Tekstovi

U svetu se već godinama pokreće niz inicijativa čiji je cilj onemogućavanje kompanijama i pojedincima da se bave utajom poreza, a čiji smo i mi potpisnici ili se očekuje da to budemo.

Srbija i SAD su na primer, 30. juna 2014. godine postigle načelni dogovor  o uslovima međuvladinog sporazuma, koji bi omogućio da se srpske finansijske institucije pridržavaju zahteva za izveštavanje usklađeno sa FATCA zahtevima o računima koje drže državljani SAD u Srbiji. U međuvremenu u februaru prošle godine OECD je pokrenuo još jednu mnogo sveobuhvatniju inicijativu koja bi trebalo da pomogne suzbijanju utaje poreza, a za koju je preko 90 zemalja u svetu najavilo da će je primenjivati.

U međunarodno nepriznatim ili delimično priznatim državama nije retkost da se, uprkos zvaničnim stavovima, velike sile bore za geopolitički i ekonomski uticaj, ali razvijena ekonomija i pristojan standard jesu presedan, pa je najveći broj otcepljenih teritorija ekonomski zavistan od strane podrške.

Somalilend je zemlja fantom. Otkad se 1991. otcepila od Somalije nakon pada somalijskog diktatora Siada Barea, nijedna zemlja u svetu je nije priznala. Istovremeno, Evropska unija je obezbedila 75% sredstava za popis njenog stanovništva, Zapad je zdušno finansirao 2008. pripremu prvih demokratskih izbora, a kompanija „Koka kola“ otvorila je 2012. fabriku vrednu 17 miliona dolara. Dok je Somalija srljala u klanovske ratove i terorizam islamističke grupe Al-Šabab, Somalilend je uspeo da očuva mir, uspostavio je svoju vladu, vojsku, valutu i mogućnost dobijanja pasoša za oko 3,5 miliona stanovnika, dominantno muslimanske veroispovesti. Dodatni paradoks je da ova formalno nepostojeća država sve više razvija turizam, a navodno poseduje i naftne rezerve. No, prosečna plata je svega oko 20 evra, nezaposlenost je astronomska a neslužbena diplomatska predstavništva u svetu ne uspevaju da obezbede međunarodnu razvojnu pomoć, pa su jedini devizni prilivi oko dve milijarde evra godišnje koje šalje dijaspora.

Iako zapadni zvaničnici i analitičari ocenjuju da ova terotorija od 137.600 km može biti utočište stabilnosti na Rogu Afrike i političko rešenje za ostatak Somalije, ona ima isti međunarodni status kao i nedavno osnovana Islamska Država koja od prošle godine funkcioniše kao kalifat na delovima teritorije Iraka i Sirije i koja je naišla na gotovo nepodeljenu osudu u međunarodnoj javnosti. Naime, obe zemlje se tretiraju kao „države koje službeno ne postoje“, što je najteža pravna kvalifikacija u širokom spektru tipologija međunarodno nepriznatih država i u koje, pored pomenutih, spadaju „države priznate od više država UN, ali pod vojnom okupacijom” (poput Palestine), preko “država koje nisu članice UN ali su priznate od strane bar jedne članice UN“ (poput Abhazije, Turske Republike Severni Kipar, Demokratske Arapske Republike Sahare – DARS, Južne Osetije, Tajvana), do „država koje nisu članice Ujedinjenih nacija i koje priznaju samo države koje takođe nisu članice UN” (poput Pridnjestrovske Moldavske Republike i Nagornokarabaške Republike). Stoga “slučaj Somalilend” dovodi do krajnosti dvostruke međunarodne aršine i zbrku koja vlada u aktuelnoj geopolitici: dok se svet na globalnom planu sve više ekonomski integriše, na lokalu jačaju etnički i konfensionalni konflikti i težnje ka otcepljenju, koji ga sve više usitnjavaju.

Nezavisnost u bedi

Najbrojniji primeri zemalja koje „postoje i ne postoje“ su u kategoriji onih kojima je zabranjeno članstvo u UN ali ih bar jedna njihova članica priznaje, a među njima je i zemlja koju su svojevremeno od svih evropskih država priznale jedino Albanija i bivša SFRJ, da bi Državna zajednica Srbije i Crne Gore povukla to priznanje 2004. godine. Reč je o Demokratskoj Arapskoj Republici Sahari (DARS), koju je 1976. osnovao pobunjenički front Polisario na teritoriji između Maroka, Mauritanije, Alžira i Atlantskog okeana, kao reakciju starosedelačkog naroda Sahravija na podelu Zapadne Sahare između Maroka i Mauritanije. Maroko faktički upravlja ovim područjem, s obzirom da se izbeglička vlada Polisario nalazi u Alžiru, kao i veliki broj stanovnika sa ove teritorije koji u tamošnjim izbegličkim kampovima žive od humanitarne pomoći. Polisario najveću podršku dobija od pojedinih afričkih i latinoameričkih zemalja, ali UN ostaju pri stavu da se odluka o nezavisnosti ili pripajanju Maroku mora doneti na referendumu pod njihovom kontrolom. Po površini 3,5 puta veća od Srbije, Zapadna Sahara ima samo tri naseljena mesta i svega dva asfaltna puta kojima se kreću plemena Berbera i Tuarega bez ikakvih ličnih dokumenata, ali zato je bogata fosfatima i podzemnim vodama dragocenim za poljoprivredu, a najveća prednost su izgledna nalazišta nafte i urana.

Sasvim suprotna ali retka slika bitke za nezavisnost je u Republici Kini, poznatoj i kao Tajvan, koja je 1949. proklamovala nezavisnost od Narodne Republike Kine iako takav status ne priznaje većina država. Iz ove zemlje, koja predstavlja mešavinu tradicionalne kineske kulture i japanskog i američkog uticaja, potiču gotovo dve trećine globalne proizvodnje mikročipova i druge veoma kvalitetne računarske komponente, a u poslednjih nekoliko godina samo kineske kompanije su u lokalnu priverdu uložile 315 miliona dolara. U ovoj zemlji vožnja veoma luksuznim taksijima košta oko tri evra, vozovi prelaze 291 kilometar na sat, a stanovništvo se uglavnom hrani u restoranima.

Smena sjaja i bede karakteriše, pak, istoriju Abhazije, koja je zajedno sa Južnom Osetijom i Nagornokarabaškom Republikom posegla za nezavisnošću nakon raspada Sovjetskog Saveza. Abhasci su imali svoju državu još u srednjem veku, potom su četiri veka proveli pod turskim ropstvom i oslobodili se uz pomoć Rusije, da bi početkom prošlog veka, u ovoj pustari na obali Crnog Mora, rusko plemstvo izgradilo luksuzna letovališta po ugledu na Monte Karlo… i sve to nakon što je Abhazija ušla kao nezavisna republika u sastav Sovjetskog Saveza, a Lenjin nastavio gradnju u želji da stvori ruske Havaje. Postavši gruzijska provincija po odluci Staljina, Abhazija je početkom devedesetih povela rat za otcepljenje od Gruzije, koji je potpuno uništio njenu teritoriju i ekonomiju, pa danas oko 250.000 stanovnika koje čine Abhazi, Jermeni, Gruzini, Rusi, Ukrajinci i nešto malo Grka, žive u krajnjem siromaštvu.

Muzej komunizma na otvorenom

Slična situacija je i u Južnoj Osetiji, koja takođe od početka devedesetih vodi bitku za nezavisnost od Gruzije, i u kojoj je tokom devetodnevnog oružanog sukoba 2008. poginulo 2.000 ljudi, a oko 35.000, uglavnom Gruzijaca, proterano u izbeglištvo. Sa jako viskom nezaposlenošću i niskim standardom, Južna Osetija veoma zavisi od novca i pomoći iz Ruske federacije, sa kojom planira da uđe u partnerstvo slično onom koje Rusija već ima sa Abhazijom. Ove države priznaje svega nekoliko suverenih država, dok nezavisnost Nagorno-Karabaha, koji je pokrenuo rat za otcepljenje od Azerbejdžana 1991, i nakon čega je raseljeno čak 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha, priznaju samo države koje ni same nisu priznate kao suverene teritorije.

Među njima je Pridnjestrovska Moldavska Republika (PMR) poznata i kao Pridnjestrovlje ili Transdnjestarska Republika, smeštena uz levu obalu Dnjestra, u kojoj danas živi oko pola miliona stanovnika, uglavnom Moldavaca, Rusa i Ukrajinaca. Nakon kratkog ali krvavog građanskog rata 1990, Pridnjestrovlje se otcepilo od Moldavije, i mada takvu odluku zvanično priznaju samo Abhazija i Južna Osetija, Moskva značajno pomaže lokalnu ekonomiju i predstavlja njeno izvozno tržište. Godišnji bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je jedva 1.000 dolara, a prosečna plata u Tiraspolju, glavnom gradu nepriznate države oko 100 evra. Iako je ovaj grad sa oko 200.000 stanovnika udaljen svega 70 km od prestonice Moldavije, Kišnjeva, razlika je drastična. U Transdnjestru sve izgleda kao kao muzej komunizma na otvorenom, a tajna služba ove nepriznate države još uvek se zove KGB. Na svakom koraku su brojni komunistički simboli poput srpa i čekića i spomenici sovjetskim herojima, a ispred parlamenta koji se zove „Najviši Sovjet“ je Lenjinova statua. Uporedo, međutim, blešte reklame za najnovije modele mobilnih telefona, lanci kockarnica, benzinskih pumpi i prodavnica.

Svedočanstvo da se konflikti oko državnog suvereniteta i prava na otcepljenje nekog naroda ne rešavaju već dugoročno komplikuju usled nadmoći geopolitičkih interesa nad međunarodnim pravom i principima je i Turska Republika Severni Kipar, koja je proglasila nezavisnost još 1983. godine. U glavnom gradu, Nikoziji, granica između grčke Republike Kipar, koja je članica EU, i turskog Kipra prelazi se sa pasošem, iako se iz jedne kulture u drugu stiže sa samo nekoliko koraka. Uprkos svakodnevnom protoku velikog broja ljudi, u dva dela grada ne govori se isti jezik, ne prodaju isti proizvodi niti su usklađene mobilne mreže, trgovinska razmena je mala a firme iz turskog dela ne mogu da se reklamiraju u kiparskom delu grada.
Vladimir Adonov
broj 114, februar 2015.

Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje , kazao je Badju na prvom od tri predavanja koja je održao u Srbiji u toku svoje posete od 12. do 14. januara.

Je li grčku Koaliciju radikalne ljevice, poznatiju kao Siriza, umjesno percipirati kao komunističku partiju? Iako joj pripadaju neke komunističke i marksističke grupe, Solunski program Koalicije iz rujna 2014. ne doima se kao poziv na ‘eksproprijaciju eksproprijatora’. To je umjereni lijevi program koji se bavi socijalnom pravdom, zalaže se za javne investicije i drugačiji pristup javnim dugovima.

Ako Siriza i nije komunistička, bilo bi dobro da jest. Zašto? Zato što kapitalistička demokracija, utemeljena na tržišnoj i ideološkoj konkurenciji, ne može funkcionirati bez racionalne i suvisle opozicije. Svojedobna ideološka i intelektualna dopadljivost komunizma primorala je zapadni svijet na ubrzanu demokratizaciju i brigu nad socijalnom pravdom i tako je Zapad, zahvaljujući komunizmu, postao privlačan kao nikad do tada. I nikad kao tada.

Nakon 1989. na ljevici je nastao vakuum, a kao protivnici kapitalizma i demokracije pojavile su se beskorisne i opasne spodobe: nacionalisti i njihova opsesivno-kompulzivna državotvornost; fanatični teroristi; klerikalci koji proklinju profit, a zapravo preziru udobnost i užitak; retardirane falange koje se protive ovrhama; te zbunjeni kreditni dužnici koji su prekasno shvatili da je sklapanje kreditnog ugovora riskantan poslovni pothvat. Komunisti su pak dostojan, ozbiljan i razuman protivnik koji, uostalom, ima zajedničke – racionalističke, materijalističke i prosvjetiteljske – korijene s liberalizmom.

Iako se često, nepravedno i simplificirano, izjednačava s fašizmom i nacizmom, za razliku od tih političkih religija koje nisu počivale ni na jednoj jedinoj suvisloj ideji, već samo na oslobađanju zločinačkih nagona, komunizam je nekim svojim zaslugama sudbonosno zadužio modernu civilizaciju.

Komunisti su dokinuli tisućljetnu patrijarhalnu represiju. Emancipacija žena, pravo na razvod braka i abortus fundamentalne su demokratske tekovine, za pojedinačne sudbine neusporedivo značajnije od ovog ili onog ‘načina proizvodnje’. Tek sedamdesetih godina će, primjerice, Švicarska uvesti opće pravo glasa za žene, a Italija ozakoniti razvod braka.

Obrazovanje je postalo dostupno svim slojevima društva i omogućena je iznimna vertikalna socijalna pokretljivost. Znanje je prestalo biti monopol imućnih, kao i zdravstvena zaštita.

Komunisti su bili najpouzdaniji i beskompromisni antifašisti. Kada se crvena zastava sa srpom i čekićem zavijorila nad Reichstagom, bilo je u tome neke više poetske pravde, usprkos zločinima Crvene armije. Komunisti su 1945. tako temeljito isprašili fašiste da se do 1990. činilo kako je fašizam neponovljiva noćna mòra.

Bez Majakovskog, Krleže, Brechta, Camusa i Sartrea, Ejzenštejna, Godarda, Viscontija i Bertoluccija, ili Marcusea, Hobsbawma, Fromma i Kangrge, i mnogih drugih intelektualaca lijeve ili komunističke orijentacije, književnost, film i sveukupno intelektualno stvaralaštvo 20. stoljeća bili bi osakaćeni. Fašizmu skloni pisci poput Pounda, Célinea i Hamsuna ostali su u sjećanju samo kao primjeri bizarnog moralnog posrnuća.

Antikomunisti inzistiraju na staljinizmu kao suštini komunizma i sustavno ignoriraju činjenicu da se nijedna ideološka skupina nije tako hrabro i temeljito odrekla svoga zločinačkog nasljeđa kao što se znatan dio komunista odrekao Staljina. Srpski i hrvatski nacionalisti su, primjerice, i nakon četvrt stoljeća nesposobni za kritičko preispitivanje svojih zločinačkih vizija i postupaka i ne odriču se svojih samoobmana, toliko tupih i žalobnih, da se spram njih staljinske dogme doimaju bezazleno. Velika politička i intelektualna avantura destaljinizacije nepravedno je zaboravljena pa pojam ‘komunist’ danas pobuđuje stereotipne asocijacije na kakvog staljinskog krvnika iako na ljevici odavno nema staljinista koji sanjaju jednopartijski sustav, kolhoze, sibirske logore i cenzuru.

Komunizam, naime, nikada nije bilo samo Gulag, nego nerijetko i iskreni pokušaj da se svijet učini boljim. Bio je nadahnuće koje je privlačilo hrabre idealiste i ponajbolje umove koji su vjerovali u slobodu i napredak. Nema demokrata koji ne bi potpisao riječi iz Programa SKJ da ništa nije toliko sveto da ne bi moglo ustupiti mjesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije. Eksperiment nije uspio što možda više govori o ljudskoj naravi nego o komunizmu. Treba imati sluha da bi se pjevalo Internacionalu, upozoravao je Krleža.

Znakovito je da se antikomunistička histerija – osobito u Jugoistočnoj Europi – okomila upravo na ono najvrednije u komunističkom nasljeđu, da je požurila obnoviti patrijarhalnost i neprosvijećenost i upustila se u rehabilitaciju fašizma, ali je rado prisvojila socijalističku ekonomsku politiku, staljinske metode vladanja, pa i anakrone, rigidne kulturne obrasce, tipične za davno zaboravljeni socrealizam, samo što je kult proletarijata zamijenila kultom nacije i obitelji.

Komunizam svakako nije ponajbolji poredak (ako je podnošljivi poredak uopće moguć), ali komunisti (ili neokomunisti?) su potrebni jer je svakom društvu potrebna provokacija, šamar društvenom ukusu, neugodna istina izgovorena za malograđanskim stolom i kultura strasne ali racionalne pobune koja užasava establišment. Već sama prisutnost Aleksisa Ciprasa u Europskom vijeću ima potencijal kreativnog demokratskog sukoba. Siriza bi mogla dati značajan doprinos redefiniranju europske ideje i međunarodnog financijskog sustava, ako ne podlegne euroskepticizmu i nacionalizmu. Kad se komunisti preobraze u nacionaliste iza sebe ostavljaju pustoš. Slučajevi jednog bivšeg komunističkog bankara i jednog bivšeg komunističkog generala dovoljno su poučni.

Komunisti su zapamćeni i po svojem ekonomskom iracionalizmu i nesposobnosti da ustroje održiv ekonomski sustav. Srećom, novi grčki ministar financija, briljantni ekonomski teoretičar Janis Varufakis, kaže da kapitalizam svakako treba sačuvati jer bi njegova propast pogodovala fašizmu i izazvala strašne ljudske gubitke te da je socijalizam moguć, ali jedino na valu rasta kapitalizma. Drugim riječima, bez bogatstva nema ni socijalne pravde. Ako je dvojbeno vraća li se komunizam na političku scenu, nedvojbeno je da se počeo vraćati Razum.

Preuzeto sa Peščanika

Telekomunikaciona industrija u Srbiji zvanično obuhvata 1684 pravna entiteta, a njeno poslovanje se realno zasniva na samo 232 preduzeća! Među njima, četiri velike kompanije ostvaruju tržišno učešće od 73%, a samo dve učešće od čak 95% u ukupnom profitu, pa se usled izrazito velike koncentracije manje firme gase, ili se preusmeravaju na druge delatnosti. I pored značajnih ulaganja u infrastrukturu tržište je u stagnaciji, a u domaćim telekomunikacijama domaća preduzeća su retka.

Analiza domaće telekomunikacione industrije, koju je početkom decembra objavila IT analitička kuća Mineco Computers, pokazuje da se zvanična statistika značajno razlikuje od realne situacije na telekomunikacionom tržištu Srbije. Naime, od zvanično registrovanih 1684 pravnih entiteta (uključujući i preduzetnike), koji su prema odgovarajućim šiframa delatnosti činili ovaj sektor u 2013. godini, samo 232 preduzeća su bila relevantna za njegovo poslovanje. Problem je u tome što su šifrarnici i zvanične klasifikacije uspostavljeni za jako duge vremenske periode, pa brzo zastarevaju u industriji koja je izuzetno dinamična. Dodatna poteškoća je što preduzeća, kada promene oblast poslovanja, nisu u obavezi da to prijave APR-u, niti bilo kojoj nadležnoj instituciji u Srbiji, objašnjava Milovan Matijević, IT analitičar i direktor Minec-a.

Na osnovu metodologije koju je ova kuća razvila za potrebe tržišnih analiza i na osnovu finansijskih izveštaja APR-a za 2013. godinu, proizilazi da je od 1684 registrovanih pravnih entiteta, aktivan status imalo njih 1115, od kojih je 516 podnelo godišnje finansijske izveštaje. Od tog broja, samo 200 preduzeća je ispunilo uslov da godišnje prihoduju minimum 10 miliona dinara, odnosno 100.000 evra (što je manje od jednog promila ukupnih prihoda ove industrije). Uvidom u delatnosti ovih 200 preduzeća, ispostavilo se da je njih 39, iako su i dalje zvanično registrovana za telekomunikacionu delatnost, u međuvremenu prešlo u druge oblasti poslovanja. Nasuprot tome, u ovoj industriji je u 2013. poslovalo 71 preduzeće, koja prema šifrarniku nije registrovano za ovu oblast.

Krajnji rezultat je da je poslovanje domaće telekomunikacione industrije, umesto na registrovana 1684 pravna entiteta, realno zasnovano na aktivnostima svega 232 kompanije, od kojih 71 nije zvanično registrovana u ovom sektoru! Ova 232 preduzeća su i obuhvaćena analizom za 2013. čiji je cilj, prema rečima Matijevića, da pruži sveobuhvatnu i preciznu sliku o situaciji na domaćem tržištu telekomunikacija, a s obzirom da je Mineco prethodno uradio i analizu za 2011. godinu, i da ukaže na postojeće i buduće trendove u ovoj industriji.

Dominacija operatora

Ti trendovi nisu naročito ohrabrujući, ako se imaju u vidu najvažniji nalazi analize: da je ova industrija i pored značajnih ulaganja u infrastrukturu u stagnaciji po svim ključnim poslovnim parametrima, da je njena struktura izuzetno heterogena budući da je nasuprot malom broju veoma velikih igrača mnoštvo mikro preduzeća, te da je prisutna izrazita koncentracija na tržištu koja dovodi do gašenja firmi, ili njihove preorijentacije na druge delatnosti. U pogledu dugoročnije perspektive, posebno zabrinjava trend sve manjeg prisustva domaćih preduzeća u ovoj industriji.

U 2013. godini, 232 telekomunikacione kompanije su ostvarile prihode od 236.978 miliona dinara, neto dobit u iznosu od 27.769 miliona dinara i zapošljavale nešto više od 19.000 radnika. Prosečna godišnja stopa rasta broja preduzeća u sektoru telekomunikacija od 2011. do 2013. je 4,1%, poslovnog prihoda 5,9% neto dobiti 2,9% , a rastao je i broj zaposlenih za 0,4%, ali je prosečna zaposlenost po firmi opadala. Zabeležen je nominalni rast ključnih ekonomskih pokazatelja od 2,6 do 5,9%, ali se realan rast, usled inflacije od 5%, sveo na nulu, a računajući u evrima rast je negativan zbog kursnih razlika u odnosu na 2011.

Vodećih 50 preduzeća je ostvarilo čak 95% ukupnog poslovnog prihoda i preko 99% ukupne dobiti, imala su 3,5 puta veći prihod po zaposlenom od ostalih i upošljavala 87% radne snage. Dominantno tržišno učešće od 73% u 2013. godini ostvarile su četiri kompanije – Telekom, Telenor, Vip mobile i SBB, u kojima radi dve trećine ukupno zaposlenih u sektoru telekomunikacija. Telekom i Telenor imaju učešće profita od čak 95% u ukupnom profitu celokupne industrije. Mada je Telekom uspeo da zadrži tržišno učešće od preko 40% u svim bitnim ekonomskim pokazateljima, u poređenju sa 2011. primetan je pad u poslovnim prihodima, sredstvima, i posebno u profitu koji je smanjen za 29,8 procentna poena. Za razliku od Telekoma, čije je tržišno učešće po broju zaposlenih u 2013. daleko najveće među vodećom četvorkom (47,6%), učešće Telenora po ovom pokazatelju je 5,7%, ali je zato profit ove kompanije u odnosu na 2011. porastao za 22,2 procentna poena, dok su ostali poslovni pokazatelji u padu.

Tržište je segmentirano i prema pretežnoj delatnosti kompanija na četiri grupe: telekomunikacioni operatori, proizvođači opreme, istraživanja i razvoj, treću grupu čine trgovci telekomunikacionom opremom, a četvrtu kompanije koje pružaju sistemsku podršku operatorima. Posmatrano po delatnosti, u 2013. je bilo najviše telekomunikacionih operatora (99), što je 42,7% ukupnog broja preduzeća u sektoru telekomunikacija. Ova delatnost zapošljava 78% ukupne radne snage, ostvaruje 82% ukupnih prihoda i čak 92% ukupne neto dobiti telekomunikacione industrije. Iako je poslovna aktivnost telekomunikacionih operatora u poređenju sa 2011. rasla nominalno između 2,1 i 2,7% po svim najvažnijim poslovnim parametrima, u odnosu na inflaciju ovaj sektor je realno zabeležio pad od 2%, a istovetan trend je pretežan i u ostalim telekomunikacionim delatnostima.

Nedovoljno malih i srednjih preduzeća

Izrazita dominacija telekomunikacionih operatora nad ostalim segmentima poslovanja u ovoj industriji, utiče da sve veći broj malih preduzeća odustaje od posla, komentariše Matijević. On ukazuje na veoma heterogenu strukturu sektora, u kome su više od polovine mikro firme koje, međutim, ostvaruju svega 2% ukupnih prihoda i upošljavaju 3% ukupno zaposlenih. One posluju sa nedovoljno finansijske snage, malim brojem stručnjaka i nedovoljnim upravljačkim sposobnostima. Istovremeno, ukupan broj srednjih i malih preduzeća u ovoj industriji (106) čini 46% svih kompanija i ostvaruje oko petine ukupnih prihoda, što je nepovoljan indikator. „Trebalo bi da ih bude više“, ističe Matijević, „jer su srednja i mala preduzeća odlučujuća za vitalnost sektora i značajna za podizanje njegove konkurentnosti“.

Svi ključni nalazi u analizi upućuju da je telekomunikaciona industrija u Srbiji u stagnaciji, i pored značajnih ulaganja u infrastrukturu i nove servise. Nastavljaju se investicije u mobilne mreže novijih generacija (3G i 4G), uprkos ekonomskim teškoćama. „To je pomoglo dа se stimuliše korišćenje širokopojasnog Interneta, poboljšana je pristupačnost jer su cene smanjene zbog pojačane konkurencije“, komentariše Matijević. Šta su razlozi stagnacije, koja može da uspori razvoj domaćih telekomunikacija i kakve dugoročne posledice može proizvesti trend sve manjeg prisustva domaćih preduzeća u ovom sektoru su najvažnija pitanja za stručnu javnost i kreatore ekonomske politike, smatra Matijević, koji najavljuje da će Mineco ove teme detaljnije obraditi u narednim analizama telekomunikacionog tržišta.

broj 112/13, decembar 2014/januar 2015

Ima li Srbija razloga da veruje da ishod njene tranzicije ima veze sa pobedom Sirize i pobunom evropske periferije?

Pre tačno 27 godina, u bivšoj Jugoslaviji je donet Zakon o preduzećima koji je otvorio vrata demontaži socijalističkog samoupravljanja i otvorio put vlasničkoj transformaciji tadašnjeg društvenog kapitala, a Srbija se ovog proleća ponovo sprema da u tom poslu ukuca još jedan ekser – privatizacijom ili gašenjem preostala 502 preduzeća u restrukturiranju.

Iako je šampion u otezanju tranzicije, i u odnosu na bivše jugoslovenske republike i na nekadašnji istočni blok koji se u taj voz ukrcao devedesetih (i od tada zabeležio neravnomerne uspehe), globalna kriza koja je pokrenula svetsku raspravu o (ne)održivosti sadašnjeg modela kapitalizma i (ne)podnošljivoj nejednakosti, stvorila je kod građana Srbije uverenje da su patnje kroz koje prolazi, i tek treba da prođe tokom novog pokušaja fiskalne stabilizacije i nagoveštenih reformi, deo ovog globalnog istorijskog trenutka.

U reakcije na probleme kroz koje prolaze zemlje južne Evrope, izmoždene merama štednje, „učitavaju se“ domaće nevolje sa lošom privatizacijom i lošim vlasnicima, a osiromašenje domaćeg stanovništva doživljava se kao deo priče o kojoj govore u Srbiji popularni i vrlo praćeni ekonomisti Džozef Štiglic i Pol Krugman, zagovornici neophodnosti smanjenja nejednakosti i okončavanja mera štednje u Evropi.

U istom kontekstu se u Srbiji kao bez daha prati svaki potez grčke Sirize, nove političke nade levice, i čitaju vesti o ekonomisti Tomasu Piketiju i njegovoj knjizi „Kapital u 21. veku“, novoj uzdanici levice i, bez ulaženja u detalje, podržava njegov predlog uvođenja globalnog visokog poreza na sloj imućnih, kao jedine mere koja bi kaitalizam mogla spasti od kolapsa.

Kad se tome doda utučenost zbog nezaposlenosti, niskih zarada i kršenja radnih prava, zbog kojih se protestuje na ulicama gotovo svih evropskih gradova, a kod nas uglavnom tiho ropće, nije čudno što uporedo sa očajem u Srbiji raste slava stvarne ili izmaštane socijalističke prošlosti i priželjkivane budućnosti. Taj žal za vremenom ekonomske sigurnosti nije samo fenomen rezervisan za sada već malu grupu ljudi koja je živela i radila u to doba, već je predanje koje su i mlade generacije, rođene na početku tranzicije, prihvatile od svojih roditelja. Taj „cool socijalizam“ sada dobro naleže na leve ideje, koje su među nezaposlenim mladim ljudima širom sveta u modi.

U kakvom sistemu zapravo živimo u Srbiji i da li naše nezadovoljstvo ima veze sa nezadovoljstvom drugih prezrenih na svetu?

Po mišljenju Ljubomira Madžara, ekonomiste sa životnim i stručnim iskustvom iz oba sistema, „ključna reč u dijagnozi naše aktuelne situacije je institucionalni vakuum. Prethodni sistem je lako srušen a novi (još) nije uspostavljen. U tom vakuumu donosi se na brzinu ogroman broj propisa, loše smišljenih i još gore napisanih, kontradiktornih između sebe i u samima sebi. Takva loša armatura je izvor ogromne poslovne neizvesnosti koja sputava i unazađuje tržišnu privredu.“

Socijalizam je kao društveno-ekonomski poredak nestao ali su njegove posledice ostale, smatra Madžar: ljudi se slabo okreću samostalnim inicijativama i „spas“ očekuju od države, smatrajući, baš kao i u socijalističko vreme, da je njen osnovni zadatak „briga o čoveku“. „Ova država dobrim delom nastavlja tu tradiciju. Hapse se, i to uz ogroman publicitet, poslovni ljudi, a biračko telo te akcije oduševljeno pozdravlja. Ti nišči duhom birači zaboravljaju da nema nikog drugog ko bi mogao da ih zaposli i da im osigura povećavanje bednih dohodaka osim tih „tajkuna“ i s njima povezanih sitnijih privrednika“, kaže Madžar.

Današnja štednja koja nas stavlja pred slične izazove kroz koje su prošle Portugalija, Španija i Grčka, nije pitanje nepravednog nametanja ovakvog ekonomskog izbora već činjenice da smo se u samoupravnom socijalizmu, koristeći obilne prilive stranih sredstava, navikli na potrošnju koja je daleko iznad naših stvarnih mogućnosti, upozorava ovaj ekonomista.

Sve do izbijanja krize takav trend je nastavljen i zahvaljujući prilivima od privatizacije nekadašnjih najboljih socijalističkih preduzeća.

Ukratko, smatra profesor Madžar, muka Srbije je autohtona, njen izvor nije u uvođenju neoliberalnog koncepta, već u njegovom odsustvu. „Srbija je onoliko liberalna država koliko je Albanija Envera Hodže bila demokratska. U socijalizmu je država bila sve i svja, ali ni danas nije mnogo manje moćna. Subvencije, preraspodele dohotka, zabrane i selektivno davane dozvole, glomazna, skupa i troma administracija, manipulisanje sudskim postupcima… sve je to čini nezdravo moćnom… Možemo li se nadati da će red u privredi zavesti onaj koji je glavni protagonista nereda?“

Kasno Mirko na megdan stiže

Za profesora Stojana Dabića, bankarskog stručnjaka i dugogodišnjeg direktora Invest banke (nekadašnje najveće srpske banke koja je sa ostalima otišla u još neokončani stečaj), ključna reč za objašnjenje onoga u čemu smo se našli je -„nekritičko prihvatanje“ – zakona i rešenja uglavnom iz Evropske unije, a koji se kod nas zbog nekompatibilnosti sa okruženjem teško primenjuju.

Period od 2000. godine do danas je karakterističan po rasprodaji i potrošnji najvećeg dela prodate imovine stvorene u periodu posle 1946. godine. „Nesporna je činjenica da svojim potomcima nećemo ostaviti skoro ništa od onog što je nasleđeno od prethodnih generacija. Umesto uvećane imovine ostavićemo im enormno visok obim duga koji je korišćen ne za razvoj privrede već najvećim delom za pokriće opšte i zajedničke potrošnje. Proteklih 27 godina je karakteristično po nestanku dve Jugoslavije, po gašenju domaćeg razvojnog bankarstva i po gašenju dela privrede koji se bavio stvaranjem nove vrednosti.“

„Likvidacijom domaćih banaka 2002. godine, tržište finansijskih usluga je prepušteno bankama sa inostranim vlasnicima. Gašenje i rasprodaju velikih firmi nije bilo moguće do kraja izvršiti uz postojanje generatora njihovog razvoja u licu četiri velike banke. Za završetak zamišljenog projekta rasprodaje, pod nazivom privatizacije, najboljih preduzeća zavodi se stečaj nad ove četiri banke koje su pokrivale preko 80% preduzeća značajnih za razvoj privrede Srbije i koje su posedovale oko 75% ukupnih poslovnih jedinica banaka Srbije. Ovaj potez u istoriji svetskog bankarstva nije zabeležen a svetskim autoritetima iz oblasti bankarstva i finansijskog tržišta je ostao nerazumljiv“, kaže Dabić.

U svojoj analizi finansijskog upravljanja u Srbiji i Jugoslaviji, profesor Dabić iznosi tezu da je u periodu od 1862. godine (od kneza Mihaila Obrenovića) do 2000., bez obzira na društveno ekonomsko uređenje, država bila opredeljena da uz pomoć snažne domaće finansijske institucije, stručno i kadrovski opremljene, podrži dugoročne ciljeve privrednog rasta.

„Sasvim je sigurno da današnji budžetski deficit ne može biti rešen samo merama štednje kroz smanjenje zaposlenih i drugih davanja, jer je učešće ušteda stvorenih na ovaj način znatno ispod budžetskog deficita. Trajno rešenje budžetskog deficita je moguće ostvariti, pored mera štednje, jedino povećanjem privredne aktivnosti koja će generisati i veće budžetske prihode“, smatra dr Dabić.

Postojeće banke ne raspolažu kadrovima osposobljenim za praćenje razvojnih programa jer su oni uglavnom obučeni za odobravanje kratkoročnih kredita koji nose najveću dobit. Takav cilj privatnih banaka nije sporan, ali ih zbog tako definisane poslovne politike čini nepodesnim za finansiranje razvoja.

Intervencije vlade, da kreditima za likvidnost pomogne preduzećima tokom krize, nisu zamena za nepostojeću snažnu državnu banku koja bi pratila dugoročne privredne projekte. Kad je bivša vlada 2008. konačno odlučila da reaguje na ovakvu anomaliju, lansirana je ideja o stvaranju razvojne banke. Ideja je prihvaćena među privrednicima, ali je u stručnoj javnosti izazvala kontraverze zbog podozrivosti prema mogućnosti da država, koja se pokazala lošim gazdom mnogih komercijalnih banaka, i na ovom specifičnom bankarskom zadatku zakaže.
Na kraju je, čini se bez ozbiljne namere, i objektivnih finansijskih mogućnosti da to sprovede, vlada bivšeg srpskog premijera Mirka Cvetkovića pripremila zakon o razvojnoj banci Srbije, neposredno pred izbore, a on naravno nikada nije primenjen.

Polaznici resavske škole

Da li smo danas ipak bliži kapitalizmu nego što smo to bili u vreme naše verzije socijalizma sa tržišnim elementima, ili smo samo lošiji na drugačiji način a jednako daleko od tržišne privrede?

„Ukoliko se pod kapitalizmom podrazumevaju tržišna ekonomija i demokratske slobode, tada bi se moglo reći da smo tu negde, bar u opsenarskom smislu“, kaže ekonomista Kosta Josifidis. „Sudbina malih država je imitatorsko prepisivačka, pa se i tu improvizatorski snalazimo. Tržište je zavladalo u svom sirovom i surovom obliku, više nalik na kasno 19-vekovnu i rano 20-vekovnu formu nedefinisanosti odnosa slobodne i ograničene konkurencije, nepostojanja adekvatnog socijalnog dijaloga na relaciji kapitala i rada, države takođe.“

„Ogroman institucionalni vakuum između prethodnog i predstojećeg normativnog okvira omogućio je procesualnu raspojasanost i raskalašnost kapitalske i političke nomenklature, iz čega je rad izašao kao gubitnik, sa visokim stepenima fleksibilizacije i neizvesnosti, masovne nezaposlenosti i besperspektivnosti. Sve se izmešalo i kreiralo neki želatinasto-pihtijasti sistemski gemišt“, kaže Josifidis. „Ključni problem je dakle, institucionalni deficit, na svim nivoima. Otuda je strategija ka evropskim integracijama odgovarajuća, bar u kontekstu prepisivanja načina funkcionisanja i operacionalizovanja društva i ekonomije u svim segmentima koji impliciraju integrisanost u širi institucionalni okvir.

Taj višegeneracijski posao, koji i dalje izmiče nekim istočnoevropskim državama poput Rumunije i Bugarske, suočenih sa egzodusom svog stanovništva u druge zemlje, čeka i Srbiju ako ne uspe da krene u smeru (nekog) kapitalističkog modela, atraktivnog za o(p)stanak populacije na ovim prostorima. Ako ga ne nađe, u Srbiji će se nastaviti demografski pad i emigrantski cunami, što svaki dalji trud u ispravljanju sistema čini besmislenim, smatra Josifidis.

Na levoj sceni Srbije, Hrvatske i Slovenije već dve godine se intenzivno vode rasprave iz sasvim drugačijeg ugla: polazišna tačka je da bivše socijalističke zemlje nisu ponavljači tranzicije samo zašto što prave greške ili ih vode korumpirani političari, već su one takve kakve su, već na svome odredištu, a ono je na periferiji evropskog kapitalizma i predstavlja logičko ishodište mehanizma koji je u srcu funkcionisanja neoliberalnog modela koji funkcioniše otprilike ovako: privatizacija privrede, deregulacije tržišta i pretvaranje svega pa i ljudi u potrošna dobra, uslovili su drastičnu polarizaciju društva, a napori zemalja u regionu da privuku strane investitore i obezbede podsticajnu poslovnu klimu proizveli su trku ka dnu u nadnicama.

Jedan od aktera ove debate koja se u Sloveniji zahuktala povodom zahteva Evropske komisije prema Sloveniji, da privatizuje svoju ’srebrninu’ i smanji i korporativizuje državni sektor (kao uostalom i Srbija), jeste i jedan od najcenjenijih jugoslovenskih i slovenačkih ekonomista, oštar kritičar socijalističkog sistema a sada i EU i neoliberalizma – Jože Mencinger, pisac i potpisnik peticije protiv prodaje Telekoma Slovenije i drugih slovenačkih preduzeća.

Ni ovaj diskurs ni ta tema nisu novi, samo su 70-tih godina prošlog veka bili tipični za Latinsku Ameriku u vezi sa čijim posrtanjem su se tada vodile diskusije o ulozi kapitalističkog centra u „razvoju nerazvijenosti“ trećeg sveta, kaže profesor Jurij Bajec stručnjak za uporedne privredne sisteme, koji je o ovoj, tada hit temi među intelektualcima, napisao knjigu.

Nova kriza ne samo da je navela neke mejnstrim ekonomiste da oduvaju prašinu sa Marksove zaostavštine, ili da s njom koketiraju, nego je u prvi plan stavila i ideje Roze Luksemburg, klasika u proučavanju akumulacije kapitala. „Suštinska analiza globalnih procesa kapitalizma u centru i na periferiji nije moguća bez primene kategorija političke ekonomije i Marksovog metoda ekonomske analize. Neoklasična analiza koliko god bila rigorozna, jednostavno ne može da bude instrumentarijum proučavanja društveno ekonomskih procesa i logike kapital odnosa u njegovoj savremenoj fazi, uloge države i načina funkcionisanja tržišta, međusobnih odnosa elita i „ostalih“, poslodavaca i zaposlenih, domaćeg i inostranog kapitala, kaže Bajec.

Ako na sebe pogledamo iz ugla zemlje na periferiji evropskog kapitalizma, pomno praćenje sudbine Sirize itekako ima smisla. Jedno od dva ključna pitanja rasprave o mogućnostima „demokratskog socijalizma“ je pitanje da li se on može ostvarivati samo u jednoj zemlji ili je za ostvarenje tog cilja potrebna internacionalizacija, a drugo „šta su alternativne politike?“, gde je levica, zbog nedostatka ideja i gubila izbore i pomerala se poslednjih decenija ka centru.

Na najavu Sirize da će izaći sa novim ekonomskim modelom a sa evropskim poveriocima razgovarati o restrukturiranju svog duga, već smo čuli domaći odgovor – Srbija je „po svojoj veri u težak rad, u teške strukturne reforme, promenu naših navika, naše svesti, i teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede“ bliža Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima nego „braći i prijateljima u južnoj Evropi“.
broj 114, februar 2015.

Zašto je nadležni ministar u uredbu o radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći učitao više sadržaja nego što u njoj stoji? Da li je ideja o obaveznom zarađivanju socijalne pomoći, koja je po duhu potpuno suprotna našem zakonu, plod ishitrene revnosti ili novo testiranje javnog mnjenja za skretanje udesno? Kako god, odvukla je pažnju javnosti od suštinskog pitanja kako društvo može da pomogne ljudima u dugotrajnoj oskudici da iz nje izađu.

Uredba o radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći, čiji je stvarni domet trebalo da bude određivanje mera aktivacije i uspostavljanje saradnje centara za socijalni rad i Nacionalne službe zapošljavanja u postupku aktivacije, i ništa više od toga, ustalasala je javnost, pokrenula nekoliko inicijativa za ispitivanje njene ustavnosti (Zaštitnika građana, nevladinih organizacija i Demokratske stranke) i postala jednokratna tema za medije.

Između workfare – tj. obaveze korisnika socijalne pomoći i/ili naknada za nezaposlenost da rade na `društveno korisnim` poslovima dok primaju pomoć, koju je u javni diskurs, nehotice ili s namerom, uveo ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin i politike aktivacije koju poznaje naš zakon, postoji značajna razlika.

Kod workfare-a je akcenat je na tome da korisnici socijalne pomoći moraju da odrade ono što dobijaju od društva, iz sledećih razloga: jer poreski obveznici treba da steknu utisak da za svoj novac koji odvajaju za ove potrebe „dobijaju nešto za uzvrat“, (efektan način za pridobijanje populističkih poena), jer će kod korisnika koji su dugo izvan tržišta rada osvežiti radne navike i treće jer, navodno, ovakvo angažovanje podstiče socijalnu koheziju.

U praksi se ovo rešenje koje je u Velikoj Britaniji uvedeno 2011, po ugledu na američki uzor (koji je kasnije sledila i Mađarska) pokazalo kao veoma kontraverzno jer zapošljava ljude izvan sistema zaštite radnih prava, korisnicima socijalne pomoći daje zadatke slične ili istovetne onim koji obavljaju osuđenici koji izdržavaju kaznu kroz obavljanje društveno korisnog rada i „oduzima vreme korisnika socijalne pomoći da tragaju za programima osposobljavanja i poslovima za koje poseduju nekakve kvalifikacije i afinitet“. Takav je zaključak izvelo britansko ministarstvo za rad i penzije posle analize iskustava SAD, Australije i Kanade. Pojedine britanske kompanije odbile su da angažuju takve radnike citirajući neetičnost takvih rešenja.

Preciznosti radi treba reći da je koncept aktivacionih politika, novost i u svetu, koji ga je prigrlio u vreme krize 2007. kada su se i najrazvijenije zemlje suočile sa činjenicom da nisu u stanju da korisnicima neograničeno obezbeđuju veoma solidnu socijalnu pomoć, (što kod nas nije slučaj). Sve politike aktivacije (a imaju ih sve zemlje OECD), predstavljaju pomeranje diskursa na desno i u zemljama izrazito socijaldemokratske i leve orijentacije, ali sa nešto istančanijim modalitetima podrške građanima u nevolji.

Na nivou EU ne postoji veliki broj evropskih direktiva već je izabran otvoreni metod koordinacije (princip uređivanja pojedinih oblasti u EU) i davanje smernica u vezi sa njima. Jedna od njih je zapošljavanje, socijalna politika i inkluzija, čiji je aktivacija deo. Reč je o veoma složenom konceptu čiji modaliteti u velikoj meri zavise od finansijskih mogućnosti i afiniteta zemalja u kojima se sprovode.

U našem Zakonu o socijalnoj zaštiti, usvojenom 2011. posebno je istaknuta proaktivna uloga korisnika. On predviđa mogućnost da Centri za socijalni rad (CSR) sklapaju sporazume (individualne planove aktivacije) sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Predviđaju se i posebni protokoli sa Nacionalnom službom zapošljavanja (NZS), kako bi se povećale mogućnosti za zapošljavanje radno sposobnih korisnika pomoći, objašnjava Ljubomir Pejaković, dugogodišnji poznavalac ove oblasti i saradnik NVO Mreža istraživača socijalnih prilika (Mreža ISP).

„U javnosti osporavana uredba, prevashodno, ima za cilj da propiše mere socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći u skladu sa članom 80. Zakona o socijalnoj zaštiti. Sve mere koje su u uredbi navedene su legitimne i ne vidim u njima ništa što bih osporio“, kaže Božidar Dakić, konsultant i raniji direktor Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. „Drugi cilj uredbe je bliže uređivanje saradnje CSR i NSZ što proizilazi iz člana 86. Zakona o socijalnoj zaštiti iako se, verovatno greškom, uredba ne poziva na ovaj član zakona. Sama Uredba ne predstavlja svetao primer podzakonskih akаta i imao bih brojne sugestije u odnosu na njen sadržaj, koji, svakako, nije uzrok neslaganja koja su mogla da se čuju u javnosti. Diskusija koja se povela u medijima, zapravo ne proizilazi iz uredbe već iz njenog trapavog predstavljanja i nedostatka akata koji bliže uređuju aktivaciju korisnika novčane socijalne pomoći“.

Te trapavosti, su sudeći prema izveštavanju medija o angažovanju korisnika na uređenju dvorišta crkve Sv. Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici uši korisnika veoma dobro uhvatile pa su u njihovim izjavama dominirali poruke poslušnosti i zahvalnosti državi.

„Nasuprot utisku koji je stečen u javnosti, Uredba nigde ne predviđa posledice za korisnike NSP-a u slučaju da odbiju neku od mera. Šta više, uredba to ne može da propiše jer su uslovi za prestanak prava na novčanu socijalnu pomoć, zakonska materija i ne propisuju se podzakonskim aktima“, kaže Dakić. „U članu 4. Uredbe, gotovo da je prepisana odredba člana 80. ZSZ koja predviđa umanjenje ili prestanak prava na NSP u slučaju neopravdanog neizvršenja sporazuma o aktivnom prevazilaženju posledica nepovoljne socijalne situacije. Dakle, uslov za umanjenje i prestanak prava je propisan Zakonom a ne uredbom.“

Druga tema koja je okupirala pažnju javnosti je umanjenje ili prestanak prava na NSP u slučaju da korisnik odbije učešće u javnim radovima odnosno umanjenje iznosa NSP u odnosu na prihode stečene putem obavljanja javnih radova. „Ova tvrdnja se ne može svrstati čak ni u slobodno tumačenje Zakona i podzakonskih akata jer je u potpunoj suprotnosti sa istinom. Naime, članom 86. stav 3 ZSZ predviđeno je pravo korisnika NSP na učešće u javnim radovima što znači da mu iznos NSP-a ne može biti umanjen na osnovu prihoda stečenih obavljanjem javnih radova“, objašnjava sagovornik B&F.

Treće pitanje koje se vezuje za Uredbu odnosi se na zapošljavanje na određenim poslovima. Korisnik NSP-a kao i svako nezaposleno licе, u skladu sa propisima koji uređuju oblast zapošljavanja ali i ZSZ, ima obavezu da ne odbije odgovarajuće zaposlenje koje mu je ponuđeno. Korisnik NSP-a ne može snositi nikakve posledice u pogledu prava na NSP u slučaju da odbije posao koji nije u skladu sa kompetencijama. Ovo takođe nije, niti može biti, uređeno Uredbom o merama socijalne uključenosti, navodi Dakić.

Povrh toga, uredba u ovom trenutku nije primenljiva jer nedostaju najmanje dva podzakonska akta. Prvo potrebno je da ministar propiše sadržaj individualnog plana aktivacije odnosno sporazuma o aktivnom prevazilaženju posledica nepovoljne socijalne situacije. Drugo, aktivacija je usluga socijalne zaštite koja spada u grupu savetodavno-terapijskih i socio-edukativnih usluga (član 40. Stav 1 tačka 4 ZSZ). Zakon je predvideo da standardi za ovu grupu usluga budu uređeni podzakonskim aktom ali to, na žalost, još uvek nije učinjeno, slažu se Pejaković i Dakić.

Nije na odmet reći da kod nas postoje brojna istraživanja o zainteresovanosti korisnika za radnu aktivaciju. Tako je na primer Romski informativni centar u istraživanju o dobrovoljnom radnom angažovanju (2012) naveo da su brojni eksperimentalni programi koji su u nekim gradovima u Srbiji bili sprovođeni još od 2007. ocenjeni uspešnim i od strane korisnika i od strane preduzeća u kojima su oni bili angažovani (uključujući tu i interes za trajno angažovanje radnika). U studiji Marine Petrović, „Socijalna pomoć i aktivacija u Srbiji: U potrazi za inkluzivnim rešenjim“ (CLDS) čiji je cilj bio da ponudi osnovu za procenu efekata Zakona o socijalnoj zaštiti, detaljno su navedeni razlozi zbog kojih je samo polovina korisnika NSP prijavljena kod službi zapošljavanja aktivno tražila posao (osnovno ili niže obrazovanje, invaliditet, bolest, nega drugog lica i obeshrabrenost), i sugeriše da su javni radovi (čiji je obim od tada znatno redukovan), daje dobre rezultate među korisnicima NSP iz starosnih grupa 30-49 i 50-64, dok mlađim korisnicima treba ponuditi povratak u sistem obrazovanja, dokvalifikaciju i subvencionisano zapošljavanje. U studiji se takođe navodi da bi „za one koji ne žele da se vrate u školu niti da učestvuju u obuci, uslovljavanje novčane pomoći učešćem bio dobar podstrek. “

Ta ili slična rečenica zajedno sa još jednom konstatacijom iz ove studije da „rezultati (sprovedene ankete prim.aut.) pokazuju da je postojeći sistem socijalne zaštite u Srbiji pasivan i da podstiče zavisnost od socijalne pomoći“, je verovatno bila ministrova inspiracija.

To međutim i dalje ne daje kart blanš za uslovljavanje NSP. Naprotiv, objašnjava Dakić, „sve dok traju mere poput obrazovanja, stručnog osposobljavanja, ili učešća u javnim radovima, korisnik uredno prima novčanu socijalnu pomoć sve do trenutka ostvarivanja prihoda koji su viši od cenzusa za ostvarivanje prava na NSP koji je predviđen Zakonom“.

Još jedna studija “Od neaktivnosti do zaposlenosti – Analiza uticaja javnih politika i faktora koji utiču na neaktivnost: Mogućnosti za rast aktivnosti i zaposlenosti“ (2012) koju je Fond za razvoj ekonomske nauke uradio za Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva ukazuju na to šta bi uredbom i pravilnicima trebalo poboljšati. Rezultati istraživanja FREN ukazuju na nisku povezanost između sistema socijalnog osiguranja, zapošljavanja i obrazovanja: prema svedočenju korisnika NSP u svega 3% situacija radnici NSZ upućuju korisnike na usluge socijalnih radnika, dok socijalni radnici u 0,5% situacija upućuju na usluge koje pruža NSZ. Uz to, socijalni radnici i savetnici u NSZ veoma retko (u 4% situacija) upućuju korisnike NSP ka sistemima formalnog obrazovanja.

Kako to prevazići u uslovima kad su centri za socijalni rad već preopterećeni, a svaki stručni radnik bi sada morao da uradi i vodi realizaciju za oko 70 individualnih planova aktivacije je posebno pitanje, kaže Pejaković.

Drugi važan uvid FREN je da korisnici NSP oklevaju da se zaposle makar i sa pola radnog vremena jer bi odmah izgubili pomoć države (što je posebno važno za žene koje treba da se brinu i o deci) zbog čega je FREN predložio rešenja koje bi podsticale korisnike NSP da se zaposle, odnosno da izvesno vreme dobijaju i deo socijalne pomoći kao nagradu što su našli posao. To bi ujedno bio i korak ka smanjivanju sive ekonomije u kojoj su ponekad korisnici pomoći uključeni.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015