Tri četvrtine zaposlenih u kompaniji Adriatic Marinas koja upravlja projektom Porto Montenegro su iz Crne Gore, a poslove za lokalno stanovništvo obezbeđuje i saradnja sa više od 300 preduzeća, kao i sa malim poljoprivrednim domaćinstvima. Razvoj luksuzne tivatske marine otvorio je niz dodatnih industrija, poput remonta jahti, sa ciljem da se obezbede poslovi tokom cele godine, kaže Danilo Kalazić, nadležan za odnose sa javnošću u kompaniji Adriatic Marinas.
Srpski pravni okvir se u oblasti transfernih cena u značajnoj meri približio uporednim izvorima, pa je sada najveći izazov u ovoj oblasti pitanje primene odnosno načina na koji će Poreska uprava pristupiti kontroli poštovanja propisa. Upravu bi, kroz obuke i ulaganje u njeno znanje i opremljenost, trebalo pripremiti za primenu pravila o transfernim cenama, kao što je to bila praksa u gotovo svim državama u našem okruženju
Da li je tvit građanskog bunta ravan terorističkoj pretnji? Londonski “Gardijan” piše o kontroverznom projektu Minerva kroz koji američko Ministarstvo odbrane finansira istraživačke programe na vodećim univerzitetima, ne bi li dobilo bolji uvid u rizike i prognoze vezane za „tačke prevrata“ u velikim građanskim nemirima širom sveta, uključujući i SAD. Ovo je ponovo razbuktalo diskusiju o militarizaciji društvenih nauka i upotrebi akademskih građana u razvijanju „operativnih alata“ uperenih ka miroljubivim aktivistima i protestnim pokretima.
Opasnost od izbijanja krize nalaže neodložno sprovođenje fiskalne konsolidacije – Vlada više nema mnogo izbora niti mogućnost daljeg odlaganja, upozorio je Fiskalni savet.
Fiskalni savet od svog osnivanja 2011. godine upozorava na neodrživost fiskalne politike i na glavne neravnoteže u javnim finansijama Srbije. Mere koje su u međuvremenu sprovođene kao odgovor na loše stanje javnih finansija bile su nedovoljne,selektivne, kratkoročne, često i loše pripremljene – a one najbolnije su po pravilu razvodnjavane ili odlagane. U isto vreme još brže su se javljali novi problemi i troškovi od kojih su najveći oni koji se odnose na loše poslovanje domaćih banaka, javnih i državnih preduzeća i rast sive ekonomije. Ti problemi su postali dodatni veliki i neodrživ fiskalni trošak koji je povećavao deficit i javni dug zemlje. Tako se u 2014. godini došlo do ogromnog deficita od preko 8% BDP-a i javnog duga koji će na kraju godine premašiti 70% BDP-a. Ovakvi pokazatelji nameću neodložno sprovođenje sveobuhvatne fiskalne konsolidacije, jer je kriza javnog duga potpuno izvesna alternativa.
Fiskalna konsolidacija počiva na tri stuba: 1) dovođenju u red javnih i državnih preduzeća, 2) smanjenju neodrživih izdvajanja za penzije i plate u javnom sektoru, 3) strukturnim reformama – i sva tri su neophodna. Fiskalni troškovi lošeg poslovanja javnih i državnih preduzeća veliki su i najbrže rastući rashod države koji preti da potpuno uruši javne finansije. Bez rešavanja ovih problema bilo kakva fiskalna konsolidacija je osuđena na neuspeh, jer bi se sve uštede (kao i do sada) odlile kroz loše poslovanje javnih i državnih preduzeća.
Privreda Srbije nije u mogućnosti da finansira trenutni nivo izdvajanja za penzije i plate u javnom sektoru. Održivi nivo izdvajanja za penzije je oko 10% BDP-a i za plate u javnom sektoru oko 8% BDP-a, a trenutno se za penzije izdvaja skoro 14% BDP-a, a za plate skoro 11% BDP-a. Smanjenje neodrživog izdvajanja za penzije i plate u javnom sektoru je ne samo ekonomski potrebno, već je i jedini način za neophodno veliko smanjenje fiskalnog deficita – naročito u 2015. godini, jer sve druge mere daju prve opipljive rezultate tek za dve do tri godine, a neke čak i kasnije. Zbog toga bi penzije i plate u javnom sektoru trebalo odmah smanjiti za 15%. Smanjivanje deficita u srednjem roku (2016. i 2017. godina) presudno će zavisiti od strukturnih reformi čiji se temelj postavlja sada. Fiskalni savet u potpunosti podržava usvajanje reformskih izmena Zakona o PIO, prve korake koji vode ka potrebnoj racionalizaciji broja zaposlenih u javnom sektoru (izmene Zakona o radu, centralni registar zaposlenih) i smanjenju sive ekonomije (promena zakonske regulative, personalna unapređenja Poreske uprave). Početak je obećavajući, ali najveći i najteži deo ovog reformskog paketa (smanjenje zaposlenosti) tek bi trebalo da se sprovede.
Deficit u 2014. godini iznosiće približno preko 2,6 mlrd evra (8,3% BDP-a). Kretanje javnih prihoda i rashoda u prvih šest meseci ukazuje na to da se neće ostvariti budžetom planirani (veliki) fiskalni deficit od oko 2,5 mlrd evra, već da će on biti još veći. U odnosu na plan, prihodi će podbaciti za oko 50 mlrd dinara, ali će se na rashodima ostvariti uštede u iznosu koji procenjujemo na oko 30 mlrd dinara. Osnovni razlozi za probijanje deficita u odnosu na plan su objektivne okolnosti promenjenog makroekonomskog okruženja (niža inflacija, recesija) zbog čega su podbacili javni prihodi, a u manjoj meri i uticaj poplava (oko 0,2% BDP-a povećanje deficita). Deficit od 8,3% BDP-a je najveći u Evropi (izuzev možda Ukrajine) što je dobar indikator neodrživosti fiskalne pozicije u kojoj se Srbija trenutno nalazi.
Veliki deficit je strukturni problem koji se ne može otkloniti bez snažnih mera fiskalne konsolidacije. Ministarstvo finansija je uspelo tokom 2014. da smanji neke od najvećih fiskalnih rashoda, posebno plate, u odnosu na granice koje su bile propisane budžetom (što se u prethodnim godinama nije dešavalo). Takođe, do pada javnih prihoda je uglavnom došlo zbog objektivnih okolnosti, a ne usled loše kontrole i povećanja sive ekonomije (što je, na primer,bio slučaj u 2013. godini). Deficit je i pored toga ogroman i rastući, što znači da su fundamenti javnih finansija pogrešno postavljeni, a ne da je došlo do povećanja nediscipline u izvršenju budžeta. Problemi u javnim finansijama su strukturni, a ne operativni, jer država sistematski i duži niz godina troši čak 15-20% više sredstava nego što prikuplja. To znači i da se problem velikog fiskalnog deficita neće i ne može otkloniti bez snažnih budžetskih mera i teških političkih odluka.
Teze koje su iznete u javnosti: da će se sa oporavkom privredne aktivnosti rešiti problemi javnog duga i deficita; ili podvarijanta te teze: da smanjenje javnih rashoda (penzija i plata) nije svrsishodno, jer će toliko umanjiti potrošnju i poreske prihode da to neće imati nikakav uticaj na deficit – nisu utemeljene na kvantitativnim analizama i mogu da zavaravaju građane da postoji lakši put kojim semogu izbeći nepopularne mere.
Cilj fiskalne konsolidacije je smanjenje deficita na ispod 3% BDP-a u 2017. godini i zaustavljanje rasta javnog duga. Fiskalni deficit i javni dug se ne mogu povećavati i finansirati unedogled. Srbija sa ovakvim stanjem svojih javnih finansija mora svake godine da se zaduži oko 5 mlrd evra da bi finansirala deficit i otplatila dospeli dug – i te obaveze rastu iz godine u godinu. Već sada su godišnje potrebe za zaduživanjem države veće od 15% BDP-a, što je standardni prag koji ukazuje na povećan rizik nelikvidnosti.
Obavljanje osnovnih funkcija države (isplata penzija, finansiranje zdravstva, prosvete, odbrane, socijalne pomoći i drugo) trenutno, dakle, dobrim delom zavisi od pozajmica međunarodnih investitora i njihovog poverenja da će Srbija u budućnosti biti u mogućnosti da im pozajmljeni novac vrati. Ukoliko javni dug neprestano raste (država se sve više i više zadužuje) i ne vidi se kredibilan plan da se situacija u dogledno vreme preokrene –investitori će u jednom trenutku prestati da pozajmljuju novac državi i doći će do krize. Zbog toga je neophodno sprovesti fiskalnu konsolidaciju kojom bi se u što kraćem vremenu (do 2017. godine) rashodi države uskladili sa njenim mogućnostima i učešće javnog duga u BDP-u prestalo da se povećava. Fiskalni savet smatra i da je neophodno sklopiti novi aranžman sa MMF-om koji bi bio dodatna garancija investitorima da će planirana konsolidacija da se izvrši.
Fiskalnom konsolidacijom je potrebno do 2017. godine uštedeti gotovo 2 mlrd evra. Do 2017. godine je potrebno da se fiskalni deficit smanji sa sadašnjih preko 2,6 mlrd evra (8,3% BDP-a) na ispod 1 mlrd evra (3% BDP-a). U tom periodu će,međutim, i neki rashodi države morati da porastu, poput plaćanja za kamate (zbog rastućeg javnog duga) i javnih investicija (koje su trenutno nedovoljne). Zbog toga će za smanjenje deficita od 1,7 mlrd evra u naredne tri godine biti neophodno da se ostvare uštede od gotovo 2 mlrd evra. Tolike uštede nije moguće ostvariti ne zadirući u ubedljivo najveće stavke javnih rashoda, penzije i plate u javnom sektoru, ali ni bez zaustavljanja ogromnih odliva koje država ima usled lošeg poslovanja državnih i javnih preduzeća.
Država trenutno troši oko milijardu evra godišnje na loše poslovanje državnih i javnih preduzeća i do 2017. godine taj trošak bi morala da smanji za400 do 500 mln evra. Ogromni troškovi javnih i državnih preduzeća prete da potope javne finansije Srbije, a u 2014. godini problemi se dodatno uvećavaju. Trenutno je najveći rizik da loše poslovanje najvećeg državnog preduzeća, EPS-a, postane fiskalni trošak. Ukoliko EPS ne bude u stanju da sam servisira svoje obaveze, to bi zbog veličine problema verovatno potpuno urušilo javne finansije Srbije i fiskalna konsolidacija bi onda bila nemoguća. Srbijagas i dalje generiše gubitke,jer ne naplaćuje gas koji isporučuje Azotari, Petrohemiji, Metanolsko-sirćetnom kompleksu, gradskim toplanama i mnogim drugima.
Umesto da se, kao što je najavljeno i predviđeno budžetom, sudbina Železare Smederevo reši u prvoj polovini 2014, država sada ponovo pokreće proizvodnju u tom preduzeću i povećava fiskalni trošak. Uz sve to, postoji i rizik da će još neka od državnih banaka zahtevati fiskalnu intervenciju. Problemi javnih i državnih preduzeća su politički (interesne grupe, partijsko upravljanje), ali i profesionalni (višak zaposlenih, niske cene proizvoda, niska naplata, tehnološka zaostalost, negativna selekcija unutar preduzeća i mnoge druge slabosti), što znači da se ne mogu otkloniti preko noći, a u nekim slučajevima fiskalni troškovi se verovatno i ne mogu potpuno izbeći (na primer, subvencije Železnici). Procena Fiskalnog saveta je da bi dovođenje u red javnih i državnih preduzeća moglo do 2017. godine da obezbedi fiskalne uštede od 400 do 500 mln evra, a da su najbitnije mera za to restrukturiranje i rešavanje sudbine preduzeća kojima država izdaje garancije na zaduživanje i na druge implicitne i direktne načine pokriva njihove dugove.
Potrebno je smanjenje penzija i plata u javnom sektoru od 15% već prilikom rebalansa budžeta. Uštede na penzijama i platama su kritične za uspeh fiskalne konsolidacije, jer ne samo što daju najveće fiskalne efekte (oko 800 mln evra za smanjenje penzija i plata od 15%), već su i jedina mera fiskalne konsolidacije koja svoje pune efekte ima već u 2015. godini. Sve druge mere svoje najveće efekte ne mogu da imaju pre 2016. godine, a neke čak ni tada. Ističemo i da bi se na penzijama ostvarilo oko 70% ukupnih ušteda zbog čega bilo kakva mogućnost da se ostvare neophodne uštede a da se ne smanjuju penzije – ne postoji. Korisnici minimalne penzije (i plate) bili bi, pri tome, zaštićeni i isključeni iz smanjenja. Dakle, smanjenje plata i penzija od 15% je fiskalno najveća i najbrža mera, ekonomski je opravdano – jer se otklanja glavni strukturni problem javnih finansija (njihovo neodrživo učešće u BDP-u) – ali je iz ugla političke ekonomije svakako najteža od svih mera. Sve ove činjenice ukazuju da bi je trebalo sprovesti odmah – prilikom rebalansa budžeta za 2014. godinu.
U srednjem roku (2016. i 2017. godina) presudan uticaj na smanjenje deficita imaće strukturne reforme (zaposlenost i zarade u javnom sektoru, penzijska reforma, suzbijanje sive ekonomije i druge) – čiji se temelji postavljaju sada. Strukturne reforme su treći neophodan činilac fiskalne konsolidacije jer će kroz nekoliko godina dati preostalih 700 mln evra ušteda –ukoliko se otpočnu odmah. Pojednostavljeno posmatrano, sprovođenje strukturnih reformi je drugi naziv za povećanje uređenosti države. Naime, nije opravdano: da istu penziju primaju radnici koji se penzionišu sa 60 i sa 65 godina života (sa istim godinama radnog staža), jer će je oni prvi u proseku primati 5 godina duže; da država kao poslodavac ne otpušta zaposlenog čiji je radni učinak nizak; da višestruko veće plate primaju administrativni radnici u nekoj od agencija u odnosu na one koji rade u nekom od ministarstava; da preduzeću koje plaća svoje poreske obaveze konkuriše na tržištu drugo preduzeće koje je iz tih obaveza izuzeto (ili posluje u sivoj zoni).
Premda će prvi fiskalni efekti od sprovođenja ovih reformi biti vidljivi tek kroz dve ili tri godine, sada se postavlja njihov temelj. Zbog toga je ključno da se, uz već usvojene zakone o PIO i radu (koje je Fiskalni savet podržao), do kraja godine izrade planovi racionalizacije zaposlenosti u javnom sektoru, nastavi sa efikasnim promenama zakonske regulative, reformišu Poreska uprava i inspekcijske službe i drugo. Kašnjenje bi dovelo do toga da se fiskalni deficit ne smanji dovoljno u 2016. i 2017. godini, što bi moglo ponovo zahtevati nove bolne kratkoročne mere i u tim godinama.
Privremeni negativni uticaji fiskalne konsolidacije na privredu mogu se znatno ublažiti koordinisanim merama fiskalne i monetarne politike. Najveće prilagođavanje fiskalnog deficita od preko 3 p.p. BDP-a (sa 8,3% BDP-a na 5% BDP-a) desilo bi se, prema predlogu Fiskalnog saveta, u prvoj godini sprovođenja fiskalne konsolidacije, jer bi se do tada sprovele fiskalno najizdašnije mere –smanjenje penzija i plata za 15%. Snažno smanjivanje deficita u prvoj godini sprovođenja fiskalne konsolidacije (front-loading) pravilo je u gotovo svim slučajevim uspešne fiskalne konsolidacije. Takvo prilagođavanje je bitno zbog kredibiliteta čitavog programa, jer sa znatno manjim deficitom čitava fiskalna konsolidacija posle toga postaje manje rizična – što će biti nagrađeno i većim poverenjem investitora. Jedna od posledica snažnog prilagođavanja deficita u 2015. godini je, međutim, i mogući privremeni negativan uticaj na privrednu aktivnost, jer bi smanjenje fiskalnog deficita za oko 3% BDP-a moglo neposredno da dovede do pada BDP-a za 1%. Zbog toga bi fiskalnu konsolidaciju trebalo sprovoditi u paketu sa drugim promišljenim merama monetarne i fiskalne politike, koje bi bile usmerene na podsticaj privrednom rastu. U protivnom, ukoliko bi ekonomske politike ostale nekoordinisane, moglo bi lako da dođe do opasne kombinacije: recesije i deflacije i neuspešnog prilagođavanja.
Mere koje bi trebalo sprovoditi uz fiskalnu konsolidaciju su:
1) strukturne mere za unapređenje poslovnog ambijenta i rasta, poput već započetog unapređenja radnog zakonodavstva, Zakona o planiranju i izgradnji i drugo;
2) povećanje obima i efikasnosti javnih investicija (koje imaju mnogo veći fiskalni multiplikator od drugih vidova javne potrošnje). U ovu grupu mera spada i pojačana aktivnost na obnovi zemlje posle poplava koja bi mogla da ublaži dobar deo mogućih kratkoročnih negativnih efekata fiskalne konsolidacije na rast privrede;
3) adekvatne mere monetarne politike kojima bi se sprečilo otpočinjanje deflacije i rast nelikvidnosti u privredi. Uz to, ukoliko bi bili pažljivo dizajnirani, kratkotrajni, dobro targetirani i jeftini, fiskalni i kreditni stimulansi mogli bi da znatno pomognu da se fiskalna konsolidacije sprovede uz minimalne nepovoljne uticaje na privredu u 2015. godini.
Opširnije na www.fiskalnisavet.rs
Iako je i ranije bilo poznato da je za kraj juna oročeno slovenačko-hrvatsko nadgornjavanje oko preuzimanja Mercatora, novi talas ostrašćenih reakcija gotovo da nikoga nije iznenadio. Ovo samo po sebi govori o značaju najvećeg korporativnog preuzimanja u regionu čije ćemo posledice osećati narednih godina.
Državna i javna preduzeća prete da potope javne finansije Srbije. Ukupni negativni efekat na javne finansije raste u prethodnih pet godina i u 2014. dostiže velika 3% BDP-a. U ovaj efekat su uključene subvencije, aktivirane garancije i neplaćeni porezi i doprinosi – što sve opterećuje budžet države. Iznos od 3 % BDP-a odgovara vrednosti od oko 115 mlrd dinara (1 mlrd evra) i to je godišnja cena koju država plaća za neuspešno poslovanje preduzeća u svom vlasništvu. Troškovi se verovatno u nekim slučajevima ne mogu potpuno izbeći (na primer, subvencije Železnici), ali bi mogli biti znatno manji. U poslednjih nekoliko godina glavni izvor rasta državnih rashoda za javna preduzeća jesu aktivirane garancije – a među njima garancije koje je država izdala Srbijagasu.
Umesto da se napravi najavljeni zaokret, situacija se u 2014. godini dodatno pogoršava. U svom Programu mera za reformu javnog sektora iz juna 2013. godine (koji je još uvek na naslovnoj stranici sajta Ministarstva finansija), Vlada se obavezala da će u najkraćem roku dovesti u red poslovanje javnih preduzeća, da će da reši sudbinu preduzeća u restrukturiranju do polovine 2014. godine i da će da prestane da izdaje garancije na zaduživanje Srbijagasa. U međuvremenu ne samo što poslovanje javnih preduzeća nije stavljeno pod kontrolu, već se njihovi problemi i dalje šire. Sada postoji već i ozbiljan rizik da neuspešno poslovanje ubedljivo najvećeg državnog preduzeća, EPS-a, postane fiskalni trošak i veličinom problema potpuno uruši javne finansije Srbije.
Sudbina preduzeća u restrukturiranju nije rešena u planiranom roku, a promena pristupa Vlade ovom problemu i novi Zakon o privatizaciji predstavljaju određeno unapređenje, ali će verovatno da produže rokove za rešavanje problema bar na 2015. godinu. Preduzeću Srbijagas je u međuvremenu već jednom odobrena nova garancija, a kako nisu rešeni ni problemi preduzeća koja ne plaćaju gas (Petrohemija, Azotara, MSK i drugi), Srbijagasu će i za sledeću grejnu sezonu gotovo izvesno biti potrebna nova garancija da kreditom pokrije gubitke – što će sve na kraju da vraća država. Uz sve to, umesto da se, kao što je najavljeno i predviđeno budžetom, sudbina Železare Smederevo reši u prvoj polovini 2014, država sada ponovo pokreće proizvodnju u tom preduzeću i povećava fiskalni trošak.
Bez dovođenja u red državnih i javnih preduzeća nemoguće je uspešno sprovesti fiskalnu konsolidaciju i izbeći krizu javnog duga. Veliki i rastući fiskalni troškovi državnih preduzeća jedan su od glavnih razloga neodrživog povećanja fiskalnog deficita i javnog duga u prethodnim godinama. Analiza Fiskalnog saveta pokazuje da je fiskalna konsolidacija koja ne bi obuhvatala javna i državna preduzeća – unapred osuđena na neuspeh. Dobar primer za ovu tvrdnju može biti baš 2014. godina u kojoj su novi fiskalni troškovi samo dva preduzeća (Srbijagas i Železara) bili veći od svih prihoda koje je država imala od povećanja umanjene stope PDV-a sa 8 na 10% i uvođenja solidarnog poreza. Smatramo stoga i da bi i sve buduće fiskalne uštede (smanjenje plata i penzija, na primer) predstavljale uzaludnu žrtvu ukoliko se u isto vreme ne bi rešili najveći problemi državnih i javnih preduzeća. Fiskalni savet je zbog toga sproveo analizu poslovanja javnih i državnih preduzeća kako bi ukazao na veličinu troškova i rizika koje država zbog njih ima, istakao njihove pojedinačno najznačajnije probleme i predložio moguća rešenja.
Problemi javnih i državnih preduzeća nisu jednostavni i zahtevaju sveobuhvatne i dugotrajne promene i u preduzećima i u privrednom sistemu. Važno je ukazati na to da se rešavanjem jednog ili manjeg broja uzroka neće otkloniti problemi u funkcionisanju ovih preduzeća – za potpuno dovođenje poslovanja javnih preduzeća u red biće potrebne najmanje dve do tri godine. Dobar primer za ovu tvrdnju je EPS. Analiza Fiskalnog saveta pokazuje da je povećanje cene struje zaista neophodno (videti poglavlje o EPS-u). Ali samo povećanje cena struje ne može rezultirati suštinskim poboljšanjem poslovanja kompanije i većim investicijama. Naime, ne ohrabruje podatak da čak i u periodu u kom je imao velike probleme sa nelikvidnošću EPS nije smanjivao svoje neracionalnosti i gubitke. Naprotiv, zaposlenima su povećavane zarade (koje su i inače neuobičajeno visoke) brže nego u ostatku privrede, nije rešavan problem zaposlenih na KiM, tolerisano je neplaćanje, pa i krađe struje, a sada se uz sve to već neuspešnom EPS-u pripajaju nerentabilne celine, ranije izdvojene iz EPS-a (PD Kolubara-Usluge sa 1470 zaposlenih).
Neodgovarajuće odluke EPS-a, različite Vlade su u najmanju ruku tolerisale, a moguće je, u određenim slučajevima, i inicirale. Sve dok ovi problemi pojedinačno ne počnu da se rešavaju, svako povećanje cena struje se može pokazati nedovoljnim. Jer ne samo što će se umanjiti motiv da EPS unapredi trenutnu neefikasnost svoga poslovanja, već postoji i opravdan rizik da se ta dodatna sredstva pre ili kasnije potroše na povećanje isplata za zaposlene i/ili pripajanje nekih novih gubitaša (Rudnici uglja Resavica?). Na ovom primeru želeli smo da pokažemo da će stvarno rešavanje problema državnih preduzeća zahtevati detaljan i pedantan pristup svakom pojedinačnom preduzeću i nekoliko godina rada, a ne samo brze, generalne i standardizovane mere, jer će se njihovi efekti brzo odliti kroz druge neracionalnosti.
Na različitim drugim primerima pokazujemo pogubnu zavisnost između: visokih nabavnih cena, niskih prodajnih cena, nenaplaćenih potraživanja usled prodaje nesolventnim kupcima, neopravdanog dodeljivanje socijalne uloge javnim preduzećima, viška zaposlenih, internih neracionalnosti i drugih loših poslovnih odluka samih preduzeća.
U narednoj tabeli prezentovane su osnovne karakteristike za grupu javnih preduzeća (pojedinačno najznačajnija – Srbijagas, EPS, Železnice Srbije), grupu preduzeća u restrukturiranju (pojedinačno za Galeniku i Resavicu), kao i za druga preduzeća u državnom vlasništvu (Telekom, Dunav osiguranje, GSP). To su preduzeća u kojima se u nastavku teksta detaljnije govori. U tabeli je ukazano na osnovne uzroke problema u njihovom poslovanju, posledice na javne finansije, kao i neophodna rešenja. Odabir pojedinačnih preduzeća učinjen je u zavisnosti od dosadašnjih efekata na javne finansije, značaja za funkcionisanje privrede i potencijalnih budućih doprinosa stanju javnih finansija Srbije.
Vlada Srbije je najaljivala da će Zakon o izmenama i dopunama zakona o radu koji je stupio na snagu 29.07.2014. godine doprineti povećanju zaposlenosti, tvrdeći da on predstavlja raskid sa dosadašnjim radno-pravnim rešenjima. Iako ove promene iz perspektive advokata praktičara nisu toliko revolucionarne, svakako nisu ni zanemarljive.
Udar berzanske krize odneo je indeksu Belex15 samo u 2008. godini tri četvrtine vrednosti, dok o kasnijem oporavku možda najbolje govori podatak da se do ovih dana nije značajnije pomerio u odnosu na tu kotu.Primer Telekoma, koji se već dve godine umesto na liderskoj poziciji indeksa Belex15 nalazi pod “staklenim zvonom” političkih elita, možda najbolje govori o tome sa koliko bi optimizma trebalo gledati na mogući razvoj berzanskog tržišta
Nagomilani dugovi do te mere guše privredu da sve veće opravdanje dobija preduzimanje mera opšte multikompenzacije privrednih potraživanja, uključujući tu i javna preduzeća. U regionu se to već radi.
U nedavno objavljenom Saopštenju Agencije za privredne registre (APR) o poslovanju privrede u Republici Srbiji u 2013. godini konstatuje se izražen nedostatak sopstvenih izvora privrede za finansiranje poslovanja i nastavak „topljenja sopstvenog kapitala“ privrednih društava. Sopstveni izvori finansiranja privrede iznose 5.663.849 miliona dinara i u odnosu na prethodnu godinu veći su za 2,8%, što je manji rast u odnosu na 2012, kada je iznosio 3,5%. Kratkoročne obaveze beleže povećanje od 6,1%. Smanjenje učešća sopstvenog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja u odnosu na 2012. (sa 34,3% na 33,4%) pokazuje da visoka zaduženost, kao jedan od problema sa kojima se naša privreda suočava već duži niz godina, nastavlja da raste. Finansijska sposobnost privrednih društava je oslabljena, a finansijski rizici povećani, o čemu dobro svedoči nepovoljan odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala – privredna društva na 1 dinar pozajmljenog kapitala koriste 0,58 dinara sopstvenog kapitala (u 2012. taj odnos je bio 1:0,59).
Privreda je već duži period izložena stalnom uvećanju gubitaka. Na kraju 2013. kumulirani gubici iznose 2.856.712 miliona dinara i beleže veći međugodišnji rast nego u 2012. (13,9% : 8,3%), dok je broj privrednih društava čije poslovanje opterećuju kumulirani gubici povećan za 1.217 u odnosu na 2012. Pri tome, gubici iznad visine kapitala čine 2/5 kumuliranih gubitaka, iskazalo ih je 26.614 društava i rasli su intenzivnije (16,6%) nego gubici do visine kapitala (12,2%), koje beleži 39.168 privrednih društava. Rast kumuliranih gubitaka pratilo je smanjenje sopstvenog kapitala, što je posebno izraženo kod malih privrednih društava, koja su iskazala izuzetno visoku stopu izgubljenog kapitala od 56% (prethodne godine 49,1%).
Višegodišnje gomilanje gubitaka direktno se odražava na smanjenje sopstvenog kapitala društava, što hronično ugrožava sigurnost poslovanja. U 2013. konstantno visoka stopa izgubljenog kapitala je dodatno uvećana, i to sa 35,9% na 38,9%. Većina privrednih sektora, pored rasta kumuliranih gubitaka, beleži i ubrzano trošenje sopstvenog kapitala, na šta upućuju rastuće stope izgubljenog kapitala. Tako je na nivou nerazmenjivih sektora stopa izgubljenog kapitala porasla na sa 37,7% na 42,3%.
Zbog smanjenih mogućnosti za finansiranje poslovanja iz sopstvenih izvora, društva u velikoj meri nastavljaju da koriste pozajmljene izvore finansiranja, pa u 2013. polovina sektora iskazuje kredite veće nego 2012. Ovakva kretanja su posledica intenzivnijeg rasta kratkoročnih kredita (to su, zapravo, sanacioni krediti i krediti za održavanje likvidnosti), za kojima privredna društva, koja su evidentno u finansijskim teškoćama, posežu kako bi izašla na kraj sa teretom nelikvidnosti.
Kada dođe do smanjenja vlasničkog u odnosu na dužnički kapital, usled povećanja finansiranja društva iz dužničkog kapitala ili usled povlačenja vlasničkog kapitala ili pokrića gubitaka, a tako da je vlasnički izraženo mali u poređenju sa dužničkim kapitalom, tada je društvo potkapitalizovano u pogledu vlasničkog, odnosno sopstvenog kapitala i finansijska ravnoteža je narušena u korist dužničkog, a na štetu vlasničkog kapitala. Tada se radi o nominalnoj potkapitalizaciji ili utanjenoj kapitalizaciji, koja se u praksi naziva i “topljenje sopstvenog kapitala”. U ovom slučaju, finansijske potrebe društva su pokrivene dužničkim kapitalom i društvo nastavlja da posluje. Ako se situacija pogorša, dolazi do materijalne potkapitalizacije, kada je društvo u nedostatku kapitala, nema i ne može, odnosno ne uspeva da pribavi potreban (primeren, adekvatan) kapital – ni vlasnički ni dužnički – niti ima neraspoređenu dobit i rezerve za podmirenje srednjoročnih i dugoročnih finansijskih obveza i normalno poslovanje. Materijalna potkapitalizacija društva dovodi do smanjenja poslovnih performansi društva, vodeći u nesposobnost plaćanja i stečaj.
Stari dugovi zamagljuju sliku blagog oporavka
Poslednje Saopštenje APR pokazuje i jednu važnu činjenicu, a to je da je privreda u Srbiji u 2013. – izolovano posmatrano samo za tu godinu – ostvarila blagi rast i kada ne bi bilo nagomilanih gubitaka iz prethodnih perioda, poslovala bi sa dobitkom. Stari dugovi, dakle, guše privredu. Saopštenje konstatuje da skromni oporavak domaće ekonomije oslikava godišnji rast domaćeg bruto proizvoda od 2,5%, koji je ostvaren uz intenzivniji godišnji prirast nivoa industrijske proizvodnje (5,5%). Iako je privreda u 2013. ostvarila pozitivne rezultate, ovaj dobitak nije mogao da kompenzuje pritiske rastuće neizvesnosti poslovnog okruženja i kumulirane gubitke. Gubici i potkapitalizacija znače veće zaduživanje, štednju, smanjenje investicija, a time i smanjenje poslova i radnih mesta, što je jedna od najvećih boljki naše ekonomije. Ovo i vidimo iz Saopštenja APR, koje konstatuje da se broj zaposlenih i dalje smanjuje, pa je njihov broj u privredi pao ispod milion radnika (991.030, što je za 18.970 manje nego u 2012).
Kada je reč o onima kod kojih su gubici najveći, portal za makroekonomska istraživanja “Makroekonomija” je još krajem 2012. objavio spisak pedeset kompanija sa najvećim gubicima iznad visine kapitala (na čelu je bila Zastava Automobili, a za njom slede VIP Mobile, U.S. Steel /sada Železara Smederevo/ i Petrohemija Pančevo). APR je saopštio da su, prema poslednjim podacima, najveći „gubitaši“ Srbijagas, Železara Smederevo, Robne kuće Beograd i Preduzeće za puteve Beograd.
Činjenica da nagomilani dugovi guše privredu govori o potrebi rešavanja ovog problema, kako bi privreda dobila zamajac za dalji rast. Privredne asocijacije i privrednici već duži period ukazuju na ovo. Mere koje privredna društva i drugi privredni subjekti mogu samostalno da preduzmu imaju ograničen domet ili vode u dalje zaduživanje, tako da je sasvim svrsishodno preduzeti konkretne mere na nivou države. U tom smislu, sve veće opravdanje dobija preduzimanje mere (periodično pominjane, a sada već pomalo zaboravljene) opšte multilateralne kompenzacije (multikompenzacije) privrednih potraživanja, uključujući javna preduzeća, a celishodno bi bilo i obaveze po osnovu poreza i drugih javnih prihoda. Privredna društva redovno u praksi sprovode multikompenzaciju na međusobnom nivou, uključujući svoja zavisna društva, a ovo je prava prilika za sprovođenje generalne multikompenzacije, uključivanjem velikog broja privrednih i drugih subjekata u krug prebijanja međusobnih potraživanja i dugovanja.
Kako drugi „skidaju“ dugove
Zakon o obligacionim odnosima uređuje jednostranu, ali ne i višestranu (multilateralnu) kompenzaciju. Prethodne multikompenzacije (90-ih i početkom 2000-ih) kod nas sprovođene su na osnovu prethodno važećih zakona i odluka, preko bivše Službe društvenog knjigovodstva (SDK) i bivšeg Zavoda za obračuna i plaćanja (ZOP), koji je vodio platne račune, i bile su obavezne za pravna lica, a nisu za preduzetničke radnje koje nisu dužne da vode poslove knjige. Prijavljivane su sve neosporene, neizmirene novčane obaveze, koje dospevaju do dana određenog za prijavljivanje obaveza. Kritičari multikompenzacije ističu da sada nju nije moguće sprovesti, jer više ne postoji ZOP i SDK, koji su na jednom mestu imali sve podatke. U tom smislu, evidentno je da bi ceo posao multikompenzacije trebalo sprovesti u okviru jedne institucije, elektronski povezane sa drugim relevantnim subjektima.
Model kako se to može sprovesti bez ZOP i SDK daje Republika Srpska, koja je nedavno usvojila Zakon o jedinstvenom sistemu za multilateralne kompenzacije i cesije. U cilju povećanja likvidnosti i smanjenja unutrašnjeg duga, tim zakonom se propisuje obavezna multilateralna kompenzacija, kao i mogućnost sprovođenja bilateralnih i multilateralnih cesija i prodaje potraživanja, preko sistema koji vodi Banjalučka berza. Privredna društva i druga pravna lica koja obavljaju poslove preko bankovnih računa (učesnici) u obavezi su da u ovaj sistem prijave sve dospele a neosporene novčane obaveze koje imaju prema drugim učesnicima.
Prvi korak u realizaciji je registracija učesnika Jedinstvenog sistema za multilateralne kompenzacije i cesije, dok je prva obavezna multikompenzacija planirana za oktobar ove godine, u skladu sa budućom Odlukom Vlade Republike Srpske, koja, za svaku multikompenzaciju pojedinačno, detaljnije uređuje prijavljivanje obaveza subjekata koji su uključeni u budžetski sistem, kao i rokovi za sprovođenje obavezne multikompenzacije. Iz Banjalučke berze su najavili da postoji mogućnost da već u avgustu, pre obavezne, bude organizovana dobrovoljna multilateralna kompenzacija. Do jula je planirano povezivanje banaka, berzanskih posrednika i računovodstvenih agencija sa sistemom, a u periodu od maja do avgusta edukacija učesnika sistema. Kada posmatramo zemlje u okruženju, treba još reći da je u Crnoj Gori u 2013. počeo sa radom sistem dobrovoljnih multilateralnih kompenzacija na portalu: www.kompenzuj.me.
Kod nas, prepreku za sprovođenje multikompenzacije predstavlja Zakon o platnom prometu, kojim je propisano da privredni subjekat čiji je račun blokiran radi izvršenja prinudne naplate ne može izmiriti svoje obaveze zaključenjem ugovora o kompenzaciji. U Republici Srpskoj je to rešeno tako što obaveze učesnika čiji su računi u blokadi prijavljuje banka kod koje se vodi njegov račun. Za ovog učesnika banka prijavljuje samo obaveze po osnovu izvršnih rešenja poreskog organa (prvi isplatni red), a ako nema takvih obaveza, prijavljuje se prva po dospeću obaveza iz narednog isplatnog reda. U kompenzacionom periodu, banka ne izvršava naloge koji se odnose na prijavljene obaveze, već samo rezerviše sredstva za te namene.
Kritičari multikompenzacije navode i da se njom samo “čiste” bilansi i stari dugovi; međutim, i to je veliki pomak napred, posebno u situaciji kada privreda ima potencijal za rast i novi razvoj, a ne može da krene napred jer je u tome sprečavaju nagomilane obaveze.
Na ovu temu još treba reći i da, iako za (nespecijalizovana) privredna društva nije zakonom propisana razmera vlasničkog i dužničkog kapitala (adekvatnost kapitala), to ne znači da društvo ne treba da ima i nastoji da ima odgovarajuću kapitalizaciju. U suprotnom, ono će više da predstavlja običan broj u privrednom registru i statistički podatak, nego li poslovnu instituciju u pravom smislu te reči.
Milan Stefanović, stručni savetnik USAID Projekta za bolje uslove poslovanja
Cardno Emerging Markets USA Ltd.
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“
Od visokog nivoa nenaplativih kredita još je opasnije oklevanje da se ovaj problem reši. Ono banke uvlači u spiralu stalnog proizvođenja loših dužnika.
Kretanja nivoa i stope problematičnih kredita (NPL), posebno u sektoru preduzeća, u poslednjih nekoliko kvartala postaju kritični. Čini se da prelomna tačka trenda nije dostignuta ali da je marginalna stopa prirasta u opadanju. Usvajanje uniformnih definicija NPL koje je formulisala Evropska uprava za bankarstvo (EBA) moglo bi dovesti do uvećanja vrednosti stoka i učešća problematičnih kredita u ukupnoj aktivi sektora. Ovo je visoko verovatan ishod ukoliko se usvoji princip klasifikacije problematičnih kredita na konsolidovanoj osnovi za velike grupacije povezanih pravnih lica.
Solventnost bankarskog sektora nije ugrožena, ali je izraženo opadanje kreditne aktivnosti prema sektoru preduzeća. Ova dva problema su povezana: smanjivanje nivoa kredita je posledica rastuće averzije prema riziku usled postojećeg i očekivanog nivoa NPL, što posledično ima negativan uticaj na ekonomsku aktivnost već u „prvoj iteraciji“ odnosno na kratak rok.
Rešavanje NPL apsorpcijom ili obnovom vrednosti pri nultom ili negativnom rastu ponude kredita je malo verovatno. Izgleda da je i rešavanje ova dva problema međusobno povezano: bez novih plasmana, kreditni portfolio bankarskog sektora se ne obnavlja što dovodi do rasta udela kredita kod kojih se glavnica ne smanjuje sa protokom vremena. To, praktično, u „drugoj iteraciji“, dovodi do još većeg angažovanja resursa banke u upravljanju lošim delom portfolija i postepenog „istiskivanja“ zdravih klijenata iz kreditnog portfolija. Ograničavanjem dostupnosti finansijskih sredstava zdravom delu privrede, praktično se povećava broj potencijalno problematičnih klijenata koji u kratkom ili srednjem roku neće imati mogućnost da servisiraju obaveze.
Periculum in mora (opasnost je u odlaganju)
Odlaganje problema i očekivanje da će se on sam od sebe rešiti pogoršava stanje. Naravno, definisanje osnovnog pravca za rešavanje pitanja problematičnih kredita nije ni jednostavno niti je samo ekonomsko pitanje, tim pre što su sva rešenja ove vrste skupa. Kriza u sektoru javnih finansija već je koštala državu oko 800 miliona evra. Uz to masivna budžetska intervencija u sebi sadrži snažan moralni hazard jer preraspodeljuje velike mase nacionalnog bogatstva u korist ili na štetu učesnika procesa.
Pre nego što posegne za ovakvom merom, država ima na raspolaganju druga oruđa da zaustavi pa čak i smanji nivo NPL. To se pre svega odnosi na uklanjanje institucionalnih i regulatornih uzročnika njihovog stvaranja. Unapređenjem regulatornog i zakonskog okvira trebalo bi ohrabriti sporazumno restrukturiranje u odnosu na stečaj i likvidaciju. Reformom zakonskog okvira bi trebalo omogućiti kvalifikovanoj većini poverilaca da nasuprot suprotstavljenoj manjini ostvare prihvatanje sporazuma o restrukturiranju.
Drugi veliki problem je nedostatak iskustva u rešavanju problema, koji je vidljiv kod svih učesnika. Eskalacija NPL na nivo sistemskog rizika se desila u godinama posle krize 2008. godine, ali banke i dalje ne angažuju svoje najbolje resurse na rešavanju ovih problema. Visok nivo kapitalne adekvatnosti deluje inhibitorno na banke pa izostaje ozbiljniji razvoj efikasnih procedura za postupanje sa problematičnim i potencijalno problematičnim klijentima. Ovaj problem je posebno vidljiv kod kreiranja planova restrukturiranja akutno problematičnih dužnika i koncipiranja ekonomski održivog plana njegovog opstanka i oporavka. Sličan nalaz se može izvesti i za regulatorna tela.
Treća oblast u kojoj je moguće bez masivne upotrebe kapitala ostvariti poboljšanje jeste povećanje kooperativnosti svih učesnika procesa. Vidljiva je nedovoljna kooperacija između samih banaka. U najvećem broju slučajeva svaka pojedinačna banka je bila fokusirana na svoje potraživanje i svoju poziciju kod poverilaca pre nego na kooperaciju sa drugim bankama kako bi se pronašlo rešenje koje vodi obnovi vrednosti kredita. Neretko je agresivna izlazna strategija banke bila inicijator nastanka problema ili pak ključni faktor za dostizanje nivoa u kojem je potencijal za pronalaženje rešenja značajno smanjen. Odsustvo saradnje između banaka i svih poverilaca dovodi do usvajanja neadekvatnih odluka u procesu restrukturiranja problematičnog kredita. U ovoj oblasti su već vidljive pozitivne promene, naročito kod onih klijenata čiji problemi mogu ugroziti stabilnost svake pojedinačne banke.
Konceptualne dileme: centralizovani i/ili decentralizovani pristup
Regulatorne reforme mogu ali i ne moraju zaustaviti rast NPL i aktivirati rast ponude kredita. Ukoliko se trend pogoršanja stanja nastavi otvoriće se dileme oko izbora baznih institucionalnih rešenja. U iskustvima velikog broja zemalja koje su se borile sa ovim problemima postoji mnogo rešenja koje se generički mogu klasifikovati u dve familije modela: centralizovani i decentralizovani. Naravno, moguće su i njihove kombinacije.
Decentralizovani pristup podrazumeva stvaranje regulatornog okvira koji podstiče banke da problematične kredite rešavaju svojim resursima. U uslovima snažnih ograničenja državnog budžeta ovo rešenje je superiorno. Glavni rizik dominacije ovog rešenja je njegova mogućnost apsorpcije velikih stokova NPL. Nadalje, neizvesno je koliko bi ovaj skup modela mogao delovati podsticajno na obnovu kreditne aktivnosti.
Tri modela iz ovog skupa se, u manjoj ili većoj meri, već primenjuju u velikom broju zemalja.
(1) Otpis potraživanja na teret kapitala banke zahteva gotovo istovremeno obezbeđivanje dodatnog kapitala vlasnika za očuvanje nivoa adekvatnosti kapitala iznad regulatornog minimuma. Ovde je problem mogući nedostatak resursa ili volje za dokapitalizaciju banaka koje otpisuju potraživanja. Sa druge strane, jednokratan otpis NPL oslobađa prostor za upravljanje zdravim delom portfolija i može biti jeftiniji na srednji rok u odnosu na strategiju odlaganje rešenja.U Srbiji je gotovo pravilo da su u zoni tzv. najveće izloženosti banaka, koja čini oko 25% ukupnog portfolija, ujedno i najveći NPL. Banke mogu naći interes da rešavaju ove probleme jer je doprinos ovih kredita prihodima banke izuzetno nizak, zbog suspenzije kamata. Sa druge strane, ovaj skup NPL dominantno utiče na rashode, kroz masivne ispravke njihove vrednosti. Eliminisanjem ovog dela portfolija banka se fokusira na klijente koji donose preko 70% prihoda od kamata, a imaju znatno manji uticaj na rashode kroz ispravke vrednosti.
(2) Prodaja potraživanja specijalizovanim kompanijama je racionalan izbor u uslovima kada postoji relativno visoka verovatnoća obnove vrednosti kredita. Uticaj na poslovni rezultat zavisi od stope diskonta potraživanja, ali i politike ispravki vrednosti koju je banka vodila do trenutka prodaje. Negativan poslovni rezultat je u samom trenutku prodaje vrlo verovatan, što posredno utiče i na visinu kapitala. Sa druge strane, usled smanjenja potrebne rezerve i rizične aktive, može doći do rasterećenja kapitala odnosno do manjeg smanjenja pokazatelja adekvatnosti kapitala u odnosu na prethodni pristup otpisa. Otvaranje prostora za aktivnije upravljanje zdravim delom portfolija je, i u ovom slučaju, osnovna prednost. Glavno ograničenje: tržište potraživanja banaka u Srbiji nije aktivno pa je malo verovatno da ovaj pristup bude dominantan u rešavanju problema. Na ovom polju su učinjeni značajni regulatorni pomaci ali i dalje ne postoji interes da jedna ili više privatnih kompanija preuzmu ulogu „privatne loše banke“. Pitanje efikasnosti postupka naplate iz kolaterala je značajan deo ovog problema.
(3) Aktivno restrukturiranje potraživanja podrazumeva veliku kooperativnost i aktivnu ulogu svih učesnika procesa. Osnovna prednost ovog modela je aktiviranje potencijala obnove vrednosti kredita na srednji rok, što može da donese potpunu konsolidaciju i naplatu potraživanja u procentu koji je daleko veći nego kod prethodno opisanih modela. Pitanje moralnog hazarda dužnika, nedovoljan kapacitet banke da se temeljno posveti procesu restrukturiranja i nedovoljna koordinacija sa ostalim poveriocima su osnovni rizici ovog modela. U Srbiji je za efikasniju upotrebu ovog modela neophodno, kao što je već naznačeno, unaprediti postojeću zakonsku definiciju kriterijuma za aktiviranje procesa i formiranje adekvatnih podsticajnih programa za banke i dužnike. Aktivna uloga države u ovom procesu jeste definisanje sistemski bitnih privrednih grana, pa čak i samih kompanija. Banke bi kroz regulativu bile stimulisane na usvajanje sporazumnog mirovanja naplate potraživanja sa preduzećima iz sistemski bitnih sektora. Nakon usvajanja adekvatnog plana restrukturiranja, ta bi preduzeća bila u prilici da dobiju dodatni kredit. Sličan ili identičan princip bi se primenio i na sistemski bitne kompanije. Definisanje sistemski bitnih privrednih grana i kompanija je delikatan posao i sadrži u sebi i moralni hazard. Osnovni kriterijumi definicije ove vrste jesu: potencija za oporavak odnosno obnovu vrednosti kredita, sistemski značaj u smislu nivoa ekonomske povezanosti s malim i srednjim preduzećima i broja zaposlenih, doprinos izvoznom potencijalu i rastu industrijske proizvodnje. Formiranje nezavisnog savetodavnog ili regulatornog tela u kojem bi svoje predstavnike imali svi učesnici – država, banke i predstavnici privrede – uz poželjnu aktivnu ulogu međunarodnih finansijskih institucija, omogućila bi usvajanje jasnih i efikasnih procedura i propisa za sprovođenje ovog modela na način koji obezbeđuje pozitivne efekte u dugom roku.
Ukoliko se ubrza rast problematičnih kredita po bilo kojoj od osnova biće nužno i aktiviranje nekog iz grupe centralizovanih institucionalnih aranžmana. Na samom početku diskusije ovog problema je nužna nedvosmislena definicija cilja intervencije. To može biti jedino i isključivo obnavljanje rasta ponude kredita sektoru preduzeće a ne nipošto zaštita statusa banaka i njihovih akcionara. ( aArgumente u korist ovog iskaza moguće je naći u knjizi Josefa E. Stglica, Slobodni pad, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013.godine.).
Osnovne prednosti ovog modela su sledeće: (a) kontrola strateškog pravca u rešavanju problema je u rukama države (b) problematična aktiva se uklanja iz bilansa banaka čime se stvaraju uslovi za njihovo fokusiranje na zdrav deo portfolija i rast ponude kredita realnom sektoru; (c) otklanja se problem individualnih poteza od strane kreditora koji mogu negativno uticati na rešavanje problema; (d) kreira se jednoobrazni sistem za procenu vrednosti potraživanja i upravljanja kolateralima; (e) omogućava se efikasnije korišćenje znanja, veština i resursa na toj osnovi ostvarenje boljih rezultata u procesu rešavanja problema.
Sa druge strane, formiranje centralne institucije ima i vidljive nedostatke: (a) troškovi su visoki (b) upravljanje je potencijalno neefikasno u odnosu na privatne kompanije; (c) snažno prisustvo moralnog hazarda i političkog pritiska na odlučivanje (d) rizik da se problem samo „izmešta na drugu lokaciju“ je visok.
Minimizovanje budžetskih izdataka
Da bi se izbegli rizici prevelikih državnih rashoda i snažne, nepravedne preraspodele dohodaka i bogatstva u koje uvođenje centralizovanog pristupa može izazvati neophodno je dosledno ugraditi sledeće principe.
a) Minimalna državna intervencija koja bi bila dopuna pregovorima između dužnika i kreditorima, mogla bi biti efikasna, što pokazuje i uporedivo iskustvo drugih zemalja. Bilo bi poželjno da se uloga države svede na unapređenje okvira rešavanja NPL (na primer, određivanjem roka za restrukturiranje, uticajem na ocenu perspektive kompanije, stimulisanjem odobravanja novih kredita isl.). Država može obezbediti arbitražu i obezbeđenju obaveznog sprovođenja dogovorenog programa restrukturiranja dužnika. Pozitivni rezultati procesa korporativnih restrukturiranja se ne mogu očekivati bez obezbeđivanja novih kredita za održavanje poslovanja kompanije koja je zapala u finansijske teškoće. Budući da NPL već postoje kao problem u bilansima banaka, one će biti manje motivisane da odobravaju dodatne kredite ili da konvertuju kratkoročne kredite u srednjeročne. Rešenje bi trebalo tražiti u regulatornim podsticajima i/ili podršci međunarodnih finansijskih institucija, u vidu odobravanja kreditnih linija ili pomoći u sekjuritizaciji kreditnog portfelja. Dakle, prvi princip intervencije treba da bude minimizovanje budžetskih izdataka.
b) Uključivanje države će doneti jasnu sliku o veličini problema. Ocena veličine problema nije trivijalna operacija. Potrebno je utvrditi veličinu duga za sve pojedinačne dužnike na konsolidovano osnovi, pošto su krediti istom dužniku „raspršeni“ po sistemu. Narodna banka Srbije ne prati sve, već najveće odobrene kredite pojedinačnih banaka. Preduzeće može, primera radi, uzeti jedan velik kredit, i seriju manjih a da pri tom suma manjih obaveza može biti veća od registrovanog velikog kredita. Podaci koji se dostavljaju regulatornim telima često odstupaju od realne slike. Neophodno je, ne samo unakrsno proveriti i povezati različite izvore da bi se podaci konsolidovali, već izvršiti i njihovu dijagnostičku proveru. Razgraničenje dobre i loše aktive mora prethoditi ocena ukupnog kreditnog portfolija na način na koji je preporučila EBA. Taj proces bi bio olakšan ukoliko bi se sveobuhvatna ocena za bankarske grupe (a imaju filijale u Republici Srbiji) koje će biti predmet supervizije Evropske centralne banke (ECB) radila na nekonsolidovanoj, umesto konsolidovanoj osnovi, što u ovom trenutku još nije poznato. Dakle, pouzdana dijagnostika problema jeste uslov aktiviranja i funkcionisanja kombinacije centralizovanog i decentralizovanog rešenja.
c) Dijagnoza je preduslov za uvođenje selektivnosti u centralizovana rešenja. Da bi se deblokirao rast ponude kredita nužno je rešiti NPL velike vrednosti. Odabir kompanija za restrukturiranje treba da bude rezultat saradnje banaka, države ili centralne banke (u meri u kojoj je izgrađen sistem validacije internih kreditnih rejtinga banaka) i međunarodnih finansijskih institucija. Osnovni kriterijum selekcije pristupa centralizovanom rešenju jeste veličina kredita a dodatni kriterijum jeste verovatnoća preživljavanja, kapacitet obnove vrednosti i njen sistemski značaj. Učešće međunarodnih finansijskih institucija bi bilo neprocenjivo važno jer donosi dodatne izvore finansiranja, znanje i iskustvo. Dakle, uvođenje stroge selektivnosti u centralizovani pristup jeste uslov da se ono ne kompromituje lobiranjem i na taj način postane uzrok nove neravnoteže u javnim finansijama.
d) Formiranje efikasnog centralizovanog rešenja treba na srednji i dugi rok da smanji verovatnoću nastanka novih problematičnih kredita. Pored unapređenja postojećeg decentralizovanog okvira rešavanja, neophodno je institucionalizovati ocenu kreditnog rejtinga kompanija ili u nezavisnoj kompaniji, ili u okviru centralnih banaka. Znatan broj centralnih banaka je razvio interni sistem za ocenu kreditne sposobnosti, čiji je sastavni deo i utvrđivanje kreditnog rejtinga (Banque de France, Deutsche Bundesbank, Banco de España, Osterreichische Nationalbank, Banca Nationala a Romaniei, Banka Slovenije i Czech National Bank).
e) Sporazumno mirovanje potraživanja. Usvajanje skupa principa sporazumnog mirovanja naplate potraživanja, kao dela procesa restrukturiranja. Uključivanje države u ohrabrivanju sporazumnog mirovanja naplate je poželjno ali se, radi minimizovanja verovatnoće pojave moralnog hazarda, moraju pažljivo oblikovati sledeća bitna pravila. Prvo je dobrovoljnost: učešće svakog korporativnog dužnika i svakog poverioca u ovom programu je na dobrovoljnoj osnovi. Ipak, izvestan stepen uslovljavanja regulatorne i fiskalne podrške prihvatanjem sporazumnog restrukturiranja (a u okviru njega i perioda mirovanja duga) od strane kvalifikovane većine poverioca umanjuje probleme sa kojima se svaki od njih pojedinačno suočava u naplati svojih potraživanja. Drugo bazično pravilo se tiče obuhvata: mogućnost uključivanja u program dobrovoljnog zamrzavanja i mirovanja naplate potraživanja pod pokroviteljstvom države bi trebalo da bude otvoreno za veći broj srednjih i velikih korporativnih dužnika suočenih sa problemima likvidnosti. Međutim, specifičnosti uslova zamrzavanja i mirovanja naplate potraživanja bilo bi za svakog pojedinačnog dužnika određeno posebnim ugovorima. Naplata potraživanja bi trebalo da bude tako osmišljena da omogući dovoljni predah u pogledu postizanja i održavanja likvidnosti na strani korporativnog sektora, a izuzeci koji se tiču plaćanja tekućih trgovinskih transakcija i obezbeđivanja kratkoročnog obrtnog kapitala trebalo bi da budu prihvatljivi svim poveriocima, budući da se radi o uslovima za održanja operativnosti jezgra kompanije-dužnika. Treće važno pravilo je privremenost: period od šest meseci (sa mogućim ograničenim produžecima predviđenog roka) može predstavljati dobru meru koja nudi dovoljno vremena i za: (i) sprovođenje makro-mera, ali i za (ii) pripremu analize održivosti kompanije dužnika. Ipak, radi održavanja određenog nivoa discipline u ponašanju dužnika i sprečavanja osipanja vrednosti sredstava dužnika u toku perioda mirovanja potraživanja, poveriocima bi trebalo ostaviti mogućnost da u bilo kom trenutku unilateralno prekinu period mirovanja naplate potraživanja.
Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, i Miroslav Marinković,
saradnici časopisa Makroekonomske analize i trendovi,
Tekst je objavljen u specijalnoj ediciji Finansije TOP 2013/14