Finansijski sektor prednjači kada je reč o sprečavanju i otkrivanju slučajeva privrednog kriminala, ali same organizacije koje posluju unutar te grupacije morale bi više da se pozabave svojom sigurnošću jer su veoma često najvažnija meta klasičnih pronevera, sajber kriminala i pranja novca, pokazuje najnovije istraživanje kompanije PwC o globalnom privrednom kriminalu.
Na početku 2014, socioekonomska slika sveta staje u par sumornih rečenica. Pod jedan, ekonomska nejednakost dostigla je neslućene razmere. Pod dva, ukoliko se tim povodom nešto ne preduzme – i jaz između bogatih i siromašnih nastavi da se produbljuje dosadašnjim tempom – postaće ozbiljna pretnja globalnom miru i stabilnosti, piše Sanja Pavlović na blogu Majndridings.
„Prevelike da bi propale“ banke u SAD i Evropi dobile su tokom 2011. i 2012. implicitne državne subvencije koje je i danas teško tačno proceniti a kreću se od 15 do 70 milijardi dolara u prvom odnosno 90 do 300 milijardi dolara u drugom slučaju. Zahvaljujući “transferu” poreskog novca u njihove profite, koji i danas traje nešto manjim tempom, postale su još veće, još sklonije moralnom hazardu i predstavljaju mnogostruko veću glavobolju za zakonodavca. Iako oni različitim merama nastoje da ih smanje i suze, taj posao će biti i dugotrajan i naporan, a možda i uzaludan.
Država često interveniše i podržava industrije koje smatra vitalnim za rast i zaposlenost. Gotovo uvek su odluke da se neka industrija podrži novcem poreskih obveznika rezultat procene da bi kolaps te industrije ili velikog privrednog subjekta imao velike negativne eksterne efekte. Te odluke su uvek i političke i pod ogromnim uticajem moćnih lobija.
Dubina i intenzitet kao i trajanje poslednje finansijske krize postavili su pitanje “too big to fail -TBTF” u finansijskom sektoru u centar diskusija oko usvajanja novih finansijskih politika. Kriza je izbacila u prvi plan velike banke koje su svojim neodgovornim ponašanjem u velikoj meri doprinele pojavi krize. Tokom nekoliko godina bili smo svedoci propasti nekih banaka, merdžera pod uticajem države i ogromnim direktnim subvencijama iz budžeta. Ono što posebno iritira javnost je činjenica da jedan broj velikih banaka nije podneo konsekvence rizičnog ponašanja, već je uspeo da svoje gubitke prebaci na poreske obveznike.
Bliža sagledavanja problema TBTF finansijskih institucija u krizi dovela su do zaključka da sama njihova veličina nije jedina osobina koja ih čini rižičnim u kriznim vremenima. Pored veličine koja se meri preko dva pokazatelja, aktivom u US$ i aktivom prema GDP države u kojoj je sedište finansijske institucije, definisane su još tri osobine koje se odnose na njihovu zamenljivost, međuzavisnost i kompleksnost. Zamenljivost se najčešće definiše preko pozicije na listama po kapitalu, zajmovima i imovini u državnim papirima, dok je jedna od korišćenih definicija međuzavisnosti bazirana na veličini vrednosnih papira u posedu institucije, visini dugova i odnosu kapitala i dugova. Još uvek ne postoji ni minimalna saglasnost o kombinaciji instrumenata i aktivnosti koje bi bile dobar proksi za pokazatelj kompleksnosti velikih finansijskih institucija, pa on za sada nije u široj primeni. Rastuća kompleksnost i međuzavisnost finansijskih institucija i finansijskih tržišta, kao i nedostatak subjekata koji daju iste ili slične usluge povećava mogućnost izazivanja panike u vremenima krize. Istraživanja TBTF fenomena dovela su do promena u njegovom posmatranju, pa je kompleksno sagledavanje proizvelo novu frazu “too important to fail- TITF, koja je sada prihvaćena kao sinonim za problem finansijskih institucija u krizi.
Kao kvasac
TITF koncept je baziran na verovanju da bi propast neke od sistemski važnih institucija mogla imati suviše veliki negativni efekat na finansijski sistem i privredu zemlje i da vlada treba i mora da učini sve da tu propast spreči. Iako su socijalni troškovi visoki, smatra se da je spasavanje u mnogim slučajevima poželjno i opravdano, ali da zahteva dodatno oporezivanje poreskih obveznika.
S obzirom da smatraju da će država u slučaju krize stati iza TITF institucija, njihovi kreditori očekuju da neće snositi pune troškove propasti banke. Zbog toga su spremni da pozajme novac po nižim kamatnim stopama nego što bi one trebalo da budu ako bi se uzeo u obzir profil rizika banke. TITF institucije su u poziciji da dobijaju niže troškove finansiranja od konkurenata, da povećavaju odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala do grotesknih razmera i da ulaze u rizičnije poslove. Ove institucije imaju podsticaje da rastu brže i više nego što bi to pokazivale ekonomija obima i diversifikacije, da bi maksimalno iskoristile prednosti implicitnog subvencioniranja.
Iako ekonomisti još nemaju kompletan odgovor na TITF problem, postoji saglasnost o najmanje tri povezane činjenice. Prva se tiče uočenog ponašanja finansijskih institucija koje imaju implicitnu ili eksplicitnu pomoć države. Takve institucije su sklone da povećavaju pasivu pozajmljivanjem i da preduzimaju rizičnije poduhvate nego što bi to činile bez „osiguranja“ države. „Moral hazard“ je osnova ovakvog ponašanja i u ovom slučaju se može definisati kao znanje ili očekivanje da će država pomoći instituciju ako preuzeti nepotrebni rizici počnu da se ostvaruju.
Druga važna činjenica je da se u finansijskom sektoru pojavljuju dve vrste institucija, jednih sa podrškom države, dok ostali tu podršku nemaju. Tako se kreiraju nejednakosti i konkurentske prednosti za pojedine institucije na tržištu finansijskih usluga.
Treća činjenica je da vladine subvencije pojedinim finansijskim institucijama rezervišu ili troše deo sadašnjih ili budućih javnih prihoda. Sigurno je da se time smanjuje produktivna javna potrošnja i često ugrožava budžetsku stabilnost zemlje. Uz to, subvencije dovode do distorzije cena i pogrešne alokacije resursa.
Dve mere subvencija
Istraživanja veličine TITF subvencija su za sada ograničena na sistemski važne banke (onako kako ih definiše Financial Stability Board-FSB), ali se TITF pojavljuje i kod ostalih finansijskih nebankarskih institucija, pa i kod nekih industrija u realnom sektoru. Velika većina procena TITF subvencija pokazuje da su one znatne, dok ih jedan manji broj procena koji dolazi iz finansijskog sektora smatra minornim. Razvijeno je nekoliko metoda procene TITF subvencija, od kojih se dve smatraju prilično pouzdanim. Prvi metod se zasniva na razlici ostvarenih credit default swaps (CDS) i njihove vrednosti izračunate na realnoj proceni rizika sistemski važnih banaka. Drugi metod koristi činjenicu da kreditni rejtinzi, sem agregatnog iskaza, imaju komponente, od kojih jedna pokazuje spremnost države ili parent company da obezbedi pomoć. Uprošćeno, razlika ove dve veličine pokazuje TITF subvenciju. Poslednja procena IMF-a o veličini TITF subvencije (za 2013.) kreće se oko 15 basis points za SAD po obe metode i 60 do 90 basis points za Evrozonu, pri čemu se viša vrednost dobija primenom metoda koji koristi razlike u CDS. Prevedeno u američke dolare, TITF subvencija (2011-2012) za sistemski važne banke u uzorku iznosi za SAD između 15 i 70 milijardi dolara, dok se za Evrozonu ova subvencija kreće između 90 i 300milijardi dolara. Ove procene se uklapaju u rezultate istraživanja ovog fenomena koji su do sada objavljeni.Već i površna poređenja procena TITF subvencija i profita najvećih banaka u SAD pokazuju da su ove dve veličine približne, što dovodi do paradoksalnog zaključka da se njihov profit u osnovi može smatrati transferom od poreskih obveznika ka kreditorima tih banaka.
Veće i rizičnije
Prema IMF-u, TITF subvencije su generalno niže u odnosu na period početka krize i nalaze se u ravni subvencija u vremenu pre krize. Izuzetak je Evrozona gde su TITF subvencije i dalje visoke, što se povezuje sa krizom suverenog duga u nekim zemljama EU. Takođe je primetno da je došlo do konsolidacije bankarskog sektora u svim posmatranim zemljama. Broj banaka je opao u svim zemljama posle 2000, ali uz rast odnosa njihove aktive i GDP zemlje. Kriza 2008 je znatno doprinela konsolidaciji, pa su sada sistemski važne banke veće nego pre krize. Ova činjenica pokazuje da je TITF problem veoma kompleksan i da će njegovo rešavanje zahtevati dosta vremena.
Rad na pronalaženju rešenja za TITF ide u dva pravca: mere koje treba da utiču na prevenciju sistemskog rizika od strane TITF institucija, kao i mere kojima se definišu procedure i rešenja za propale TITF institucije. Smatra se da kombinacija pomenutih mera treba da internalizuje rizik koje TITF institucije preuzimaju, kao i da limitira negativne eksternalije koje se prebacuju na državu i poreske obveznike. Do sada su definisane sledeće mere:
• Ekonomska regulacija usmerena na veličinu i aktivnosti banaka kako bi sprečila pojavu TITF institucija ili bar ograničila njihov broj. Moguće su različite mere kontrole i limitiranja aktive, pasive ili njihovih pojedinih pozicija, spajanje i razdvajanje delova ili operacija banaka, kao i nadgledanje aktivnosti banaka kako bi se ublažili rizici. Smatra se da bi regulacija putem podsticaja bila pravo rešenje za banke, ali je problem na strani definisanja i implementacije pravila.
• Novi standardi koji povećavaju otpornost banaka i pojačana supervizija banaka koja bi umanjila mogućnost da dođe do velikih problema u poslovanju. Time se povećava mogućnost absorbovanja gubitaka od strane samih banaka i štiti finansijska stabilnost. Ove mere su uglavnom definisane u Basel III regulativi i obuhvataju povećanje adekvatnosti i kvaliteta kapitala, kao i likvidnosti banaka. Uvedene su dodatni stroži standardi za sistemski važne banke, dok neke zemlje idu dalje od Basela III. Ove mere su praćenje naporima da se produbi i intenzivira supervizija sistemski važnih banaka.
• Jačanje otvorenosti i transparentnosti bankarskih bilansa i operacija može umanjiti potrebu za državnom intervencijom u vreme kriza. Potpunije informacije smanjuju neizvesnost oko kvaliteta aktive banaka u vreme kriza. Ukoliko ovakav način izveštavanja ne postoji, države ponekad u odsustvu informacija pomažu ceo bankarski sektor iako to ne bi morale da čine. Da bi ova politika bila uspešna informacije dostupne javnosti moraju biti koncizne i uporedive.
• Nametanje obaveze da individualne sistemski važne banke naprave svoj testament (plan) za slučaj krize smanjuje troškove za budžet. Tim dokumentima se uklanja neizvesnost o tome šta vlasnici, kreditori, depozitari i ostali ekonomski agenti mogu da očekuju u slučaju propasti banke. Cilj testamenta je da se troškovi sanacije ili likvidacije banke prebace sa javnog na privatni sektor. Ovo rešenje je često praćeno dodatnim oporezivanjem banaka, gde prihodi od poreza idu u poseban fond za pomoć bankama u problemima.
Politike koje treba da umanje TITF subvencije su u procesu definisanja i uvođenja. Rad u internacionalnim finansijskim organizacijama (IMF I FSB pre svih) uz podršku političkih elita doveo je do brojnih promena zakonodavnog okvira u razvijenim zemljama koje su pomogle da se TITF subvencije smanje. Dalja koncentracija banaka nakon krize pokazuje da će ovaj problem verovatno još dugo biti prisutan, ako ga je uopšte moguće eliminisati.
Dr Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF
Finansije top 2013/14
Srbija uvozi 90% lešnika, što je samo u 2013. godini dostiglo vrednost od gotovo 7 miliona evra. Najčešći razlog zašto je intenzivno gajenje, i uz povoljne agroekološke uslove, realativno zapostavljeno je dug period ulaganja i što puna rodnost nastupa kasno, od pete do osme godine.
Optimističan scenario da bi Srbija od uvoznika mogla da postane ozbiljan konkurent na tržištu, ispisuje najava italijanske kompanije „Ferrero“ koji planira da podigne plantaže lešnika u Srbiji, razvije rasadničku proizvodnju, omogući domaćim proizvođačima da nabavljaju sadnice po povoljnijim uslovima i obezbedi im sigurnog kupca. Država bi istovremeno refundirala troškove nabavke kupljenih sadnica leske kroz bespovratna sredstva i kroz kreditna sredstva banke uz subvencionisanje dela kamatne stope.
Ovakav model smanjio bi početna ulaganja, ali da li će investicija italijanske kompanije zaista proširiti zasade pod lešnikom 10 puta do 2020. godine kako je planirano, jasnije će biti u septembru za kada je najavljen početak realizacije ovog projekta. Prema proceni Ministarstva poljoprivrede, trenutno se u Srbiji pod zasadom leske nalazi oko 1.000-1.200 hektara. Stari su u proseku 4 do 5 godina, sa prosečnom gustinom sadnje od 600 sadnica po hektaru (400-1.200 sad/ha) i prinosom od 7 do 10 kilograma po stablu.
Na osnovu ovakvih podataka godišnja proizvodnja lešnika u ljusci je oko 4.000 do 5.000 tona, a najveći zasadi se nalaze u: Šidu (137 ha), Pećincima (111 ha), Kuli (107 ha), Šabcu (71 ha), Deču – Crvenki (58 ha, kalemljeni Enis) i u Vršcu (51 ha). Polovina podignutih zasada je zasađena sa kvalitetnim italijanskim sortama koje se koriste u industrijskoj proizvodnji, dok je druga polovina podignuta sa krupnorodim turskim sortama koje se ne koriste u industriji – kažu za naš portal u Ministarstvu poljoprivrede.
Po hektaru do 500 sadnica
„Hazelnut & Leska“ su svoju plantažu lešnika podigli u selu Deč kod Pećinaca, na tridesetak kilometara od Beograda. Kopirali su italijanski sistem gajenja, nabavili italijanske sadnice i razvijaju industrijsku proizvodnju. U nedavnom intervjuu koji je dao za magazin „Ekonometar“, Aleksandar Petrović, jedan od suvlasnika kompanije, kazao je da je po hektaru potrebno uložiti od šest do deset hiljada evra, u zavisnosti od toga šta uzgajivač želi da postigne, odnosno od sistema obrađivanja, navodnjavanja, načina sadnje, pripreme zemljišta.
„Mi smo uradili sve potrebne pripreme na našoj plantaži i zato je naša početna investicija bila oko milion evra, a sada je već narasla na blizu dva miliona. Reč je o industrijskoj proizvodnji koja uslovljava i mnogo veće troškove, ali potencijalni mali proizvođači bi trebalo da računaju na pomenutih šest do deset hiljada evra po hektaru kao okvirni trošak podizanja zasada, i na godišnji trošak održavanja od 700 u prvim godinama, pa do 2.000 EUR u kasnijem periodu“, rekao je Petrović za „Ekonometar“.
Pre četiri godine proizvođači su oformili i Udruženje, koje svojim članovima omogućava popust za kupovinu sadnog materijala. Cene sadnica su različite u zavisnosti da li su jednogodišnje ili dvogodišnje. „Recimo da jedna dvogodišnja sadnica košta oko 2 EUR ali to zavisi i od količine koja se kupuje. Po hektaru nije potrebno više od 400-500 sadnica jer u kasnijim godinama kada se leska proširi nastaje problem zbog guste sadnje“, kaže za portal eKapija Ognjan Ilić iz Udruženja.
Rad na održavanju plantaže zavisi od toga da li se proizvođač ikada bavio poljoprivrednim radovima, a osnovni problem u početku je korov, pa se kako su sadnice mlade i kako se ne bi oštetile raznim hemijskim preparatima, preporučuje njegovo mehaničko uništavanje.
Čekanje koje se isplati
U Ministarstvu poljoprivrede ističu da su proseci rodnosti lešnika u Srbiji jednaki, a u nekim delovima čak i veći nego u Italiji. Lešnik zahteva rastresita, duboka, umereno vlažna zemljišta i dobru osunčanost terena. U centralnoj Srbiji je 90% zemljišta ispod 1.000 metara nadmorske visine, što je takođe izuzetno pogodno. U Vojvodini su za gajenje lešnika pogodni Srem i zapadni delovi Bačke, a zbog jakih vetrova, mrazeva i visokog nivoa podzemnih voda, lešniku ne odgovaraju Banat i severni i istočni delovi Bačke.
Interesovanje za uzgoj lešnika kontinuirano raste ali je problem i dalje dug period ulaganja do pune rodnosti lešnika i povraćaja investicije. U pomenutom intervjuu za „Ekonometar“ suvlasnik „Hazelnut & Leska“ potencijalnim uzgajivačima lešnika poručuje da moraju da planiraju i da razmišljaju tako da prvi ozbiljni povraćaj novca stiže tek u osmoj ili devetoj godini. „Ovo jeste visokoprofitabilna poljoprivredna grana, ali je početni period čekanja znatno duži. Ipak, sa druge strane tržište i cena lešnika su stabilni i nema velikih oscilacija“, kaže Aleksandar Petrović.
U Udruženju proizvođača lešnika za eKapiju kažu da će se proizvodnja svakako pre isplatiti ako se kupci opredele da kupuju domaći kvalitetniji lešnik. Sve što se uvozi, kaže Ognjan Ilić, guši domaću proizvodnju i dugoročno nije dobro za ekonomiju. „Problem je što razni uvoznici uvoze lešnik lošeg kvaliteta, jer je taj lešnik mnogo jeftiniji u nabavci, pa ga isporučuju na naše tržište po nižim cenama čime obaraju cenu lešnika. Zapravo takav lešnik nikome ne treba, makar bio i upola cene.“
Turski lešnik – nelojalna konkurencija
U najavi je i da se pomoć države proizvođačima uveća. Ministarstvo poljoprivrede predvidelo je set mera za unapređenje sektora voćarstva, pa samim tim i proizvodnju lešnika i podizanje novih zasada leske. Subvencija za podizanje novih zasada voća je već povećana u 2014. godini, odnosno povraćaj sredstava po investicji iznosi 40-55% u odnosu na prošlu godinu kada je subvencija iznosila 30-45%.
Država je, ipak, kaže Ilić, u ranijem periodu napravila veliku nepravdu prema domaćim proizvođačima lešnika, kada je potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom i postavila ih u položaj nelojalne konkurencije. „Mi se trudimo da napravimo kvalitetan domaći lešnik, samim tim da povećamo domaću proizvodnju, smanjimo nezaposlenost makar i u promilima kao i nepotreban trošak novca za uvoz. Uložili smo materijalna sredstva, rad i čekamo skoro deceniju da nam se ona vrate u vidu zarade od prodaje, a potpisivanjem sporazuma sa Turskom, koja je vele sila u proizvodnji lešnika, sve to je dovedeno u pitanje.“
Najveći kupci lešnika su konditori koji otkupe oko 75% svetske proizvodnje, od čega „Ferrero“, kao najveći individualni kupac, otkupi od 22 do 27%. Investicijom u Srbiji, „Ferrero“ bi preko mreže kooperanata postao i najveći otkupljivač lešnika u Srbiji. U Udruženju proizvođača lešnika napominju da će biti uključeni u pregovore sa resornim Ministarstvom i italijanskom kompanijom kako bi pružili podršku trenutnim ali i budućim proizvođačima lešnika u Srbiji.
Sadašnja cena očišćenog lešnika na pijaci je 900-1.000 dinara, dok je lešnik u ljusci upola jeftiniji oko 400 dinara.
Neophodno je da se motivisanost poslodavaca za veće angažovanje u obrazovanju sprovede kroz sistemske mehanizme, pre svega preko praktične nastave, koja će im omogućiti da daleko efikasnije izvrše selekciju odgovarajućih kadrova, ocenjuje Vidosava Džagić, potpredsednica Privredne komore Srbije i predsednica Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Automehaničar, autolimar, bravar, elektrozavarivač, zavarivač – samo su neka na dugom spisku trogodišnjih zanimanja koja su prošle godine bila najtraženija u privredi, bilo da je reč o domaćim ili stranim kompanijama. U oba slučaja poslodavci traže kadrove koji poseduju praktična znanja i veštine iz struke, ali i socijalne veštine koje će omogućiti da se lakše uklope u timski rad i organizacionu kulturu preduzeća. Kada se ovakvi zahtevi prevedu na terminologiju u obrazovnom sistemu, to znači da je neophodno da se više obrazovnih profila koji su bili usko specijalizovani integrišu u jedan i da se kroz posebne module obezbedi specijalizacija. Fleksibilni profili omogućavaju da se radnik brzo preusmeri na više različitih poslova, što je poseban zahtev malih i srednjih preduzeća. Dobar primer za to je profil turističkog tehničara u Austriji, koji je osposobljen za rad na recepciji, u kuhinji i restoranu, i održavanju objekta, objašnjava Vidosava Džagić, potpredsednica Privredne komore Srbije i predsednica Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Ove godine su u sistem srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji uvedena tri trogodišnja obrazovna profila (bravar- zavarivač, električar i industrijski mehaničar), za koje su prevashodno zainteresovana preduzeća iz metalske, mašinske i elektroindustrije. Predstavnici tih industrija su učestvovali i u kreiranju standarda zanimanja, nastavnih planova i programa koji uključuju i praktičnu obuku u preduzećima, što je glavni zahtev poslodavaca, napominje naša sagovornica. „Takve zahteve, međutim, ne prati realnost, budući da rezultati jedne od anketa pokazuju da je svega 38% poslodavaca organizovalo praksu za učenike. Najčešći razlozi za izostanak prakse u preduzećima su nepostojanje odgovarajućih radnih i bezbednosnih uslova, zastarela oprema, nedostatak obučenih mentora i poznavanja načina na koji može da se organizuje takav vid rada sa praktikantima. Istovremeno, istraživanja koja su sprovedena na obrazovnim profilima u ogledu, kod kojih je značajno promenjen odnos opštih i stručnih predmeta i koji predviđaju više praktične nastave kod poslodavaca, pokazala su da i učenici i poslodavci ovakav nastavni program ocenjuju kao mnogo kvalitetniji. Međutim, evidentno je da i pored veoma dobrih razultata u praksi koji se mogu iskoristiti za modernizaciju takozvanih starih obrazovnih profila i pozitivnih odluka nadležnih obrazovnih institucija i Ministarstva, i dalje ima onih koji su sebi dodelili ulogu „branitelja zakona“ i teže da zaustave reforme u stručnom obrazovanju. Zato verujem da će upis prve generacije na trogodišnje zanatsko – tehničke profile koje smo uveli uz podršku GIZ-a i uz direktnu uključenost poslodavaca, biti značajan korak ka suštinskoj reformi stručnog obrazovanja u skladu sa potrebama tržišta“, smatra Džagić.
Učenici prepoznaju šta im treba
Usklađivanje, međutim, nije lako projektovati na duži rok u situaciji kada se tehnološke promene odvijaju sve brže. Stoga je neophodno da se upravljanje ljudskim potencijalom i znanjem uspostavi kao osnova privrednog razvoja. „Razvijene zemlje su još davno shvatile da se proizvodni kapaciteti radnika jednako uvećavaju obrazovanjem kao i kupovinom novih tehnologija ili drugih vidova ulaganja“, podseća naša sagovornica i napominje da se u savremenim uslovima pod ljudskim kapitalom ne podrazumevaju samo kompetencije u struci, već i sistem vrednosti, stavovi i navike koje karakterišu kulturu celokupnog društva. Indikativno je da rezultati istraživanja među učenicima u Srbiji pokazuju da oni veoma dobro prepoznaju koja znanja i veštine su im potrebni u uslovima tržišne globalizacije. Njihovi odgovori se podudaraju sa odgovorima vršnjaka iz zemalja EU, kao i sa očekivanjima poslodavaca, ali učenici istovremeno prepoznaju da takva znanja i veštine ne mogu da steknu u domaćem sistemu obrazovanja. Zato reforme obrazovnog sistema podrazumevaju da pored upotrebljivih znanja u određenoj struci, učenici kroz školovanje treba da steknu i radne navike i radnu kulturu, da unaprede digitalnu pismenost i komunikacione veštine. „A to zahteva potpunu promenu koncepta sticanja znanja, i zato se, između ostalog, zalažemo za veće uključivanje poslodavaca u kreiranje i sprovođenje praktične nastave po modelu koji je sličan „dualnom modelu“ obrazovanja, kakav funkcioniše u Nemačkoj i Austriji. Da podsetim, sličan model je funkcionisao i u Srbiji u vreme najintenzivnijeg industrijskog razvoja, sve do čuvene Šavareve reforme“.
Novi model stručnog obrazovanja zahteva prilagođavanje i nastavnika kroz neprestano usavršavanje sopstvenog znanja, promenu nastavnih metoda, učila i načina komunikacije sa učenicima, ali i sa poslodavcima. Sa druge strane, potreba da se obezbede nedostajući kadrovi, posebno u proizvodnim i upravljačkim zanimanjima koje poslodavci najviše traže, ne zavisi samo od obrazovnog sistema, već i od sposobnosti poslodavaca da na odgovarajući način kreiraju radno mesto, vrše izbror kadrova i motivišu zaposlene na dalje usavršavanje. Naime, prema razultatima istraživanja CEDEF OP, poslodavci se rađe odlučuju za usavršavanje mladih i visokoobrazovanih, jer smatraju da oni brže usvajaju nova znanja nego stariji i oni sa nižim kvalifikacijama. Ali, pokazalo se da nakon zapošljavanja, mali broj kompanija proverava da li sposobnosti zaposlenog odgovaraju radnom mestu na koje je raspoređen. Zato je za poslodavce od velike važnosti da jasno preciziraju zahteve radnog mesta, odnosno da konkretizuju neophodna znanja i veštine, definišu jasne opise poslova i jasna očekivanja od zaposlenog, ukazuje Džagić i dodaje: „Ukoliko preduzeća žele da se bolje pozicioniraju na tržištu, poslodavci, takođe, moraju da ulažu u kontinuirano obrazovanje svojih zaposlenih, što nije česta praksa u Srbiji, posebno u malim i srednjim preduzećima“.
Kako motivisati poslodavce
Zato je neophodno da se motivisanost poslodavaca za veće angažovanje u obrazovanju sprovede kroz sistemske mehanizme, pre svega preko praktične nastave, koja će im omogućiti da daleko efikasnije izvrše selekciju odgovarajućih kadrova. „Obuka za uvođenje u posao se na ovaj način smanjuje, a efekti su bolji. Naravno da takav angažman košta, i zato postoje različiti načini da se poslodavac motiviše, poput refundiranja dela troškova iz državnog budžeta ili određenim poreskim podsticajima. Važno je i da se u Zakonu o radu uspostavi veza između privrede i obrazovanja kroz uvođenje takozvanih učeničkih i studentskih radnih mesta, i da se sačini njihov registar koji bi bio javno dostupan. Tako bi kompanije mogle aktivnije da se uključe u kreiranje kadrova koji su im potrebni, umesto da se isključivo oslanjaju na ponudu sa tržišta rada. Uvođenjem novih obrazovnih profila u trogodišnjem obrazovanju uz podršku GIZ-a, imaćemo priliku da pokažemo kako praktično izgleda model javno-privatnog partnerstva u obrazovanju a koji, na žalost, kao model finansiranja nije prepoznat u našoj Strategiji obrazovanja“.
Istovremeno, neophodno je da se promeni politika upisa u srednje stručne škole i da se više popularizuju zanatsko tehnička zanimanja, jer ćemo, inače, biti primorani da ove profile uvozimo. Za povratak ugleda ovih zanimanja među mladima, pored informacija o dobrim perspektivama na tržištu rada, neophodno je da se detaljnije upoznaju i o mogućnostima daljeg obrazovanja. Usvajanjem jedinstvenog nacionalnog okvira kvalifikacija (NOK), koji će biti usaglašen sa Evropskim okvirom kvalifikacija, objašnjava Džagić, u Srbiji će biti uspostavljen sistem koji će omogućiti i vertikalnu i horizontalnu prohodnost za doživotno učenje, odnosno mogućnost da se pri upisu viših stepena obrazovanja priznaju znanja i kvalifikacije koje je kandidat stekao kroz radno iskustvo.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“
Od prejakog dinara najveću direktnu korist imaju finansijske institucije koje kupuju papire Narodne banke Srbije sa visokim kamatama i praktično bez rizika i uvoznici zbog neopravdano jakog dinara. Na ovaj problem je još ranije upozoravao i MMF. Banka ima mogućnost da izmeni svoju politiku bez velikog pomeranja kursa domaće valute.
Prvi kvartal 2014. bio je karakterističan po čestim i znatnim intervencijama Narodne banke Srbije (NBS) na deviznom tržištu. Takva politika imala je za rezultat gotovo nepromenljivu vrednost dinara prema evru, što je paradoksalno za monetarnu politiku koja se bazira na targetiranju inflacije. Pored toga troškovi intervencija su veoma visoki. Uz sporenja o pravom motivu intervencija, izrazita stabilnost kursa u vreme izbora pokrenula je pitanje o režimu kursa dinara kao i mehanizmima monetarne politike.
Ekonomisti se slažu da je dobar izbor režima i nivoa kursa domaće valute važan za rast i finansijsku stabilnost. Izbor režima kursa u velikoj meri zavisi od izvora i prirode šokova u nekoj ekonomiji, strukture privrede, kao i od preferencija vlade i centralne banke. Smatra se da je optimalan onaj režim kursa domaće valute koji stabilizuje makroekonomske performanse, odnosno minimizira fluktuacije outputa, potrošnje, inflacije ili nekog drugog makro agregata. U uslovima kada su šokovi koji pogađaju ekonomiju pretežno monetarni, teorija smatra da je bolje imati fiksni ili relativno fiksni režim kursa, dok u slučajevima realnih i eksternih šokova treba imati relativno ili potpuno fleksibilni kurs.
Nakon 2000. godine Srbija se opredelila za režim rukovođeno fleksibilnog kursa, a dalji pomak ka fleksibilnom kursu dogodio se 2006. usvajanjem inflacionog targetiranja, jer je ono ili praćeno ili bi trebalo da bude praćeno režimom fleksibilnog kursa. Međutim, Narodna banka Srbije (NBS) je u poslednjih nekoliko godina promenom obaveznih rezervi na devizne depozite, čestim intervencijama na deviznom tržištu, pokušajem promena smera operacija na otvorenom tržištu i veoma visokom referentnom kamatnom stopom pokazala da je težila da upravlja kursom, iako stalno tvrdi da to ne čini. Najvažniji efekat pomenutih mera je snažna nominalna i realna apresijacija dinara.
Zanimljivo je da je Međunarodni monetarni fond (IMF) u svojoj godišnjoj evaluaciji stanja ekonomije Srbije (Article IV) sredinom prošle godine izneo ocenu o precenjenosti kursa dinara. Podaci koji su korišćeni u toj oceni odnosili su se na period do prvog kvartala 2013. Od tada se nije desilo nešto što bi fundamentalno moglo da popravi ocenu o kursu dinara. Ono što je još važnije je da je IMF uopšte stavio jednu takvu ocenu u izveštaj. Uobičajena politika IMF-a u slučajevima kada postoje rizici objavljivanja neke tržišno osetljive informacije (pre svega o kursu, ali i o stanju u bankama) je da to ostane van izveštaja, ali da se dogovori primena nekih mera. Ovoga puta IMF je bio veoma otvoren, što je za tu instituciju u ovakvim slučajevima neobično.
IMF je i ranije imao neke prigovore na politiku kursa, a to je naročito bilo izraženo do sredine 2006. godine. Iako nije bilo direktnih pisanih kritika u revizijama programa koje smo imali sa IMF-om, Fond je koristio druge raspoložive načine da upozori na neodgovarajući nivo kursa (side letter). U nekoliko navrata IMF je tražio slabljenje kursa dinara, jer je jedan od ciljeva programa u to vreme (deficit tekućeg računa) stalno bio iznad poželjnog. Prelaskom na targetiranje inflacije koje je IMF podržao, pitanje kursa je izgubilo značaj kao instrument spoljne ravnoteže. Za razliku od nas, IMF je bio svestan da targetiranje inflacije neminovno dovodi do apresiranja kursa domaće valute. Ta činjenica je odgovarala domaćoj eliti i političarima, koji godinama sakrivaju troškove ovakve politike. Najveću direktnu korist imaju finansijske institucije koje kupuju papire NBS, sa visokim kamatama i praktično bez rizika, kao i uvoznici zbog neopravdano jakog dinara.
Pre sagledavanja rizika eventualne promene režima kursa i njegovog nivoa, potrebno je nešto reći o načinu sprovođenja monetarne politike u Srbiji. NBS kreira dinare samo na bazi deviznih transakcija, što je osobina valutnog odbora, dakle režima fiksnog kursa. Uz to, NBS reverzibilnim repo operacijama povlači deo novca koji je prethodno emitovala na bazi kupovine deviza, čime stvara uslove za pojavu nelikvidnosti. NBS je jedino u jednom kratkom periodu 2012. emitovala novac repo operacijama, ali je ta praksa brzo napuštena. Zbog toga imamo kombinaciju valutnog odbora iz režima fisknog kursa sa targetiranjem inflacije iz režima fleksibilnog kursa kao osnov za vođenje emisione politike NBS. Da ne zaboravimo da se ova kombinacija emisione politike sprovodi u visoko evroizovanoj ekonomiji, odnosno u dvovalutnom sistemu.
Još jedna specifičnost monetarne politike u Srbiji je obračun obavezne rezerve na devizne depozite. NBS je propisala da se deo ovih obaveznih rezervi izdvaja u dinarima, čime se dodatno umanjuje dinarska likvidnost. Pored uticaja na likvidnost, ovim rešenjem se pojačava neopravdani pritisak na apresijaciju kursa dinara. Takođe se postavlja pitanje validnosti statistike deviznih rezervi, jer je jedan njihov deo obračunat i izdvojen u dinarima, a to nije jasno naznačeno.
Nova Vlada Srbije nije označila promenu monetarne politike kao jednu od osnovnih reformskih mera. Nije nemoguće da će se ta oblast razmatrati u predstojećim razgovorima sa IMF-om. Za sada je samo jedan od ministara pomenuo problem visokih kamatnih stopa koji prati politiku targetiranja inflacije kao nešto o čemu će se razgovarati sa NBS.
Odluku o promeni režima kursa donose zajedno Vlada i NBS. Malo je verovatno da će se ta odluka formalno doneti. Ipak, nastavak politike snažnih intervencija kojima se brani precenjeni kurs doveo bi do snižavanja deviznih rezervi. Iako su one za sada još uvek relativno visoke, primetno je da stagniraju.
Srbija ima izuzetno visoke kamatne stope i one su delom rezultat politike odbrane precenjenog dinara, a delom prekomernog zaduživanja države na domaćem tržištu. Realno jačanje dinara negativno utiče na izvoz, a samim tim i na bruto društveni proizvod (BDP). Visoke nominalne i realne kamatne stope takođe negativno utiču na BDP.
Snažniji rast BDP u Srbiji u uslovima očekivanog obaranja domaće tražnje moguć je jedino rastom izvoza koji se može stimulisati umerenijom politikom kursa dinara u odnosu na dosadašnju. Iako se režim kursa ne menja, postoje mere koje mogu pomoći većem uticaju tržišta na kurs dinara, dok bi istovremeno smanjile potrebu za stalnim intervencijama. Tada ne bi bila potrebna nemušta objašnjenja NBS da se interveniše na deviznom tržištu da bi se sprečile prekomerne oscilacije kursa, kojih u realnosti nema. Moglo bi se zaključiti da intervencije na deviznom tržištu u prvom kvartalu 2014. nisu za cilj imale ublažavanje prekomernih oscilacija kursa dinara, već neke druge motive.
Monetarna politika bi mogla da podrži buduće reforme pre svega ublažavanjem apresijacije kursa dinara. Za ovo ne bi bile potrebne kolosalne mere, niti bi pomeranje kursa bilo znatno. Pre svega treba promeniti odluku o izdvajanju obavezne rezerve na devizne depozite u dinarima i tu rezervu izdvajati u devizama. Druga mera je svođenje referentne kamatne stope na reverzibilne repo operacije na kamatnu stopu koja se formira na tržištu trezorskih zapisa. Razlika ove dve stope iznosila je u ovoj godini i do dva procentna poena i ona pokazuje da NBS bez jasno obrazloženog razloga održava visoku referentnu kamatnu stopu. Bilo bi poželjno da NBS pokaže koliko košta takva politika. U nešto dužem roku, NBS bi trebalo da promeni smer repo operacija na otvorenom tržištu. Sve ove mere doprinele bi formiranju kursa dinara pod većim uticajem tržišta.
Postoji mogućnost da bi odbrana kursa dinara koja je dovela do njegove gotovo nepromenljive vrednosti u toku jednog kvartala mogla biti uvod u bolne strukturne reforme u uslovima fiksnog kursa (primer malih baltičkih zemalja). Naime, fiksiranje kursa Srbiju dovodi u situaciju da mora nominalno smanjivati dohotke, što bi moglo doneti i deflaciju, ali bi bilo realno opravdanje za jačanje kursa dinara. Obarenje domaće tražnje nominalnim kresanjem dohodaka kreiralo bi robne viškove za izvoz i bez pomoći kursa dinara. Ostaje da vidimo da li će ovaj tip reformi biti prihvaćen i sproveden u Srbiji u uslovima čestih rekonstrukcija i izbora.
Sam izbor režima kursa i nivoa kursa dinara ne može presudno da utiče na ekonomske performanse. Ali, izgleda da, koji god režim kursa zemlja izabere, na dugi rok uspeh zavisi od dobrih ekonomskih osnova i performansi i kvalitetnog bankarskog sektora.
Dr Srboljub Antić, nekadašnji predstavnik Srbije u MMF
Finansije top 2013/14
Svako svetsko prvenstvo u fudbalu je neka vrsta pijace na kojoj veliki klubovi traže kvalitetne i još neafirmisane fudbalere, ali novac ne kupuje sve. Nabolji primer za to je Atletiko Madrid koji uprkos znatno skromnijim finansijama po rezultatima nadilazi superbogataše Real Madrid i Barselonu, i nije jedini izuzetak od pravila – koliko para, toliko titula.
Lako je skočiti jednu stepenicu u vis, ali deset, malo teže. To je druga strana priče o turizmu u Srbiji koji beleži značajan rast, ali sa niske osnove. Kvalitetnoj ponudi hotela, snažnoj privatnoj inicijativi i ambiciji da se privuku poslovni gosti i od Srbije stvori ozbiljna regionalna destinacija za kongresni, zdravstveni i kulturni turizam, nedostaje organizovana podrška države, veća profesionalnost i smisao za detalj – od zatvorenih vrata muzeja, do zapuštenog kupatila i pilećeg bataka, na gala večeri.
Periskop
6. EVROPSKI IZBORI I SUDBINA EVROINTEGRACIJA: Suze nisu dovoljne
„Porast evroskepticizma neće ugroziti napredovanje Srbije ka EU, odluka je na vama“, kaže Hajnc Albert Hutmaher, direktor Fridrih Ebert Štiftung u Srbiji za B&F. Posle lošeg iskustva sa Hrvatskom koja je na kolenima ušla u članstvo, za preostale zemlje kandidate uvedeni su novi ekonomski uslovi, što za Srbiju znači zajednički nadzor Evropske komisije i MMF nad sprovođenjem našeg programa fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi. „Ako ne postignemo sporazum sa MMF odnosno ne napravimo kredibilan program stabilizacije javnih finansija, na to bi se u Briselu veoma neblagonaklono gledalo“, kaže Nikola Ćorsović, državni sekretar u Ministarstvu finansija.
9. BEZBEDNOST, UNIVERZITETI I DRUŠTVENE MREŽE: Građanin, sumnjivi
Da li je tvit građanskog bunta ravan terorističkoj pretnji? Londonski “Gardijan” piše o kontroverznom projektu Minerva kroz koji američko Ministarstvo odbrane finansira istraživačke programe na vodećim univerzitetima, ne bi li dobilo bolji uvid u rizike i prognoze vezane za „tačke prevrata“ u velikim građanskim nemirima širom sveta, uključujući i SAD. Ovo je ponovo razbuktalo diskusiju o militarizaciji društvenih nauka i upotrebi akademskih građana u razvijanju „operativnih alata“ uperenih ka miroljubivim aktivistima i protestnim pokretima.
Biznis
12. USPON ZAJEČARSKOG PIVA: Pivski osvajač iz lokala
Kako je, zahvaljujući holandskoj kompaniji, pivo iz Zaječara nakon više od veka postojanja i u istoj „zidarskoj flaši“ prvo osvojilo Srbiju a, potom, krenulo i u izvoz, objašnjava u razgovoru za B&F direktor kompanije Hajneken Srbija, Aleksandros Danilidis.
14. RADE LJUBOJEVIĆ O UČEŠĆU NA TAKMIČENJU ZA NAJBOLJEG SVETSKOG PREDUZETNIKA: Uspešni se ne razmeću
Pored prilike da kontaktira sa najuspešnijim preduzetnicima i upozna ih sa boljom slikom Srbije, za vlasnika Sirogojno Company Radeta Ljubojevića najupečatljivije iskustvo iz Monte Karla je neposrednost učesnika i nenametljivost organizatora. Sve je bilo podređeno isključivo promociji preduzetnika „i ta diskretnost velike kompanije koja je sve to omogućila čini je velikom. Izuzetna je veština da ne budete agresivni u svojoj promociji, već nenametljivi – a da vas svi vide“.
16. NJE AMBASADOR FINSKE U BEOGRADU PEKA ORPANA: Pozitivna strana inata
Koliko je nama teško da nađemo odgovarajuću stranu reč da bismo preveli „inat“, toliko je Fincima teško da objasne ostalima šta je „sisu“. Da bi razumela šta ta reč znači, ekipa emisije Top Gear morala je da se prijavi za učešće na amaterskim autotrkama – doduše, uz pomoć penzionisanog vozača Formule 1 Mike Hakinena. Mi smo imali sreće da pravog sagovornika nađemo u Beogradu. Sa NJE Pekom Orpanom razgovarali smo o ekonomskoj saradnji, interesovanju finskih investitora za projekte u Srbiji i o pravoj meri hrabrosti, istrajnosti i inata čiji je rezultat – „sisu“.
17. FINSKE INVESTICIJE U SRBIJI: Dašak svežeg vazduha
Sporazum Finske i Srbije o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija potpisan je još 2005. godine, ali se intenzivnije interesovanje ulagača iz te zemlje beleži tek sada, skoro deceniju kasnije. Očekuje se da će samo aktuelni projekti finskih kompanija obezbediti posao za oko 2.000 radnika u Srbiji. Prema rečima naših sagovornika, glavna prednost Srbije leži u krupnim koracima koje pravi na putu ka članstvu u EU, jeftinoj radnoj snazi i, u poređenju sa regionom, koliko-toliko uređenom poslovnom ambijentu.
20. PREUZIMANJE MERCATORA: Trgovina na Balkanu više nikad neće biti ista
Iako je i ranije bilo poznato da je za kraj juna oročeno slovenačko-hrvatsko nadgornjavanje oko preuzimanja Mercatora, novi talas ostrašćenih reakcija gotovo da nikoga nije iznenadio. Ovo samo po sebi govori o značaju najvećeg korporativnog preuzimanja u regionu čije ćemo posledice osećati narednih godina.
Finansije
22. POTKAPITALIZACIJA PRIVREDE: Kuća na tuđem dinaru
Nagomilani dugovi do te mere guše privredu da sve veće opravdanje dobija preduzimanje mera opšte multikompenzacije privrednih potraživanja, uključujući tu i javna preduzeća. U regionu se to već radi.
26. ENEF POČEO DA ULAŽE U MALA I SREDNJA PREDUZEĆA U SRBIJI: Manji partner za veći skok
EBRD neće objavljivati konkurs za korisnike ENEF, već će Fond „tražiti“ kompanije na tržištu, ili će one „kucati na njegova vrata“ kad im zatreba finansijska pomoć, kaže analitičar ENEF-a Miloš Lukić.
28. GODINU DANA PRIMENE ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA: Na pozitivnoj nuli
Zakon o javnim nabavkama, od čije se primene očekivala ušteda između 600 miliona i milijardu evra, do sada, zapravo, nije doneo uštede u državnoj kasi, mada to nije razlog da se ovaj propis nazove lošim niti da se zaključi da je korupcija u većoj meri suzbijena.
30. PORESKA POLITIKA I PREDUZETNIŠTVO: Zarobljeni u nekretninama
Koncept siromašnih vlasnika zemlje i labave poreske politike je velikim delom odgovoran za neuspeh modernizacije srpskog društva u 19. veku. Nedavna odustajanja od oporezivanja druge nekretnine, podseća nas da je u Srbiji i dalje na snazi koncept koji daje prenost zarobljenom kapitalu a ne preduzetništvu.
Temat
33. POSLOVNI TURIZAM: Još malo pa sad će
Statistika je kao bikini – otkriva sve, a ne pokazuje ništa. U duhu te uzrečice su i najnoviji podaci o uspehu Beograda kao turističke destinacije za poslovne ljude iz Evrope, koje treba uzeti sa određenom dozom rezerve. Iako se po broju kvalitetnih i novoizgrađenih hotela glavni grad Srbije u poslednjih nekoliko godina izdvojio u ovom delu Evrope, njihovi smeštajni kapaciteti su još uvek daleko od popunjenih.
36. KONGRESNI TURIZAM U SRBIJI: Kvantni skok
Samo Beograd od kongresnog turizma godišnje zarađuje više od 5 miliona evra a procene kažu da bi od milijardu dolara, što je prošlogodišnji ukupan prihod Srbije od turizma i proslavljen kao istorijski, značajan deo ubuduće mogao da dolazi od kongresnih skupova. Da bi se to i desilo, međutim, potrebne su investicije, ideje i izuzetnost, jer ovi platežni i izbirljivi gosti ne pristaju na manje od toga.
38. HOTELI I KORPORATIVNI KLIJENTI: Kupatilo će te odati
Malo hotela u Srbiji koristi priliku da privuče goste iz korporativnog sektora pa kompanije sve češće za svoje zaposlene i saradnike organizuju tim bildinge, konferencije i edukaciju u inostranstvu, u zemljama čiji je turistički sektor mnogo opremljeniji, fleksibilniji i iskusniji u organizovanju ovakvih skupova. Izuzev časnih izuzetaka, naši hoteli najčešće padaju na pogrešnoj proceni ulaganja u plazma TV, a ne u mokri čvor.
42. DOBAVLJAČI HOTELSKE INDUSTRIJE O STANJU NA DOMAĆEM TRŽIŠTU: Siromašni, a razmaženi
Mada je razvoj hotelske industrije vidljiv i kroz povećanje potrošnje opreme i namirnica u ovom sektoru, više od 50% potražnje skoncentrisano je u Beogradu. U uslovima otvorenog ali i dalje nedovoljno ekonomski razvijenog tržišta, kao i nedostajuće regulative, nelojalna konkurencija je veoma izražena, što ima za posledicu „razmaženost u siromaštvu“ – da neki klijenti poslove uslovljaju i širokogrudim sponzorstvima i poklonima.
44. ZDRAVSTVENI TURIZAM: Domaći lekari na turističkoj mapi
Prema najnovijim zvaničnim podacima, svaki peti turista došao je u Beograd iz medicinskih razloga, a za razvoj zdravstvenog turizma u Srbiji zainteresovani su i ulagači iz Turske. Oni koji se tom delatnošću već bave ukazuju da se na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko vodi tržišna bitka za strane pacijente i da za Hrvatskom i Makedonijom zaostajemo zato što privatna inicijativa ne može da zameni nedostatak sistemske podrške.
46. DA LI JE SRBIJA SAMO DESTINACIJA ZA NOĆNI PROVOD: Tesla ti to neće oprostiti
Da li postoji Srbija koja nije do svitanja na splavovima, o čemu pišu Frankfurter Allgemeine Zeitung, New York Times i domaći tabloidi? Klaster puteva kulture i Turistička organizacija Srbije pokušavaju da imidž „malog (i jeftinijeg) Berlina“ dopune, promovišući istorijsko i kulturno nasleđe i zdravu hranu. Prema brojnim inostranim istraživanjima, poklonici kulturnog turizma troše dva do tri puta više od turista “dokoličara”, ali ovi prvi u Beogradu najčešće nailaze na zatvorena vrata muzeja i razrovanu Vinču.
Intervju
50. MIRJANA BOJOVIĆ KLAŠNJA, DUGOGODIŠNJI PR GRADSKOG ZAVODA ZA JAVNO ZDRAVLJE: Zdravlje nema partijsku knjižicu
„Zdravlje nema partijsku knjižicu i to mi je uvek bila odrednica. Insistirala sam na tome da je zdravlje iznad svega drugog i da svi u tom smislu imamo isti cilj“, ističe novinarka Mirjana Bojović Klašnja koja je gotovo 30 godina bila prvi čovek za odnose sa javnošću u Gradskom zavodu za javno zdravlje, a prošlog meseca je kao „svež penzioner“ ponovo napisala novinarski tekst nakon tri decenije pauze. „Nisam zaboravila zanat, a zadovoljstvo dok sam pisala taj tekst – ne dam nikome“.
Skener
54. UTICAJ EMOCIJA NA GEOPOLITIKU: Podzemna mapa globalizacije
Da li pokušaj da se formulišu emotivni obrasci u savremenoj geopolitici može biti opasan? Da, ali prevideti da oni postoje i da značajno oblikuju svetske događaje još je opasnije. Podzemna, emocionalna mapa globalizovanog sveta ukazuje da se strah doselio na Zapad, da je nada emigrirala na Istok, a da se poniženje ušančilo u veliki deo arpaskoislamskog sveta. Sve tri emocije zasnivaju se na postojanju ili odsustvu poverenja, koje je ključno za razvoj jednog društva.
58. EKONOMIJA STRAHA: Neće mene
Dok su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ulazna vrata kuća i stanova u Srbiji uglavnom bila otključana, danas bi se takvo ponašanje graničilo s ludošću. U većim gradovima gotovo da nema zgrade bez interfona, a sve češće stanari uvode i video nadzor, dok oni koji žive u prizemlju na terase i prozore postavljaju zaštitne ograde. Nabavka bezbednosnih sistema procvetala je 90-tih godina prošlog veka, a uprkos opstanku visokog nivoa kriminala, danas je „ekonomija straha“ u padu jer je snažno ograničava besparica.
60. POTRAŽNJA ZA OVČIJOM VUNOM U GRAĐEVINARSTVU: Unosne ovce i one na bacanje
Dok se bogate zemlje otimaju za ovčiju vunu usled njenih izuzetnih svojstava kao ekološkog izolatora u gradnji, u Srbiji i većini okolnih zemalja ona se baca ili spaljuje, uz obilato posipanje benzinom jer teško gori. Razlog za „spaljeni profit“ domaći stočari vide u niskim otkupnim cenama koje jedva pokrivaju troškove striže ovaca i činjenici da se prerada, glavni izvor zarade, obavlja uglavnom u inostranstvu.
62. ZANIMANJE PROFESIONALNI KUĆEPAZITELJ: A od dede – ideja za posao
Diplomac pravnog fakulteta Marko Petković možda bi i danas tragao za poslom da suočen sa problemom svog dede, koji je stanovao u zgradi bez skupštine stanara i nekog ko bi se brinuo o popravkama, nije došao na ideju da osnuje agenciju koja će profesionalno pružati ovakve usluge. Danas ima pet zaposlenih i oko 4.000 stanara o kojima brine. Iskustvo ga je naučilo da najurednije platiše dolaze iz redova srednje klase sa Novog Beograda, i da stanari u starijim zgradama imaju manje glavobolja od onih koji su se uselili u nove nesolidno građene stanove, čiji su investitori već nestali.
Nauka
64. NADE I ZAMKE ZDRAVSTVENE PREVENCIJE: Kontrolna tabela naših života
Sprečavanje bolesti u zametku je zdravstveni ideal, a društveni, da takva mogućnost bude dostupna svima. Naučnici iz različitih oblasti razvijaju tehnologije za nadzor i analitičke metode pomoću kojih može da se utvrdi naša celokupna zdravstvena slika, tipične dnevne aktivnosti i odstupanja koja upozoravaju na mogući začetak bolesti. Može se pretpostaviti da će većina dobrovoljno pristati na danonoćnu „medicinsku špijunažu“ da bi živeli zdravije i duže, ali kako će biti tretirani oni koji ne žele da se podvrgnu ovakvoj kontroli?
Nove tehnologije
66. ZAŠTO ROBOTI NEĆE BITI ROBOVI: Budimo ljudi
“Šta je u čoveku ljudsko?”, pita filozof Edvard Skidelski. “Sposobnost humanog gesta koji leži u osnovi medicine, obrazovanja, umetnosti i većine usluga čija vrednost leži u samom postupanju”. To ga, međutim, ne čini otpornim na trend robotizacije koji je odlazak u ordinaciju, u banku i u radnju na ćošku učinio depersonalizovanim.
Koktel
68. SUVENIRI: Moj privatni Beograd
Šta je to dovoljno jeftino, jednostavno za pakovanje, prilično autentično, duhovito, lepo, profinjeno, uvrnuto, korisno, sasvim beskorisno, univerzalno razumljivo ili „baš beogradski“ što lako staje u svaki turistički ruksak? Truleks krpa, misli jedna od autorki suvenira „Beoizloga“ Ivana Radenković.
70. PET DECENIJA BEOGRADSKOG DOMA OMLADINE: Protresi me nežno
Moraš da budeš jako taktičan i pažljiv prilikom osmišljavanja programa, svestan konteksta u kome radiš i širine cele scene – da imaš stav, ali da pritom ne izgubiš ideološki kompas i da ne zakineš nekoga za priliku da se istakne, to je filozofija Dragana Ambrozića, odgovornog urednika DOB, kultnog kulturnog središta, koje ove godine proslavlja pet decenija postojanja.
72. EKONOMIJA FUDBALA: Novac u nogama
Svako svetsko prvenstvo u fudbalu je neka vrsta pijace na kojoj veliki klubovi traže kvalitetne i još neafirmisane fudbalere, ali novac ne kupuje sve. Nabolji primer za to je Atletiko Madrid koji uprkos znatno skromnijim finansijama po rezultatima nadilazi superbogataše Real Madrid i Barselonu, i nije jedini izuzetak od pravila – koliko para, toliko titula.
Komunikacije
74. INTERNET I SNAGA KOMUNIKACIJE POSLE POPLAVA: Na početku beše reč
Ono što je u minulim poplavama bilo novo je inovativna lokalna nadgradnja tehnoloških rešenja koja se u svetu koriste za ukazivanje pomoći u masovnim ljudskim stradanjima. Ono što je staro su večni motivi saosećanja, (ne)trpeljivosti države prema građanskom samoorganizovanju i granicama odgovornosti za javno izrečene stavove.
Reprint
78. MASOVNI TURIZAM: I gosti ubijaju, zar ne?
Italijanski sud je krajem ove zime ukinuo zabranu za „hotele na vodi“ – brodove teške 100.000 tona, koji plove do venecijanskog kanala Giudecca da bi turistima izbliza pokazali Trg Svetog Marka. Odluka je za neverovati. Nije tek u našim ‘modernim vremenima’ novac taj koji je porazio umetnost, mrveći je u komadiće; pa ipak nikada do sada trgovina i merkantilizam nisu tako očito nastojali da pridave koku koja nosi zlatna jaja, piše Sajmon Dženkins u Gardijanu.
Vremeplov
80. TOMAŠ BATA, KRALJ CIPELA: Ne čitajte ruske romane jer ubijaju životnu radost
Protivnik ruskih romana, zakleti pobornik američke produktivnosti, uništitelj obućarskih radionica, osnivač škola za radnike, promoter mleka u zemlji piva, muškarac koji je ubeđivao žene da batale kuhinju… Uvek ispred konkurencije, Tomaš Bata, osnivač svetske imperije cipela, poginuo je žureći privatnim avionom na poslovni sastanak. Na upozorenje pilota da ne poleću po magli, odgovorio je: „Nisam prijatelj čekanja“.
Otisak meseca
82. Francisko nesalomivi
U paklenom carstvu ’Ndranghete’ (kalabrijska mafija) papa Francisko je izgovorio istorijsko: „Ekskomuniciram sve pripadnike mafije!“ Štaviše, rekao je da će to slediti i svima onima koji sarađuju sa mafijom.
„Porast evroskepticizma neće ugroziti napredovanje Srbije ka EU, odluka je na vama“, kaže Hajnc Albert Hutmaher, direktor Fridrih Ebert Štiftung u Srbiji za B&F. Posle lošeg iskustva sa Hrvatskom koja je na kolenima ušla u članstvo, za preostale zemlje kandidate uvedeni su novi ekonomski uslovi, što za Srbiju znači zajednički nadzor Evropske komisije i MMF nad sprovođenjem našeg programa fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi. „Ako ne postignemo sporazum sa MMF odnosno ne napravimo kredibilan program stabilizacije javnih finansija, na to bi se u Briselu veoma neblagonaklono gledalo“, kaže Nikola Ćorsović državni sekretar u Ministarstvu finansija.