni strukture proizvodnje i izvoza što bi dovelo da poboljšanja spoljnotrgovinskog bilansa, a s druge strane ne stvara uslove za značajne efekte prelivanja tehnologije. Prilivi stranih investicija u one industrijske grane koje imaju ulogu multiplikatora opšte privredne i ekonomske aktivnosti, kao što su investicije u mašinogradnju, elektroindustriju, autoindustriju, i kod kojih se stvaraju uslovi za pozitivne vertikalne efekte prelivanja su, po istraživanju Boljanovića, dosta skromni.
Pozitivno je što poslednjih godina stižu kompanije iz oblasti industrije poput Fijata, Jure, Panasonika ili Mercedesa. Političari se još spore ko je najzaslužniji što je Fijat oživeo fabriku u Kragujevcu i obezbedio posao velikom broju domaćih dobavljača, a jedva su dočekali da se fotografišu i pored mnogo skromnijeg projekta “srpskog mercedesa”, prvog autobusa koji je Ikarbus uradio u saradnji sa nemačkim Mercedesom.
Nemačka kompanija Simens na listi je 10 najvećih izvoznika u Srbiji, zahvaljujući, kako kaže generalni direktor Tihomir Rajlić, kvalitetu proizvoda, poštovanju rokova i standarda, stalnim inovacijama u proizvodnji, ali i činjenici da ima dugogodišnju uspešnu saradnju sa domaćom privredom.
“U Subotici proizvodimo najsavremenije tehnologije koje se izvoze svuda u svet. Postojanje takve proizvodnje ima uticaj na čitav privredni lanac, pre svega dobavljače i druge prateće industrije i otvara brojne mogućnosti za dalji razvoj industrijske proizvodnje kod nas ”, kaže Rajlić za “Biznis i finansije“.
Na Sajam za potencijalne poslovne partnere – Postani Simens dobavljač, koji je organizovan u oktobru prošle godine sa ciljem lokalne proizvodnje 90 gotovih komponenti za Simensovu fabriku u Subotici – prijavilo se više od 250 zainteresovanih preduzeća što pokazuje, kako kaže, da su preduzetnici spremni da uđu u proizvodnju komponenti za Simens, da iskoriste njegov know how, ispune potrebne kriterijume i usklade svoj proizvodni proces sa savremenim standardima.
„Simens ima jasno definisane zahteve vezane za kvalitet, količine, rokove isporuke koji se očekuju od naših dobavljača i one firme koje se pokažu kao sposobne da isprate te zahteve mogu da se uključe u proces“, kaže Rajlić. „Ispunjavanjem i usklađivanjem sa potrebnim kriterijumima oni unapređuju kvalitet proizvodnje i prate visoke tehnološke standarde što im omogućava da unaprede svoje poslovanje proizvodnjom delova za vetrogeneratore u našoj fabrici u Subotici. Time želimo da motivišemo naše proizvođače da podignu kvalitet proizvodnje, prošire kapacitete, otvore nova radna mesta i nova tržišta za svoje proizvode. Istovremeno, na taj način direktno podstičemo rast srpske privrede i razvoj malog i srednjeg preduzetništva u Srbiji“.
Leskovačka farmaceutska kompanija Zdravlje nije ni nalik onoj od pre privatizacije, nakon što je 2003. postala vlasništvo Aktavisa. Generalni direktor fabike Bojan Jović kaže da je fabrika prošla intenzivan proces modernizacije i optimizacije svih poslovnih i tehnoloških procesa što je rezultiralo dobijanjem zvaničnog evropskog sertifikata Dobre proizvođačke prakse u farmaceutskoj industriji (EU GMP), koji je 2009. godine izdala danska Agencija za lekove nakon opsežnih provera svih relevantnih poslovnih procesa u fabrici.
U potpunosti su modernizovani pogoni za proizvodnju čvrstih i tečnih formi, mikrobiološka i hemijske laboratorije, skladišta ulaznih materijala i gotovih proizvoda i svi prateći sistemi bez kojih se savremena farmaceutska industrija ne može zamisliti. Istovremeno je na najviši nivo podignuta informatička podrška primenom najsavremenijih sistema u kojima se prate i beleže svi segmenti poslovanja, od finansija, preko nabavke i kontrole ulaznih materijala, preko proizvodnje i kontrole kvaliteta, do isporuke gotovih proizvoda. Istovremeno, i zaposleni prolaze kroz neprestan proces treninga koji se takođe prati i evaluira kroz sisteme kao što su SAP HR Modul i Workday”, kaže Jović.
Kompanija Sintelon iz Bačke Palanke, proizvođač podnih obloga, možda bi i bez saradnje sa Tarketom bila među uspešnim srpskim izvoznicima, ali je pitanje da li bi bila na listi prvih deset. Po rečima predsednika te kompanije Nikole Pavičića, partnerstvo sa nemačkim partnerom je bio najbolji poslovni potez koji je rezultirao osnivanjem nekoliko fabrika u Srbiji, Rusiji i Ukrajini, koje su tehnološki savremenije od fabrika Tarketa u Nemačkoj i Luksemburgu.
“Tarket je izabrao Sintelon zbog njegove pozicije na tržištu, ali je doneo nove tehnologije, što je uslov za opstanak na tržištu. Inovacije mora da prati i odgovarajuće znanje onih koji ih koriste i ljudi koji upravljaju kompanijom i to je stalni proces, kako bi se izdržala konkurencija”, kaže Pavičić za “Biznis i finansije”.
Vlasnik beogradske kompanije Buck koja se bavi industrijskim dizajnom i proizvodnjom svetiljki, Darko Budeč, smatra da je dolazak novih tehnologija u Srbiju pobednička, ‘’win–win’’ kombinacija i za investitore i za Srbiju kao destinaciju kvalifikovane radne snage i velikog intelektualnog potencijala.
“Taj trend je veoma pozitivan i smatram da treba forsirati upravo tu kartu kada pričamo o reindustrijalizaciji Srbije. Lično sam se uverio da je jedna multinacionalna kompanija (japansko–nemačka) veoma zadovoljna svojom investicijom u Svilajncu i da planira znatna proširenja kapaciteta visokotehnoloških linija za proizvodnju elektronskih uređaja iz oblasti osvetljenja. Posebno bih istakao i činjenicu da je puštanje u rad i obuka naših kadrova bila veoma uspešna i da je ceo projekat završen u rekordnom roku. Uveren sam da imamo sve atribute da se i razvoj proizvoda visoke tehnologije organizuje na domaćem terenu i tu treba graditi jake veze sa domaćim i stranim institutima i uveriti investitore da, uz proizvodnju, razmišljaju i o zajedničkom razvoju. Ta sinergija će multiplikovati efekat investicija i znatno povećati atraktivnost ulaganja u Srbiju kao destinaciju gde možete ostvariti jedinstven lanac vrednosti i ugraditi ga u vaš proizvod”, ocenio je Budeč za “B&F”.
Marica Vuković
broj 106, april 2014.
“Ili će siromašne zemlje postati bogatije ili će se siromašni ljudi preseliti u bogate zemlje” – čini se da od ove rečenice Branka Milanovića, dugogodišnjeg stručnjaka Svetske banke, sada profesora na Postdiplomskoj školi (Graduate Center) City University of New York nema sažetijeg objašnjenja za rastući pritisak imigranata na granice razvijenog sveta. Iako je uzrok – velika razlika u prosečnim dohocima između zemalja – dobro istražen i jasan, a rešenje se da lako nazreti, ako ne i sprovesti, čini se da ono nije deo aktuelne globalne agende. Zid koji bogate evropske zemlje grade na svojim granicima nije samo palijativno rešenje za zaustavljanje pridošlica, već i populistički odgovor na izraženu nejednakost unutar sopstvenih društava.
Imigracija je u najvećoj meri rezultat razlika u prosečnim dohocima između zemalja. Globalizacija je te razlike u nivoima dohotka za isti nivo obrazovanja i znanja učinila mnogo vidljivijim i tako podstakla želju za migracijom. Pored toga, sami troškovi transporta su se smanjili u odnosu na nekadašnje, što imigrante čini mnogo pokretljivijim, objašnjava u intervjuu za Biznis i Finansije ekonomista Branko Milanović.
Milanović je svoje nalaze o neravnomernom širenju bogatstva, na nivou zemalja, između zemalja i na globalnom nivou, u sadašnjem vremenu i kroz istoriju, sabrao u mnogocitiranoj knjizi “The Haves and the Have-Nots”(2010), čiji je prevod na srpskom jeziku objavljen 2012. godine u izdanju “Službenog glasnika” pod naslovom “Bogataši i siromasi”. Jedan od podataka koji, čini se, najupečatljivije objašnjava zašto migranti tako često na putu ka evropskim zemaljama stavljaju život na kocku je sledeći: oko 60 odsto prihoda jedne osobe određuje mesto njenog/njegovog rođenja (dok je dodatnih 20 odsto determinisano blagostanjem roditelja).
“Dobici od globalizacije nejednako su raspoređeni. Na primer, Kina i Indija koje su bile veoma uspešne u proteklih 20 godina, smanjile su distancu u prosečnom dohotku u odnosu na zemlje razvijenog Zapada, ali, u mnogim zemljama Magreba, Afrike i istočne Evrope se ta razlika povećala. Slična je situacija i nekoliko zemalja bivše SFRJ (BiH, Srbija, Makedonija, verovatno i Kosovo): razlika u prosečnim dohocima između tih zemalja i Zapada se povećala, a to je dodatno doprinelo povećanju migracionih pritisaka”, kaže Milanović.
Evropa i imigranti
B&F: Kako tumačite odluku Švajcarske da referendumom „zaustave masovnu emigraciju“, kao i odluke mnogih drugih evropskih zemalja da imigrantima otežaju ulazak i boravak u svojim zemljama? Da li je to slikovit primer za vašu tezu da je lokacija danas dominantan faktor imigracije, ili razuman odgovor zemalja pogođenih krizom?
Branko Milanović: Ono što je, čini mi se, razlog u prilog oštrog stava protiv imigracije u zapadnoj Evropi je kriza koja ju je pogodila, naročito mediteranske zemlje. Ta kriza se i dalje nastavlja, a takođe se povećava i nivo nejednakosti unutar tih zemalja. Pošto države ne mogu da kroz poresku politiku ili na neki drugi način smanje nejednakost unutar zemalja, vlade se okreću populističkim merama da bi smanjile nezadovoljstvo srednje klase, a ta populistička mera jeste, u stvari – napad na imigrante.
To je, naravno, veoma popularna mera kada imate visoku stopu nezaposlenosti – kao što je to slučaj u Španiji ili u Grčkoj. Drugi razlog je više političke prirode, a to je primećeni neuspeh asimilacije imigranata u Evropi. Evropa istorijski nikada nije bila kontinent koji je primao imigrante – naprotiv, ona je oduvek bila kontinent sa kojeg se emigriralo i na taj način je naseljen ogroman deo sveta, uključujući Severnu i Južnu Ameriku.
Tu dakle imamo dva razloga za ovakva evropska pooštravanja politike prema imigrantima: prvi treba tražiti u neuspehu multikulturalizma ili asimilacije, a drugi razlog je čisto ekonomske (a potom i političke) prirode: usled ekonomske krize, vlade pokušavaju da populističkom politikom podignu sebi rejting, a da efekte krize nekako smanje.
B&F: Čini se da je politika pokušaja zadržavanja imigranata u Grčkoj, Italiji, Španiji, Malti, pa i Srbiji, na granicama razvijenih evropskih zemalja – zapravo palijativni pristup problemu. Osim ovih kratkoročnih mera, postoji li neka šira globalna strategija razmišljanja o očito globalnom problemu?
Branko Milanović: Videćemo da li će se problem slobodnijeg kretanja radne snage pojaviti u programu Ujedinjenih nacija koji bi ušao u Millenium Development Goals (opšti ciljevi koje bi čovečanstvo trebalo da ostvari u sledećih 20 godina). Ovde o problemu migracije govorimo u kontekstu ljudskih sloboda i nepostojanju jednakosti u slobodi kretanja između ljudi koji žive u bogatim zemljama nasuprot onima koji žive u siromašnim zemljama. Dakle, ovde se taj problem pojavljuje na jednom filozofskom i političkom nivou. Kad kažem „političkom“, tu mislim na Ujedinjene nacije. Sa druge strane, moć zapadnih sila u tim svetskim institucijama i organizacijama je predominantna, a one nemaju interesa da taj problem bude globalizovan odnosno internacionalizovan jer one, u stvari, pokušavaju da smanje imigraciju, a ne da je pospeše.
Štaviše, i arapske zemlje, odakle je ka Evropi stizao veliki priliv emigranata su iz političkih razloga pokušavale da taj problem zataškaju. Na tom političko – državnom nivou, dakle, ima puno zemalja koje imaju interesa da zadrže ovaj problem na lokalnom nivou i da se o njemu uopšte ne govori.
B&F: Jedan od razloga za povećan broj imigranata je i neuspeh Arapskog proleća i relativno veliki broj latentnih ili otvorenih ratnih žarišta u svetu?
Branko Milanović: Ovde sada treba razlučiti one koji su u migraciju vođeni ekonomskim razlozima, kao što je slučaj s većinom migranata iz Severne Afrike, u poređenju sa sirijskim izbeglicama kojih sada ima već nekoliko miliona. Kada su u pitanju Severna Afrika – Magreb, Libija i Egipat – na Evropu se i dalje vrši veliki imigracioni pritisak, kao i pre arapskog proleća. Ono što se sada desilo jeste da taj pritisak ne samo da nije umanjen već je čak i veći. Recimo španske enklave u Maroku, Seuta i Melija, su pod stalnom fizičkom opsadom Afrikanaca koji dolaze iz ostalih delova Afrike i prelaze u te enklave koje su zvanično deo Španije. Ulaze u njih kao izbeglice, prijavljuju se za procesuiranje, i nadaju da će proći, ili da će nekako uspeti da se dokopaju Španije, a potom i dalje ka EU.
Kriza je doduše imala i obrnute efekte, jer smo videli da su oni koji su iz Azije, Istočne Evrope i Afrike došli u zemlje Zapadne Evrope počeli da iz njih i odlaze. Takav je proces primećen u Irskoj, Španiji, i Portugalu, na primer. Prema tome, taj je proces kompleksan, a sa krizom se i privlačnost tih zemalja smanjuje.
Koliko pomoć pomaže
B&F: Kako se u ove procese siromašenja uklapa pomoć razvijenog sveta, siromašnima?
Branko Milanović: Ta je pomoć minimalna i samo je kap u moru. Imate pomoć OECD zemalja nerazvijenima od 150 milijardi dolara na godišnjem nivou, što je trivijalno mala suma da bi se njom izvela neka značajnija promena. Radi se o 0.3% društvenog proizvoda razvijenih zemalja. U nekim zemljama Afrike, pomoć predstavlja značajan izvor dohotka, ali to nije nekakva suma koja bi mogla da preokrene situaciju.
B&F: Ima tvrdnji da pomoć ljudima u Africi više odmaže nego što pomaže, više služi darodavcima nego darivanima. Tipičan primer je poljoprivreda gde viškovi hrane odlaze iz razvijenih zemalja ka Africi, što obara cene hrane na lokalnom tržištu i onemogućava razvoj domicilne poljoprivrede.
Branko Milanović: Činjenica je da u poslednje vreme ima sve više argumenata koji govore da je pomoć kontraproduktivna. Pored ovog koji ste pomenuli ima i dosta novih argumenata. Njih izlaže Dambisa Moyo koja je napisala knjigu Dead Aid: Why Aid is Not Working and How There is a Better Way For Africa (2009), ili, recimo, Angus Deaton, koji ima knjigu ‘Great Escape’, (2013) koji u njenom poslednjom poglavlju takođe napada instituciju pomoći. Najnovija knjiga The Tyranny of Experts: Economists, Dictators, and the Forgotten Rights of the Poor (2014) koju je napisao William Easterly, u potpunosti se bazira na tezi protiv pomoći.
Argumenti u igri su različite prirode. Moyo – Deatonov argument je sledeći: pomoć predstavlja značajan izvor dohotka ali u isto vreme čini vlast, odnosno državu, u neku ruku nezavisnom od društva jer, jednostavno, država kroz inostranu pomoć dobija izvore prihoda i finansira svoje aktivnosti, ne baveći se preterano svojim poreskim sistemom ili uspesima svoje privrede. Takav implicitni “društveni dogovor”, koji bi u principu trebalo da postoji između stanovništva i države, otuda ne postoji, jer je država finansijski a time i skoro politički nezavisna od volje svojih građana.
Tu naravno postoji i dodatni argument, da ovakva pomoć slabi institucije za koje se smatra da daju glavni doprinos ekonomskom rastu.
Što se ovih argumenata tiče, ja tu ne držim nijednu stranu. Moram priznati kako je pomoć ipak u izvesnom broju slučajeva potrebna i korisna. Činjenica je da je bivšoj Jugoslaviji 40-tih i 50-tih godina prošlog veka UNRA pomoć u kreditima, u hrani i za izbeglice značajno pomogla smanjenju problema siromaštva, da ne pominjemo Južnu Koreju ili Tajvan, ili zapadnu Evropu u kojoj je efikasno delovao Maršalov plan. Ima, dakle, puno slučajeva u kojima je pomoć imala značajan i veoma dobar uticaj.
B&F: Kad slušamo ili čitamo vesti o broju imigranata, čini nam se kao da će se neke, pogotovo siromašne zemlje “isprazniti” od stanovnika. Koliki je obim iseljavanja iz nerazvijenih država i da li on ugrožava razvoj i funkcionisanje tih zemalja?
Branko Milanović: To je dobro pitanje a kao ilustraciju za tezu naveo bih knjigu Exodus (2013) autora Paula Colliera, čiji je osnovni argument da odlazak ljudi iz siromašnih zemalja, a naročito onih koji su visokokvalitetni i koji samim tim lakše ulaze u razvijene zemlje, predstavlja devastaciju nerazvijenih zemalja. Taj brain drain, odliv mozgova, onemogućava dalji razvoj nerazvijenih zemalja. I ovde postoje oprečna mišljenja o tome da li je to zaista tako ili ne, i teško je izjasniti se. Mislim da je na nekom moralnom, etičkom, političkom planu taj argument prilično problematičan jer bi on dao za pravo državama da zatvaraju svoje granice. To je ono što je nekada radila Istočna Nemačka jer je ogroman broj visokokvalifikovanih građana DDR odlazio da radi i živi u Zapadnu Nemačku, sve dok nije sagrađen Berlinski zid. Ali, očigledno, to nije nešto što je popularno, kako iz etičkog tako i iz političkog ugla.
Globalizacija tržišta rada i njeni efekti
B&F: Kad pogledamo cifre a po vašim podacima reč je o jednom trendu koji se u poslednje tri decenije nije mnogo promenio, imigranti čine samo tri odsto ukupnog stanovništva? Da li bi imigranata bilo više da je manje brana za njihov ulazak?
Branko Milanović: Nešto od odgovora na ovo pitanje može se nazreti u Galupovim anketama. Oni su anketirali po 1000 ljudi u svim državama, postavljajući im tri pitanja: 1. Da li razmišljate o odlasku u inostranstvo, 2. Da li ste preduzeli neke konkretnije korake, i 3. Kakvi su zaista vaši konkretni koraci koje ste u tom cilju preduzeli. Tu, dakle, postoji tri nivoa. Prvo je razmišljanje nekog opšteg nivoa, a sledeća dva ispituju nivo konkretnih radnji koje je neko učinio u pravcu napuštanja zemlje. Što se prvog pitanja tiče, oko 14% odsto svetskog stanovništva bi, u principu, želelo da živi (bar neko vreme) u nekoj drugoj zemlji, ali taj procenat pada na oko sedam ili osam odsto kada se govori o konkretnijim koracima. I ova poslednja cifra je visoka, ako se u obzir uzme činjenica da je sada manje od 3% onih koji žive u stranim zemljama (tj. u zemljama u kojima nisu rođeni). Uz to skoro ceo jedan procenat od ta tri čine građani koji su postali “migranti” usled raspada Sovjetskog Saveza (recimo bili su rođeni u Rusiji, a raspad ih je zatekao u Kazahstanu). Tu se očigledno ne radi o “pravoj” migraciji.
Dakle broj onih koji su migranti već godinama se nije menjao i on je oko dva do tri procenta svetskog stanovništva. Ali, ako se uzme u obzir sadašnji broj od 7-8% ili čak 14% onih koji razmišljaju da napuste zemlju, potencijalni pritisak bi, samim tim bio bar tri do četiri puta veći u odnosu na doskorašnju situaciju. U tom smislu, moglo bi se reći da je sadašnji broj migranata vrh ledenog brega, ili, bolje rečeno, mogućeg pokreta radne snage do kojeg bi došlo kada bismo imali potpunu liberalizaciju kretanja i prelaska granica.
B&F: Već ste pomenuli da je podizanje zida prema migrantima pokušaj razvijenih zemalja da skrenu pažnju svog stanovništva sa problema nejednakosti unutar zemalja gde se proteklih decenija taj jaz drastično produbio a srednja klasa stagnirala. Mnogi autori a i vi podržavate to mišljenje, smatrajući da je upravo stagniranje prohoda srednje klase bilo uzrok krize iz 2008. godine jer je zaduživanje davalo privid ovom sloju stanovništva da nastavlja da živi na nivou koji bi bio srazmeran dobicima u realnom dohotku od strane najbogatijih. Da li nastavak stagnacije srednje klase može biti uzrok nekog novog balona?
Branko Milanović: Mislim da će dohoci srednje klase nastaviti da stagniraju, ali da se neće pojaviti replika onoga što se dogodilo 2007. i 2008. godine, i to iz jednostavnog razloga što su banke zavrnule svoje kreditne slavine. Stagnacija realnih dohodaka srednje klase će biti politički problem koji će se teško rešiti.
B&F: Da se na ovom mestu ponovo vratimo globalizaciji. Koliko globalizacija tržišta rada može pomoći ujednačavanju prihoda na globalnom nivou i kakve bi to reperkusije moglo imati?
Branko Milanović: Sigurno da bi slobodan transfer rada doveo do globalnog smanjenja nejednakosti kao i globalnog smanjenja siromaštva. U to, tehnički i aritmetički, nema nikakve sumnje. “Problem” je što je politički život organizovan na nivou država. Da vam to ilustrujem jednim konkretnim primerom: pogledajte samo koliko su građani Kine ili Indije u daleko boljem položaju nego što su bili pre recimo 20 godina. To je svakako veliki dobitak za čovečanstvo. Ali, ako to u isto vreme dovodi do stagnacije američke, francuske ili srednje klase drugih zapadnih zemalja, to se pojavljuje kao politički problem u tim zemljama, jer je politički zivot organizovan na nacionalnom, a ne na globalnom, nivou. Baš to smo imali prilike da vidimo u Francuskoj na izborima (23. marta). Isti je problem i u EU: ona je definisana na evropskom nivou, ali kada Angela Merkel traži podršku, odnosno vlast – ona je traži kod nemačkih glasača, a ne na evropskom nivou. Prema tome, postoji diskrepancija između ekonomske definicije sveta kao jedne jedinice i činjenice da je politička vlast “decentralizovana” na nivou država.
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“
Eksploatacija velikih domaćih rudnih potencijala zahteva rešavanje dva glavna izazova – povećanje proizvodnje uglja i bakra, revitalizacijom gotovo svih postojećih i izgradnjom novih kapaciteta u Kolubari, Kostolcu i Boru, ali i stavljanje u funkciju značajnih rezervi retkih metala
Ni većeg potencijala, ni više kontroverzi. Ovako bi se, u najkraćem, moglo opisati aktuelno stanje srpskog rudarstva. Dok se, na jednoj strani, ređaju afere – sporni zahtevi za započinjanjem istraživanja rezervi nikla, (navodno?) netransparentno poslovanje RTB-a Bor, problemi u radu Farmakomovih rudnika, dotle, u tišini, niz multinacionalnih kompanija već godinama istražuje domaće rezerve plemenitih metala. I, prema najnovijim informacijama, prvi rezultati su toliko dobri da možemo da poverujemo u jednu od čuvenih socijalističkih dogmi, da smo zaista zemlja koja raspolaže velikim prirodnim (i rudnim) bogatstvom.
Srpski litijum za svetsko tržište
Dundee Precious Metals, Rio Tinto, Freeport-Mc Moran, Reservoir Capital Corp, Columbus Copper… Ovo su samo neka od imena krupnih međunarodnih igrača u rudarskom sektoru koji su prethodnih godina dobili licencu da vrše istraživanja potencijalnih domaćih rezervi uglja i minerala. Za pet godina – između 2007. kada su započeli prvi značajni projekti ovog tipa, i 2011. u geološka istraživanja – uloženo je, prema zvaničnim podacima resornog Ministarstva, 126 miliona evra od strane dvadesetak kompanija, a samo je pomenuti Dundee (koji sada posluje pod nazivom Avala Resources) investirao preko 100 miliona dolara. Tolike investicije izgleda da daju prve rezultate i to u onim segmentima gde se značajniji mineralni resursi nisu previše očekivali. Avala je, naime, u oktobru prošle godine saopštila da procenjene rezerve zlata na Crnom vrhu kod Bora, na istražnim poljima Korkan-Biger dostižu 72 tona, što daje osnovu za dalja istraživanja ekonomske isplativosti eventualne eksploatacije i otvaranja rudnika.
Druga pozitivna vest tiče se pretpostavljenih rezervi jadarita, retkog minerala koji sadrži bor i litijum, dva metala sa ogromnim sprektrom komercijalne upotrebe u industriji, poljoprivredi i medicini. Ako se ispostavi da su tačne procene američkih i srpskih geologa koji rade na projektu Jadar, na lokalitetu blizu Loznice, onda bi, sa procenjenih 200 miliona tona rezervi jadarita, Srbija mogla da podmiri čak 20% ukupne svetske tražnje i gotovo celokupnu evropsku tražnju za litijumom. Naravno, na buduću eksploataciju moraćemo još da pričekamo; projekat se trenutno nalazi u fazi neke vrste prethodne studije izvodljivosti, što znači da se radi na detaljnijim istraživanjima depozita, pilot testiranjima dosadašnjih nalaza i metoda prerade i obimnim socioekonomskim i ekološkim studijama, ali navodi kompanije kako je „Jadar svrstan među najveća nalazišta litijuma u svetu… kao i da testovi potvrđuju da jadarit predstavlja mineral bezbedan po životnu sredinu“ ukazuju na neočekivano veliku razvojnu šansu ne samo za region nego i za čitavu nacionalnu ekonomiju.
Privatizacija RTB-a nepotrebna?
Pored zlata i jadarita, ispostavlja se da smo bogati i resursima borata, još jednog minerala sa širokom komercijalnom primenom u proizvodnji preko 500 različitih proizvoda. Svetsko tržište borata trenutno ima karakter oligopola, jer svega dva nalazišta, pod kontrolom Rio Tinto-a i Vlade Turske, zadovoljavaju čak 80% globalne tražnje. Međutim, od pre tri meseca, poznato je da je kanadski Erin Ventures Inc. u regionu Piskanja, kod Raške, otkrio indikativne rezerve od 5,6 miliona tona, zajedno sa još 6,2 miliona tona pretpostavljenih rezervi borata. Ako se zna, primera radi, da u svakom iPad-u ima 9 grama borata, nije čudno da svetska tražnja za ovim nemetalom već sada prevazilazi ukupnu ponudu i da se očekuje da njegova cena na međunarodnom tržištu skoči za punih 40-45% tokom 2014-2015. godine.
Ako se budućnost našeg rudarstva možda delom i zasniva na otkrićima i eksploataciji retkih metala, dotle nam je sadašnjost ipak vezana za ono čime izvesno raspolažemo – bakar, olovo i cink, pa time i za poslovanje velikih sistema, RTB-a Bor i Farmakoma, sa svojim rudnicima Lece i Zajača. Nakon što je neplanirano, kao posledica tri neuspešne privatizacije ostao u državnom vlasništvu, borski gigant je od 2009. u kontinuitetu beležio rast prihoda, sa nešto manje od 96 miliona evra na preko 290 miliona na kraju 2012, istina uz minimalnu EBITDA (poslovni dobitak pre amortizacije, kamata i poreza) maržu od 0,4 odsto i neto profit na nivou od nešto manje od 2 miliona evra. Na finansijskom planu, međutim, ključni problem ostaje veliki dug; dok prihodi, u velikoj meri, zavise od cene bakra na svetskim berzama, neto dug RTB-a na kraju pretprošle godine premašio je 315 miliona evra, što daje racio od čak 307 x EBITDA.
Neizmirene finansijske obaveze borskog kompleksa, sa rudnicima bakra u Boru i Majdanpeku, topionicom i rafinerijom u svom sastavu, bile su, uz nemogućnost kupaca da obezbede finansiranje privatizacije i nepovoljnu situaciju na svetskom tržištu bakra u periodu propale prodaje, jedan od glavnih razloga za uvođenje kompanije u proces restrukturiranja. Od smanjenja duga u međuvremenu nije bilo ništa, naprotiv, povećan je za 2,6 puta, mada kao rezultat finansiranja niza projekata, od izgradnje nove Topionice i Fabrike sumporne kiseline, preko rekonstrukcije postojećih kapaciteta, do modernizacije rudarske opreme u vrednosti od preko 200 miliona evra. Od te sume, samo je kanadska banka EDC odobrila kredit od 135 miliona evra za novu topionicu i fabriku sumporne kiseline, dok je prošle godine u ceo sistem uloženo oko 37 miliona, što je omogućilo rast proizvodnje kako bakra tako i zlata i srebra, i pozitivnu EBITDA, kako pokazuju nezvanični rezultati.
Iako kasne radovi na dva najskuplja projekta, izgradnji nove Topionice i Fabrike sumporne kiseline, generalno pozitivni rezultati ponovo privlače međunarodne investitore. Nekoliko kompanija je, prema najnovijim vestima, zainteresovano za ulaganja u eksploataciju jalovine, a dva najzvučnija imena koja već rade u borskom basenu svakako su američki Freeport-Mc Moran i čileanski Codelco. Američka kompanija je nedavno u blizini Bora otkrila bogato ležište rude bakra sa oko 200 miliona tona, a čileanski gigant već sarađuje sa RTB-om na iznalaženju optimalne metode za otkopavanje rude iz Borske reke.
Ako uzlazni trend finansijskih peformansi i proizvodnih rezultata bude nastavljen, četvrtog pokušaja privatizacije možda i ne bude. U takvom scenariju, nije isključeno da se država, kao vlasnik RTB-a, opredeli za model sličan onom koji je promovisan u slučaju EPS-a – većinsko državno vlasništvo nad RTB Grupom u kombinaciji sa strateškim partnerstvima ili stoprocentnim privatnim investicijama u otvaranje novih rudnika i podizanje proizvodnih kapaciteta. Elementarna pravila ekonomske racionalnosti sugerišu upravo ovakvo rešenje kao optimalno, jer RTB nije gubitaš kojeg se treba što pre osloboditi, niti je ekonomska „krava muzara“, poput NIS-a ili Telekoma, koja bi mogla budžetu da donese preveliki jednokratni priliv od eventualne privatizacije.
U očekivanju budućih grinfild projekata – po dobijanju nalaza aktuelnih istraživanja i studija izvodljivosti za otvaranje novih rudnika – investicije u srpsko rudarstvo pristižu kroz tranksakcije preuzimanja i privatizacije. Jedan od najinteresantnijih poslova tog tipa prošle godine je zaključio nemački Quarzwerke Gruppe kada je u maju 2013. objavio kupovinu 87% akcija bugarske kompanije Kaolin AD, jednog od vodećih proizvođača industrijskih minerala u Jugoistočnoj Evropi. Ovom akvizicijom, nemačka kompanija preuzela je i 12 fabrika u Bugarskoj, Ukrajini i – Srbiji. Firma Jugo-kaolin, inače, poseduje pet rudnika Kopova Ub, nalazišta kvarcnog peska Belorečki peščar kod Bora i Srbokvarc u blizini Zaječara, kao i četiri fabrike koje se sada nalaze u sastavu jedne od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju kvarcnog peska. Ekonomska logika ove poslovne odluke postaje jasna uz podatak da raspoložemo i značajnim rezervama kvarcnog peska koje bi, modernizacijom postojećih i izgradnjom novih proizvodnih kapaciteta, mogle da nam obezbede supstituciju trenutnog uvoza stakla na nivou od približno 100 miliona evra svake godine.
Novi projekti za snažan rast
Kada se saberu sve ambiciozne projekcije, od lansiranja proizvodnje jadarita i bora, povećanja fizičkog obima proizvodnje bakra, zlata, srebra, olova i cinka, eventualnog aktiviranja rezervi nikla, do daljeg podizanja proizvodnje uglja, visoko postavljeni ciljevi razvoja domaćeg rudarstva dobijaju smisao. Prema idealnom scenariju, udeo sektora u ukupnom bruto domaćem proizvodu trebalo bi da poraste sa sadašnjih manje od 2% (od toga 9/10 otpada na ugalj, naftu, prirodni gas i bakar) na 5,5% do 2020. godine, u kombinaciji sa povećanjem fizičkog obima proizvodnje na 48 miliona tona. Ovako snažne prognoze rasta bazirane su primarno na očekivanim investicijama u brojne projekte ukupne procenjene vrednosti od preko 5 milijardi evra, i to u svim sektorima – od metaličnih, preko energetskih, do nemetaličnih mineralnih sirovina.
Za realizaciju ovih projekcija bilo bi neophodno da bude ispunjen niz uslova. Jedan od osnovnih zahteva porasta proizvodnje uglja, na pomenutih 48 miliona tona, ali i povećanje autputa u proizvodnji bakra (na oko 55 miliona tona), zatim početak proizvodnje litijuma i cinka, uz značajno uvećanje i u segmentu olova i cinka.
Naša negativna iskustva sa bombastičnim najavama megalomanskih projekata naučila su nas, međutim, da ovakve prognoze uvek uzimamo sa velikom rezervom. Isuviše su se često krupni investicioni planovi, od ideje do realizacije, gubili u lavirintima naše inertne administracije, međusobno neusklađenih propisa, nepotpuno zaokruženog zakonskog okvira, nedovoljne pravne sigurnosti investitora pa, konačno, i prevelikih apetita funkcionera na raznim nivoima, bez čijeg procenta je uvek nekako nedostajao neki važan potpis. Zato bi, iz razloga konzervativnosti, u procenama perspektiva razvoja rudarstva kod nas pre bilo preporučljivo operisati znatno umerenijim prognozama, gde bi realan scenario predvideo kontinuirani rast proizvodnje BDP-a i stabilno povećanje učešća u ukupnom bruto domaćem proizvodu za po nekoliko procentnih poena godišnje, upravo u skladu sa trendom u periodu 2008-2012, kada je ovaj procenat porastao sa 1,2 na 1,7 na kraju 2012. godine.
Najmanje u jednom segmentu investicione politike u sektoru rudarstva, pa i energetike, država svakako primenjuje veoma povoljan tretman kompanija koje eksploatišu naše mineralne resurse. Ako se izuzme kontroverzno pitanje naknade od 3 odsto koju plaća NIS (garantovane u ovom iznosu do 2023. godine), situaciju sa rudnom rentom karakteriše raširena praksa tolerisanja neplaćanja ili neurednog plaćanja, do te mere da je kumulativan dug svih obveznika po ovom osnovu, kako se krajem prošle godine požalio (tehnički) ministar, dostigao čak 4,5 milijardi dinara. Među njima podjednake probleme prave i firme u restrukturiranju, pa i RTB Bor, koje do okončanja restrukturiranja nemaju obavezu da izmire dug, kao i neke privatne kompanije, pre svih Farmakom, kao jedan od najvećih poreskih dužnika koji za svoje rudnike Zajača i Lece po raznim osnovama duguje državi skoro 400 miliona dinara.
Statistika proizvodnje uglja
Ukupne rezerve uglja kod nas nalaze se na nivou od oko 4,9 milijardi tona, pri čemu rezerve lignita čine oko 93%, a od velikoj značaja su nedavno otkrivene rezerve mrkog uglja u regionu Štavlja, blizu Sjenice (oko 250 miliona tona). Gotovo celokupna proizvodnja, od oko 41 milion tona godišnje, odnosi se na lignit koji se najvećim delom proizvodi u rudnicima Kolubara, na četiri površinska kopa (učešće od oko 75%) i Kostolac (udeo od 25%, na jednom kopu). Kolubarskim lignitom snabdevaju se termoelektrane Nikola Tesla, Kolubara i Morava, dok se ugalj iz Kostolca isporučuje istoimenoj termoelektrani.
Proizvodnja u Boru i Majdanpeku
Za više od jednog veka, od osnivanja 1903. godine, u Boru i Majdanpeku otkopano je preko 750 miliona tona rude i proizvedeno oko 3,35 miliona tona bakra, uz 155.514 kilograma zlata i 971.030 kilograma srebra. Verifikovane geološke rezerve iznose oko 1,38 milijardi tona bakra, zlata i srebra. Pri projektovanoj godišnjoj eksploataciji od 26 miliona tona rude, sadašnje bilansne rezerve garantuju kontinuitet proizvodnje u narednih 50 godina. Tokom 2013. godine, RTB Bor je iskopao oko 17 miliona tona rude i proizveo 36.000 tona bakra, zajedno sa 5,8 tona srebra i 1,2 tone zlata.
Dragan Pejčić, MBA
Tekst je objavljen u martovskom broju #105 časopisa „Biznis & Finansije“
Iako je njegovo ukidanje bilo najavljeno za 2015, poreski kredit po osnovu ulaganja u osnovna sredstva i u razvoj kao nematerijalnu imovinu ukinut je iznenada krajem prošle godine uz obrazloženje da je Vladin prioritet „punjenje“ budžeta. Investitori smatraju da je reč o kontraproduktivnoj odluci koja nimalo ne doprinosi obećanom podsticajnom poslovnom ambijentu.
U Fiskalnoj strategiji za 2014. sa projekcijama za 2015. i 2016. bilo je predviđeno da će u 2015. na snagu stupiti izmene Zakona o porezu na dobit pravnih lica kojima će biti smanjen skup poreskih olakšica kroz ukidanje investicionog poreskog kredita. Međutim, samo 22 dana nakon objavljivanja ove strategije, Skupštini je predloženo da se ovaj poreski kredit ukine u roku od mesec dana, i to bez prethodne najave i sprovedene javne rasprave. Poslednjim izmenama i dopunama Zakona s kraja 2013. ukinut je poreski kredit iz člana 48. ovog zakona. Izmene i dopune Zakona stupile su na snagu narednog dana od dana objavljivanja (7. decembra 2013), a sa primenom od 1. januara 2014.
Ukinutim poreskim kreditom je poreskom obvezniku koji izvrši ulaganja u nekretnine, postrojenja, opremu ili biološka sredstva (osnovna sredstva), kao i po osnovu ulaganja u razvoj kao nematerijalnu imovinu, priznavano pravo na umanjenje poreske obaveze u visini od 20% izvršenog ulaganja, s tim što poreski kredit ne može biti veći od 33% obračunatog poreza u godini ulaganja. Malom privrednom društvu priznavano je pravo na poreski kredit u visini od 40% ulaganja, s tim što poreski kredit ne može biti veći od 70% obračunatog poreza u godini ulaganja. Istim rešenjem predviđeno je da se neiskorišćeni deo poreskog kredita može preneti na račun poreza na dobit iz budućih obračunskih perioda, najviše do navedenih limita, ali ne duže od 10 godina.
Ove zakonske izmene ne utiču na korišćenje poreskog kredita na koji su poreski obveznici u ranijim periodima stekli pravo, a čiji se neiskorišćeni deo može koristiti i u budućem periodu (npr. neiskorišćeni deo poreskog kredita na koji je ostvareno pravo u 2013. će moći da se iskoristi najkasnije u 2023). Ali, ove izmene utiču na obveznike poreza na dobit koji otpočinju investiranje u osnovna sredstva u 2014. i narednim godinama, budući da nemaju pravo na umanjenje poreske obaveze po ovom osnovu.
Razlozi i stavovi države
Predlagač izmena Zakona (Ministarstvo finansija i Vlada) naveo je da je osnovni razlog za ove izmene sadržan u potrebi stvaranja uslova za povećanje priliva i naplate javnih prihoda – uvećanja budžetskih sredstava po osnovu poreza na dobit pravnih lica. Predlagač je naveo da su brojne studije pokazale da, pri niskoj poreskoj stopi, poreske olakšice ne predstavljaju efikasan mehanizam podsticanja investicija, odnosno ne utiču odlučujuće na odluku za ili protiv ulaganja, zbog čega je procenjeno da ukidanje ovog poreskog podsticaja neće imati značajan uticaj na opredeljenje za investiranje.
Obim poreskog rashoda koji se predloženim rešenjem ukida u 2012. je iznosio 23,8 milijardi dinara. Prema navodima predlagača, prvi prihodni efekti predloženog ukidanja poreske olakšice mogu se očekivati u 2015, budući da na prihod od poreza na dobit pravnih lica u 2014. ova izmena neće imati uticaj. Značajniji prihodni efekti ovog rešenja, navodi predlagač, mogu se očekivati u srednjem roku, jer je predviđeno da svi obveznici koji su otpočeli korišćenje ove poreske olakšice imaju pravo da je koriste u skladu sa zakonskim odredbama koje su važile u momentu sticanja tog prava. S tim u vezi, očekuje se da će u 2015. efekti predmetnog rešenja iznositi 8,5 milijardi dinara.
Ministarstvo finansija ističe da je ovakva mera, dugoročno posmatrano, u interesu privrede, budući da je republički budžet u vrlo teškoj situaciji i da, ukoliko se ne preduzmu restriktivne fiskalne mere poput ove, postoji realna opasnost od nemogućnosti vršenja javnih funkcija države usled nedostatka finansijskih sredstava.
Razlozi i stavovi privrednih asocijacija i privrede
Privredne asocijacije i, generalno, privreda usprotivili su se ukidanju ovog poreskog kredita. Ističu da je ukidanje ovog poreskog kredita još jedna u nizu mera (povećanje stope PDV-a, povećanje stope i prethodno ukidanje poreskih podsticaja kod poreza na dobit, nove parafiskalne dažbine, povećanje akciza itd.) kojom se u kratkom periodu dodatno povećava poreski i fiskalni pritisak na privredu. Ovi subjekti ističu da je država, umesto da stimuliše kupovinu novih mašina, opreme, uređaja, sistema i alata, preduzela suprotne mere i otežala modernizaciju zastarelih proizvodnih i uslužnih kapaciteta privrede. Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, prosečna tehnološka starost mašina, opreme i alata u privredi Srbije iznosi 27,5 godina, što je 12 godina ispod proseka Evropske unije, gde prosečna starost iznosi 15,5 godina.
Privreda smatra da se ukidanjem ovog poreskog kredita negativno utiče na kvalitet proizvoda i usluga, konkurentnost privrede kao i na otvaranje radnih mesta, budući da firme koje nabavljaju novu opremu, mašine i alate po pravilu zapošljavaju nove zaposlene da rade na tim sredstvima. Premda je predlagač naveo da primena ovog zakona ne stvara dodatne troškove privredi (naročito malim i srednjim preduzećima), ovim izmenama posebno su negativno izložena mikro, mala i srednja preduzeća, osobito ona koja su u poslovnim planovima i projekcijama predvidela ulaganja u osnovna sredstva i razvoj kao nematerijalnu imovinu, u cilju transfera tehnologije i povećanja inovacionih kapaciteta, tehnopreduzetništva i konkurentnosti. Usled ukidanja ovog poreskog kredita, i to sa vrlo kratkim rokom za početak primene, a s obzirom da su investicioni ciklusi u privredi najčešće duži od godinu dana, bitno se otežava finansijsko planiranje i destabilizuje investicioni ambijent u Srbiji, smatraju privredne asocijacije i privreda.
Ukidanje ovog poreskog kredita predstavlja potez obrnut od predloga NALED-a iz Sive knjige, u kojoj su sakupljeni predlozi privrednika za regulatornu reformu kojom se stvara povoljno poslovno okruženje. NALED je, naime, predložio da se propiše da poreski kredit za ulaganja u osnovna sredstva za sva pravna lica iznosi 100% od izvršenih ulaganja, bez ograničenja, kao i da se ova olakšica proširi i na druga ulaganja, čime bi se stimulisali poreski obveznici da vrše značajnija investiciona ulaganja u modernizaciju procesa rada.
Američka privredna komora u Srbiji (AmCham) istakla je da će, budući da investitori prave srednjoročne planove ulaganja u osnovna sredstva, ovakva izmena Zakona imati ozbiljan uticaj na poslovne planove koji su već pripremljeni i usvojeni za 2014. AmCham je naglasio da je efektivna stopa poreza na dobit za društva koja preduzimaju velika ulaganja u opremu i objekte u 2012. bila na nivou od 5%, a da se u dve godine, uzimajući u obzir i ove izmene, povećava tri puta, tj. na 15%. AmCham je istakao da je za njene članove, koji predstavljaju najveće američke, strane i domaće investitore u Srbiji, ovakva izmena Zakona neočekivana i iznenađujuća, imajući u vidu da je objavljena svega mesec dana pre previđenog početka primene, te da ovakva iznenadna promena poreske politike ne doprinosi stvaranju predvidljivog poslovnog okruženja.
S ovim u vezi, zakonodavstvo kojim se uređuju naknade za korišćenje javnih dobara – važeće i ono u nastanku – predviđa mere regulacije kojima se podstiče racionalno korišćenje javnih resursa, putem uređenja osnovice, visine i drugih elemenata ovih naknada (npr. zahvaćena voda kao osnovica za obračun naknade). Podsticanje racionalnog korišćenja prirodnih bogatstava preko naknada kao mera fiskalne prirode u situaciji zastarele i poprilično amortizovane opreme privrednih društava, u kombinaciji sa ukidanjem poreskog kredita za nabavku opreme, povećava fiskalno-finansijski pritisak na privredu, koja se svakodnevno suočava sa teškoćama u održavanju likvidnosti.
Privrednici su istakli i da je pravo na poreski kredit po osnovu ulaganja u razvoj po prvi put uvedeno u naš poreskopravni sistem 2013, pri čemu se odredbe tog zakona primenjuju na utvrđivanje, obračunavanje i plaćanje poreske obaveze počev za 2013. a da je već krajem iste godine ukinuto, što ne predstavlja primer dosledne i pravno predvidljive poreske politike koja stimuliše investicije.
Naposletku, uočljivo je ukidanje ovog poreskog podsticaja mera koja ne doprinosi ostvarenju ciljeva strategija razvoja različitih privrednih sektora: razvoja malih i srednjih preduzeća, poljoprivrede, energetike, telekomunikacija, informacionih tehnologija, unapređenja korišćenja mineralnih sirovina i prirodnih bogatstava i dr., usled otežavanja transfera tehnologije i osavremenjivanja opreme i drugih osnovnih sredstava privrede.
Milan Stefanović, stručni savetnik USAID Projekta za bolje uslove poslovanja
Cardno Emerging Markets USA Ltd.
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“
Od zabrane svinjokolja do unificiranih poštanskih sandučića, „zapovesti“ Evropske unije „žive“ u našoj svakodnevnoj komunikaciji i kao svaki mit i predrasuda – što se više šire, postaju važniji argumenti u raspravi „šta nam je uopšte trebalo“ da postajemo Evropejci. Da nema humorista da se poigraju ovim našim stereotipima, možda bi smo rastanak sa pečenim prasićima na vratima Brisela shvatili preozbiljno.
Ima mnogo načina koji bi smo mogli da se zamislimo nad svojim evropskim putem ali jedan je posebno prijatan. Tokom maja i juna u Beogradu, Nišu i Novom Sadu će na 17 panela biti izloženi radovi naših umetnika na temu „Mitovi i predrasude – kako mi vidimo Evropu, a kako Evropa vidi nas”, sa upravo završenog konkursa karikature i stripa koju su drugu godinu za redom organizuje Delegacija EU u Srbiji i Informacioni centar EU, povodom dana Evrope, 9. maja.
„Ova tema je već godinama prisutna u našoj javnosti. Mi, autori političke karikature, imamo tu poziciju da možemo da kritikujemo, ali delimično i utičemo na javno mnjenje našim stavovima. U tom smislu, ponekad predstavljamo svojevrsne „trojanske konje“ i nalazimo se između „čekića i nakovnja“ u nezgodnim vremenima. Mislim da će ovakvih konkursa i tema biti sve više, kao i da će biti veoma zanimljivo kada ovakve radove jednog dana u budućnosti budemo sagledavali sa vremenske distance“, kaže ovogodišnji dobitnik prve nagrade, naš proslavljeni grafičar i ilustrator i dugogodišnji urednik ilustracije u beogradskom nedeljniku NIN, Jugoslav Vlahović.
Kao primer za svoje reči poznati karikaturista navodi turske karikature od pre pola veka, na koje je naišao pripremajući jednu monografiju. Naime, na njima se uočava oštar negativan stav prema Sjedinjenim Državama i NATO savezu. „To je, naravno, bilo pre političkog zbližavanja dve zemlje, i promene raspoloženja za 180 stepeni među stanovništvom koja je potom usledila. Do takvih promena dolazi zbog delovanja političara i njihovog uticanja na mnjenje, ali i, što da ne, zbog sticanja boljeg uvida u prednosti i mane nekog bilateralnog odnosa tokom vremena“, zaključuje naš sagovornik.
I mesto: Jugoslav Vlahović, „Sizif“
Stereotipi kao inspiracija
Marko Dražić, jedan od osnivača popularnog satiričnog sajta Njuz.net, kaže za ”Biznis & Finansije” da stereotipi predstavljaju sastavni deo humora i satire, pa tako i u sadržaju na Njuzu. ”EU integracije su veoma zahvalna tema. Jedan od nama omiljenih sterotipa je kolektivna paranoja kojom nas godinama zasipaju mediji i pojedini političari o raznim sumanutim zabranama koje nas očekuju ako nastavimo put ka Briselu. Takođe je prisutan i stereotip da se EU meša u sve bitne odluke u političkom životu Srbije i da su naši političari marionete Brisela, zatim famozna i više puta odlagana priča o dobijanju datuma, ali i naša tradicionalna svest o ogromnoj važnosti koju naša zemlja ima u očima drugih”, nabraja Dražić.
Prvi tekst Njuza na ovu temu bio je “EU zahteva od Srbije da zabrani čučavce, širom zemlje nemiri”, a za njim su usledili i sledeći indikativni naslovi: “Stranke obećale EU da se neće mešati u formiranje Vlade Srbije”, “Srbija ne ispunjava uslove za dobijanje datuma Smaka sveta”, “Brisel razmatra gašenje EU zbog sve manje podrške u Srbiji”, “EU i SAD raspisale konkurs za novi uslov Srbiji za prijem u EU, nakon što Srbija prizna Kosovo”, kao i “Srbija proglasila jednostrano pripajanje Evropskoj uniji”…
II mesto: Vlado Trtić, „Pridruživanje“
Kao jednu od glavnih smernica za tekstove na Njuzu, Marko Dražić koristi mišljenja posetilaca sajta, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu: „Komentari su sastavni deo Njuza i često samo potvrđuju ono što smo želeli da iskritikujemo u tekstu. Tako su nam na brojne tekstove o sumanutim uslovima koje nam EU daje, stizali komentari da vest nije daleko od istine i da se slične stvari dešavaju, a bilo je naravno i onih koji su poverovali u takve tekstove i koji su dosta eksplicitno komentarisali “poteze” Brisela.”
S druge strane, Marko Somborac, autor „Blicovog” dnevno-političkog stripa i jedan od članova žirija na ovogodišnjem konkursu „Mitovi i predrasude”, kaže za „B&F” da se trudi da ne preteruje sa stereotipima već da ih koristi po potrebi, kada je tema aktuelna. „Malo su ti stereotipi već sa bradom, ali ume da mi se desi da ih crtam – to su već čuveni kazan i zabrana pečenja rakije, kao i stop za klanje prasića, naša dva omiljena sporta. Ideje dolaze naravno od uočavanja predrasuda koje ljudi imaju o tome. Osveženje je bila vest da moramo svi da imamo iste sandučiće, što sam odmah iskoristio za strip gde policajci sandučići juri jedini preostali patriotski starinski drveni sandučić, koji odoleva svim službama bezbednosti godinama”, ilustruje Somborac.
Dugovečna tema u najavi
„S obzirom na licitiranje datuma oko ulaska Srbije u EU, zasigurno ćemo se još dugo baviti ovom tematikom, a svakako će i nakon što Srbija postane punopravna članica, biti još dosta materijala za pisanje na ovu temu”, smatra Marko Dražić. Njegov imenjak, Somborac, zbog pitanja o dugovečnosti teme odnosa EU i Srbije, zamalo nas nije optužio za evroskepticizam. “Pa valjda ćemo ući u EU u narednih nekoliko decenija, a ako ikad i uđemo tamo trebalo bi da nam ta tema ne bude više zanimljiva. Jedino ako baš stvarno zabrane sve stvari koje smo nabrojali, e onda ćemo da dignemo Treći srpski ustanak usred Strazbura. Valjda neće nama za baksuz da se raspadnu sami pre toga”, ironičan je Somborac.
On smatra da se na tu temu već toliko govorilo u domaćim medijima, da gotovo da nije ostalo dovoljno materijala, jedino „ako nismo ništa naučili za sve ovo vreme, pa stasaju nove generacije kojima i dalje ništa nije jasno, pa ajd jovo nanovo” da im se sve crta ispočetka. Šalu na stranu, “Blicov” stripadžija napominje da je za mnoge nesporazume i nerazumevanje o stavovima EU u našoj javnosti doprineo i nedostatak informacija na ključnim mestima. Prema njegovim rečima, najbolji pokazatelj za to su emisije o EU temama na Hrvatskoj radio-televiziji, a koje već godinama nedostaju na domaćem Javnom servisu. “Imam insajderske informacije da bi u tom aspektu uskoro trebalo da dođe do pomaka, pa možda neke stvari ljudima postanu jasnije. Jedino ako se nismo svi kolektivno umorili, i EU i mi, od prevelikog čekanja, i od konstantnih pitanja i objašnjavanja”, zaključuje Somoborac.
III mesto: Špiro Radulović, bez reči
Kvalitet
„EU je u Srbiji već organizovala više konkursa na ovu i slične teme pa stičem utisak da se vodi računa o karikaturi i njenom značaju u društvu. Ti konkursi su značajni jer se održavaju bez ikakve podrške medija i služe autorima da šalju i vide radove koji često imaju značajniji likovni pečat. Iz svog iskustva i uvida u strane publikacije i kataloge, mogu da kažem da srpski, a ranije radovi jugoslovenskih autora mogu da stanu rame uz rame sa radovima njihovih kolega iz inostranstva“, kaže Jugoslav Vlahović.
Na konkurs je pristiglo više od sedamdeset radova, a tri prvonagrađena i još 14 drugih radova biće izloženi u u Knez Mihailovoj ulici i tržnom centru ”Stadion” u Beogradu u maju, a potom u junu u Nišu i Novom Sadu.
Tekst je objavljen u majskom broju #107 časopisa „Biznis & Finansije“
Da li je Srbiji potrebna institucija za privlačenje stranih investitora i da li su uopšte i koliko subvencije zaslužne za njihov dosadašnji priliv? To je pitanje za studioznu cost-benefit analizu, kakvu nikada nisu napravili ni kritičari, ni zagovornici finansijskog stimulisanja investitora. U nizu aktuelnih događaja vezanih za Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), ove suštinske dileme ostale su na margini.
Ideja o formiranju agencije koja bi se bavila promocijom mogućnosti ulaganja i realizacijom investicionih projekata nije naš izum, niti projekat bilo koje političke partije. U ovom trenutku, samo se u članstvu Svetske asocijacije agencija za promociju investicija (WAIPA – World Association of Investment Promotion Agencies) nalaze 244 nacionalne, regionalne i lokalne agencije iz 162 zemlje. Značajan broj njih raspolaže velikim budžetima i ima ne samo snažan autoritet u sistemu državne i lokalne administracije, nego i odličnu reputaciju kod međunarodnih investitora.
Za buduće analize statusa i funkcija SIEPA, ako konačno prevlada objektivan pristup oceni uloge i rada, ne samo ove, nego i drugih državnih agencija, ilustrativan je primer češkog ekvivalenta – agencije CzechInvest. Recimo, u 2012. godini, češka agencija brojala je 225 zaposlenih, ili pet puta više u poređenju sa njenim srpskim konkurentom, a ukupni troškovi dostigli su 14 miliona evra, što je gotovo tri puta više od budžeta srpske agencije. Rezultati su, srazmerno ulaganjima, bili impresivni – čak 350 investicionih projekata u kojima se CzechInvest pojavio kao posrednik, od čega samo u proizvodnji punih 56 projekata. Ovakva statistika verovatno bi bila nemoguća bez razvijene organizacione strukture koja je obuhvatala ukupno 13 regionalnih kancelarija i sedam predstavništava u inostranstvu.
Možda su rezultati češke agencije za promociju investicija za nas nedostižan ideal, ali nikako nisu bez upotrebne vrednosti za kreatore domaće ekonomske, pa i investicione politike. Izvanredni pokazatelji poslovanja CzechInvest-a pružaju neoborivu argumentaciju u korist funkcionisanja jedne ovakve institucije (koja postoji uporedo sa Privrednom komorom i resornim Ministarstvom), ali isključivo pod uslovom da joj se dodeli jasan mandat i obezbedi adekvatni resursi, i to ne samo finansijski, nego i kadrovski i tehnički. Striktna kontrola njenog poslovanja i sankcionisanje bilo kakvih zloupotreba, ukoliko ih uopšte ima, svakako se podrazumevaju.
Koliko je Srbija, u ekonomskom smislu, Češka, toliko je i primer srpske agencije uporediv sa češkim, i po budžetu i po resursima, pa i po izostanku adekvatne kontrole njenih finansija. Međutim, ako se za trenutak apstrahuju ovi negativni aspekti, ostaje ključno pitanje rezultata koje jedino i treba da bude relevantno kod odlučivanja o njenom budućem statusu. Na tom planu, a suprotno opštem uverenju javnosti, a priori negativno orijentisane prema državnoj administraciji i agencijama, egzaktne statistike invesiticionih projekata u Srbiji, otkrivaju iznenađujuće rezultate. Nevezano za različite interpretacije o broju zaposlenih zahvaljujući državnim subvencijama za investitore (između 55 hiljada i 16 hiljada, zavisno od tumačenja Agencije i Ministarstva privrede), Srbija se, vremenom, razvila u respektabilnu investicionu destinaciju, posebno za grinfild projekte u proizvodnom sektoru.
EY u svom izveštaju, pod nazivom European Attractiveness Survey za 2012. godinu kategorizuje Srbiju kao zemlju u kojoj se strane direktne investicije ponovo pojavljuju („re-emergence of FDI“), dok nas u tabeli investicionih projekata na nivou Evrope rangira na vrlo visokom 11. mestu, po broju projekata, daleko ispred svih konkurenata, pre svega u regionu Jugoistočne Evrope. Sa niskim troškovima radne snage, kao našom (na žalost) značajnom konkurentskom prednošću, uglavnom privlačimo radno-intenzivna ulaganja, sa 132 nova radna mesta kreirana po jednom projektu, što u zbiru daje preko 10 hiljada novozaposlenih u pretprošloj godini (6. pozicija na tabeli evropskih zemalja).
Stroga kontrola i vremensko oročavanje subvencija
Da li su uopšte i koliko subvencije za investitore zaslužne za ovako pozitivan rezultat pitanje je za studioznu cost-benefit analizu, kakvu nikada nisu napravili ni kritičari, ni zagovornici finansijskog stimulisanja investitora, a ne za dnevno-političku upotrebu. Kao što je previše neodgovorno deliti budžetski novac kompanijama sumnjivog boniteta i bez rigorozne kontrole izvršavanja ugovornih obaveza, isto je tako neozbiljno najavljivati njihovo ukidanje bez precizne kalkulacije ekonomskih koristi i troškova ovog ekonomskog instrumenta. U kompleksnoj problematici subvencija nekoliko činjenica ne može se dovesti u pitanje.
Prvo, paradoks u vezi sa subvencijama sastoji se u tome da njihov relativni značaj za investitore, po pravilu, nije velik, ali, u nekim slučajevima, one mogu da budu i presudne. U brojnim anketama multinacionalnih kompanija na temu glavnih razloga za ulaganje na određenoj lokaciji, finansijski, kao i poreski, podsticaji rangirani su pri dnu, daleko iza političke i makroekonomske stabilnosti, pravne sigurnosti, veličine tržišta, kvaliteta transportne i telekomunikacione infrastrukture, kvalifikacione strukture radne snage, raspoloživosti prirodnih resursa i drugih faktora.
U svom istraživanju globalnih perspektiva za strana ulaganja u periodu 2009-2011, UNCTAD, organizacija Ujedinjenih nacija koja se bavi praćenjem tokova stranih investicija u celom svetu, objavila je listu ključnih faktora za sva tri privredna sektora: poljoprivredu, industriju i usluge. Kod industrije i usluga, podsticaji za investitore zauzeli su pretposlednje mesto po važnosti, a kod poljoprivrede – poslednje. Međutim, kada jedna kompanija analizira širu ili užu listu lokacija za svoj investicioni projekat, iznos subvencija može bitno da opredeli konačnu odluku. Ovo je naročito slučaj kada su razlike među konkurentskim lokacijama male po drugim parametrima, pa visina državne ili lokalne pomoći ima veliki uticaj na finansijske kalkulacije.
Štaviše, praksa da se privatni investitori subvencionišu u delu vrednosti projekata nije karakteristična samo za ekonomije u razvoju i tranziciji. U Zapadnoj Evropi, gotovo sve zemlje primenjuju neke mehanizme novčane pomoći. Nemačka, na primer, nudi za projekte u najmanje razvijenim regionima, uglavnom u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, bespovratna sredstva u iznosu do 30% vrednosti za velike kompanije, do 40% za srednje i do 50% za male. Upotreba subvencija u cilju privlačenja stranih direktnih investicija posebno je raširena među zemljama u tranziciji. Razlog je sasvim očigledan – SDI su najefikasniji, a ponekad i jedini način za prevazilaženje nagomilanih ekonomskih problema, od nedostatka kapitala i menadžerskih znanja i veština, preko ograničenog pristupa međunarodnom tržištu, do anahrone privredne strukture. Takve zemlje se, međutim, masovno suočavaju sa situacijom koja podseća na „začarani krug“: za uspeh tranzicije, strana ulaganja su neophodna, a njih nema dovoljno zbog toga što institucionalni, pravni i ekonomski ambijent nije izgrađen u dovoljnoj meri, pa se investitori izlažu povećanom riziku u poslovanju. Izlaz se onda traži upravo u kompenzovanju višeg rizika (samim tim, i troškova) kroz kreiranje raznih vrsta subvencija.
Iako bi se možda očekivalo suprotno, relevantna istraživanja pokazuju da su tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope postepeno povećavale podsticaje za investitore, uključujući i bespovratna sredstva. Prema analizi iz 2007. godine, od petnaest zemalja u tranziciji iz regiona Centralne i Istočne Evrope, njih 60% koristilo je direktne finansijske podsticaje, dok je nivo ukupnih podsticaja, u koje su ušle i poreske olakšice, u periodu 1995-2003. porastao sa 2,0 na 3,2 na skali od 1 do 4.
Uprkos masovnoj primeni raznih modela subvencija u svetu, pravi je apsurd da i dalje nema definitivnog odgovora na glavno pitanje: da li se one, zapravo, isplate i kakvi su neto efekti ovakve politike?
Kreatori subvencija nemaju nikakvu dilemu – ako se oduzmu odobrene subvencije od najavljenih investicija, i na tu razliku dodaju poreski prihodi i indirektni efekti ovih projekata na razvoj povezanih sektora, neto rezultat je u velikom plusu. Jedini problem sa ovom matematikom je taj što je isuviše pojednostavljena. Recimo, ako se u kalkulaciju uključe i oportunitetni troškovi, onda analiza postaje znatno složenija.
Šta bi bilo da je država, umesto što je 286 miliona evra dala za subvencije, taj novac uložila u reformu poslovnih propisa i administracije ili u kampanju brendiranja zemlje? Možda bi u ovom scenariju ona uspela da privuče više investicija, pa bi i budžetski prihodi bili veći nego u slučaju davanja subvencija, a možda i ne bi. Ovo je pitanje slobodne procene, ali ako se vratimo na ranije pominjane faktore izbora lokacije za investicione projekte, gde su poreski i finansijski podsticaji rangirani na samom dnu, logična je pretpostavka da bi ulaganje u poboljšanje drugih, važnijih faktora donelo i bolje rezultate, bar na srednji i dugi rok. Kada se na oportunitetne troškove dodaju još dve vrste „skrivenih“ troškova subvencionsanja: 1) subvencije koje su nepotrebno odobrene kompanijama koje bi i bez finansijske pomoći investirale u Srbiji i 2) višak pomoći iznad potreba investitora, neto efekat ovog instrumenta postaje krajnje sporan.
Ako bi se uzeli u obzir ukupni troškovi ovog oblika državne podrške investicionim projektima, kao i empirijski podaci o relativno slabom uticaju podsticaja na proces donošenja odluka o izboru lokacija, prestanak svakog subvencionisanja nametnuo bi se kao optimalno rešenje. Međutim, sa izvlačenjem ovakvog zaključka treba biti oprezan; nesporna činjenica da poreski i finansijski podsticaji, generalno, ne predstavljaju značajan faktor u privlačenju investicija ne znači da oni ne utiču na odluke određenih kompanija i to u nekim situacijama. Prema ranijim istraživanjima, podsticaji igraju važniju ulogu u kasnijim fazama odlučivanja o izboru investicione lokacije, kada se neka kompanija već opredeli za ulaganje u okviru jednog regiona i onda treba da izvrši procenu pojedinih zemalja i gradova u tom regionu. Takođe, literatura nudi dokaze o tome da poreske olakšice imaju veći uticaj na izvozno-orijentisane kompanije nego na one koje posluju isključivo na domaćem tržištu. Konačno, nije zanemarljiv ni rastući pritisak konkurencije u privlačenju projekata, pri čemu ako veći broj zemalja imaju slične karakteristike poslovnog okruženja, razlike u visini poreskih stopa ili subvencija mogu bitno da opredele izbor lokacije.
Zato se kao najbolje, ili najmanje loše, rešenje pojavljuje nastavak subvencionisanja, ali pod određenim uslovima: a) da budu precizno pravno regulisane, što podrazumeva definisanje jasnih kriterijuma za ocenjivanje projekata i dodelu novca, kao i striktnu kontrolu ispunjenja obaveza investitora; b) da se izvrši ponderisanje kriterijuma, tako da se više subvencionišu projekti u privrednim granama od strateškog značaja koji su izvozno-orijentisani i u većoj meri angažuju lokalne dobavljače i c) da se dodeljivanje subvencija ograniči na određeni vremenski period, tokom kojeg će biti sprovedene neophodne reforme poslovnog okruženja.
Dragan Pejčić, MBA, nekadašnji savetnik za marketing i istraživanje u SIEPA
Tekst je objavljen u aprilskom broju #106 časopisa „Biznis & Finansije“