Tekstovi

Sankcije za kršenje zakona

Bez prava žalbe na odluku NBS

Kazna može biti tolika da zatvori firmu

Najveći deo poslovne javnosti smatra da postojeći set finansijskih izveštaja i njihova kontrola nisu dovoljno efikasni u sprečavanju prevara, i da je zato potrebno uvesti forenzičko računovodstvo i reviziju sa većim zakonskim ovlašćenjima, pokazuje istraživanje Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu. Ispitanici smatraju da je najbolji način da se novi vid kontrole institucionalizuje kroz nove državne organe sa licenciranim forenzičkim računovođama. Ukoliko bi se forenzičko računovodstvo finansijskih izveštaja prepustilo tržištu, deo anketiranih se zalaže da to rade revizorske i konsultantske kompanije koje već posluju u Srbiji, a drugi da se to poveri novim privatnim institucijama, specijalizovanim za taj posao.

Ubrzani razvoj tehnologije i činjenica da svetska privreda poslednjih godina ulazi iz jedne krize u drugu doneli su sa sobom i nove oblike privrednog i finansijskog kriminala. Finansijski skandali u svetu koji su izbili tokom nekoliko prethodnih godina ukazali su na mnogobrojne probleme sa kojima se suočavaju kompanije, ali i na propuste i nedostatke u prevenciji i otkrivanju prevara, počev od rada regulatora i nadzornih državnih institucija, do kontrola koje se sprovode kroz interne i eksterne revizije.

Ogromni iznosi otkrivenih prevara, sve učestaliji slučajevi kršenja zakona kao i novi oblici finansijskih manipulacija, primorali su države da osmisle sisteme za borbu protiv ovih pojava, kroz različite strategije za sprečavanje privrednog i finansijskog kriminala. Događanja u poslednje vreme aktuelizovala su i pitanje da li treba institucionalizovati nove oblike kontrole u procesu finansijskog izveštavanja kao što su forenzičko računovodstvo i revizija.

Ovo pitanje je veoma aktuelno i za Srbiju, imajući u vidu da broj prevara u privatnim i državnim preduzećima stalno raste, posebno u oblasti finansijskog izveštavanja, zaključuju Dragomir Dimitrijević i Biljana Jovković, profesori na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu u analizi „Institucionalizacija forenzičkog računovodstva u Republici Srbiji“.

Mnogo babica, kilavo dete

Forenzički računovođa najčešće istražuje prevare u finansijskim izveštajima, prevare sa zaposlenima, prevare sa porezima, bankrotstvo, organizovani kriminal i terorizam i procenu vrednosti kompanija. Sticanje zvanja forenzičkog računovođe kao i njihovo delovanje kroz institucije različito je organizovano u svetu. Negde se tim poslom bave samo državne institucije, a u pojedinim zemljama postoje i privatna i državna tela koja međusobno tesno sarađuju.

U Srbiji ne postoji jedna institucija na državnom nivou koja se isključivo bavi prevarama, već više njih koje se direktno ili indirektno uključene u ovu borbu, navode autori studije. Takvo „usitnjavanje“ nadležnosti je dovelo do toga da nijedna od tih institucija nema potpuna ovlašćenja da istraži prevaru, već svaka to radi u okviru svog delokruga.

Dodatni problem je to što gotovo sve te institucije imaju teškoća da obezbede odgovarajuće stručnjake, posebno one koji su obučeni za korišćenje naprednih tehnologija u otkrivanju prevara. Primetno je i da ove institucije veoma loše sarađuju, ne dele neophodne informacije, što ih sprečava da zajednički i koordinirano izvrše kontrolu poslovanja u preduzećima. Pobrojani i brojni drugi problemi, uključujući i pitanje nezavisnosti samih institucija, idu na ruku počiniocima prevara koji često ostaju neotkriveni, a i kada se njihovi prestupi otkriju, protiv njih se ne sprovedu uvek odgovarajuće kazne.

Iako iz svega navedenog deluje da je odgovor na pitanje treba li Srbija da institucionalizuje forenzičko računovodstvo i reviziju više nego jasan, ova problematika otvara niz drugih dilema. Jedno od ključnih pitanja jeste na koji način bi taj oblik kontrole trebalo da bude organizovan? Drugim rečima, da li forenzičko računovodstvo kao oblik kontrole finansijskog izveštavanja u Srbiji treba da nametne država kroz zakonska rešenja, ili da se ono prepusti tržištu i organizuje u okviru privatnog sektora, kroz različite vidove savetodavnog i preventivnog delovanja?

Rupe u kontroli

Autori studije su odgovore na ova pitanja potražili u poslovnoj javnosti, kroz istraživanje koje je obuhvatilo 156 ispitanika u različitim preduzećima u Srbiji. Anketa je sprovedena na uzorku koji su činili zaposleni u finansijama i računovodstvu, kao i direktori u tim preduzećima, jer su svi oni odgovorni za sastavljanje i predstavljanje finansijskih izveštaja. Od ispitanika se tražilo da ocene kvalitet finansijskog izveštavanja u svom preduzeću, da li je ono podložno manipulacijama, da li je potrebno da se uvede forenzičko računovodstvo kao dodatni oblik kontrole, i ako bi se to uradilo kako bi ono trebalo da bude institucionalizovano u Srbiji?

Rezultati istraživanja su pokazali da čak 88% anketiranih smatra da postojeći set finansijskih izveštaja samo delimično doprinosi kvalitetu finansijskog izveštavanja u Srbiji. Više od trećine ispitanika smatra da postojeći set finansijskih izveštaja treba dopuniti novim izveštajima, dok 48% ocenjuje da bi on trebalo da se koriguje.

Kada je reč o mišljenju ispitanika da li je važeći model finansijskog izveštavanja podložan manipulacijama, samo 2% smatra da nije, a svega 3% se ne slaže sa konstatacijom da preduzeća u Srbiji u većem broju manipulišu podacima u svojim finansijskim izveštajima. Zanimljivo je da gotovo polovina anketiranih ocenjuje da je prelazak na sistem elektronskog sastavljanja i podnošenja finansijskih izveštaja smanjio mogućnosti za lažiranje podataka u njima.

Preko tri četvrtine učesnika istraživanja procenjuje da se nedovoljno primenjuju interna i eksterna revizija u procesu finansijskog izveštavanja, te da samim tim ovi vidovi kontrole ne mogu u potpunosti da spreče lažiranje finansijskih izveštaja. Zato ne čudi da od 156 ispitanika, 130 njih kaže da je novi sistem kontrole koji bi se sprovodio kroz forenzičko računovodstvo – „apsolutno potreban“.

Forenzičare treba da plaća država

Kako bi taj novi oblik kontrole trebalo da bude uspostavljen? Polovina anketiranih smatra da je to zadatak države, a četiri petine se zalaže za to da forenzičko računovodstvo i revizija budu obavezni za srednja i velika preduzeća. Skoro tri četvrtine ispitanika insistira na stavu da bi angažovanje forenzičkog računovođe trebalo da plati država, a ne kompanija čije finansijske izveštaje on proverava. Ovaj podatak je vrlo indikativan, komentarišu autori istraživanja, imajući u vidu da eksternu reviziju, koja je takođe zakonski obavezna za srednja i velika preduzeća, plaća kompanija koja je predmet revizije.

Takođe, najveći broj ispitanika smatra da ako država uspostavi forenzičko računovodstvo kao zakonski obaveznu kontrolu finansijskog izveštavanja, ona bi trebalo da se sprovodi jednom godišnje. To bi, smatra više od dve trećine anketiranih, morala da rade državna specijalizovana tela, a ne da država propiše zakonsku obavezu i potom za taj posao angažuje privatne firme. Preostala trećina misli da bi taj posao mogao da se poveri i privatnim revizorskim i konsultantskim kompanijama, pod uslovom da imaju odgovarajuća zakonska ovlašćenja.

U slučaju da se forenzičko računovodstvo uspostavi kao oblik kontrole koje ne bi nametao zakon već bi ga regulisale potrebe na tržištu, 50% anketiranih misli da bi to trebalo da rade revizorske i konsultantske kompanije koje već posluju u Srbiji, dok druga polovina smatra da bi taj posao trebalo poveriti novim, specijalizovanim privatnim institucijama sa licenciranim forenzičkim računovođama.

No, bilo da se novi vid kontrole uspostavi kroz delovanje države ili da se prepusti tržištu, preko 93% anketiranih je saglasno da bi svako kome se poveri forenzička kontrola finansijskih izveštaja, morao prethodno da stekne odgovarajuću licencu na nacionalnom nivou.

Jovana Bajić

Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: artoleshko, Depositphotos

Domaća privatna ulaganja su opadala i pre „Trampa 2.0“, zbog ekonomske politike koja u korist političko-privrednih kartela cedi bogatstvo zemlje, ocenjuju ekonomisti. Privrednici kažu da su domaće investicije sada potpuno zaustavljene, jer svi čekaju da vide šta će biti. „Pričao sam sa poslovnim ljudima iz Evrope, svi smo u strahu i pitamo se da li je neko obukao ludačku košulju“, opisuje aktuelnu situaciju jedan domaći preduzetnik.

Svetski i domaći privrednici su za trenutak odahnuli kada je Sud za međunarodnu trgovinu SAD poništio odluku predsednika Donalda Trampa za uvođenje astronomskih carina skoro svim državama sveta, ali Apelacioni sud je odmah potom presudio da će one važiti dok se ne donese sudska odluka o pravu Trampa da ih uvodi bez odluke Kongresa.

Prema najnovijem izveštaju Rojtersa, američke carine koštale su najveće kompanije u SAD, Aziji i Evropi više od 34 milijarde dolara zbog izgubljene prodaje i uvećanih troškova, a očekuje se da će taj iznos rasti, jer stalna neizvesnost parališe bilo kakvo planiranje poslovanja.

Kako će u toj situaciji preživeti mala i srednja preduzeća u Srbiji i koliko će američke sankcije unazaditi domaća privatna ulaganja, koja su i pre „Trampa 2.0“ već godinama u padu?

„Mi treba samo da plaćamo poreze“

„Strane investicije sada staju jer svi gledaju ko će da preživi i šta će se događati, a u Srbiji se niko ne bavi problemima domaće privrede bez koje nema velikog razvoja“, kaže za B&F vlasnik kompanije „East Point Holdings“ Zoran Drakulić. Njegova kompanija je nedavno investirala u obnovljive izvore energije, jer Drakulić smatra da država treba da se okrene proizvodnji električne energije i hrane kako bi zadovoljavala domaće potrebe, pošto se očekuju problemi u snabdevanju.

„Mora se unaprediti prerađivačka industrija, a ne da se izvoze sirovine. Treba podržati domaće privrednike i dati im 100% subvencija koje je država davala strancima. Mi smo dali i obnovljive izvore strancima, što je glupost. Naš vetar i sunce prodajemo strancima“, komentariše Drakulić.

Prema rečima vlasnika kompanije „Hemotehna“ iz Subotice Radovana Mijatovića, sada država traži iznuđeno rešenje za rast BDP-a preko investicija i rasta malih i srednjih preduzeća. „Pre 12 godina obećana su brza rešenja za privredu, ali mala i srednja preduzeća prepuštena su sama sebi. Mi treba samo da plaćamo poreze i sami se snalazimo kako znamo i umemo“, kaže Mijatović za B&F.

On ističe da su, zbog američkih carina, domaće investicije zaustavljene, jer svi čekaju da vide šta će se desiti u svetskoj privredi. „Ono malo novca kojeg smo uspeli da akumuliramo trebalo bi pametno da iskoristimo, ali moramo da zastanemo. Do kada će to da traje niko ne može da predvidi. Pričao sam sa poslovnim ljudima iz Evrope na sajmu u Milanu, svi smo u strahu i pitamo se da li je neko obukao ludačku košulju, pa ne zna šta radi ili je to smislio s nekim ciljem“, žali se Mijatović.

Sada se zarađuje na protekcionizmu

Prema rečima profesora ekonomije u penziji i nekadašnjeg direktora Instituta ekonomskih nauka Bože Draškovića, u Srbiji u postojećem okruženju domaće investicije nemaju prostora da se generišu i razmahnu, a ako se uvedu, američke carine će najviše uzdrmati ekonomije malih zemalja kao što je Srbija. Investicije malih i srednjih firmi u Srbiji koje treba da obezbede privredni rast su skromne, zbog pogrešne ekonomske politike koja se vodi od početka ovog veka.

Odluka Trampa je, kaže, da liberalizam, kao dominantan ekonomski model u kome je SAD diktirao pravila igre poslednjih 70-80 godina snagom industrije, vojnog prisustva i snagom finansijskog uticaja na Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku, odnosno tokove kreditiranja u svetu, usmeri ka protekcionizmu.

„Ne mislim da je izmenu modela ekonomske politike pokrenuo Tramp, već su to učinile interesne strukture unutar SAD, jer procenjuju da njihova glavna ekonomska korist nije u liberalizmu, nego u protekcionizmu. Drugo je pitanje da li je to ispravno ili nije, ali činjenica je da je to tako. Promena modela ekonomske politike, koju diktiraju najmoćnije ekonomije u svetu menjaju položaj drugih zemalja, posebno malih, jer su veoma osetljive na turbulencije“, ocenjuje Drašković.

On dodaje da će carine, ako stupe na snagu, Srbiji koja je dominantno vezana za zemlje EU, Kinu i nešto manje za Rusiju, pre svega smanjiti dotok stranih direktnih investicija, uticati na izvoz, pa i na povlačenje jednog broja investitora koji su ulagali s ciljem da maksimizuju profit, koristeći komparativne prednosti u Srbiji.

Sami sebe smo proglasili nesposobnim

Kada se, umesto državne statistike koja prema rečima Draškovića ne daje dovoljno strukturirane podatke, pogledaju oni koji su bili dostupni bivšem predsedniku Fiskalnog saveta Pavlu Petroviću, od ukupnih investicija državne su 41,9%, stranih preduzeća 21,8%, udeo domaćinstava je 16,7%. „Domaćoj privredi pripada 18,8%, Zaključak je da je ključni investitor država, zadužujući se za gradnju infrastrukture“, navodi Drašković.

Uzrok takvoj strukturi investicija je to što je, prema njegovom mišljenju, Srbija posle 2000. godine rasprodala sve firme koje su bile profitabilne stranim kompanijama pod izgovorom da će, liberalizujući tržište, uskočiti u čamac za brz ekonomski razvoj. „To je bio pristup ekonomista koji su prihvatili kreatori ekonomske politike“, podseća Drašković.

Naveo je da je prvo prodata cementna industrija 2002. godine, a sve tri cementare, koje su po prirodi stvari veoma profitabilne i ne zahtevaju neke tehnološke inovacije, kupile su multinacionalne kompanije u proseku za po 40 miliona evra i prepušteno im je tržište.

Te tri kompanije, Lafarž, Moravacem u Popovcu i Titan u Kosjeriću u poslednje dve godine ostvarile su, kaže Drašković, neto profit ukupno 183 miliona evra i postale su kartel, koji je Srbija generisala pogrešnom ekonomskom politikom. „To što smo sebe proglasili nesposobnim da upravljamo bitnim sektorom građevine je naš problem“, komentariše Drašković.

Prema njegovim rečima, to je učinjeno i sa industrijom guma za automobile. Fabrike Trajal Kruševac, Tigar Pirot i Rekord iz Rakovice bile su „korektne“ industrije, ali ništa nije učinjeno da im se pomogne da se konsoliduju, kako bi se nosile sa konkurencijom na svetskom tržištu, a sada je još došao i kineski Longlong.

To se dogodilo i u nizu drugih grana, pa je sve što je profitabilno prepušteno strancima – sektor nafte i gasa za 3% rudne rente, bankarstvo, rudarstvo…

Političko-privredni kartel cedi bogatstvo zemlje

U takvoj situaciji, domaća preduzeća su svedena na to da mogu da investiraju u niskoprofitabilne poslove, kafane, malu firmu za građevinu, kupovinu stanova, poslovnih prostora, automobila i eventualno u pekare, mada je tržište zasićeno tim poslom, ukazuje Drašković.

„Akcionarska društva su, odmah posle preuzimanja postala društva sa ograničenom odgovornošću i ne može da se investira u njihove akcije, a neki ekonomisti tvrdili su da će da ‘cveta’ Beogradska berza, trgovinom hartija od vrednosti. Poslednjih 15 godina investicije su, išle u sektor vezan za automobilsku industriju, odnosno u industriju koju zovu motanje kablova. Ako zbog carina počinje da trpi sektor proizvodnje automobila, po principu domina trpeće i oni“, ističe Drašković.

Dodaje da se ekonomske politike od 2000 godine baziraju dominantno na stranim direktnim investicijama i da aktuelna vlast 12-13 godina „pliva“ na toj logici.

„Mi smo zarobljenici političkih oligarhija koje cede bogatstvo zemlje u svoje džepove. Političko- privredni karteli, najčešće strani, usmereni su protiv razvoja ove zemlje. Neophodno je graditi odgovornu državu, a to je moguće ako razvejemo sve laži i prevare političkog života u Srbiji. Sadašnji protesti su kulturološki konflikt između novih generacija i delova starih generacija koje prihvataju laži, primitivizam i manipulacije političara“, ocenjuje Drašković.

Svetlana Jovičić

Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: zurijeta, Depositphotos

Gledajući projekcije MMF-a o rastu svetske privrede u ovoj godini, postaje jasnije šta se iz brda valja kada Fond obećava preduzećima „globalnu prekretnicu“ i „kretanje kroz promenljivi pejzaž“, a trgovini „resetovanje arhitekture“. Ukratko – mrka kapa.

Narodnu mudrost „made in Serbia“ da uvek može biti još gore, izgleda da je usvojio i Međunarodnim monetarni fond (MMF). U svom najnovijem izveštaju o ekonomskim izgledima u 2025. godini, ovaj nadzornik globalnog finansijskog sistema konstatuje da osvrt na 2024. iz sadašnje perspektive deluje kao „žal za mladost“. Posle muka i nevolja koje su privrednicima isporučile pandemija, geopolitičke tenzije i novi ratovi, tokom 2024. došlo je do relativne stabilizacije, ali pokazalo se da je to bio samo kratkotrajni predah pred novu pošast za svetsku ekonomiju, ocenjuje MMF.

Košmar koji je usledio ove godine, ovog puta ima ime i prezime. Zove se Donald Tramp. Za razliku od privrednika koji hirovite poteze američkog predsednika sa uvođenjem carina poistovećuju sa katastrofom i haosom, Trampovo demontiranje svetske privrede MMF krsti kao „globalnu prekretnicu“, držeći se svoje opsesije da stvari nikada ne naziva pravim imenom.

No, gledajući prognoze Fonda za ovu godinu, postaje jasnije šta se iz brda valja kada MMF obećava preduzećima „kretanje kroz promenljivi pejzaž“, a globalnoj trgovini „resetovanje arhitekture“.

Američka privreda ne deli Trampov optimizam

Fond ocenjuje da za razliku od prošle godine, kada je „inflacija stavljena pod kontrolu, tržišta rada su se normalizovala, a globalni privredni rast se stabilizovao na nivou od oko 3%“, američke carine koje su uvedene početkom aprila izazvale su istorijske padove na berzama i rast prinosa na obveznice, finansijsku nestabilnost i makroekonomsku neizvesnost, najveću u poslednjih nekoliko decenija.

Uprkos najavljenoj pauzi od 90 dana za primenu proklamovanih tarifa, potrošači i investitori u SAD su izrazito pesimistični, zapošljavanje je stagniralo u mnogim državama, a inflacija ponovo počinje da raste. Zbog cele situacije koja „ne uliva mnogo nade“, MMF je snizio prognozu rasta svetske privrede za ovu godinu sa 3,2% na 2,8%.

Razvijene ekonomije će nakon prošlogodišnjeg rasta od 1,8%, ove godine rasti još skromnije (1,4%), usled iscrpljenih fiskalnih kapaciteta, trgovinskih tenzija i neizvesnosti koja praktično onemogućava bilo kakvo planiranje. Trampovu viziju da će rat drakonskim carinama baciti ceo svet na kolena pred Amerikom ne dele i američki privrednici. Poslovna očekivanja su se dodatno pogoršala, domaća tražnja slabi jer su i građani pesimistični kao i privreda, pa će SAD, „koje su bile zamajac oporavka“, pasti sa prošlogodišnjih 2,8% rasta na 1,8% u 2025. godini.

Iako je inflacija pod kontrolom, a FED planira spuštanje referentne kamatne stope na 4% do kraja godine, javni dug je u porastu i očekuje se da će do 2030. dostići 130% BDP-a, što zajedno sa padom kreditnog rejtinga SAD dodatno komplikuje fiskalnu stabilizaciju, ocenjuje MMF.

Mršavo za tri najjače privrede u Evropi

Situacija u Evropskoj uniji je još klimavija. Evrozona beleži stagnaciju domaće potrošnje, i očekuje se da će nakon prošlogodišnjeg mizernog rasta od 0,9%, ovogodišnji biti još mizerniji (0,8%), usled neizvesnosti koju su nametnule američke carine. Kada je reč o tri najjače ekonomije u Evropi koje čine preko polovine BDP-a Evropske unije, MMF predviđa da Nemačka ove godine neće ni imati rast, odnosno on će iznositi 0%, Francuska će dobaciti do 0,6%, a Italija do 0,4%. Jedino svetlo u tunelu predstavlja Španija, sa predviđenih 2,5% rasta u 2025. godini. Ovo je istovremeno i jedina država u evrozoni, za koju je MMF podigao svoju projekciju rasta naviše od januara ove godine.

U međuvremenu, Tramp je zapretio da će Evropskoj uniji uvesti carine od 50% od 1. juna, da bi potom taj rok pomerio za 9. juli, pa je pitanje kakve će nadalje biti projekcije privrednog rasta za države članice.

Predviđanja nisu mnogo bolja ni za druge dojučerašnje saveznike SAD, koje je Tramp rešio da „dovede u red“. Kanada, koja je među prvima bila pogođena američkim tarifama, imaće najverovatnije rast od 1,4%, što je ipak bolje od Velike Britanije (1,1%), a pogotovo Japana (0,6%).

Meksiku se rekord obio o glavu

Projekcije za rastuće i ekonomije u razvoju takođe su snižene, ali će one imati nešto bolji zbirni rezultat u odnosu na razvijene privrede, sa prognoziranim ukupnim rastom od 3,7% u 2025. godini. Pod pritiskom carina, u Kini se produbljuju strukturni problemi izraženi u krizi na tržištu nekretnina, visokoj zaduženosti lokalnih samouprava i državnih preduzeća, slaboj tražnji i padu privatnih investicija. Rast kineskog BDP-a projektovan je na 4% za ovu godinu, što je daleko niže od prosečnih stopa rasta koje su nekada bile dvocifrene, ističe MMF.

Prognoze su bolje za Indiju, koja nije toliko zavisna od izvoza kao Kina, ima stabilan rast potrošnje i vodi ekspanzivnu fiskalnu politiku, ali je projektovanih 6,2% rasta za ovu godinu ispod ranijih očekivanja. Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland biće posebno pogođeni američkim carinama i njihov zbirni rast neće premašiti 4%, a velike posledice će pretrpeti i druge azijske države koje zavise od prerade i izvoza elektronskih komponenti.

Prošlogodišnji privredni oporavak zaustavljen je i u Latinskoj Americi. Umesto ranije prognoziranih 5,5%, Argentina će imati rast od 5%, dok su predviđanja podignuta za Peru na 2,8% i Ekvador (1,7%). Brazil će usporiti sa prošlogodišnjih 3,4% rasta na 2% ove godine, ali najdramatičnija situacija je u Meksiku.

Ovaj sused Sjedinjenih Država, koji je pretekao Kinu i postao najveći trgovinski partner SAD, prošle godine je izvezao robu severno od granice u vrednosti od preko 500 milijardi dolara. Međutim, ovaj rekordni trgovinski suficit nije ga zaštitio od posledica tarifa. MMF upozorava da američke carine, u kombinaciji sa slabijom privrednom aktivnošću krajem 2024. godine od očekivane, guraju Meksiko u tehničku recesiju, sa padom privrede od 0,3%, umesto ranije najavljenog rasta od 1,5%.

Ratne ekonomije

Uprkos ratu koji vodi protiv Ukrajine, sankcijama i geopolitičkoj izolaciji, Rusija je 2024. zabeležila rast od 4,1%, ali u ovoj godini on neće preći 1,5%. Rusiju će posebno pogoditi niže cene nafte usled poremećaja koje su izazvale američke carine, a među ključnim problemima su i visoke kamatne stope koje povećavaju troškove zaduživanja. MMF predviđa da će Rusija morati da poveća poreze, kako bi finansirala svoj budžet.

Ukrajina će usporiti sa prošlogodišnjih 2,9% na 2% privrednog rasta u 2025. godini, usled uništene infrastrukture za prenos prirodnog gasa u zemlji, rastućeg nedostatka radne snage i loših izgleda za određene industrije, posebno u proizvodnji i izvozu čelika. Napredovanje ruskih trupa u januaru, primoralo je Ukrajinu da zatvori svoj veliki rudnik uglja Pokrovski, zapadno od grada Donjecka, koji je glavni izvor uglja za ukrajinsku industriju čelika.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, MMF predviđa da će ove godine Albanija imati najveći privredni rast u regionu od 3,8%. Srbija će umesto ranije projektovanih 4,2% ostvariti rast od 3,5%, Crna Gora i Severna Makedonija će rasti po 3,2%, a najlošija predviđanja su za Bosnu i Hercegovinu, koja će imati rast od 2,8%.

Iako će u poređenju sa najrazvijenijim državama, tržišta u razvoju ukupno gledano ostvariti veći privredni rast ove godine, zabrinjava što u ovoj grupi zemalja raste javni dug, a troškovi servisiranja postaju sve veći usled viših kamatnih stopa i slabljenja valuta. MMF predviđa da će javni dug u rastućim i ekonomijama u razvoju porasti sa sadašnjih 70% BDP-a na 80% BDP-a do 2030. godine.

Inflacija, iako je u opadanju u pojedinim državama, i dalje znatno premašuje ciljeve centralnih banaka. Dodatna slabost ove grupe zemalja je u tome što ako dođe do još drastičnijih promena u monetarnoj, trgovinskoj i fiskalnoj politici, to bi moglo da dovede do naglog zaoštravanja globalnih finansijskih uslova i odliva kapitala, što bi posebno uticalo na tržišta u razvoju, ocenjuje MMF.

Marina Vučetić

Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Paris Bilal, Unsplash

Banaka u Srbiji je sve manje, ali su im zato zarade sve veće. Pored privrednika i građana, banke poslednjih godina postaju rastući poverilac i državi. Alternative skupim zajmovima na našem tržištu praktično nema, a banke obilato koriste tu poziciju, pa su klijenti sve češće primorani da se prilagođavaju bankama, a ne one njima.

Svet je nedavno obišla vest da je finansijski gigant za onlajn plaćanja Stripe počeo razgovore sa bankama o integraciji stejblkoina u klasične finansijske usluge. Ova platforma za obradu plaćanja, koja funkcioniše kao posrednik između kupca i prodavca i sve podatke prosleđuje šifrovano, rešava mnoge slabosti bankarskog posredovanja, od sporosti i ograničenog radnog vremena, do visokih troškova, uključujući i valutne konverzije. Izgleda da su i banke shvatile da integrisanjem blokčejn tehnologije u svoje poslovanje i same mogu imati koristi.

U Srbiji, sa druge strane, ništa novo. Banke vedre i oblače kao praktično jedine kreditne institucije i to se po svemu sudeći neće brzo menjati. Narodna banka Srbije u odgovorima na pitanja B&F-a navodi da aktivnosti na eventualnim izmenama Zakona o bankama koje bi omogućile poslovanje i drugih kreditnih institucija pored banaka u ovom trenutku nisu planirane.

„Iako u uporednoj praksi postoje različiti modeli poslovanja kreditnih institucija, pa i onih van bankarskog sektora, u Republici Srbiji trenutni zakonski okvir ostaje usmeren na očuvanje i jačanje finansijske stabilnosti i poverenja u bankarski sistem. Svako eventualno uvođenje novih oblika kreditnih institucija podrazumeva detaljnu i temeljnu procenu svih potencijalnih rizika, kao i neophodna prilagođavanja regulatornog okvira“, poručuju iz centralne banke.

Država široke ruke

A poverenje države u bankarski sistem svakako raste. Za četiri godine, od marta 2021. do marta ove godine, plasmani banaka državi povećani su čak 20 puta, sa nešto više od 200 miliona evra na preko četiri milijarde, pokazuje računica brokerske kuće Momentum Securities. To znači da je svaki deseti dinar javnog duga Srbije dug prema bankama za uzete zajmove. A gde je tek dug po osnovu obveznica.

Ako je država široke ruke, pa se umesto jeftinijim emisijama obveznica zadužuje skupljim bankarskim kreditima, kako da oseti muku privrede kojoj su kamatne stope na investicione kredite u prvom kvartalu ove godine čak i porasle sa sedam na 7,3 odsto, iako je prosečna ponderisana kamatna stopa za privredu pala za 0,5 p.p. Podsetimo da je pre nešto više od godinu dana i sama guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković na Kopaonik biznis forumu kazala da privreda više ne može da plaća skupe kredite. A o tome koliko dugo privrednici traže od države da omogući jeftinije finansiranje ne treba ni trošiti reči. Umesto toga, država je i sama počela da se skupo zadužuje.

Na pitanje da li je potrebno menjati Zakon o bankama da bi se omogućila stvarna konkurencija bankarskom sektoru i na koji način bi se mogla izvršiti diversifikacija izvora finansiranja, profesor Beogradske bankarske akademije Branko Živanović odgovara da je konkurencija i te kako prisutna i da je regulator do sada nije sprečavao. Naprotiv, bankarsko tržište je bez sumnje najsređeniji segment u ukupnoj privredi, regulisano i kapitalno sasvim dobro utemeljeno, ocenjuje Živanović za B&F.

On ističe da su bankarski krediti sve veći oslonac u finansiranju privrede, stanovništva i javnog sektora i da će takva situacija potrajati. „Naglašena bankocentričnost svakako ne unapređuje konkurentnost nacionalne ekonomije. Međutim, monetarna politika i NBS, nikako ne bi trebalo da budu pri vrhu lestvice kada se u nekog upire prst za nedovoljno dinamičan privredni razvoj“, uveren je Živanović.

Njegove zamerke odnose se na labavljenje standarda ko može da kupuje ili osniva banku. „Davanjem dozvola pojedinim bliskoistočnim, post-sovjetskim, pa i kineskim bankama nije se mnogo dobilo. Više je trebalo posvetiti pažnje da dva francuska bankarska titana ne odu“.

Konkurencija se ipak nazire

Na pitanje kako ocenjuje ulogu mikrokreditnih institucija kao izvora finansiranja, Živanović kaže da su one bili zasnovane na ideji da se malim iznosima kredita na bazi kolektivnog obezbeđenja pokrenu sitniji poslovi. Međutim, mikrokrediti se nisu pokazali kao veliki zamajac mikro privredi i zanatstvu, već su uglavnom podstakli potrošnju i vrlo neprijatne situacije u otplati, što se pokazalo i na primeru Bosne i Hercegovine, navodi profesor.

On dodaje da bi se neke platne institucije u Srbiji uz određenu kapitalizaciju mogle baviti i kreditiranjem na malo, ali teško mogu biti odgovarajuća zamena za kartičarsko i potrošačko kreditiranje koje rade pojedine banke u kombinaciji s turističkim agencijama. S druge strane, ne bi trebalo očekivati da korporativne obveznice u skorije vreme postanu kakva-takva alternativa bankarskom kreditu, smatra Živanović.

Finansijski konsultant Vladimir Pavlović, koji je radio na više projekata alternativnog finansiranja kaže za B&F da krediti koje banke daju privredi trenutno jesu dominantni, ali i da se ostali segmenti tržišta polako razvijaju. On ističe tržište faktoringa, korporativne obveznice, nekoliko digitalnih tokena koji su izdati, kao i nekoliko kraudfanding kampanja.

Po njegovom mišljenju, razvoju tržišta kapitala doprinela bi liberalizacija regulative koja je u nadležnosti NBS, a tiče se načina na koji penzioni fondovi i osiguranja plasiraju svoja sredstva. Investicioni fondovi bi takođe mogli biti kupci korporativnih obveznica, ako bi NBS dozvolila da osiguranja i penzioni fondovi ulažu u alternativne investicione fondove. Finteh kompanije su takođe počele da se razvijaju u Srbiji.

Privrednici i građani sve nezadovoljniji

Na pitanje da prokomentarišu pritužbe privrednika da banke sve češće skraćuju radno vreme i ukidaju filijale radi ušteda, ograničavaju poslovanje sa gotovinom uz agresivno nagovaranje klijenata da pređu na plaćanje karticama, u NBS kažu da kao i do sada najveći broj banaka i dalje ima ekspoziture u kojima je moguće dobiti sve bankarske usluge. „Samim tim, proces digitalizacije nije znatno uticao na poslovne politike banaka, kao ni na broj filijala i zaposlenih u bankama.“

U centralnoj banci podsećaju da je NBS ograničila i propisala cenu paketa platnog računa sa osnovnim uslugama na 150 dinara, koji klijentu omogućava besplatno podizanje gotovine na šalteru i na bankomatima svoje banke, dobijanje debitne kartice, mobilno i elektronsko bankarstvo, koje uključuje i neograničen broj transakcija putem QR koda na prodajnim mestima. Uz to, na tržištu postoji osam platnih institucija, šest institucija elektronskog novca i javni poštanski operator kao i njihovi zastupnici, koji mogu u skladu s propisima da pružaju platne usluge, čime se korisnicima omogućava veći pristup platnim uslugama.

Upitani zašto banke više ne navode eksplicitne uslove pod kojima odobravaju svoje proizvode, pre svega kredita i kamata na depozite, zbog čega klijent mora da im se lično obrati, iz centralne banke detaljno citiraju odredbe više zakona o tome koji su propisani načini oglašavanja banaka i odgovaraju da nisu zabeležili uočljiv porast prigovora po tom osnovu.

Moguće je da se zvanično slabo ko žali, ali među privrednicima i građanima sve češće se čuje da je koncentracija bankarskog tržišta donela više tarife za usluge, da šalter sa gotovinom radi samo od 9 do 12 časova, da su otvaranjem računa dobili četiri kartice odjednom, a šalterski službenik im je rekao da Dinu mogu odmah da zaborave, „jer moraju da je izdaju a suštinski ničemu ne služi“. A od onih koji su dobro upoznati sa procedurom odobravanja kredita privredi čuju se i ocene da su kompetencije bankarskih službenika sve niže, da je pristup površan, uz bojazan da će situacija biti još gora.

Ostaje enigma zašto država novac svih građana radije odvaja na plaćanje skupih bankarskih kredita, dok više od 15 milijardi oročene štednje građana leži u bankama po niskim kamatnim stopama i zašto smo jedna od retkih država regiona koja prethodnih godina nije zaplivala na talasu narodnih obveznica. Ne mora država da voli narod, ali bi valjalo kada bi domaćinski raspolagala zajedničkom kasom zvanom budžet. Zapravo morala bi tako da se ponaša, jer to joj je posao.

Jelena Stjepanović

Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije

Foto: Mi-Ka, Pixabay

Šta da rade vlasnici manjih firmi koji ne mogu kao velike kompanije da angažuju slavne ličnosti za reklamiranje svojih proizvoda, niti su vešti u neobuzdanom samohvalisanju na društvenim mrežama kao njihova poslovna konkurencija? U vreme kada većina kopira druge u kreiranju lažne slike o sebi, autentičnost je postala najdeficitarnija vrlina i najbolji lični brend, poručuju marketinški stručnjaci.

Trenutno postoji veliki broj poznatih ljudi za koje malo ko zna zašto su toliko popularni u javnosti. Oni su poznati po tome što su – poznati, istakao je osnivač marketinške agencije Communis Ivan Stanković u svom predavanju o značaju ličnog brendiranja koje je održao na konferenciji „Biznis priče“.

Lično brendiranje je moderan naziv za staru veštinu – kako u javnosti predstaviti sebe u što boljem svetlu da bi se stekle određene prednosti, a pre svega da bi se na popularnosti zaradio novac.

Nove tehnologije su omogućile da se danas doslovno može živeti od slave, kao što je slučaj sa influenserima. Ali, i pripadnici mnogih drugih profesija slede recept po kojem veliki broj pratilaca na društvenim mrežama može povećati šanse da se dobije željeni posao, privuku kupci i ulagači.

Ne stižu da rade, pričajući koliko su vrsni stručnjaci

Tu leži i odgovor zašto sve više pojedinaca na Instagramu pasionirano obaveštava javnost o svakom svom koraku, predstavljajući i najbanalnije stvari kao iskustva „iz kojih su naučili nešto novo“. Ne propuštaju ni da na LinkedInu dele citate poznatih filozofa i svoje vanserijske poslovne uspehe, kao i da redovno „signaliziraju vrline“ na mreži Iks, budući da njeni korisnici uglavnom sebe smatraju šampionima etike i propovednicima tolerancije, osim kada su u pitanju njihovi neistomišljenici.

Imajući u vidu koliko ovakve aktivnosti svakodnevno „jedu“ vreme pojedincu, postavlja se pitanje da li on uopšte stiže da radi posao za koji je plaćen? Faktički ni ne stiže, tvrdi Tom Mej, britanski novinar koji prati kreativne industrije. On ukazuje na svojevrsni apsurd da sve veći broj ljudi svoje radne zadatke obavlja na brzinu, kako bi imali što više vremena da detaljno obaveste javnost o tome koliko dobro rade svoj posao.

Iako nam se čini da danas najbolje prolaze „prodavci magle“, Mej poručuje da je njihov vek trajanja ograničen. Kao i kod svake reklame bez pokrića, tako se i najbolje skrojena slika o sebi u javnosti „raspada po šavovima“ na duže staze ako ne radimo svoj posao valjano, tvrdi britanski novinar.

Agencija poznatija od osnivača

Poslu, međutim, može da šteti i druga krajnost, kada su tvorci nekog proizvoda ili usluge potpuno nepoznati široj javnosti. To naročito važi za profesije koje su po svojoj prirodi usmerene na javnu komunikaciju, poput marketinga, što je Ivan Stanković naučio na sopstvenom primeru.

„Dragan Sakan i ja smo 1990. osnovali agenciju Saatchi & Saatchi, koja je vremenom i sama postala brend. Radeći u njoj uglavnom sam isticao agenciju a ne sebe. Međutim, u jednom trenutku ova poslovna priča je završena i ja sam ostao i bez posla i bez zvučnog imena“. Stanković je želeo da nastavi sa radom u struci, ali pronalaženje klijenata je išlo teže pošto više nije mogao da se pozove na Saatchi & Saatchi. Zato je počeo da razmišlja o kreiranju ličnog brenda. Da bi ga stvorio, morao je prvo sebi da odgovori na pitanje da li je poznat, a ako jeste – kome i po čemu je poznat?

Međutim, već na prvom pitanju je pao. „Odrastao sam u vremenu u kojem je bilo nepristojno hvaliti samog sebe. Verovao sam da će o meni dovoljno govoriti moja dela, ali prevario sam se jer niko nije znao ko stoji iza njih. Uvidevši ovu grešku, odlučio sam da se proslavim tako što ću pisati stručne tekstove u časopisima poput eMagazina i Ekonomista. Najveću korist od toga imala je moja majka koja je bila ponosna kolekcionarka tih izdanja, međutim niko od poslovnih ljudi mi se nije javio“, priča Stanković.

Volim, ne volim…

Ovaj problem rešio je kada je sebi postavio drugo pitanje – kome je poznat? „Shvatio sam da sam grešio što sam se trudio da budem poznat stručnoj javnosti. Trebalo je da postanem prepoznatljiv u celokupnoj javnosti“, ističe marketinški stručnjak i dodaje da je to i učinio, doduše neplanski, kada je sa prijateljem, glumcem Franom Lasićem otvorio džez bar u Beogradu. „Ispostavilo se“, kaže Stanković, „da je u Srbiji najlakše ’biti neko’ ako si vlasnik fudbalskog kluba, šef policije ili vlasnik poznatog restorana“.

Ipak, odskočna daska za uspeh njegove nove agencije Communis bila je jedna fotografija. Ispostavilo se da mu je to što je prihvatio da se sa svojom suprugom, poznatom novinarkom Majom Žeželj, slika za časopis Glorija donelo daleko veću popularnost nego celokupan opus u stručnim časopisima. Vrlo brzo nakon objavljivanja ove fotografije, pozvao ga je direktor jedne multinacionalke kog je mesecima pre toga bezuspešno pokušavao da kontaktira.

„Na pitanje šta ga je podstaklo da mi se posle toliko vremena ipak javi, odgovorio je da njegova žena čita Gloriju i da mu je, videvši našu sliku rekla: ’Pogledaj kako su ovo dvoje slatki, ovakav čovek bi trebalo da ti radi kampanju’. Tako sam dobio velikog klijenta“, navodi Stanković.

Ako se pitate zašto jedna fotografija u „magazinu o poznatima“ donosi više publiciteta od stručnih analiza u uglednim časopisima, Stanković podseća da je pre desetak godina prosečan čitalac Njujork Tajmsa za svega nedelju dana dobijao više informacija nego što su za celog svog života mogli čuti ljudi koji su živeli u 19. veku. Taj trend se ubrzao, pa su ljudi danas suočeni sa toliko činjenica da gube sposobnost odlučivanja na osnovu njih i zato mnogi formiraju mišljenje zavisno od toga da li im se nešto na prvi pogled sviđa ili ne sviđa. „Paradoksalno, došli smo u situaciju da sa što više podataka raspolažemo, to smo manje racionalni a više zaključujemo na osnovu emocija“, ukazuje osnivač agencije Communis.

Kada je preduzetnik poznatiji od svojih firmi

Upravo iz tog razloga, marketinški stručnjaci u svom poslu često koriste popularne ličnosti za reklamiranje pojedinih kompanijskih proizvoda i usluga. Stanković, međutim, upozorava da promocija preduzeća preko jednog ili više poznatih pojedinaca može biti mač sa dve oštrice. Naime, javnost od bilo koga može preko noći napraviti idola, ali ga još brže može diskreditovati ukoliko napravi pogrešan korak. A ljudi koji su neprestano u žiži interesovanja javnosti, kad-tad će uraditi nešto što se dojučerašnjim obožavateljima neće dopasti.

Takve primere viđali smo i u Srbiji i u inostranstvu. Jedan od njih je američki preduzetnik Ilon Mask, koji je postao poznatiji od kompanija koje vodi. On je do nedavno privlačio pozitivan publicitet koji su pratile i velike investicije. Ljudi su masovno ulagali u njegove kompanije, pa čak i u određene kriptovalute samo zato što ih je on hvalio. Međutim, otkad zbog rada u administraciji novog predsednika SAD povlači nepopularne poteze, njegov ugled se survao a sa njim je palo i poslovanje Maskovih kompanija, najviše Tesle čije automobile su Amerikanci počeli da bojkotuju.

Zato je nedavno najavio da će se više posvetiti Tesli na uštrb rada u Komisiji za efikasnost vlade, u kojoj će sada boraviti samo dva dana nedeljno.

Budite to što jeste

Ipak, kompanije češće imaju više koristi nego štete od influensera i javnih ličnosti koje ih promovišu i zato tražnja za njima ne jenjava. A šta da rade „obični smrtnici“, vlasnici manjih firmi koji ne mogu da plate slavne ličnosti, niti su vešti u samohvalisanju kao njihova poslovna konkurencija? Kako se istaći u moru ljudi koji o sebi govore u superlativima i svuda kače svoje retuširane fotografije?

U vremenu kada se svi hvale da su originalni, a većina zapravo samo kopira duge, autentičnost je postala jedna od najdeficitarnijih vrlina. „Za početak nemojte lagati, budite autentični, budite to što jeste. Iskoristite ono što se drugim ljudima sviđa kod vas“, poručuje Stanković i dodaje da je uvek bolje pametno upotrebiti svoje stvarne prednosti, nego izmišljati lažnu ličnost.

Marija Dukić

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Fotografija: Nebojša Babić

Male hidroelektrane, ako se poštuju propisi, ne nanose nikakvu štetu životnoj sredini jer u koritu reke ostaje biološki minimum vode za živi svet, proizvodi se čista energija, a posao je profitabilan i bez podsticaja države, kaže Radoje Radojković, pionir u proizvodnji električne energije u malim hidroelektranama u Srbiji.

Radoje Radojković proizvodi električnu energiju u malim hidroelektranama više od 30 godina. Danas poseduje četiri male hidroelektrane, a rezultat njegovog poslovanja zavisi od cene struje i padavina.

Radojković ističe da zbog suše prošle godine dve elektrane nisu radile četiri meseca, a i cena struje je na tržištu bila niska, oko 70 evra po megavatsatu (MWh), pa su hidroelektrane prvi put od izgradnje imale gubitak u poslovanju. Pretprošle godine, elektrane su ostvarile ogroman prihod, pa je platio porez na dobit oko 15.000 evra.

„Zeleni“ kilovati iz malih hidroelektrana se proizvode kada se određena količina vode iz rečnog korita, koju odobre nadležne institucije, usmeri u cev van korita, a u koritu ostane biološki minimum, „riblji put“ za živi svet. Količina vode koja se zahvati je slična količini koja se „izgubi“ za vreme suše, ali Radojković ukazuje da ima i neodgovornih investitora koji prekrše taj standard.

„Električna energija koja se proizvede u mojim hidroelektranama je ‘čista’, jer se tokom proizvodnje ništa ne zagađuje i ne pričinjava bilo kakva ekološka šteta. Elektrane, naprotiv, zbog toga smanjuju opasnost od klimatskih promena“, tvrdi Radojković za B&F.

Težak početak

Taj posao Radojković je prvi, kao privatno lice, započeo devedesetih godina prošlog veka, kada se pojavila šansa da ideju iz mladalačkih dana realizuje koristeći potencijal Radošićke reke u slivu Kopaonika, gde je rođen. Država je tada, zbog izgradnje puta, otkupila tri zarušene vodenice koje su koristile potencijal reke, a Radojković, po obrazovanju elektroinženjer, obratio se lokalnoj samoupravi sa zahtevom da izgradi malu hidroelektranu. Čelnici opštine su se, kako kaže „našli u čudu“.

„Rekli su mi da nemaju ništa protiv, ali da ne znaju kako bi mi pomogli. Ja sam krenuo dalje da tražim način da legalno izgradim taj objekat sa građevinskom dozvolom i projektom, uz saglasnost za lokaciju vodoprivrednog preduzeća i Elektroprivrede Srbije koje do tada nikom nisu dali jer niko nije ni tražio, niti je postojala zakonska regulativa“, priseća se Radojković.

Dogovor oko realizacije ideje je krenuo od vodoprivrednog preduzeća u Čačku i od EPS-a u Kraljevu, gde su u potrazi za rešenjem našli „neku mogućnost u Zakonu o maloj privredi“. Taj zakon je donet sedamdesetih godina i u nomenklaturi zanimanja je navedeno da je moguća „proizvodnja električne energije, prevashodno za sopstvene potrebe“.

Radojković priča da su se „zakačili“ za tu pravnu mogućnost i počela je gradnja. „Bio je to težak period, krenuo sam sa idejom, a da nisam znao kako će se to završiti. Postavljao sam cevi za vreme bombardovanja Jugoslavije i strahovao da će NATO pomisliti da je to neka oprema za lansiranje. Gradnja je trajala tri-četiri godine i hidroelektrana je završena 2001. godine i priključena na mrežu EPS-a“, navodi Radojković i dodaje da je cena električne energije bila mala, četiri dinara po kWh, ali mu je najvažnije bilo samo da krene. Kapacitet hidroelektrane je 37 kilovata i ona i sada radi i obezbeđuje „inženjersku platu“.

Subvencije države

Radojković je 2007. godine, kada je donet Zakon o energetici i Uredba o povlašćenim proizvođačima električne energije, potpisao ugovor sa EPS-om o isporuci proizvedene struje. „To je prva hidroelektrana posle Drugog svetskog rata priključena na mrežu EPS-a i prva koja je dobila rešenje o povlašćenom proizvođaču uz subvenciju države, a ugovor je na 12 godina. Struja se plaćala po fid-in tarifi koja je vrsta državne pomoći kroz garantovanu cenu po kilovatsatu (kWh) za isporučenu električnu energiju. Ta cena je bila odlična, oko deset evrocenti po kWh, ali se svake godine povećava za iznos inflacije u EU. U vreme energetske krize je povećanje bilo čak 9%“, navodi Radojković, koji je mnogima, kada je taj posao postao popularan, pružao konsultantske usluge.

Te 2007. godine, Radojković je uzeo u zakup hidroelektranu koju je 1948. izgradio Šumarsko-industrijski kombinat „Kopaonik“ iz Kuršumlije na reci Toplici od 300 kilovata za potrebe te industrije.

Posle te elektrane, kojom više ne upravlja, izgradio je još tri, jednu 2013. godine u Raškoj, na Radošićkoj reci i ona još radi po ugovoru za fid-in tarife. Četvrta je na Barskoj i Lisinskoj reci, MHE Lisina, takođe još radi po ugovoru o fid-in tarifi, a petu je izgradio na Velikoj reci, ispod Kopaonika. Kapacitet te hidroelektrane, napravljene pre tri godine je 250 kilovata, najveća je i kako kaže, najbolje radi. Sve četiri hidroelektrane proizvedu godišnje 2.000 megavatsati električne energije.

Tržišne premije

U međuvremenu je država izmenila Uredbu o povlašćenim proizvođačima i više ne važe povlašćene cene po fid-in tarifi, nego tržišne premije. Ministarstvo objavljuje aukcije za premije za obnovljive izvore energije, a dodeli je proizvođaču sa najpovoljnijom ponuđenom cenom. Država, prema Radojkovićevim rečima, u poslednje vreme ne raspisuje aukcije za male hidroelektrane, već to čini selektivno i stimuliše solarne i vetroelektrane većeg kapaciteta, a vlasnici hidroelektrana za koje je istekao ugovor o povlašćenim cenama prodaju struju na tržištu.

Prihod, prema njegovim rečima, najvećim delom zavisi od cene i količine vode koja se koristi, prošle godine cena megavatsata je na tržištu skočila oko 30%.

„Godišnji prihod koji ostvarujem iz četiri hidroelektrane je oko 200.000 evra. Sa fid-in tarifom investicija u malu hidroelektranu se vraćala za pet-šest godina, što je jako dobro. Država je stimulativnom cenom odigrala značajnu ulogu da se ulaganje brže povrati. Zadovoljan sam poslom, mada je bilo dosta teško obezbediti lokaciju, rešiti imovinsko pravne odnose, dobiti saglasnosti, ali je proizvodnja profitabilna i bez podsticaja države i vidim da se i dalje grade male hidroelektrane većeg kapaciteta na većim rekama, trenutno dve na Ibru“, kaže Radojković.

Banke ne daju kredite

Izgradnju prve hidroelektrane finansirao je kreditom Fonda za razvoj, druge dve delom kreditom, a delom sopstvenim sredstvima, dok je za poslednju, petu morao da podigne kredit jer je koštala 550.000 evra, ali je veći deo otplatio.

Banke u poslednje vreme, napominje Radojković, ne daju nikakve kredite za izgradnju malih hidroelektrana, niti za opremu sa obrazloženjem da su „društveno odgovorne“. Politiku poslovanja su, prema njegovom mišljenju, promenile verovatno pod uticajem ekoloških pokreta koji se protive izgradnji, a za to, kako je ocenio, nema razloga.

„Urbanistički projekat, kojim je predviđena gradnja hidroelektrane, javno je dostupan i mogu se uložiti primedbe. Sve moje hidroelektrane imaju cevovode kojima se sprovodi deo vode iz reke u dužini oko tri kilometra, a cevovod je zakopan i prolazi kroz šume, vrleti i nikom ne smeta. EPS, međutim, od prošle godine ne odgovara na zahteve za tehničkim uslovima za male hidroelektrane i solarne elektrane. Preko Ministarstva rudarstva i energetike tehničke uslove dobijaju elektrane sa većim kapacitetom od po nekoliko megavata“, ukazuje Radojković.

Obrazloženje EPS-a zašto ne odgovara na zahteve za tehničkim uslovima glasi da elektromreža ne može da prihvati te kilovate i da su potrebni kapaciteti za balansiranje, navodi Radojković i komentariše: „Mislim da to nije tačno, već je izdavanje tehničkih uslova obustavljeno zbog pritiska ekoloških pokreta i interesa nekih pojedinaca. Hidroelektrana ima stabilnu proizvodnju za razliku od solarne, tako da nema opravdanja da ne može da se priključi na sistem i poveća mu stabilnost“.

On dodaje da vlasnik hidroelektrane državi plaća korišćenje vode i da to nisu veliki iznosi, za njegove hidroelektrane mesečno oko 50.000 dinara. Prosečan vek tih elektrana je oko 50 godina, pod uslovom da se oprema održava, pa Radojković veruje da će se tim poslom baviti i njegovi praunuci.

Svetlana Jovičić

Biznis & finansije 233, maj 2025.