Tekstovi

Trenutna situacija u domaćoj energetici je u potpunoj suprotnosti sa najvažnijim društvenim interesima – od toga da država vodi energetsku politiku tako što pita strance za naše mišljenje, do nesnosnog zagađenja koje „obećava“ da će uveliko smanjiti pritisak na penzioni fond. Energetski sektor je podeljen na način koji pogoduje pojedinačnim interesima, što je dovelo do toga da ključna preduzeća u ovoj oblasti ne rade u istom cilju, već se međusobno sukobljavaju.

Agonija oko Naftne industrije Srbije (NIS) koja traje više od godinu dana jasno je pokazala da u srpskoj energetici svoj interes imaju velike sile, domaći političari i sa njima povezane uže interesne grupe, a potom firme koje od njih zavise. Jedino je nejasno gde se u ovoj delatnosti, od strateške važnosti za razvoj celog društva, zaturio interes građana Srbije?

On nalaže da stanovništvo ima sigurno i dostupno snabdevanje električnom energijom, pri čemu je neophodno da se nađe kompromis između očuvanja životne sredine i energetske bezbednosti. Srbija mora da smanji zavisnost od uglja, ali tako što će u tom procesu pre svega angažovati domaću pamet i struku i podsticati lokalnu industriju, kako bismo proizvodili sve ono što možemo i uvozili samo ono što nam je neophodno.

Potrebno je da naša zemlja zadrži vlasništvo nad ključnom energetskom infrastrukturom i nad najvažnijim preduzećima u ovoj oblasti, te da ih organizuje i uskladi na način koji će obezbediti da ona rade za dobrobit građana Srbije, a ne užih interesnih grupa, istakli su učesnici skupa „Društveni interesi i preporučeni koraci u polju energetike“, koji je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU).

Papir trpi sve

Trenutna situacija u domaćoj energetici je, nažalost, u potpunoj suprotnosti sa najvažnijim društvenim interesima, ocenjeno je na konferenciji. Država vodi politiku koja iz energetskog sektora sve više istiskuje domaće stručnjake, preduzeća i javnost i dovodi nas u situaciju da „strance pitamo za naše mišljenje“. Srbija je nekritički preuzela agende, strategije i zakone koji su načinjeni u nekim drugim državama, shodno njihovim potrebama i koji vrlo često nisu primereni našim mogućnostima i interesima.

„Mi smo se obavezali da ćemo do 2030. smanjiti emisiju ugljen-dioksida za 33% u odnosu na 1990. godinu. To se lako napiše na papiru, papir trpi sve, ali postavlja se pitanje kako ćemo i odakle zameniti proizvodnju iz termoelektrana“, ukazuje bivši direktor EPS-a Miroslav Tomašević.

Naime, Srbija trenutno proizvodi 23 teravat sati električne energije iz uglja i 10 teravat sati iz hidroelektrana. Kada bismo iskoristili sve svoje hidrološke potencijale, mogli bismo da proizvedemo još dodatnih sedam teravat sati struje, što uključuje i susedne države od kojih bismo morali da dobijemo odobrenje, navodi Tomašević.

Potencijali solarnih i vetroelektrana takođe su ograničeni. Godina ima ukupno 8.760 sati, a od toga solarne elektrane kod nas mogu efektivno da proizvode struju svega oko 1.350 sati godišnje. „Da ne govorim o tome da bi nam za solarnu energiju trebali skladišni kapaciteti, baterijski sistemi za koje nam, opet, trebaju kritični minerali, a to je oblast za koju Srbija nema regulativu. Iz vetra možemo efektivno da proizvodimo struju 2.500 do 2.800 sati godišnje, zavisno od pozicije vetroelektrane“, precizira Tomašević, „dok iz termoelektrana to činimo 6.500 do 7.000 sati godišnje. Navodim ove podatke da bih pokazao da nije tako lako obećati – evo, mi ćemo sad preći na obnovljive izvore“.

Poseban problem je neumeren uticaj politike na donošenje odluka u energetskom sektoru i sistemska korupcija. Primera radi, cene solarnih i vetroelektrana koje se kod nas grade i koje se planiraju, oko dva do 2,5 puta su veće nego što to predviđaju vodeće svetske agencije.

Zagađenjem do „relaksacije“ penzionog fonda

Srbija mora u najvećoj meri da se uskladi sa Zelenom agendom EU, ali važno je da pri tome pokuša da izbegne greške proistekle iz ove strategije. Ona se u dobroj meri pokazala nerealnom, počev od toga da nema dovoljno kritičnih minerala za ciljeve koji su postavljeni i ekološke i društvene štete koju nanosi način njihove eksploatacije, do činjenice da je energija u EU postala toliko skupa da skoro više ništa ne može da se proda van njenih granica. Takođe, preko 60% obnovljive energije u EU dobija se sagorevanjem drveta, ali sada čak i zvaničnici u Briselu priznaju da to nije put u zelenu tranziciju, nego ćorsokak, istaknuto je na konferenciji.

No, ako je postojeća Zelena agenda neostvariva, to ne znači da Srbija ne treba da suzbija posledice klimatskih promena i da se oslobađa fosilnih goriva. Ali, za većinu novih tehnologija u energetici neophodni su minerali, što dovodi do pitanja kako se eksploatišu domaći rudni resursi. Iako su strane kompanije prepune naših stručnjaka koji slove za vodeće, minerale u našoj zemlji iskopavaju isključivo stranci, „kao da smo mi zaboravili sve što smo nekada znali o rudarenju“.

U pogledu primenjenih geoloških istraživanja koja imaju za cilj pronalaženje rudnih resursa, zakonom je predviđeno da institucija kao što je Geološki zavod može njima da se bavi isključivo na osnovu posebne odluke republičke vlade. Međutim, takva odluka nikada nije doneta, pa ispada da kod nas mogu da istražuju minerale samo oni koji nisu iz Srbije.

Među drastičnim primerima su rudnici u Boru i Majdanpeku, koji su prepušteni Kinezima, dok „nama ostane svega 3% tržišne vrednosti iskopanih minerala, ogromna pustoš i bolest“. Zagađenost je tolika, da bi se mogao izvući sarkastičan zaključak kako je Srbija pronašla efikasan način da smanji pritisak na penzioni fond, upozorili su učesnici konferencije.

Podela energetike na partijske feude

Pod uticajem MMF-a i EU, Srbija je podelila elektroprivredu na EPS, EMS, EDS, EPS-Snabdevanje, ali na način koji je pogodovao pojedinačnim interesima. Dragan Vlaisavljević, stručnjak za električne mreže i bivši direktor EPS-a za poslove trgovine električnom energijom, podseća da je fragmentacija energetskog sektora počela još 2001. godine, kada je svako privredno društvo dodeljeno nekoj partiji. To je dovelo do toga da ova preduzeća ne rade u istom cilju, već se međusobno sukobljavaju.

„Sadašnje stanje može da se okarakteriše kao decentralizovan sistem koji se vodi partijski, na netransparentan način. To se vidi kroz niz problema u funkcionisanju energetskog sektora, od dobijanja priključka, do same eksploatacije, a koji se prikrivaju PR aktivnostima državnih organa. Saopštenja PR službi su usmerena na onaj deo populacije koji nema dovoljno tehničkog i ekonomskog znanja, tako da i kada izađete u javnost sa nekim stručnim zamerkama, one vam odgovore po principu – Sunce izlazi svako jutro i zalazi svako veče“, komentariše Vlaisavljević.

Na partijske zloupotrebe ukazuju i ugovori o nabavci opreme, koji se ne sklapaju u skladu sa stvarnim potrebama u industriji, „već shodno interesu onoga ko nas je posetio u Beogradu da bi nam prodao svoj proizvod“. Vidljiv je i problem u integraciji obnovljivih izvora u energetsku mrežu, koji se ne uključuju tako da se troškovi odgovarajuće raspodeljuju kao u Evropskoj uniji, nego na način koji finansijski i tehnički neopravdano opterećuje preduzeća koja posluju u elektroprivredi i same građane.

Stoga Vlaisavljević predlaže da se formira jedinstveni holding koji bi obuhvatio sve elektroenergetske mreže i koji bi se, pored tehničkog, bavio finansijskim upravljanjem i pametnim ulaganjima, pri čemu je osnovni preduslov profesionalizacija upravljačkog kadra.

„Srbija mora da napravi energetsku strategiju za naredne dve decenije. Ona bi trebalo da se zasniva na procenama od kojih energenata smo zavisni, u odnosu na koje zemlje smo zavisni i kako u toj situaciji najbolje možemo da se izborimo za održivu energetsku politiku koja će istovremeno obezbediti suverenitet i uvažiti ključne ekološke standarde, jer ovu zemlju smo svi mi pozajmili od naših unuka“, zaključuje Vlaisavljević.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 242, februar 2026. 

Foto: SergeyNivens, Depositphotos

Brojne prednosti javnih akcionarskih društava ne odgovaraju političkim strukturama u Srbiji i zato ona već godinama gube značaj na domaćem tržištu kapitala i predstavljaju čak i nepoželjan oblik organizovanja preduzeća. To potvrđuje i aktuelan primer promene pravnog statusa javnih preduzeća. Pošta, Putevi Srbije i Srbijašume su postali društva sa ograničenom odgovornošću, uprkos tome što su ova javna preduzeća ispunjavala sve uslove da pređu u akcionarska društva. Zaposleni u ovim kompanijama će najverovatnije definitivno izgubiti pravo na besplatne akcije, jer akcija ovih preduzeća nikada neće ni biti.

Akcionarska društva podrazumevaju udruživanje kapitala manjeg ili većeg broja akcionara, pri čemu u razvoju tržišta kapitala poseban značaj imaju javna akcionarska društva. U odnosu na druge forme organizovanja preduzeća, javna akcionarska društva odlikuje veći broj vlasnika (akcionara), lakša prodaja kapitala, veća transparentnost u poslovanju i kvalitetnije izveštavanje.

Međutim, navedene prednosti ovih društava ne odgovaraju političkim strukturama u Srbiji. Zato ona već godinama gube značaj na domaćem tržištu kapitala i predstavljaju čak i nepoželjan oblik organizovanja preduzeća. Podsetimo da je u Srbiji od Drugog svetskog rata do danas realizovana samo jedna inicijalna javna ponuda akcija (IPO), za razliku od sveta gde su ovakve transakcije veoma česte.

Primera radi, s ciljem da smanje zavisnosti od uvoza američkih čipova iz oblasti veštačke inteligencije, kineski regulatori aktivno podržavaju inicijalne javne ponude preduzeća iz ove oblasti.

Najveće i najuspešnije kompanije u svetu upravo su organizovane kao javna akcionarska društva, što podrazumeva da se njihovim akcijama javno trguje na berzama. Kolika je njihova tržišna vrednost može se videti iz primera da vrednost BDP-a Srbije predstavlja svega oko 2% tržišne vrednosti kompanije NVIDIA, trenutno najvrednije korporacije na američkom tržištu akcija. Drugim rečima, vrednost BDP-a Srbije se može posmatrati kao dnevna promena vrednosti ove kompanije.

Promet akcijama neprimetan u odnosu na BDP Srbije

Veliki broj naučnih istraživanja ukazuje na međusobnu povezanost ostvarenih stopa ekonomskog rasta i kretanja berzanskih indikatora, što ilustruju i podaci o odnosu godišnjeg prometa akcijama i BDP-a vodećih ekonomija u svetu. Svetska banka navodi da godišnji promet akcijama u svetu iznosi 119% BDP-a, u zemljama OECD-a 111,5%, a u državama članicama EU 44%.

Šta pokazuju podaci za Srbiju? Na najkvalitetnijem segmentu tržišta Beogradske berze (Prime Listing) nalazi se samo pet kompanija, pri čemu se akcijama NIS-a ne trguje duže od godinu dana. Tokom 2025. godine na berzi je ostvaren promet akcijama od 13,2 miliona evra, što predstavlja samo oko 0,01% BDP-a Srbije.

Poređenja radi, na Atinskoj berzi sa kojom Beogradska berza trenutno nastoji da razvije saradnju, godišnji promet akcijama dostiže vrednost od oko 12,2% BDP-a Grčke, dok je dnevni promet akcijama za preko 20 puta veći od godišnjeg na Beogradskoj berzi. Obeshrabruje i činjenica da Beogradska berza nije uključena u zajedničku platformu koju radi integrisanja tržišta od sredine 2025. razvija osam zemalja u regionu – Slovenija, Hrvatska, Poljska, Slovačka, Rumunija, Bugarska, Mađarska i Severna Makedonija. Izostanak Beogradske berze iz ovog projekta dodatno ukazuje da naša država nema jasnu orijentaciju u razvoju domaćeg tržišta kapitala.

Šta nam govore podaci iz Centralnog registra?

Na to upućuje i odnos zaključenih transakcija na Beogradskoj berzi i na OTC tržištu u Centralnom registru. Naime, pored transakcija zaključenih na Beogradskoj berzi, u sistemu Centralnog registra se saldiraju transakcije zaključene na OTC tržištu. OTC tržište je vanberzansko tržište za trgovanje finansijskim instrumentima koje ne mora da ima organizatora tržišta, već prodavci i kupci direktno pregovaraju.

Najveća vrednost saldiranih transakcija na OTC tržištu odnosi se na repo kupovinu i prodaju blagajničkih zapisa Narodne banke Srbije (NBS). Transakcije zaključene na OTC tržištu čine čak oko 99% vrednosti ukupno saldiranih transakcija kod Centralnog registra, dok transakcije zaključene preko Beogradske berze imaju učešće manje od 1%.

Imajući u vidu slabu razvijenost Beogradske berze i njen potencijal za razvoj, Svetska banka je 2023. godine odobrila program podrške razvoju tržišta kapitala u Srbiji u vrednosti od 30 miliona dolara. Međutim, značajan deo ovih sredstava namenjen je razvoju korporativnih obveznica. Uz podršku ovog programa realizovano je nekoliko emisija korporativnih obveznica, uz nezaobilazno učešće društvenih i državnih preduzeća kao emitenata.

Uporno izbegavanje berze

U međuvremenu, oko 4,8 miliona građana Srbije (malih akcionara) koji imaju udeo u vlasništvu Telekoma i EPS-a, slušaju već duže od 15 godina najave o izlasku ovih preduzeća na berzu.

Kada je reč o Telekomu, ne postoji nijedan racionalan razlog zašto se ovo akcionarsko društvo ne nalazi na listingu Beogradske berze. Podsetimo da je jedna od prvih privatizacija na svetu bila javna prodaja akcija kompanije British Telecom 1984. godine, a Telekom Srbije ni 40 godina nakon ove privatizacije nije izvršio javnu ponudu akcija.

Činjenica da se ova kompanija za vreme pandemije korona virusa zadužila u iznosu od 23,5 milijarde dinara (200 milion evra), te da je prilikom dospeća ovog duga Telekom bio primoran na novo zaduživanje u istom iznosu ali po veoma nepovoljnijim uslovima, upućuje da je pravi razlog za njegov izostanak sa berze u tome što javna preduzeća i dalje služe za ostvarivanje kratkoročnih političkih interesa.

Što se tiče EPS-a, izlazak ove javne kompanije na berzu je još manje verovatan nego u slučaju Telekoma. Na to pre svega upućuje pitanje zašto je prilikom prelaska EPS-a u formu akcionarskog društva u vlasničku strukturu ove kompanije upisana samo država, ali ne i građani koji zbirno imaju pravo na 15% akcija u ovom preduzeću? Takođe, nejasno je zašto se ova kompanija na sajtu Centralnog registra ne nalazi u odeljku „Statistika vlasništva AD čije su akcije dodeljene u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije”?

Možda je odgovor na ova pitanja dao predsednik Srbije, koji je bio izričit u svojoj oceni da građani ne bi trebalo da imaju pravo na besplatne akcije, iako je ono u slučaju NIS-a, Aerodroma, Telekoma, EPS-a i Akcionarskog fonda još uvek zagarantovano Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.

Obespravljeni zaposleni

Odnos kreatora ekonomske politike prema razvoju tržišta kapitala ilustruje i način na koji su javna preduzeća čiji je osnivač država promenila svoj pravni status. Mada je prilikom definisanja kriterijuma bilo naglašeno da će samo javna preduzeća koja ne ispunjavaju kriterijume za akcionarska društva (AD) promeniti pravnu formu u društva sa ograničenom odgovornošću (DOO), Pošta, Putevi Srbije i Srbijašume su postali društva sa ograničenom odgovornošću, uprkos tome što su ova preduzeća ispunjavala sve uslove da pređu u akcionarska društva.

Ovim potezom je bez sumnje opet naneta velika šteta razvoju akcionarstva i tržištu akcija. Pored toga, zaposleni u ovim kompanijama će najverovatnije definitivno izgubiti pravo na besplatne akcije, jer akcija ovih preduzeća nikada neće ni biti.

Aktuelna vlast je još Zakonom o privatizaciji iz 2014. godine ukinula mogućnost građanima i zaposlenima u preduzećima sa državnim kapitalom da dobiju akcije ovih preduzeća kada bude došlo do njihove privatizacije, a 2024. je izbrisan član 30. Zakona o pravu na besplatne akcije koji je to omogućavao.

Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Biznis i finansije 242, februar 2026. 

Foto: dannyuser40, Depositphotos

Finansijski nepismeni pojedinci su idealne žrtve za prevare, a rizik da neko ostane bez celokupne ušteđevine višestruko se povećao sa digitalnim tehnologijama. Iskustva finansijskih stručnjaka u Srbiji i regionu pokazuju da i mladi, iako su digitalno potkovani, uveliko nasedaju na prevare jer nemaju dovoljno finansijskog znanja. Šta više, čak i većina studenata ekonomije ne zna koliko iznosi prosečan račun za struju ili vodu, pa čak ni koliko košta prosečan odlazak u prodavnicu, jer o tome počinju da brinu tek kada se osamostale od roditelja.

Kada se govori o finansijskoj pismenosti u domaćoj javnosti, najčešće se koriste podaci iz istraživanja kompanije S&P Global, prema kojima je u Srbiji finansijski pismeno tek 38% odraslih, što je procenat koji delimo sa Kenijom, Madagaskarom i Belorusijom. Međutim, ova studija je urađena još 2014. godine, a novijih uporednih podataka nema, jer Srbija od tada nije učestvovala u međunarodnim istraživanjima na ovu temu, poput onih koje sprovode OECD i Eurobarometar.

Analizu o finansijskoj pismenosti domaćeg stanovništva, Narodna banka Srbije (NBS) je poslednji put objavila 2012. godine. Jedan od glavnih zaključaka u tom istraživanju glasi da je finansijska pismenost usko povezana za obrazovnim i imovinskim statusom ispitanika. Sa finansijskim proizvodima je najbolje bilo upoznato radno aktivno stanovništvo, a ispitanici su pokazali najslabije rezultate u oblasti finansijskog planiranja. Centralna banka zato od 2007. sprovodi programe finansijskog opismenjavanja dece i odraslih kroz različite vidove edukacije, kojima je do kraja prošle godine prisustvovalo više od 340.000 ljudi.

Naučni rad „Finansijska pismenost i upotreba finansijskih usluga u Srbiji” koji je objavio beogradski Fakultet organizacionih nauka 2021. godine, potvrdio je da obrazovanje i imovinski status bitno utiču na znalačko baratanje novcem. Naime, u istraživačkom uzorku, sa ponudama finansijskih usluga najbolje su bili upoznati ispitanici koji su tada zarađivali više od 100.000 dinara mesečno.

Među istraživanjima na ovu temu najaktuelnije je ono koje je uradila Erste banka 2024. godine. Prema dobijenim nalazima, skoro četvrtina anketiranih nema osnovna znanja o finansijskim proizvodima i uslugama, dok većina ispitanika ne planira da radi na poboljšanju svoje finansijske pismenosti. Kada je reč o izvorima informacija o ovoj temi, 76% anketiranih se o tome obaveštava iz medija, slede banke i štedionice (72%), a potom članovi porodice (68%).

„Bol plaćanja“

Erste banka zato već osam godina sprovodi program #ErsteZnali za finansijsko opismenjavanje građana, a krajem prošle godine je organizovala konferenciju za mlade „Finansijska pismenost – od finansijskog fitnesa do finansijskog zdravlja“, na kojoj se diskutovalo i o digitalnoj finansijskoj pismenosti.

Govoreći o ovoj temi, Dajana Barbić, profesorka Ekonomskog fakulteta u Zagrebu je istakla da su cele generacije u ovom regionu decenijama odrastale u političkom i ekonomskom sistemu koji je bio potpuno drugačiji od današnjeg i da iz tog razloga finansijska pismenost najčešće nije mogla da se stiče u porodici.

Zato ne čudi da smo nespremni dočekali i digitalizaciju finansijskog sektora, koja je pred potrošače postavila neke nove zamke. „Primera radi, postoji psihološki koncept koji se zove ‘bol plaćanja’. On podrazumeva neprijatnost koju osećamo kada se odvajamo od svog novca, i znatno je veći kada na kasi dajemo stvarne novčanice, nego kada prislanjamo karticu na aparat. Istraživanja pokazuju da zato više trošimo kada plaćamo karticama i telefonima, kao i da impulsivnije kupujemo kada to činimo onlajn”, objašnjava profesorka.

Osim ove nesvesne velikodušnosti, nove tehnologije donele su nam i ozbiljnije rizike, kao što su sajber prevare. One nisu zaobišle ni mlađe generacije, koje prema rečima profesorke jesu digitalno pismene, ali nisu finansijski. To znači da su mladi, iako znaju kako funkcioniše internet, ipak podložni dezinformacijama i da veruju influenserima više nego što bi trebalo, bez svesti da su oni često plaćeni za promovisanje određenih sadržaja.

Svim generacijama preti i jedna nova opasnost – prevare zasnovane na sposobnosti veštačke inteligencije da pravi lažne snimke koji deluju veoma realno. Građani Hrvatske su prošle godine gubili svoj novac zbog jednog takvog lažnog videa. U njemu je hrvatski ministar finansija navodno predstavljao platformu za investiranje, sa obećanjima da građani zahvaljujući ulaganju od svega 250 evra mogu da zarade i do 10.000 evra. Nešto slično desilo se pre neki dan kod nas sa lažnim snimkom ministra Siniše Malog.

Budući ekonomisti „operisani“ od svakodnevnih troškova

Zato bi ulaganjima trebalo da prethodi znanje o finansijama. No, jedan projekat na kom je Barbić radila sa studentima ekonomije pokazao je da 99% njih ne zna ni koliko iznosi prosečan račun za struju ili vodu, pa čak ni koliko košta prosečan odlazak u prodavnicu, jer o tome počinju da brinu tek kada se osamostale od roditelja.

Profesorka zagrebačkog Ekonomskog fakulteta smatra da sa finansijskim opismenjavanjem treba početi u ranom uzrastu. „Istraživanja pokazuju da deca stara četiri do pet godina razumeju šta je novac i utiču na potrošnju. Prodavci postavljaju rafove sa slatkišima nisko uz kasu upravo zato što računaju na decu koja sa roditeljima čekaju u redu”, ukazuje Barbić i napominje da tako malu decu ne treba učiti o složenim pojmovima kao što su krediti, investiranje na berzi i slično, već o samodisciplini koja je osnov finansijske odgovornosti.

Sličnog mišljenja je i Nenad Gujaničić, glavni broker kompanije Momentum Securities, koji smatra da bi razumevanje upotrebne vrednosti određenih proizvoda trebalo da prethodi finansijskoj pismenosti. Kao primer navodi zahteve mnogih tinejdžera u Srbiji da poseduju ajfon iako im on realno ne treba, a pored toga košta više od prosečne plate njihovih roditelja koji se čak i zadužuju kako bi im priuštili ovaj uređaj.

Mladi se suočavaju sa zamkama i u nešto kasnijem uzrastu, kada počnu da zarađuju i da razmišljaju o „oplodnji“ svog kapitala. „Istraživanje koje je sprovela Hrvatska agencija za nadzor finansijskih usluga pokazalo je da je veliki broj mladih ili ulagao ili planira da ulaže u kriptovalute bez znanja o rizicima koje nose ta ulaganja. Mnogi od njih misle da su kriptovalute pravno regulisane isto kao tradicionalni finansijski proizvodi i usluge”, navodi Barbić.

O investiranju u kriptovalute na konferenciji Erste banke govorio je Ivan Andrejević iz subotičke organizacije CTB Crypto. Prema njegovim rečima, postoje stabilne digitalne valute koje nose manje prinose, ali i one nestabilne, sa većim rizikom i većom zaradom. „Svi znaju za bitkoin, a malo ko zna da je na našem kripto tržištu moguće investirati i u neke manje rizične proizvode. Recimo, srpska regulativa dozvoljava izdavanje digitalnih tokena čija vrednost je stabilna a ipak obezbeđuje pasivni prihod, kao u slučaju Walnut tokena”, objašnjava Andrejević.

Nema velike, a brze zarade

Gde je novac tu su i prevare, što znači da ih ima u svim oblastima finansijske industrije. Međutim, Andrejević tvrdi da ih u kripto industriji ima manje nego što se misli, pozivajući se na podatak Svetske banke da se manje od 0,8% kriptovaluta koristi u prevarama. Dodaje da je tehnologija uvek moralno neutralna i da iza prevara stoje ljudi.

Ljudi su ti koji i nasedaju na prevare, i to najčešće iz želje za brzom zaradom. „Nedavno sam razgovarao sa osobom koja ima ekonomsko znanje, ali je uprkos tome izgubila novac u prevari, verujući obećanoj zaradi od 150% za tri meseca. Takve prinose nisu obećavali čak ni Jezda i Dafina”, podseća Gujaničić.

On upozorava da treba biti oprezan svaki put kada se pomene velika i laka zarada. „Prinosi na korpu akcija najvećih američkih kompanija, dakle S&P500, na godišnjem nivou iznose oko 10%. Kamata na štednju u bankama je 2-3%, a prinos na obveznice 4-5%. To su realni iznosi, a prevarant može da vam obeća i 1.000% jer zna da vam to neće isplatiti”, ističe ovaj broker dok objašnjava zašto neko ko želi da se upusti u ulaganja prethodno mora da ima osnovna znanja o finansijama.

Marija Dukić

Biznis i finansije 242, februar 2026. 

Foto: alphaspirit, Depositphotos