Godina pred nama već unapred izgleda – loše.
Na globalnom nivou ne postoje indicije da će postojeći konflikti (u Ukrajini, na Bliskom i Srednjem Istoku u Avganistanu i Podsaharskoj Africi ) prestati. Na isti način, ne postoje nikakvi dokazi da će biti manje uzimanja talaca, samoubilačkih napada, otetih i silovanih žena, i epidemija ( kolera je već pretnja u Centralnoj Africi , kuga je vratila na Madagaskar) . Nema dokaza ni da globalno ekonomsko usporavanje neće nastaviti pod udarima deflacije, konkurencije i inovacija . Stoga će ekonomska i finansijska neravnoteža nastaviti da se pogoršavaju, javni i privatni dug će nastaviti da se povećava, nejednakosti i omladinska podzaposlenost će nastaviti da raste, i neće biti usporavanja emisije gasova staklene bašte.
Svet se ukazuje i u malim stvarima, na koje smo do te mere navikli da o njima uopšte ne razmišljamo. Sadašnjost je krcata navikama iza kojih su tihe, male istorije ideja i majstorskog umeća. Njihova naizgled jednostavna rešenja za svakodnevnu upotrebu su, često, ostavila više traga u ljudskim životima nego veliki događaji, uporno odolevajući promenama i oko nas i u nama. Zašto bi to bilo važno? Zato što onaj ko živi isključivo u ovom trenutku rizikuje i da nestane zajedno sa njim, upozorava švedski istoričar Peter Englund u svojoj knjizi „Male istorije“, čiji deo prikazujemo na sledećim stranama. Ili kako je to kratko formulisao: „Veži se za minut i sat će te sahraniti“.
Mada je nastao daleko kasnije od mnogih alata koji su se upotrebljavali još u antičko doba, klasični šrafciger je, takođe, jedna vrsta atavizma. Zajedno sa alatkama veteranima, podseća nas da u svakodnevnici, koja žuri ka promenama, ima još mnogo stvari koje tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drukčijem i sporijem vremenu.
Šrafciger je, bez sumnje, najuobičajenija alatka u svim domovima. Čak i oni, koji u svojoj kući nemaju ni elementarni alat, po pravilu poseduju bar jedan šrafciger. Ipak, malo je poznato da ovaj nezaobilazni podstanar predstavlja žutokljunca među osnovnim alatkama, koje su uglavnom istorijski veterani. Savremeni stolar verovatno bi se uspešno poslužio čekićem, testerom, dletom ili sekirom koje su koristile njegove kolege još u antičko doba. Ali to nije slučaj i sa šrafcigerom, koji se u kutije sa alatom uselio tek krajem 15. veka.
Za razliku od drugih alata, koje je pratio momentalni proboj na tržištu, šrafciger je dugo bio ekskluzivna alatka puškara. Mali zavrtnji koji se moraju zavrnuti ili odvrnuti posebnom alatkom upotrebljavani su, pre svega, u okidačima vatrenog oružja. Nedostatak šrafcigera uzrokovao je 1879. najspektakulraniji poraz u istoriji britanskog kolonijalizma, kada su ratnici južnoafričkog plemena Zulu, opremljeni samo kopljima i štitovima od volujske kože, porazili 16.000 dobro naoružanih britanskih vojnika. Kada je Britancima ponestalo municije, uprkos zalihama od 480.000 metaka, nisu mogli da ih koriste jer su bili spakovani u sanduke pričvršćene sa po 9 velikih zavrtanja, a u logoru su imali samo dva šrafcigera. Dostavljanje municije je išlo presporo, a nisu pomogli ni pokušaji da se sanduci rascepe sekirama, pa je u predvečerje bitke preživelo svega 55 engleskih vojnika. Zulu ratnici su temeljno opljačkali britanski logor, ali istorija ne beleži šta se dogodilo sa ona dva šrafcigera.
Šrafciger se nije makao van sektora oružja sve do kraja 18. veka, prvenstveno zato što su zavrtnji bili jako skupi. Za razliku od eksera, čiju su masovnu proizvodnju ljudi rano savladali, zavrtnji su dugo proizvođeni ručno. O nekoj standardizaciji nije bilo ni govora, pa su uglavnom prodavani po komadu, uz visoku cenu. Nakon nekoliko pokušaja u Švedskoj i Britaniji da se proizvodnja automatizuje, to je konačno pošlo za rukom jednom američkom mehaničaru četrdesetih godina 19. veka. Zahvaljujući tome, novi tip zavrtnja je bio preko 70% jeftiniji, znatno boljeg kvaliteta i delimično je mogao da se koristi za popravku mašina, što je omogućilo i proizvodnju mašina daleko veće preciznosti. Padom cena i razvojem industrijalizacije potražnja za zavrtnjima je rasla, pa je, na primer, u Engleskoj 1800. proizvedeno manje od 1,4 miliona zavrtnja, a šest decenija kasnije godišnja proizvodnja je dosegla više od jedne milijarde.
U međuvremenu su izmišljeni novi tipovi šrafcigera, od kojih je najpoznatiji zvezdasti šrafciger, koji ponekad zovu i Filipsov šrafciger po Henriju Filipsu, koji ga je izumeo tridesetih godina prošlog veka. Ali bliska veza sa ratom nije prestala sa musketama. Pravi proboj šrafcigera došao je sa Drugim svetskim ratom, kada su avionima i tenkovima, bez obzira na stranu u ratu, bili neophodni isti tipovi zavrtnja, za koje je korišćen potpuno isti tip šrafcigera.
Za vreme vratolomnog tehnološkog razvoja, šrafciger je, u suštini, ostao začuđujuće istovetan. Čak i danas, šrafciger star 250 godina mogao bi se upotrebiti u više od 90% slučajeva koji zahtevaju takvu alatku. Klasični šrafciger je jedna vrsta atavizma koji, kao i neke druge alatke, podseća da mnoge stvari iz naše svakodnevnice, koja žuri ka promenama, tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drugačijem i sporijem vremenu.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
Nakon što su u maju 2014. Rusija i Kina postigli neočekivani sporazum o isporuci prirodnog gasa vrednog 400 milijardi dolara kroz gasovod ‘Moć Sibira’, čija je izgradnja počela u avgustu, njemu je dodat i drugi ugovor, vredan 325 milijardi za izgradnju Altajskog gasovoda u zapadnom Sibiru.
Bilo bi pogrešno zaključiti da će dva mega-energetska sporazuma Peking učiniti zavisnim od ruskog gasa, premda je procenjeno da će Ruska federacija obezbeđivati 17% svih kineskih prirodnih potreba za gasom do 2020. (Gas, međutim, čini samo 10% posto svih kineskih energentskih potreba u ovom trenutku). Ove sporazume pre treba shvatiti u njihovoj geopolitičkoj veličini, oni signaliziraju u kom pravcu vetar duva – ka srcu Evroazije. Iako kineske banke ne mogu da budu zamena za onu novčanu ponudu koje su ruske banke imale preko evropskog i američkog finansijskog tržišta one nude Moskvi priliku da se izbori sa nedavnim padom cena nafte, tako što će imati lakši pristup kineskim kreditima.
Na vojnom planu, Rusija i Kina su sada posvećene velikim združenim vojnim vežbama, dok će napredni sistem protivvazdušne odbrane, ruska raketa S-400, uskoro krenuti za Peking. Pored toga, po prvi put nakon Hladnog rata, Putin obnavlja staru doktrinu iz sovjetske ere o “kolektivnoj bezbednosti” u Aziji, kao mogućem novom stubu kinesko-ruskog strateškog partnerstva.
Kineski predsednik Ši je ovo partnerstvo nazvao “uvek zelenim drvetom kinesko-ruskog prijateljstva”; može se o tome razmišljati i kao o Putinovoj “strateškoj osovini” koja se proteže sve do Kine. Bilo kako bilo, nema sumnje da Vašington nije oduševljen što je postao svedok udruživanja rusko-kineskih potencijala: Rusi su gotovo nenad,mašni kada je reč o avio-industriji, odbrambenim tehnologijama i teškoj industriji koja se dobro dopunjuje sa kineskom poljoprivredom lakom industrijom i informacionim tehnologijama.
U ovom trenutku izgled izvesno da će širom Evroazije, biti data prednost ruskom, nad zapadnim gasovodima. najnovija gaspromova predstava sa ukidanjem Južnog toka, koji je trebalo da Evropu još intenzivnije snabdeva ruskim prirodnim gasom, izgleda da će s ezavršiti tako da dodatno učvrsti evroazijske veze Turske i Rusije.
Kraj unipolarnog sveta
Svi ovi međusobno uvezani događaji ukazuju na geopolitički tektonski pomak u Evroaziji kojeg američki mediji još nisu ukopčali. Ili se možda prave da to ne primećuju. U Vašingtonu ipak vlada blaga panika, u establišmentu naravno, pa je tako Savet za inostrane odnose (Američki MIP) već objavio da žali zbog mogućnosti da Amerika, postane “bivša” supersila koja je profulala važan diplomatski momenat. Američko-kineska Komisija za ekonomiju i bezbednost sada samo preostaje da okrivi kinesko rukovodstvo zbog njegove”nelojalnosti”, nevoljnosti za “reformama”, anatemišući ga kao “neprijatelja liberalizacije” sopstvene privrede.
Vašington na sve strane žali kako kinesko rukovodstvo tobož pokušava da poremeti “međunarodni poredak”, i uzdrma “mir i prosperitet” u Aziji za sva vremena, čime se mogu otvoriti vrata “novoj vrsti hladnog rata” u tom regionu sveta. Iz perspektive Vašingtona, naravno, Kina u usponu, ostaje glavna “pretnja” u Aziji, ako ne i u svetu, pa čak i Pentagon troši ogromne sume novca kako bi svoju globalnu imperiju održao netaknutom. Razume se priče o pretnji potiču iz Vašingtona a malo se spominje činjenica da Kina i dalje ostaje okružena američkim bazama, a pritom (još) nema sopstvenu vojnu bazu van svoje teritorije.
Naravno, Kina se suočava sa kolosalnim problemima, uključujući i pritiske nastale od strane “jedine planetarne supersile”. Peking, između ostalog, strahuje od pretnje po bezbednost svog pomorskog snabdevanja energijom iz inostranstva, kojim bi se mogle objasniti njene velike energetske investicije, koje podrazumevaju stvaranje evroazijske gasovodne mreže od Centralne Azije do Sibira. Time je moguće objasniti i njene strahove od moreuza Malaka, koji bi mogla sanirati tako što bi doprla do energenata u Africi i Južnoj Americi. O tome govori i njena ofanziva na energetski bogata područja na istoku i jugu Kineskog mora, za koje je Peking duboko ubeđen da bi u sebi sadrži 130 milijardi barela nafte.
Na unutrašnjem frontu, predsednik Ši je detaljno predstavio svoju viziju daljih koraka Kine koji podrazumevaju velike reforme koje bi trebalo da učvrste rezultate kineske ekonomije i odlučno preseku korupciju i mito posebno unutar same Komunističke partije.
Kineska privreda po efikasnosti još kaska. Kineska državna preduzeća sada ulažu zapanjujućih 2.3 triliona godišnje – što je 43% ukupnih investicija u infrastrukturu ove zemlje. Ipak, istraživanja Škole za ekonomiju pri Cinghua Univerzitetu su pokazala da niz investicija u industrijske objekte – u rasponu od železara do cementara postaju na duge staze neisplative jer imaju previše kapaciteta u odnosu na tražnju tržišta.
Ćjalu Vang i Jićjao Žou, autori naučnog rada “Produbljivanje reformi za dugoročni rast i razvoj Kine”, tvrde da će Kini biti teško da se od društva sa srednjim prihodima uspne do društva sa visokim prihodima – što je ključni uslov da ova zemlja postane istinski globalna sila. Da bi se ovo postiglo, bilo bi potrebno da vlada investira još mnogo više u bezbednost, socijalnu pomoć nezaposlenima i zdravstvo; ovo su troškovi koji sada zahvataju 9,8% kineskog budžeta, a od 2014. ovi budžetski troškovi narašće na 15,1 % – što je visoka stopa čak i za neke zapadne zemlje, ali ne i za Kinu, u ovom trenutku njenog razvoja.
Ipak, svako ko je pažljivo pratio šta je Kina postigla u protekle tri decenije zna da da kineski lideri imaju velike ambicije da zemlju ekonomski rekonfigurišu i razmišljaju o tome kako bi uskoro mogli da reformišu svoje odnose sa Evropom, na način koji bi fundamentalno promenio dosadašnje odnose.
Šta se zbiva sa “Skladnom zajednicom”?
Uporedo sa kineskim predlozima, raste pritisak Vašingtona na proizvođenje novog Hladnog rata koji danas proizvodi haos, povratno udarajući preko Bliskog istoka u Afriku, pa čak i u periferiju Evrope.
U tom kontekstu, proizvođenje paranoje o “novom hladnom ratu” raste u SAD, Evropi i Rusiji. Bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji zna ponešto i o Hladnom ratu (pošto je i sam okončao jedan), je veoma uznemiren i to ne krije. Na dnevnom redu zvaničnog Vašingtona su “mere izolacije”, koje će verovatno naneti štete Rusiji – što je krajnje opasan scenario, čak i ako na duže staze može biti osuđen na propast.
U ovom trenutku, bez obzira na svoje slabosti, Moskva ostaje jedina snaga sposobna da sa Vašingtonom pregovara o globalnoj strateškoj ravnoteži, postavljajući neke granice preko kojih SAD ne može preći. U ovom interregnumu, članice NATO i nadalje će krotko pratiti period buđenja Vašingtona, dok će, za to vreme, Kini još uvek nedostajati potreban strateški uticaj.
Rusija, baš kao i Kina, igra na kartu evroazijske integracije. Niko, naravno, sa sigurnošću ne zna kako će se sve ovo završiti. Pre samo četiri godine, Vladimir Putin je predlagao “skladnu ekonomsku zajednicu od Lisabona do Vladivostoka”, što je uključivalo i trans-evroazijski sporazum o slobodnoj trgovini. Sa razvojem zategnutih odnosa na relaciji SAD, NATO i Rusija, u senci ratnih sukoba u Ukrajini, i sa slabom Evropskom unijom mogao bi uticati na širenje straha, nestabilnosti i proizvođenja haosa, koji se može proširiti i na druge delove Evroazije.
Međutim, ne treba olako isključiti ni mogućnost da se situacja promeni. Moglo bi se na primer desiti da Nemačka odvratiti delove Evrope od NATO “logike”, upravo zato što nemački poslovni lideri i industrijalci imaju na umu svoju potencijalno unosnu komercijalnu budućnost – baš u novoj Evroaziji. Koliko god to možda delovalo smešno, usred aktuelnog verbalnog rata oko Ukrajine, kraj ove igre mogao bi da uključi, na duge staze i savez na relaciji Berlin-Moskva-Peking.
Trenutno, čini se d aje između ova dva plaetarna izbora dubok šanac, “ili-ili” scenario: Kina i Rusija znaju šta žele, baš kao i, kako se čini, Vašington. Pitanje je: Šta će ostali delovi Evroazije odabrati da učine?
Kineski “Novi Put svile”: Nova budućnost za Evropu
Autor Pepe Eskobar je dopisnik za Asia Times iz Hong Konga, analitičar za RT i TomDispatch. Ovaj tekst je izvod iz njegove najnovija knjige Carstvo haosa (Nimble Books).
Vreme je novogodišnjih praznika. Kao i svake godine ljudi će provesti vreme sa rođacima koje baš ne vole najviše na svetu, davaće poklone za koje će primaoci smatrati da koštaju manje nego što to jeste slučaj i jesti i piti više nego što im prija ili im treba. Sa približavanjem nove godine donosiće odluke da se više ne ponašaju tako, što naravno neće i slediti.
U trećem kvartalu dominiraju negativni trendovi u privredi Srbije – privredna aktivnost opada, dok se spoljnotrgovinski bilans pogoršava. Procenjujemo da će u 2014. godini BDP opasti za oko 2%, dok će deficit tekućeg platnog bilansa porasti na 7% BDP. Inflacija je i dalje ispod ciljnog koridora, uz relativno česte mesece sa deflacijom, dok je dinar u toku godine deprecirao nominalno za 6-7%, odnosno realno za oko 4%. Zvanični podaci i dalje pokazuju snažno poboljšanje trendova na tržištu rada, što odudara od svih drugih makroekonomskih kretanja, zbog čega sumnjamo u njihovu verodostojnost. Fiskalni deficit će biti nešto niži nego što je to očekivano i verovatno će iznositi oko 7,5% BDP, ali će to i dalje biti najveći fiskalni deficit u Evropi u ovoj godini.
Krajem oktobra usvojeni su zakoni o smanjenju plata u javnom sektoru i penzija, što predstavlja jednu od ključnih mera za fiskalnu konsolidaciju. Izmene zakona o gradnji, kojim se radikalno pojednostavljuje procedura i skraćuje rok za izdavanje građevinskih dozvola, predstavljaju najvažniji reformski zakon koji je Vlada usvojila u četvrtom kvartalu. Mada je time otklonjena jedna od najvažnijih prepreka za gradnju, ostaje još niz drugih prepreka poput neažurne evidencije vlasništva nad zemljom i nerešenih pitanja restitucije i konverzije građevinskog zemljišta.
Kretanje privredne aktivnosti u narednoj godini nalazi se pod snažnim uticajem većeg broja faktora koji deluju u suprotnim smerovima. Na pad privredne aktivnosti uticaće fiskalna konsolidacija, zatvaranje nesolventnih preduzeća i niska kreditna aktivnost banaka, dok će pad ublažiti vraćanje proizvodnje struje i uglja na višegodišnji prosek, pokretanja proizvodnje u nekim preduzećima nakon privatizacije, kao i očekivani rast investicija zbog reformi koje su sprovedene u drugoj polovini godine.
Prema srednjoj projekciji u narednoj godini očekujemo pad BDP od oko 1%, uz mogućnost da on bude i nešto veći ako izostanu najavljene uspešne privatizacije (Železara, FAP i dr.), kao i u slučaju da dodje do obustavljanja proizvodnje u nekoliko prezaduženih privatnih preduzeća. Posmatrano po komponentama tražnje najveći pad se očekuje kod državne (-6%) i privatne potrošnje (-3%), dok se kod investicija očekuje rast od 5%. Procenjujemo da će neto izvoz će porasti za oko 1,5 p.p. BDP, zbog pada domaće tražnje i realne deprecijacije dinara. Ocenjujemo da bi NBS u narednoj godini trebalo aktivnije da utiče na vraćanje inflacije ka sredini ciljnog koridora.
Predstavnici Vlade i MMF su tokom decembra objavili postizanje trogodišnjeg sporazuma o ekonomskoj politici i reformama. Sporazum još uvek nije dostupan javnosti, ali se na osnovu izjava predstavnika Vlade zaključuje da on sadrži relativno detaljan program ekonomskih politika i reformi. U oblasti ekonomske politike ključni cilj je smanjenje fiskalnog deficita za oko 4% BDP u naredne tri godine. Osim fiskalne konsolidacije predmet sporazuma su i najvažnije reforme poput okončanja privatizacije društvenih preduzeća, reforme javnih preduzeća i unapređenja privrednog ambijenta. Mada se u javnosti mere sadržane u sporazumu ponekad predstavljaju kao drakonske one u stvari predstavljaju minimum onoga što Srbija treba da uradi da bi se javne finansije dovele u red i sprečila dužnička kriza.
Za dugoročno održiv rast neophodne su i druge reforme poput reforme pravosuđa, katastra, poreske uprave, državne i lokalne administracije, obrazovanja i dr. Svaka od navedenih oblasti zahteva specifične reforme, ali je zaustavljanje negativne selekcije pri zapošljavanju i napredovanju u javnom sektoru nužan uslov za napredak u svim oblastima.
Odlaganje usvajanja budžeta i potpisivanja sporazuma sa MMF ukazuje ne samo na političku i društvenu težinu mera koje treba da se sprovedu, nego i na još uvek prisutno kolebanje Vlade u pogledu primene tih mera. Stoga se opravdano postavlja pitanje da li će Vlada biti spremna i sposobna da realizuje najavljene reforme?
Argumenti u prilog spremnosti Vlade da realizuje reforme su u tome što je prostor za njihovo odlaganja iscrpljen, kao i u tome da je Vlada u proteklih nekoliko meseci pokazala spremnost da primeni nepopularne reforme poput penzijske, i primeni nepopularne mere kao što je smanjenje plata i penzija. Međutim, politička spremnost Vlade za reforme nije sasvim izvesna. Na jednoj strani Vlada ima snažnu skupštinsku većinu i dug period do izbora, što bi trebalo da poveća spremnost na reforme, dok na drugoj strani nije izvesno da li će Vlada istrajati na reformama uprkos otporima sindikata, opstrukciji birokratije i mogućem padu rejtinga.
Niski administrativni kapaciteti predstavljaju dodatni problem za realizaciju složenih reformi poput reforme pravosuđa, poreske uprave, katastra, državne administracije, obrazovanja i dr. Privreda Srbije se u 2014. godini suočava sa recesijom i deprecijacijom dinara. Čini se da recesija nije privukla dovoljnu pažnju javnosti, dok se efekti deprecijacije prenaglašavaju, a pri tome se oba fenomena krajnje jednostrano i pristrasno tumače.
Privreda Srbije je tokom prve polovine 2014. godina ušla u recesiju, koja je potom dodatno produbljena majskim poplavama. Štaviše, postoji tendencija da se pad privredne aktivnosti u celini pripiše poplavama i nepovoljnim tendencijama u međunarodnom okruženju. Tvrdnja da je pad BDP u celini posledica poplava može se osporiti time da je pad počeo skoro pola godine pre poplava. Važnost sistemskih faktora u aktuelnoj recesiji proizilazi iz toga što je pad prisutan u svim delovima agregatne tražnje i u skoro svim privrednim delatnostima.
U tekućoj godini opadaju lična potrošnja, državna potrošnja i investicije, a u drugoj polovini godine opada i izvoz. Privredna aktivnosti opada u skoro svim delatnostima, uključujući i one koje nemaju ni direktnu ni indirektnu povezanost sa poplavama, poput automobilske, industrije ili petrohemijskog kompleksa. Na osnovu detaljne analize po sektorima može se prilično pouzdano proceniti da bi BDP Srbije u ovoj godini i da nije bilo poplava opao za najmanje 0,8%.
Aktuelna recesija u kojoj se nalazi privreda Srbije razlikuje se od prethodne dve po tome što nije posledice nepovoljnih kretanja u međunarodnom okruženju. Recesije tokom 2009. i 2012. godine posledica su prvog i drugog talasa krize kroz koji je prolazila EU, a koji se potom prelio na Srbiju. U tekućoj godini članice EU će ostvariti rast od 1,3% u proseku, a u recesiji se nalaze svega četiri zemlje od 28 članica. Pad privredne aktivnosti u Srbija ne može se objasniti ni ukrajinskom krizom jer zemlje Istočne Evrope koje imaju snažnije ekonomske veze sa Rusijom i Ukrajinom od Srbije će u ovoj godini ostvariti privredni rast.
Na osnovu prethodnog sledi da je recesija u Srbiji rezultat unutrašnjih fundamentalnim faktora kao što su loš privredni ambijent i rastući makroekonomski rizici. Stoga su reforme privrednog sistema i fiskalna konsolidacija neophodni uslovi za pokretanje oporavka privredne aktivnosti na dugoročno održivim osnovama. Deprecijacija dinara u toku ove godine je okviru uobičajenih promena kursa u zemljama koje sprovode politiku fleksibilnog kursa dinara – evro i jen su više oslabili prema dolaru, nego što je dinar oslabio prema evru. Kratkoročni negativni efekti deprecijacije se precenjuju dok se potpuno zanemaruju pozitivni efekti deprecijacije na privredu Srbije. Kratkoročni nepovoljni efekti su direktni i vidljivi i svode se na rast troškova servisiranje deviznih kredita.
Na drugoj strani povoljni efekti se uglavnom ispoljavaju u srednjem i dugom roku i nisu tako jasno uočljivi. Deflacione tendencije kojima se povratno produbljuje recesija u slučaju Srbije mogu se otkloniti pre svega deprecijacijom dinara. U uslovima recesije uticaj deprecijacije na inflaciju je slabiji, pa je potrebna nešto veća deprecijacija kako bi se inflacija vratila u ciljni koridor od 4-5% godišnje. Deprecijacija je neophodna kako bi se poboljšala međunarodna cenovna konkurentnost privrede i smanjio spoljnotrgovinski deficit koji je još uvek vrlo visok. Osim toga, deprecijacija dinara povoljno utiče na rast izvoza i priliv stranih direktnih investicije, dva osnovna pokretača rasta domaće privrede u narednim godinama. Deprecijacija
dinara predstavlja i način da se investicije preusmere iz sektora nezamenjivih dobara (trgovine i drugih usluga), u sektor razmenljivih dobara (industrijski i poljoprivredni proizvodi).
Generalno, umerena deprecijacija kojom bi se domaća valuta realno obezvređivala za nekoliko procenata godišnje predstavlja dobru strategiju za malu otvorenu privredu kao što je srpska. Sistematsko potcenjivanje domaće valute se pokazalo uspešnim u slučaju većeg broja brzo rastućih privreda, zbog čega ocenjujemo da bi bilo dobro da se ono primeni i u Srbiji.
Precenjena valuta koči privredni rast i dugoročno zatvara radna mesta u domaćoj privredi. Precenjenost dinara u pretkriznom periodu, jednim delom je bila posledica visokog priliva kapitala, a drugim delom posledica kratkovide i oportunističke politike i uticaja posebnih interesnih grupa (uvoznika i deviznih dužnika). U meri u kojoj je precenjenost dinara bila posledica ekonomske politike, čiji je cilj bio da se pridobije politička naklonost građana dugoročno neodrživim podizanjem njihovog standarda uvozom jeftine uvozne robe i interesima uvoznika i deviznih dužnika, ona je predstavljala jednu od najvećih grešaka u ekonomskoj politici Srbije nakon 2000. godine.
Milojko Arsić, uvodnik iz najnovijeg broja Kvartalnog monitora
Cloud je preko noći promenio način na koji pojedinci komuniciraju i razmenjuju svoje podatke preko interneta, ali je izmenio i poslovne filozofije uspešnih velikih kompanija. Ništa više nije kao što je bilo pre samo nekoliko godina, i tome nije kraj. Uskoro će svi uređaji biti pametni i umreženi, kaže za sajt „Biznis & Finansije” Jesper Tuner, direktor Cloud Marketing Programa u kompaniji Ericsson, koji je nedavno boravio u Beogradu na konferenciji Telfor.
B&F: Zašto kompanije strahuju od poslovanja u cloud okruženju? Koliko je zapravo cloud bezbedan?
Jesper Tuner: Čak 74 odsto preduzeća navodi zabrinutost u pogledu bezbednosti i upravljanja cloud servisom kao najveći razlog za njegovo neusvajanje. Ovo naročito predstavlja problem najvećim svetskim kompanijama. Tradicionalan način obezbeđenja ovakvog vida usluga svodi se na ograničenje pristupa u cilju sprečavanja upada uljeza u sistem, tzv. perimetarska zaštita. Sa druge strane, cloud servis je po svojoj prirodi otvoren i nema ovakav vid zaštite. Ovo zahteva promenu paradigme obezbeđenja, tako da perimetarska zaštita mora biti dopunjena bezperimetarskom zaštitom. Ako pretpostavite da je sistem ugrožen, fokus više neće biti samo na sprečavanju upada uljeza, već i na osiguravanju nemogućnosti izazivanja štete prilikom upada.
Kompanija Ericsson radi na rešenjima u vezi sa ovim izazovima u poslovanju. Naša akvizicija Apcere je upravo u vezi sa ovim segmentom; npr. za sigurnost da korisnici sistema mogu raditi samo ono što je predviđeno da rade. Naše partnerstvo sa GuardTime-om tiče se dela oko integriteta, odnosno mogućnosti forenzičkog dokazivanja da određeni podaci nisu menjani ili dirani od strane neovlašćene strane.
B&F: Kako Eriksonov Cloud Sistem može omogućiti kompanijama da prošire svoje poslovanje? Šta su konkretne prednosti virtuelizacije?
J. Tuner: Cloud modernizuje mreže, omogućavajući manje troškove i dodavanje jedinstvenih novih usluga. Ericsson je fokusiran na ovu mogućnost, uspostavljajući cloud servise širom sveta, a oni pružaju brzinu, agilnost i efikasnost koje su potrebne našim klijentima da bi ostali konkurentni, rasli i uvećali svoju vrednost.
Eriksonov Cloud Sistem je otvorena platforma čija je namena uspostavljanje i upravljanje virtuelizovanim hardverskim i softverskim proizvodima, razvijenim od strane Ericssona ili drugih proizvođača, sa automatizacijom, sistemom upravljanja i bezbednošću potrebnim za servisne provajdere i korisnike.Kao dodatak širokom spektru cloud proizvoda i servisa za ICT segment, razvijamo našu platformu u cilju obrađivanja svih zadataka iz velikog broja različitih industrija. Takođe, imamo specijalizovane ponude za određene vertikalne industrije, kao što su na primer medijska, transportna i auto-moto industrija.
Ericsson gleda na Cloud i virtuelizaciju kao na jedne od ključnih oblasti za rast, i za nas i za naše klijente. U cilju iskorišćavanja ovih mogućnosti, a i u skladu sa pravcem u kom će se Ericsson kretati, stvorili smo novu poslovnu jedinicu: BU Cloud i IP.
B&F: Kako biste opisali Cloud Koncept “Povezano Vozilo” sa Volvom? Da li je taj koncept lako prilagodljiv i za druge kompanije i namene?
J. Tuner: Ovo je u velikom delu povezano sa našom vizijom „Umreženog društva“, pri čemu će sve što može imati koristi od umrežavanja biti umreženo, osnažujući ljude, poslove i društvo.
U mogućnosti smo da za industriju i društvo ponudimo puno sličnih tipova rešenja i usluga kakve smo razvili i za telekomunikaciono tržište: mrežnu infrastrukturu, upravljane usluge, savetovanje i sistemsku integraciju, korisničku podršku i softverska rešenja.
Cloud servis „Umreženo vozilo“ cilja globalnu auto-moto industriju, njene trenutne i buduće zahteve za skalabilnosti, bezbednosti i fleksibilnosti u pružanju usluga vozačima i putnicima. Ovaj servis je nedavno osvojio nagradu za najinovativniju LTE uslugu/aplikaciju na Telecoms.com LTE događaju u Severnoj Americi.
Postoji mnogo korisnih namena za umreženi automobil. Navodim samo dva primera:
1)Upozorenje o ledu na kolovozu. Jedno vozilo detektuje zaleđene puteve i obaveštava cloud o tome, a on upozorava druga kola i takođe šalje informacije nadležnima za puteve, koji će na osnovu tih informacija izaći i posuti so po putevima. Mogli bi takođe da integrišemo rešenje sa uličnim svetlima (ako su „pametna“) i da promenimo boju svetla na zaleđenim delovima.
2) Namirnice isporučene kolima. Koristite svoj automobil kao prostor za dostavu dobara, koristeći postojeću integraciju automobila. Sa partnerskom integracijom i API-e, već postojeće „pronađi auto“ i „digitalni ključ“ funkcije su autorizovane za korišćenje od strane kompanija za dostavu.
B&F: Na koji način cloud tačno menja svakodnevnu pojavu i način razmišljanja telekomunikacionih operatora?
J. Tuner: Operatori shvataju da su brzina, agilnost i efikasnost, kombinovani sa okruženjem koje pojednostavljuje inovacije, neophodni da bi ostali konkurentni, rasli i povećali svoju vrednost. Oni onda gledaju na Cloud kao na nešto što im može omogućiti poboljšanja u svim ovim oblastima.
U velikom broju slučajeva, operatorima treba previše vremena da izbace nove usluge. Troškovi postaju vezani za organizaciju i potrebno je mnogo više vremena za generisanje prihoda. U pojedinim slučajevima, uslugama treba po nekoliko meseci da izađu zbog kompleksnosti mreže i povezanih sistema za podršku. Sa fondom HW resursa dostupnih za različite virtuelne mrežne funkcije moguće je meriti kapacitet za virtuelne mrežne funkcije na mnogo brži i agilniji način. Ovo je podjednako primenljivo za IT okruženje operatora, kao i za njihove komercijalne ponude.
Na svakom konkurentnom tržištu cilj je uvek poboljšati efikasnost i isporučiti više sa manje uloženog. Operatorima treba platforma koja pruža visoke performanse kada je to potrebno i niske ukupne troškove vlasništva kada nije potrebno, kao i mogućnost automatizovanja zadataka koliko god da je to moguće.
Operatorima treba i bogatije okruženje za inovacije. Koristeći cloud operateri mogu isprobavati inovacije bez velikih troškova i fleksibilno odrediti one koje su uspešne u stvaranju novih prihoda.
B&F: Kakve su Vaše srednjoročne i dugoročne prognoze u pogledu daljeg razvijanja telekomunikacija u svetu? Šta bi moglo da bude ono što će “promeniti pravila igre”?
J. Tuner: Naši korisnici prolaze kroz tri vrste transformacije. Jedna menja osnovne mrežne i telekomunikacione funkcije, konsoliduje ih i virtuelizuje. Ova vrsta transformacije je još uvek u početnoj fazi. Druga vrsta je transformacija unutrašnjih IT Sistema. Treća vrsta transformacije je prisutna nudeći usluge bazirane na Cloud servisu korisnicima operatora. Većina operatora već ima u ponudi neki tip komercijalnog Cloud servisa.
NFV, Cloud i SDN su tehnologije iza navedenih transformacija, i same po sebi će “promeniti pravila igre” u narednih nekoliko godina.
Ako gledamo još dugoročnije, videćemo pojavljivanje 5G tehnologije, čije je procenjeno vreme uspostavljanja 2020. godina i dalje. Ako je LTE bio namenjen povezivanju svakoga – 5G je namenjen povezivanju svega, sa praktičnim primenama koje uključuju komunikaciju sa mašinama u kritičnim situacijama, kao što su daljinsko upravljanje mašinama u opasnim okruženjima, operisanje od strane robota koji bi bio daljinski navođen, ili povezivanje velikog broja senzora. Ovo postavlja potpuno nove zahteve budućim mrežama, koje će morati da izađu na kraj sa npr. 1000 puta većom gustinom saobraćaja nego sada, 10-100 puta većim brojem povezanih uređaja i 10-100 puta većom brzinom prenosa podataka nego sada.
Deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji dospeva od sada do 2041. godine, po osnovu glavnice, iznosi oko 347,19 miliona dolara. Uprava za javni dug je nedavno pokrenula inicijativu da se sa prištinskim vlastima otvore pregovori na ovu temu.
Nezvanična najava da će nova kosovska vlada od Srbije tražiti ratnu odštetu i deo imovine bivše zajedničke države, uključujući konzularne i vojne objekte, aktuelizuje i pitanje javnog duga prema inostranim kreditorima. Republika Srbija, naime, i dalje otplaćuje spoljni dug Kosova, nastao u prošlom veku, iako sa te teritorije već godinama ne prikuplja nikakve fiskalne prihode.
Prema podacima do kojih je došao magazin „Biznis i finansije“, Srbija bi trebalo kosovski dug da otplaćuje još ravno – 26 godina. A, reč je o preostalom iznosu od blizu 350 miliona evra, samo na ime glavnice. Sa kamatama, državna kasa Srbije lako bi u to ime mogla da bude „olakšana“ i za milijardu evra, ukoliko se sa otplatom nastavi tokom celog perioda. Tema javnog duga do sada se nije našla na dnevnom redu briselskih pregovora beogradskih i prištinskih vlasti. Međutim, kako nam je potvrđeno u Ministarstvu finansija Srbije, Uprava za javni dug pokrenula je nedavno inicijativu da se u narednom periodu otvore pregovori sa predstavnicima vlasti u Prištini na temu podele javnog duga i drugih pitanja iz ove oblasti. U državnoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju, pak, o ovoj temi, bar za sada, nema nikakvih zvaničnih informacija.
Prvi je na problem otplate kosovskog duga ukazao dr Boris Begović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On je još tokom prošle godine isticao važnost da se na dnevni red pregovora Beograda i Prištine uvrsti upravo pitanje javnog duga Kosova. Takođe, u svojim kolumnama u dnevnom listu „Politika“ podsetio je na Ahtisarijev plan, po kome bi se otplata duga prenela na prištinske organe vlasti, a Srbiji nadoknadio iznos otplaćenog kosovskog duga s kamatom, do određenog datuma, što nikada nije zaživelo.
U inicijativi za konačno rešavanje pitanja otplate spoljnog javnog duga Kosova, koju je pokrenula Uprava za javni dug, ne definišu se precizni rokovi niti se unapred predviđa iznos novca koje KiM treba da vrati Srbiji na ime dosadašnjih otplate. Kako nezvanično saznajemo, sve to, kao i datum „preseka“ od koga bi Priština preuzela svoje obaveze, tek treba da budu utvrđeni nekom osnovnom platformom za pregovore o podeli duga.
Ima volje, nema platforme
Prema podacima Narodne banke Srbije, deo javnog spoljnog duga Republike koji se odnosi na Kosovo i Metohiju obuhvata obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između 70-tih i 90-tih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB), Evropskoj investicionoj banci (EIB), Evropskom udruženju železnica (Eurofima), vladi Kuvajta, kao i neregulisani dug prema vladi Libije i klirinški dug prema bivšoj Čehoslovačkoj.
„U periodu od 2002. do 31. oktobra 2014. realizovane su otplate dela javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 543,50 miliona evra. Po osnovu glavnice plaćeno je 152,94 miliona, a po osnovu kamate – 390,56 miliona evra“, kažu u Narodnoj banci Srbije.
Struktura ovih plaćenih ukupnih obaveza iznose: prema IBRD – 207,36 miliona evra, Pariskom klubu poverilaca – 190,83 miliona evra, Londonskom – 131,40 miliona evra, CEB – 6,88 miliona evra, Eurofimi – 5,50 miliona evra, Kuvajtu – 1,15 miliona evra i EU (za obaveze prema EIB) – 0,38 miliona evra.
Podaci centralne banke pokazuju da, na osnovu sporazuma zaključenih sa stranim poveriocima, Republika Srbija redovno servisira obaveze po osnovu javnog spoljnog duga Kosova koje dospevaju do 2016. prema EU (za regulisane obaveze prema EIB), do 2024. (deo obaveza prema Pariskom klubu i obaveze prema Londonskom klubu poverilaca), do 2031. (deo obaveza prema Svetskoj banci – IBRD krediti i Kuvajt) i 2041. (preostale obaveze prema Pariskom klubu). Ukupan iznos preostalog spoljnog duga Kosova (glavnice), pod „nadležnošću“ Srbije trenutno iznosi oko 347,19 miliona evra.
Obaveze Republike Srbije prema vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj za sada nisu regulisane, dok su obaveze prema Eurofimi otplaćene 2007, a prema CEB-u 2011, ukazuju u NBS.
U Upravi za javni dug ističu da se najveći deo preostalog duga odnosi na Pariski i Londonski klub poverilaca: najveći deo javnog duga AP Kosovo i Metohija odnosi se na Pariski klub poverilaca, koji prema stanju na dan 30. septembra 2014. godine iznosi 222,6 miliona evra, a potom Londonski klub poverilaca 105,8 miliona evra.
U ovoj instituciji ističu da je Republika Srbija nastavila da redovno servisira sve obaveze po osnovu javnog duga Kosova i Metohije, osim onog prema Svetskoj banci, koji je prestala da otplaćuje u 2009. godini.
Poverioci preferiraju sigurnijeg dužnika
Kosovo je, podsetimo, proglasilo nezavisnost 2008. godine, da bi tokom iduće godine bilo primljeno u Svetsku banku. O prestanku otplate dotadašnjeg kosovskog dela duga prema ovoj međunarodnoj instituciji, ovdašnje vlasti obaveštene su jednostavno – pismom.
„Situacija kod duga prema Svetskoj banci je bila potpuno jasna – tačno se znalo koliki deo duga se odnosi na teritoriju Kosova“, navodi za „Biznis i finansije“ Gordana Lazarević, nekadašnji pomoćnik ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Zorana Đinđića, a potom i pomoćnik ministra finansija, zadužena za javni dug države.
Ona podseća da su u sastavu nekadašnje Narodne banke Jugoslavije poslovale centralne banke u svim jugoslovenskim republikama, kao i Narodne banke u Vojvodini i Kosovu, kao jedinice NBS.
„U svakom trenutku se znalo koji deo zajma se tačno odnosi na koju teritoriju države. Kosovo tako, praktično, nije formalno zaključivalo međunarodne ugovore o zajmovima, to je činila suverena država, ali joj je za to bila neophodna saglasnost pokrajine. Postojala je i fiskalna decentralizacija, pa su pokrajine uplaćivale deo svojih prihoda u budžet, iz koga se vraćao javni dug. Tačno se znalo koje preduzeće ili koji projekti su bili korisnici kredita“, objašnjava Gordana Lazarević.
Pitanje otplate javnog duga Kosova, po njenom mišljenju, može da se gleda i iz ugla poverilaca: „Neće poverioci da menjaju dužnika. Srbija jeste u problemima, ali je siguran dužnik onaj koji otplaćuje svoje rate. Kosovo, prilikom proglašavanja nezavisnosti, nije imalo potencijale da otplaćuje dugove. Poveriocima je bilo sigurnije da vode Republiku Srbiju kao dužnika.“
Najviše na stari dug
Ministarstvo finansija Kosova navodi u dokumentu „Program javnog duga od 2014. do 2017.“ da je zaduženost ovog entiteta 10,18 odsto tamošnjeg bruto domaćeg proizvoda, odnosno tek nešto više od pola milijarde evra (spoljni 317, a unutrašnji 233 miliona evra) Najveći deo kosovskog javnog duga sastoji se upravo od duga prema Svetskoj banci – IBRD za konsolidovani kredit C koji je, kako se ističe u dokumentu, „nasleđen od bivše Jugoslavije“ (oko 203 miliona evra, po stanju krajem 2013. godine). Sledi dug po osnovu stand-by aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (109 miliona dolara), čija je otplata počela 2012. godine, potom dug od 10 miliona dolara odobren po IDA uslovima i mali dug prema KfW.
Od osnivanja portfolija spoljnog duga Kosova u 2009. godini, prirast duga pripisuje se sklapanju međunarodnih sporazuma za finansiranje projekata iz oblasti voda, energije, centralnog grejanja i finansijskom sektoru.
Brojke
SRBIJA
22.656.535.976 evra – JAVNI DUG REPUBLIKE SRBIJE
od toga:
22,2 milijarde evra – dug centralnog nivoa vlasti
446,8 miliona evra – negarantovani dug jedinica lokalne vlasti
KOSOVO
550,93 MILIONA EVRA – JAVNI DUG KOJE OTPLAĆUJE KOSOVO
(zvanični podaci prištinskog Ministarstva finansija)
317,65 miliona evra – spoljni javni dug Kosova
Daniela Ilić
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015
Dva superteškaša protiv jednog boksera muva kategorije – to je ring u kojem se mala i srednja preduzeća upuštaju u meč u kojem su im država i banke čas sparing partneri, čas nokauteri. U senci velikih makroekonomskih tema, neke male firme su već pokosile kriza i štednja, a druge se još drže na nogama i polako i promišljeno – rastu. Ovo su priče ljudi koji još nisu okačili rukavice o klin.
Periskop
8. Geopolitika i energetika: Batina bez raja
Iako je kontinuiran pad cene nafte lako objasniti slabim oporavkom evrozone i slabijim rastom Kine, nesumnjivo je da je u toku rat produženim sredstvima, za koji the Economist upozorava da bi mogao pokositi ne samo Rusiju, Iran i Venecuelu već i trenutne pobednike.
11. Novi tehnološki poredak: iDrone ne zvoni dvaput
Kompanija Amazon, globalni sinonim za kupovinu preko interneta, nedavno je izašla u javnost sa vizijom flote dronova koji će za manje od jednog sata isporučivati kupljenu robu u dvorišta ili na balkone naručilaca. Koncept su prihvatili i drugi globalni igrači, ne samo u Americi već i u Aziji, a početni koraci prave se i u Nemačkoj. Kako tehnologija napreduje i smanjuje jaz između vizija i realnih mogućnosti, tako raste bojazan od nehumane upotrebe dronova, kao i nedoumice o pravnom regulisanju njihovog komercijalnog korišćenja.
Biznis
16. Privatizacija u Srbiji – odbrana modela i poslednji dani: Kako ste ga spravili, tako vam se vraća
Lista zainteresovanih za privatizaciju preduzeća u portfelju Agencije za privatizaciju na kojoj se nađe tek poneki ozbiljni investitor ne treba da nas čudi. Ona je proizvod činjenice da u četvrt veka sprovođenja privatizacije nismo uspeli da otklonimo ključne prepreke za privlačenje kvalitetnih investitora. Ni novi zakon o privatizaciji ni tek usvojene izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji nisu tu od pomoći.
20. Equip Test preselio deo proizvodnje iz Mađarske u Srbiju: Novi korak iz Bečeja
Firma Equip Test, jedna od retkih kompanija koje se bave proizvodnjom specijalnih priključaka, adaptera i aparata za testiranje elektronike u auto i elektroindustriji, preselila je nedavno deo proizvodnje iz Mađarske u Bečej. Za ovu vojvođansku opštinu to je bila dobrodošla vest jer se prethodni zakupac hale, češki proizvođač bicikala Favorit, povukao iz Srbije.
Finansije
22. Srbija i aranžman sa MMF: Koja je tvoja žaba?
Ministar finansija Dušan Vujović je nedavno izjavio da će jedan od dva najteža trenutka u ispunjavanju uslova (očekivanog) aranžmana sa MMF biti usvajanje budžeta za 2015. godinu, a drugi konačno zatvaranje pitanja neefikasnih javnih preduzeća, 2017. Kolika je čija žaba, biće verovatno mnogo izvesnije u februaru kada, verovatno, bude potpisan sporazum sa MMF.
24. Inokreditori, Srbija i Kosovo: Uskoro pregovori i o dugu?
Deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji dospeva od sada do 2041. godine, po osnovu glavnice, iznosi oko 347,19 miliona dolara. Uprava za javni dug je nedavno pokrenula inicijativu da se sa prištinskim vlastima otvore pregovori na ovu temu.
26. Opštine kao akteri na finansijskom tržištu: Ko te je skrojio, taj će ti i suditi
Javna ponuda obveznica Grada Šapca mogla bi doneti pravu revoluciju na siromašnom i nerazvijenom domaćem finansijskom tržištu. Paradoksalno, nosioci ove promene su banke, koje su uvek zazirale od njegovog razvoja. Zato ozbiljne pretnje uspehu municipalnih papira treba tražiti u labilnim institucijama tržišta kapitala, i samim pokroviteljima emisije – bankama.
Temat
Mala i srednja preduzeća: (Ne)Salomivi
29. Kako rastu domaća preduzeća: Svakoga dana u svakom pogledu investiram
Željko Tomić i Budimir Jovanović iza sebe imaju višedecenijsko preduzetničko iskustvo a svoje kompanije vodili su od „malih privatničkih nogu“ do pune zrelosti velikog preduzeća. Tomićeva firma „OSA – Računarski inženjering“ i Jovanovićeva „Keramika Jovanović“, svaka u svojoj branši, prešle su taj put uprkos poslovnom ambijentu koji je „nudio“ političku nestabilnost, sankcije, hiperinflaciju i bombardovanje. U poslednjih deceniju i po suočavaju se i sa nemilosrdnom stranom konkurencijom u državi koja neefikasno sprovodi sopstvene zakone i, kao šlag na torti – dočekali su veliku svetsku ekonomsku krizu. Evo kako su te dve firme sve preživele i – porasle.
32. Banke i sektor preduzeća: Manje klijenata, malo više muzike
U prethodnih nekoliko godina kamatne stope domaćih banaka značajno su smanjene, ne samo za dobre klijente koji imaju privilegovani tretman. Ipak, bankarski sektor ostaje veoma profitabilan, sa najvišim kamatnim maržama u regionu.
36. Standardizacija, domaće recepture i izvoz: Kvalitet govori sve jezike
Poštovanje međunarodnih standarda je tek prvi korak u osvajanju stranih kupaca, a kvalitet, dizajn i originalna receptura su ključ za ulazak na ova tržišta, kažu sagovornici Biznisa & Finansija koji uspešno izvoze futoški kiseli kupus, domaće sokove i džemove i vrhunsku trikotažu.
38. Italijansko iskustvo – Natex Ingredients Srl: Porodica kao poslovni partner
Uprkos posledicama ekonomske krize, mala i srednja preduzeća, naročito porodična, i dalje su „kičma“ italijanske privrede, kaže Dalija Natanijel, direktorka preduzeća Natex Ingredients Srl iz Milana, među čijim partnerima je i jedna porodična firma iz Srbije. Iskustvo italijanske firme sa partnerom iz Srbije pokazuje da su ključni faktori za uspeh isti, bez obzira na specifičnosti lokalnih uslova poslovanja.
40. Tabele
Intervju
46. Marko Sosič, pozorišni reditelj i pisac: Doba Vodolije, ali zamalo
Između potpune apatije i potpune ostrašćenosti, današnju Evropu odlikuje nedostatak kvalitetne kritičke refleksije, a na Balkanu je to poprimilo razmere tragičnog karnevala. U takvim okolnostima i ne treba da čudi što se ponavljaju one društvene okolnosti koje su u dvadesetom veku prethodile velikim istorijskim događajima. To samo pokazuje da čovečanstvo od tada nije mnogo odmaklo, zaključuje Marko Sosič, slovenački pozorišni reditelj i pisac iz Trsta u intervjuu za „Biznis & Finansije“.
Skener
50. (De)Politizacija socijalne pomoći: Loša reč sva vrata zatvara
Zašto je nadležni ministar u uredbu o radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći učitao više sadržaja nego što u njoj stoji? Da li je ideja o obaveznom zarađivanju socijalne pomoći, koja je po duhu potpuno suprotna našem zakonu, plod ishitrene revnosti ili novo testiranje javnog mnjenja za skretanje udesno? Kako god, odvukla je pažnju javnosti od suštinskog pitanja kako društvo može da pomogne ljudima u dugotrajnoj oskudici da iz nje izađu.
53. Ekonomija deljenja: I za tebe i za mene
Materijalizam više nije u modi. Ljudi sada uglavnom žele da koriste stvari, ali ne nužno i da ih poseduju. Zato putnici dele troškove benzina sa nepoznatim osobama, preduzetnici poslovne prostore sa ljudima koje su videli prvi put u životu, poljoprivrednici kupuju mehanizaciju zajedno pa je koriste različitim danima… “Ekonomija deljenja” je postala veoma uspešna u preobraćanju običnih ljudi u preduzetnike ali u svetu se još uvek vode diskusije o njenom (negativnom) uticaju na tradicionalnu ekonomiju. U Srbiji su, pak, njeni korisnici zadovoljni, a realna ekonomija ima mnogo opasnije neprijatelje od nje.
56. Veće učešće preduzeća u obrazovanju: Novo zanimanje po novom modelu
Inicijativa preduzeća da se uključe u obrazovne reforme usmerene na modernizaciju trogodišnjih zanimanja i profesionalnu orijentaciju mladih, bila je među odlučujućim činiocima za njihov uspeh. Konkretan primer uspešne saradnje je način na koji je u domaći obrazovni sistem uveden novi trogodišnji profil – industrijski mehaničar.
Nove tehnologije
58. Tržište telekomunikacija u Srbiji: Domaće, a strano
Telekomunikaciona industrija u Srbiji zvanično obuhvata 1684 pravna entiteta, a njeno poslovanje se realno zasniva na samo 232 preduzeća! Među njima, četiri velike kompanije ostvaruju tržišno učešće od 73%, a samo dve učešće od čak 95% u ukupnom profitu, pa se usled izrazito velike koncentracije manje firme gase, ili se preusmeravaju na druge delatnosti. I pored značajnih ulaganja u infrastrukturu tržište je u stagnaciji, a u domaćim telekomunikacijama domaća preduzeća su retka.
Nauka
62. Zaboravljena megafauna: S cveta na cvet, kao žirafa
Iako su po prirodi veoma uočljive, žirafe sve donedavno gotovo da niko nije ozbiljnije proučavao na terenu. Predrasude da su „blesavice“ i loši roditelji zamenjuju nalazi o životinjama sa složenim društvenim životom i emocijama.
Koktel
64. Autorska prava u izdavaštvu: Ko pre devojci…
I u Srbiji se sve češće dešava da se dva ili više izdavača zainteresuju za istu knjigu, i za izdavačka prava nadmeću na aukciji. Manji izdavači smatraju da ponekad agencije veštački „pale vatru“ ne bi li postigle veću cenu. Zato se dešava da onaj izdavač koji pobedi, ispadne gubitnik, jer knjiga postaje tržišno neisplativa.
Komunikacije
66. Šta nam znače praznici: A gde je nežna reč?
Običaj prazničnog darivanja koji potiče još iz doba starih Rimljana poprimio je u modernom potrošačkom društvu razmere „kupoholičarske groznice”, podjednako na svim meridijanima, a proslavljanje Nove godine i Božića predstavlja mešavinu simbola preuzetih iz više različitih kultura. To svojevrsno kulturno pretapanje vidljivo je i u Srbiji.
Reprint
70. Kako su se smanjili simfonijski orkestri: Koliko para toliko muzičara
U poređenju sa savremenim standardima, orkestri su u Mocartovo doba bili majušni, a ovaj kompozitor je u svojim pismima često uzdisao kako želi da čuje „orkestar sa 40 violina“ koje bi svirale njegovu simfoniju. Berlioz je maštao o muzičkom ansamblu od tačno 467 muzičara. A čak i ako pomalo zvuči kao preuveličavanje, postoji jasan razlog zašto je Malerova epska Osma simfonija baš postala poznata kao „Simfonija hiljade“.
Samo za majstore
Svet se ukazuje i u malim stvarima, na koje smo do te mere navikli da o njima uopšte ne razmišljamo. Sadašnjost je krcata navikama iza kojih su tihe, male istorije ideja i majstorskog umeća. Njihova naizgled jednostavna rešenja za svakodnevnu upotrebu su, često, ostavila više traga u ljudskim životima nego veliki događaji, uporno odolevajući promenama i oko nas i u nama. Zašto bi to bilo važno? Zato što onaj ko živi isključivo u ovom trenutku rizikuje i da nestane zajedno sa njim, upozorava švedski istoričar Peter Englund u svojoj knjizi „Male istorije“, čiji deo prikazujemo na sledećim stranama. Ili kako je to kratko formulisao: „Veži se za minut i sat će te sahraniti“.
73. Šrafciger: Žutokljunac među veteranima
Mada je nastao daleko kasnije od mnogih alata koji su se upotrebljavali još u antičko doba, klasični šrafciger je, takođe, jedna vrsta atavizma. Zajedno sa alatkama veteranima, podseća nas da u svakodnevnici, koja žuri ka promenama, ima još mnogo stvari koje tvrdoglavo opstaju i pasje su odane jednom drukčijem i sporijem vremenu.
74. Rajsferšlus: Tajna veza rajsferšlusa i parne lokomotive
Rajfešlus, naizgled tako običan a ustvari tako genijalan izum bez koga se danas ne može, potrošio je dva veka na osvajanje tržišta, ali bi malo ko od savremenih korisnika povezao njegov nastanak s pojavom jednog revolucionarnog industrijskog proizvoda – parne lokomotive.
75. Žute samolepive ceduljice: Rešenje pre problema
Žute samolepive ceduljice, koje se u današnjim kancelarijama troše u vrtoglavim količinama, dospele su na tržište kao slepi putnik, ignorišući dva sveta pravila: da je na početku svega tražnja i da rešenje dolazi nakon problema. Napravljene su iako ih na tržištu niko nije tražio, a predstavljale su rešenje za problem koji pre njihove pojave niko nije uočio.
76. Četkica za zube: Lažnjak među izumima
Četkica za zube proglašena je krajem prošlog veka izumom milenijuma. To je najbolji dokaz moći marketinga u postindustrijskom dobu. Prvo, četkica za zube nije izum već dugotrajno usavršavanje prastare zamisli. Drugo, na njenoj funkcionalnosti ništa nije urađeno još od polovine prošlog veka, što se prikriva sve neverovatnijim formama, za koje se dizajnerima plaćaju ogromne svote.
Vremeplov
78. Vrhunski majstor i očajni preduzetnik: Direktorijum jednog gospodina i proizvođača ormara
Iako je Tomas Čipendejl proizvodio najkvalitetniji nameštaj za najbogatije klijente u Britaniji i sarađivao sa vodećim arhitektama i dizajnerima svog vremena, jedva je isplaćivao zaposlene i neprestano se borio da ne dospe u dužnički zatvor. Problem je bio u tome što su bogate mušterije rutinski sporo plaćale, ili kako bi se danas reklo – teško ili nikako nije uspevao da naplati svoja potraživanja.
Otisak meseca
82. Prosvećeni kapitalizam
Agitpropovci neoliberalizma uveravaju nas da je njihova roba najbolja, tim pre što druge na tržištu nema. Uglavnom smo nezadovoljni okrutnošću eksploatacije, odbacivanjem ljudi, i utiskom da je to trajna budućnost. Dakako da je večnost sistema koji se nudi marketinška neistina… O kapitalizmu sa ljudskim likom, bih ovog puta.
Ministar finansija Dušan Vujović je nedavno izjavio da će jedan od dva najteža trenutka u ispunjavanju uslova (očekivanog) aranžmana sa MMF biti usvajanje budžeta za 2015. godinu, a drugi konačno zatvaranje pitanja neefikasnih javnih preduzeća, 2017. Kolika je čija žaba, biće verovatno mnogo izvesnije u februaru kada, verovatno, bude potpisan sporazum sa MMF
Oni koji se sećaju saveta srpskog premijera Zorana Đinđića, „ako moraš da progutaš više žaba, onda prvo progutaj onu najveću“, možda misle da je zaposlenima u državnom sektoru i penzionerima u decembru upravo servirana njihova žaba. Sa 400 miliona evra uštede na smanjenju plata i penzija, glavno je progurano, a sledećih 300, je naoko lako pronađeno u sitnim „štipkanjima“ obima javnih nabavki, i stavki koje više zveče nego što talasaju, poput zahteva Ministarstva privrede da javna preduzeća smanje troškove reprezentacije za 60% i donacija za 40%, i da se u svemu što je državno, odustane od kupovine novogodišnjih paketića za decu. Tu odluku je sociolog Slobodan Cvejić u izjavi za Politiku, ocenio bizarnim načinom štednje koji je lako i efikasno mogao biti zamenjen podizanjem cena hrane u skupštinskom restoranu.
Žaba koja čini osnovu sporazuma sa MMF je praktično sprovođenje odluke o postepenom ukidanju subvencija i državnih garancija za javna preduzeća u budžetu. Njeno diskretno pojavljivanje, nagovešteno je u alineji budžeta kojom se planira povećanje neporeskih prihoda po osnovu transferisane dobiti javnih preduzeća, od kojih su mnoga danas gubitaši. To znači da će Srbijagas, EPS i komunalna preduzeća u kratkom roku morati da bezuslovno prekinu snabdevanje neplatiša, preduzeća, državnih ustanova i građana, a za ove poslednje podignu cenu struje. „Time bi se sprečilo gomilanje dugova u Srbijagasu i potencijalni gubici u EPS-u“, kaže Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. „To bi moglo biti posebno bolno za petrohemijski kompleks koji može da posluje samo ako ne plaća punu tržišnu cenu gasa. Eventualno bi imalo smisla produžiti tolerisanje neplaćanja usluga, najdalje do sredine naredne godine samo za ona preduzeća gde se već pregovara sa velikim investitorima, ali za druga preduzeća, država mora odlučno izabrati opciju stečaja, ako nisu sposobna da uredno izmiruju obaveze prema državi, drugim preduzećima, bankama i radnicima“.
Nešto slično već je ranijih godina viđeno u Rumuniji kada su u okviru mera štednje, preduzeća ostala bez struje, vode, gasa i sirovina, preko noći. „Štednja je bila tako rigorozna, da je i tamošnja policija ostala bez goriva, zbog neplaćenih računa“, kaže Arsić.
Aranžman sa MMF će biti uvezan sa Svetskom bankom, EBRD i drugim institucijama pod čijom supervizijom će biti vođeno sređivanje stanja u javnim preduzećima.
U ovom trenutku, Svetska banka je tek na početku formulacije svoje nove četvorogodišnje platforme koja treba da uvaži ove nove prioritete. SB će se, izvesno, baviti Železnicama Srbije, EPS-om i Putevima Srbije, a prema očekivanju, zajmovi koji će Srbiji biti odobreni za restrukturiranje i reformu tih preduzeća imaće klauzulu koja omogućava odobravanje tranši kredita tek pošto preporuke Banke vezane za reformu poslovanja ovih preduzeća budu primenjene.
Kao i u jednom prethodnom sporazumu, kakav smo imali sa MMF od 2004. do 2006. (u vreme poslednjih krupnih reformi) i u novom dokumentu će verovatno stajati detaljno nabrojani pojedinačni kriterijumi koje treba ispuniti za svako preduzeće. „MMF je tada bio izuzetno striktan i insistirao na svakom pojedinačnom detalju“, kaže prof. Arsić, „što možemo shvatiti i kao odraz njihovog nepoverenja u spremnost i sposobnost Vlade za sprovede dogovorene mere“.
Druga stana tog novčića je da opasnost da se među stručnjacima koje će angažovati na primer SB i druge institucije nađu ljudi koji žele da ovde primene koncepte i šeme koje su naučili u nekom delu sveta koji nema mnogo zajedničkih tačaka sa našim. Uostalom, prema mišljenju menadžmenta EPS upravo je odvajanje delova te kompanije tokom prethodnog sporazuma sa MMF, pokazalo u nekoliko slučajeva neracionalnim, zbog čega se sada ponovo traži da se ti delovi spoje. To, inače nije slučaj samo sa EPS već i sa nekim drugim preduzećima gde je moda autsorsovanja čišćenja, ili nadzora dovela do opadanja kvaliteta isporučenih usluga i većih troškova.
„Uključivanje pored MMF i Svetske banke i drugih u ostvarivanje detalja sporazuma povećava verovatnoću da će njegove odredbe biti i ispunjene“, kaže Arsić. „Bilo bi dobro da u izradu programa restrukturiranja budu uključeni i predstavnici preduzeća na koje se ti programi odnose, ali je veliko pitanje da li će oni biti posvećeni interesima samog preduzeća ili krupnih privatnih interesa koji su do sada imali snažan uticaj na poslovanje navedenih preduzeća“.
EBRD je još pre godinu dana izrazila interes da učestvuje u privatizaciji Telekoma i Aerodroma „Nikola Tesla“. Ako bi to bilo na vrhu njihovih prioriteta i u okviru aranžmana, Vlada bi trebalo da traži da ponovo ispregovara listu, jer manjinsko učešće EBRD i njihov stručni doprinos u ove dve kompanije nije ključan, budući da je reč o kompanijama koje već dobro posluju. „Njihov kapital i ekspertiza mnogo više su potrebni EPS-u, Poštanskoj štedionici i Dunav osiguranju, na primer“, kaže Arsić.
Kori Udovički, potpredsednica Vlade Srbije i ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu nedavno je najavila da će Vlada usloviti budžetsku podršku lokalnim samoupravama racionalnim poslovanjem i zapošljavanjem.
Prevedeno na jezik svakodnevice to znači da će komunalna preduzeća morati da pooštre naplatu svojih usluga, da bi se građani koji do sada nisu prihvatili nijedan od reprograma, mogli naći u problemu. Da bi dopunile svoje finansije, lokalne samouprave će verovatno poseći i za povećanjem cena nekih svojih usluga.
Iako je iz vlade mnogo puta demantovano da je MMF postavljao bilo kakve zahteve u vezi sa brojem ljudi koje treba otpustiti bilo u sektoru javnih preduzeća bilo u administraciji, sasvim je izvesno da će se to desiti i po vertikali i po horizontali. Najčešći brojevi o kojima se govori su odlazak najmanje 10.000 zaposlenih tokom prve godine primene programa i između 50.000 i 75.000 ljudi tokom trajanja celog programa. „Ova poslednja cifra bi dovela u pitanje dostupnost i kvalitet javnih usluga, a dugoročno ne bi bila dobro ni za privredi rast – bez efikasne države nema ni privrednog rasta“, kaže prof. Arsić. „Takav loš primer imali smo sa prethodnom reformom sudstva gde je udaljenost najbližeg suda za neke građane bila do 60 ili 70 kilometara“.
Ideju da se dovoljno može postići prirodnim odlivom kadrova kroz penzionisanje (gde se barata cifrom od oko 40.000 ljudi), demantuje i dosadašnja praksa koja pokazuje da na svaka dva zaposlena koji odu prirodnim odlivom, mora biti zaposlen najmanje jedan novi. To praktično spušta cifru prirodnog smanjenja zaposlenih u državi na 20.000 do 25.000, što znači da će sve preko tog broja morati da se izvede ciljanim otpuštanjem. Među prekobrojnima su, pritom, spremačice, majstori, i zaposleni u računovodstvu, dakle kadrovi koji će teško naći novi posao na tržištu.
Prostor za greške i šargarepe
Nedavno obelodanjeni podaci pokazuju da se pored 200 preduzeća u restrukturiranju za koje je najavljen stečaj, na toj listi zapravo naći verovatno mnogo više preduzeća, jer su investitori koji su iskazali interesovanje u velikom broju slučajeva neozbiljni, sumnjivi, a ako raspolažu sredstvima, najčešće žele da kupe imovinu preduzeća.
Ni u novom Zakonu o planiranju i izgradnji nije rešeno pitanje konverzije zemljišta. „U takvom slučaju pragmatično rešenje je da kupci preostalih preduzeća automatski postaju i vlasnici zemljišta koje su do sada koristila društvena/državna preduzeća, jer u protivnom, neće biti velikog interesovanja za njih“, kaže prof Arsić.
Na naše konstantno vrdanje će, kao što je to već potvrđeno, MMF odgovoriti tromesečnim revizijama aranžmana, što takođe pokazuje i razmere komplikovanosti i nepoverenja MMF da ćemo se držati potpisanog.
„Svaki dalekovidi političar preduzeo bi najteže mere na samom početku, jer do izbora ima dovoljno vremena, da se primenom bolnih i nepopularnih mera kroz dve tri godine ostvare pozitivni rezultati u pogledu zaposlenosti i standarda“, kaže Arsić.
Ne bi bilo čudno ako se o žabama koje smo odlučili da progutamo, i onim koje su na repertoaru obavestimo već iduće jeseni, ako i kada dobijemo rebalans budžeta sa dodatnim merama štednje.
broj 112/13
decembar/januar 2014/15
Jedan datum koji je mnogima promakao, označio je početak nove ere trgovinskih odnosa Kine i Evrope i uspon železničkog saobraćaja koji će upotpunosti promeniti dosadašnje rute prenošenja tereta koji se danas u 90% slučajeva oslanja na kontejnerski prevoz brodovima, piše Madr Džons (Mother Jones).Taj datum je 18. novembar 2014. – iz malo poznatog kineskog grada Jivuu (Yiwu), smštenog u kineskoj provinciji Žeđjang (Zhejiang) na tri stotine kilometara južno od Šangaja, krenuo je prvi voz sa 82 kontejnera izvozne robe mase veće od 1.000 tona ka španskoj prestonici Madridu. Na tom putu proveo je 21 dan što izgleda kao užasno dug period za prevoz roba, ali to je te početak koji Peking namerava uskoro da promeni, ne bi li voznim prstenom stigao do evropskog tržišta.
Ovaj trans-evroazijski voz koji će najdužu redovnu železničku rutu na svetu, dugu 13.000 kilometara prelaziti svaki dan, prelazi duži put od čuvene trans sibirske železnice koja je tek 60% ove nove rute. Od Kine, vzoz ide preko Kazahstvna i Rusije, Belorusije i Pošslke da bi se zaustavio tek u Španiji.
Ljudi koji drže do biznisa znaju gde je kineski grad u kojem se u vozove pretovara ovaj teret. To je mesto koje bije glas da se u njemu događaju neverovatne stvari i koje obimom izborom i količinama roba, zasenjuje mnoge druge kineske gradove. Od igračaka do odeće ovde ima svega što se može zamisliti.
Uz kontejnerski prevoz koji kasnije treba da se nastavi železnicom od grčke luke Pirej pa preko Balkana u Evropu, ova druga ruta, novi kineski put predstavlja početak izmena u pravilima globalne privredne i ekonomske igre. To je geopolitika sa ljudskim likom, strahovito duga ruta koja spaja brojne male trgovce sa velikim tržištima duž cele trase kojom prolazi. Ako ste se pitali šta je su to evroazijske transakcije, to je to, ovaj voz je prva cigla u zdanju kineskog privrednog “Novog puta svile”, projekta smišljenog za novo stoleće koji će nesumnjivo postati najveća trgovačka priča u svetu.
Kina je kolos u usponu i na ceo ovaj put voza gleda kao na svoje buduće dvorište u koem će sama određivati pravila igre, delom i zahvaljujući brzim prugama. Kina koja se već iskazala u pravljenju brzih pruga i u zemlji i na drugim kontinentima, sada namerava da ovu već opisanu rutu vremenski znatno skrati. Putovanje od Kine do Evrope trajaće dva (može li se to uopšte verovati?), a ne 21 dan kao danas. Kao što svaki klasični teretni voz napušta Jivu, tako će i novi, superbrzi D8602, startovati iz Urumkija u provinciji Ćinđjang, leteći ka Hamiju na kineskom dalekom zapadu. Ovo je prva železnica velikih brzina sagrađena u Ćinđjangu, nalik onoj koja će u skoroj budućnosti prelaziti preko čitave Kine.
Danas, 90% globalne kontejnerske trgovine i dalje putuje okeanom, što Peking planira da što hitnije promeni. Njegov “novi put svile” koji je još u začetku, trebalo bi da bude prvi znak buduće trans-kontinentalne revolucije u kontejnerskom transportu i trgovini.
Uz sve to, u ovu kinesku ponudu koja se reklamira kao dobitna kombinacija za sve strane, doneće, smatra se manje troškove transporta i u sve zemlje kroz koje prolazi (Uzbekistan, Kazahstan, Kirgistan,Tadžikistan, Turkmenistan), doneti novi dah razvoja prenoseći ka Evropi uranijum i retke metale iz centralne Azije, i usput otvarajući bezbroj novih tržišta koja će zaposliti stotine miliona ljudi.
Dakle, ako Vašington namerava da se “okrene ka Aziji”, trebalo bi da ima u vidu da možda ne gleda u pravom smeru jer su Kinezi upravo izveli jedan veoma zanimljiv zaokret preko Evroazije.
Globalni biznis: Nazad ka Istoku?
Brzina kojom se sve ovo dešava je zapanjujuća. Kineski predsednik Ši Đinping najavio je novi ekonomski pojas i Novi Put svile, u septembru 2013. u Astani, u Kazahstanu. Mesec dana kasnije, za vreme svoje posete indonežanskoj prestonici, Džakarti, najavio je i Pomorski put svile za 21. stoleće. Peking čitav koncept svog planira definiše kao “jedan put i jedan pojas”, iako se, zapravo, radi o izgradnji čitavom galimatijasu potencijalnih puteva, železničkih i pomorskih linija, uz niz regionalnih pojaseva i zona za trgovinu i industriju.
Reč je o nacionalnoj strategiji koja ima za cilj da obnovi slavu starog Puta svile koji je spajao sve civilizacije na svom putu i mirio istok i zapad. Novi put stvara temelje za ogromnu, međusobno povezanu i isprepletanu zonu pan-evroazijske saradnje. Kinesko rukovodstvo već je odobrilo da se za te namene odvoji 40 milijardi dolara čije će trošenje nadgledati Kineska razvojna banka. Ovim novcem se trenutno grade svi putevi, brze pruge i energetski tokovi u odabranim kineskim provincijama. Fond će, pre ili kasnije, proširiti svoje delovanje kako bi pokrio projekte u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, na Bliskom istoku, kao i u nekim delovima Evrope. Ali, Centralna Azija je ključno čvorište te zamisli.
Kineske kompanije će ulagati, i davati ponude za ugovore u više desetina zemalja, duž svih tih država planiranih da budu na ovom pravcu. Nakon tri decenije razvoja, tokom kojih je vrtoglavom brzinom usisavala strane investicije, današnja strategija Kine je da promeni smer kaitala i usmeri ga ka zemljama koje za nju imaju strateški značaj. Sa Kazahstanom je već potpisan ugovor od 30 milijardi dolara, i upola manji sa Uzbekistanom. Turkmenistan dobija osam milijardi dolara u kreditima, a milijardu više otišlo je obližnjem Tadžikistanu.
Odnosi između Kine i Kirgistana su tokom 2013. godine unapređeni do “strateškog nivoa”. Svim ovim zemljama, sa izuzetkom Uzbekistana, Kina je već poduže najvažniji trgovinski partner. I mada su bivše sovjetske republike u Centralnoj Aziji i dalje vezane za rusku energetsku mrežu, Kina i na tome radi, stvarajući sopstvenu gasnu mrežu koja treba da povezuje sve stanove uključujući tu i novi gasovod do Turkmenistana.
Među kineskim provincijama vlada živa konkurencija za dobijanje ovih ogromnih lukrativnih poslova. Peking je već od Ćinđjanga, stvorio ključno čvorište svoje nove evroazijske mreže. Početkom ovog novembra, Guandong – ”fabrika sveta” – bila je domaćin prvom međunarodnom sajam Pomorskog puta svile, na kojem su učestvovali predstavnici 42 zemlje ove prekookeanske transportne mreže.
Sam predsednik Ši uključio je u ovaj grandiozni projekat i svoje rodno mesto, pokrajinu Šanži (Shaanxi), jer je u Ćijanu (Xian) nekada bio početak istorijskog Puta svile. Taj put bi trebalo da bude čvorište dvadeset prvog veka koji će s eprotezati na Tadžikistan, Maldive, Šri Lanku, Indiju i Avganistan.
Baš kao i originalni Put svile, i ovaj novi mora uzeti u obzir mnoštvo uključenih zemalja i ‘spoljnih faktora’. Možda ga je najbolje zamisliti kao nekakv gigantski lavirint koji će imati izlaze na sve strane – putevima, železničkim linijama i gasovodima. Ključni pravac je preko centralne Azije, kroz Iran i Tursku, sa Istanbulom kao glavnim raskršćem puteva. Iran i Centralna Azija već aktivno razrađuju svoje veze sa njim. Drugi ključni potez pratiće trasu današnje Trans-sibirske železnice, njegovo čvorište će biti Moskva. Kada Trans-Sibirske brze pruge budu uspostavljene u punoj dužini, vreme putovanja između Pekinga i Moskve skratiće se sa sadašnjih šest i po dana na svega 33 sata. Na kraju dolaze Roterdam, Duizburg i Berlin, koji bi mogli postati evropska čvorišta na ovoj budućoj “trgovačkoj magistrali”. Neki nemački preduzetnici i izvršni direktori brojnih kompanija ne kriju oduševljenje ovim novim konceptom.
Pomorski put svile započinje u provinciji Guangdong pruža se preko Malake, Indijskog okeana sve do roga Afrike, a potom od Crvenog mora i Mediterana, i završava se u Veneciji. Da je živ, Marko Polo bio danas bio bio verovatno ushićen ovim istorijskim obrtom.
Sve ovo, bi trebalo da postane java do nama vrlo bliske 2025. godine, i da Kini da svojevrsnu “meku moć” koja joj trenutno tako nedostaje. Kada je predsednik Ši pozdravio “nastojanja da se prekine usko grlo u vezama” preko Azije, on je tada takođe obećao i kineske kredite namenjene širokom spektru zemalja na ovom zamišljenom putu.
Trenutno je nesumnjivo najaktuelniji onaj deo kineske saradnje koji obuhvata zemlje BRICS zemljama (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), saradnja sa članovima Šangajske organizacije za saradnju (SCO) je intenzivirana, a kineska uloga trebalo bi da bude posebno jaka, posredstvom 120 članica Pokreta nesvrstanih (NAM). Stoga i ne treba da čudi da širom današnjeg globalnog Juga postoji percepcija da, dok je SAD rimsko carstvo koje je na zalasku a Kina, novi Rim na istoku.
Nove banke i novi snovi
Nedavni pekinški samit zemalja koje pripadaju Azijsko-pacifičkoj grupi za ekonomsku saradnju (APEC) bio je svakako uspešna kineska priča, ali još veća je priča to što je, ovaj događaj praktično ostao gotoo neprimećen u američkim medijima. Dvadeset dve azijske zemlje odobrile su stvaranje Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), samo godinu dana nakon što je Ši prvobitno predložio stvaranje ove finasijske institucije. Biće to još jedna banka koja će, poput razvojne banke BRICS, pomagati finansiranje projekata u oblasti energetike, telekomunikacija i transporta. Njen osnovni kapital biće 50 milijardi dolara, a njeni glavni akcionari će biti Kina i Indija.
To što je ona ustanovljena ne treba da čudi, to je odgovor na pandan koji ne ispunjava ambicije Kine i Indije. Kinesko-indijska Azijska razvojne banke (ADB), nastala 1966. godine pod okriljem Svetske banke, i odmah je shvaćena kao neka vrsta mamca za Vašingtonski konsenzus. Kina i Indija imaju druge ideje o tome kako treba da izgleda kreditna politika koja treba da se zasniva na “pravičnosti, jednakosti i transparentnosti”, što nije ni nalik na ono što sprovodi ADB. (ADB se svodi na isključivo američko – japanske poslove jer te dve zemlje doprinose sa 31% svog kapitala u ADB-u, držeći 25% glasova u ovoj instituciji) . I ova nova banka je vesnik novog poretka.
Treba imati na umu da je Kina već glavni trgovinski partner Indiji, Pakistanu i Bangladešu, a drugi po važnosti kada su u pitanju Šri Lanka i Nepal. Ona je br.1 i kada su u pitanju praktično svi članovi Udruženja zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), uprkos nedavnim sukobima (pravovremeno i dobro prikazanim u kineskim medijima) oko toga ko kontroliše vodom bogate energetske resurse u regionu. Ovde je reč o neodoljivom snu kojeg sanja 600 miliona ljudi Jugoistočne Azije, koji teže istom cilju, baš kao i 1,3 milijarde u samoj Kini, uz još 1,5 milijardi stanovnika Indijskog potkontinenta.
Samo tri članice APEC-a, nisu glasale za osnivanje nove banke: Japan, Južna Koreja i Australija – sve tri pod ogromnim pritiskom administracije SAD (Indonezija je potpisala nekoliko dana kasnije). I Australija sve teže odoljeva tako primamljivom mamcu kao što je to ovih dana tzv. “juan-diplomatija”.
U stvari, šta god ogromna većina azijskih naroda mislila o ovom njenom – kako sami Kinezi kažu – “mirnom usponu”, jasno je da su mnoge od ovih zemalja već okrenule leđa NATO-u i Transatlantskom trgovinskom sporazumu (TTIP) sa Evropom, i Trans-Pacifičkom partnerstvu (TPP) sa Azijom.
———————-
Kineski “Novi Put svile”: Nova budućnost za Evropu
Autor Pepe Eskobar je dopisnik za Asia Times iz Hong Konga, analitičar za RT i TomDispatch. Ovaj tekst je izvod iz njegove najnovija knjige Carstvo haosa (Nimble Books).