Verovatno ste pročitali dobre vesti o evrozoni – recesija je završena i oporavak je na putu. Zato što je ta vest došla neočekivano, predlažem da ostavimo po strani lakoverni entuzijazam vodećih medija i ozbiljnije se pozabavimo pitanjem šta zaista znači izaći iz recesije, piše profesor Džon Viks profesor emeritus na SOAS, na Londonskom univerzitetu. Onda ćemo videti da je entuzijazam u najmanju ruku preuranjen.
Za samo nedelju dana na ulicama širom Egipta poginulo je više od 600 ljudi, a ranjeno skoro 4.000, u sukobima između Muslimanske braće i državnih vojnih snaga. Pa iako se u javnosti za razloge ovog ratnog stanja navodi pre svega netrpeljivost između pobornika islamizma i sekularizma, koreni krize sežu mnogo dublje – Egipat je zapravo na rubu potpunog kolapsa usled sve većeg nedostatka resursa.
Nasilje u Egiptu i mogućnost da država potone u građanski rat preti da destabiliše čitav region Magreba. Nafiz Mohadek Ahmed, izvršni direktor Instituta za politička istraživanja i razvoj, ističe da je u pozadini svih nemira u Severnoj Africi alarmantni nedostatak hrane, vode ili energenata za sve veći broj stanovnika. Ovakve krize dešavale su se i u manjoj meri tokom prethodnih nekoliko decenija, ali sada je vrag odneo šalu i stvorili su se uslovi za „savršenu krizu“. Sve dok se zavađene frakcije bore da dođu do vlasti ili opstanu na njoj boljitka neće biti – potrebno je poduhvatiti se ozbiljnih infrastrukturnih i sistemskih reformi, za koje nijedna severnoafrička vlast nema snage, ali ni finansijskih sredstava.
Prekretnica u Egiptu desila se 1996, piše Ahmed, kada je država postigla maksimum u proizvodnji sirove nafte od 935.000 barela dnevno. Od tog trenutka proizvodnja je konstantno opadala do 720.000 barela dnevno u 2012, uz porast domaće potrošnje od 3% godišnje u istom periodu. U prošloj godini je potrošnja nafte po prvi put prevazišla njenu proizvodnju u Egiptu. Naravno, izvoz nafte je rapidno pao (čak 26% samo u 2009.) a godišnje se državne rezerve smanjuju tempom od 3,4%. Što se energetske situacije tiče, izdvajanja za ovaj sektor čine oko 15 milijardi dolara godišnje, odnosno četvrtinu državnog budžeta, što je uzrokovano rastućom potražnjom takođe stalno rastuće populacije. U poslednjih deset godina upotreba prirodnog gasa udvostručena je, opasno se približivši kapacitetima za proizvodnju i naravno u potpunosti smanjivši izvoz ove sirovine.
Egipat je tokom pet godina krize, uprkos ovakvim podacima, uspeo da zadrži ekonomski rast od skoro 7% BDP godišnje i čak dobio zvanje „top performera“ od Svetske banke. Kako je to uspeo? Jednostavno – dodatnim zaduživanjem. Do 2011, državni dug je bio otprilike 85,5% BDP, a onda je registrovan deficit od 18,3 milijardi dolara. Drugim rečima, piše Ahmed, cena rasta plaćena je iz džepova stanovnika, a sada i njihovom krvlju na ulicama velikih gradova.
U Egiptu je broj stanovnika porastao za čak 21% od 2000. godine (veliki deo tog broja su budući pobornici Muslimanske braće) – malđi od 18 godina predstavljaju četvrtinu populacije i siromašni su i gladni. Loše ekonomsko upravljanje državom (savetovano dobrim delom od strane Svetske banke i MMF, piše Ahmed) dovelo je do još većeg jaza između ogromnog broja siromašnih i malog broja bogate elite. Oko 40% populacije živi sa manje od 2 dolara dnevno, a takvu teško stečenu zarade najviše troši na hranu.
Davne 1960. Egipat je bio samodovoljan kada je proizvodnja hrane u pitanju, ali danas je to sasvim drugačija priča: subvencije su se konstantno smanjivale u prethodnim decenijama dok je cena hrane na svetskim tržištima polako rasla. Veliki faktor u Egiptu su i klimatske promene: izračunato je da će do 2025. godine biti iscrpljeni svi resursi pitke vode u zemlji, odnosno da će potražnja za 20% nadmašivati kapacitet. Sudeći prema svemu nabrojanom, čak i ako se desi uskoro rasplet trenutne situacije u Egiptu, to će najverovatnije biti samo privremeno „primirje“, a građanima ove zemlje se crno piše u bliskoj budućnosti.
Iako je izum star dva veka, bicikl do danas ništa nije izbacilo sa njegova dva točka. Opire se automatizaciji i traži finu ljudsku ruku u montaži, i živi svoj drugi život kao prevozno sredstvo nezaposlenih, zdravstveno i ekološki osvešćenih. Sve češće se šrafi i vozi i u Srbiji, uprkos neprijateljskoj drumskoj mreži, a svaka narudžbina je priča za sebe i govori o lokalnom miljeu: u Leskovcu dublira loš gradski prevoz, u Beogradu odražava status vlasnika, a u Vojvodini mu je glavni adut dobar blatobran jer se vozi po svakom kijametu.
Jedan kuvar, jedan novinar i dvoje dece pošli su autoprikolicom na put dug “šest meseci ili šest godina”. Tako glasi moderna bajka Ljubomira Stanišića, tridesetopetodišnjeg portugalskog i jugoslovenskog kuvara koji “jede kilometre”: naizmenično vozi, kuva za svoju porodicu, obilazi restorane sa Mišlenovim zvezdicama u kojima želi da volontira, pušta koze na ispašu, hrani patke i asistira u pravljenju sira na usputnim farmama. Povremeno ostavlja svoju porodicu na parkingu kako bi sa poslovnim partnerima proširio hotelijerski biznis u Africi. „Sve što želim je da se posvetim “nomadskom kulinarstvu”, kaže Stanišić u razgovoru za Biznis i Finansije, koji je vođen tokom njegovog kratkog predaha na putu od Baskije ka Nemačkoj, uz pomoć Google telefona.
“Kuvarska putovanja” od kojih kasnije nastaju TV putopisi i knjige o kuvanju, u velikoj su modi. Nedavno je “24 kitchen” na Fox kanalu pustio seriju emisija kuvara Ljubomira Stanišića, nastalih tokom putovanja po portugalskim ostrvima, koju prati i njegova druga knjiga “Papa Quilometros” (Jedući kilometre). Ono što ga čini različitim od drugih “kuvara nomada” je možda i činjenica da je na put krenuo još kao trinaestogodišnji dečak u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji, koji ga je odveo od Sarajeva do Beograda, a potom preko različitih evropskih zemalja do Portugalije, gde živi poslednjih 15 godina. Stanišić je u neku ruku i “duševni nomad” – Jugosloven bez zemlje i Portugalac bez portugalskog pasoša.
“Rat me nije slomio već me učinio jačim. Zato mi ne smeta da, ako je potrebno, promenim grad ili državu. Probao sam da živim svuda, i po Kini i po Africi. Kada sam došao u Portugal nisam znao ni jednu jedinu reč portugalskog. Dobra stvar za najbrže učenje jezika, u neku ruku, bilo je to što nisam imao nijednog prijatelja sa Balkana, tako da sam neprekidno bio upućen isključivo na Portugalce. Bio sam prinuđen da zaplivam njihovim jezikom ili da potonem. Sve ljude s kojima sam dolazio u kontakt terao sam da mi pišu na papiriće – kada bih izašao da kupim novine, cigare ili kafu obavezno bih nosio olovku i svesku u kojoj sam “crtao” moj portugalski“, priseća se Stanišić.
BiF: Kao petnaestogodišnjak ste završili pekarski zanat. Kako ste stigli do svetski poznatog kuvara?
Ljubomir Stanišić: Hteo sam da postanem neko i nešto i zato sam sebi rekao: „Daj da se uhvatim kuhinje”. Sve što sam zarađivao ulagao sam u svoje kurseve, od tih para sam putovao u Francusku u fabriku čokolade, i šest meseci volontirao, samo da bih mogao da budem uz prave majstore. Morao sam da platim da spavam kod čoveka kod kog sam radio – kod Mišela Lorana koji nadomak Liona drži restoran sa dve Mišlenove zvezdice. Dobio sam od njega i batine- to ne treba da čudi, takav je svet profesionalnih kuvara. Ali, on je udario i moje temelje – od njega sam, praktično, naučio sve ono što danas znam.
BiF: Kako ste otvorili prvi restoran?
Lj. Stanišić: Prvi restoran sam otvorio u Kaškaišu. Uspeo sam da „šarmiram“ banku da mi daju kredit. Napisao sam jedan divno sročeni zahtev za pozajmicu i odobrili su mi velikodušno 150 hiljada evra.Posle sam propao i još dve, tri godine otplaćivao dugove. Drugi restoran sam otvorio u Lisabonu za 15 hiljada evra, koje sam pozajmio od prijatelja. Restoran, odnosno prostor sam pozajmio od drugog prijatelja. Krenuo sam sa novcem koji je bio dovoljan tek da dnevno kupim proizvode koji su mi bili neophodni za kuvanje. Nakon godinu dana sam otplatio glavnicu i danas, samo s restoranima u Lisabonu, fakturišem otprilike 3.5 miliona evra.
BiF: Na Vašoj Fejsbuk stranici ima i negativnih komentara povodom toga što se izjašnjavate kao “Jugosloven i Portugalac”. Dovodi se u pitanje iskrenost takvog opredeljenja.
Lj.Stanišić: Ne mogu da se odvojim od moje familije koja je nacionalno izmešana „do koske“. Nosio sam jugo-pasoš sve do pre četiri godine, kada sam s njim ostao zarobljen u Kanadi, a onda i u Maroku. Sada trenutno imam srpski pasoš na kome piše da sam Srbin, rođen u Bosni. Iako sam odavno mogao da imam portugalski pasoš i državljanstvo ja ga nemam – niti hoću da ga uzimam, ali, nakon svega što sam ovde proživeo, i sa ovim ljudima, osećam se Portugalcem. Na kraju krajeva – već sada, kada se sve sabere – u toj sam zemlji proveo veći deo života nego u nekadašnjoj Jugoslaviji.
BiF: Tokom rata u Jugoslaviji mnogi su se iselili u Portugaliju, ali i vratili sa objašnjenjem da ne mogu da se uklope jer je to zatvorena sredina.
Lj. Stanišić: Portugalci su kao ljudi možda najbolji u Evropi. Dobro raspoloženi, vole da jedu i popiju. Ove tri stvari, po meni, bitne su za karakter jedne nacije. Meni je sve to bilo bitno kada sam birao baš Portugal kao moj dom. Uspeo sam da se u izvanredno kratkom roku integrišem.
BiF: Kako ljudi u Portugalu preživljavaju krizu?
Lj. Stanišić: U Portugalu se oseća strašna kriza i mnogo je nezaposlenih. Portugalci su možda sami sebe izigrali jer, po ulasku u EU, prestali su da proizvode sve što su do tada sami pravili. Napustili su poljoprivredu, proizvodnju svojih sireva i hrane. Odjednom, nije više bilo ničega što su dotad imali – samo su čekali “sponzorstvo” od EU, i počeli da “uživaju” u novcu koji im je davala Unija. A tu situaciju je, ovo je samo moje mišljenje, EU iskoristila da počne da im „uvaljuje“ svoje proizvode – nije to ništa loše, ali zašto su Portugalci prestali da prave svoje? Zato je, na sreću, odnedavno svako krenuo da nešto radi, vrlo hitno i vrlo hitro. Svako nešto gaji: žito, povrće, kravu, proizvode bio-hranu, što je posebno primetno kod mladih.
BiF: Kako se kriza odražava na Vaš posao?
Lj. Stanišić: U užoj zoni Lisabona je u poslednjih godinu i po dana zatvoreno oko 2800 restorana. Iako su svi stegli kaiš, nisam pogođen kao većina mojih kolega. Nekada su svi u mom restoranu ‘100 Maneiras’ trošili u proseku po 120 do150 evra, a sada po 70 do 80 evra. Krizu ne oseća toliko moj restoran – u koji zalazi puno turista sa strane – koliko moj bistro, koji okuplja domaću klijentelu i gde je sa prosečnih 70 do 80 evra, račun pao na 50 do 60 evra. Ali, ne treba biti alav i ja se zato i ne žalim – profit je profit, i ne mora uvek da bude nezamislivih razmera. Zahvalan sam na onome što imam.
BiF: Šta su za Vas Portugalci? Jedno jelo posvetili ste baš sugrađanima?
Lj. Stanišić: To je neka moja interpretacija Lisabona, u vreme kada sam u njemu ponovo započinjao posao sa novim restoranom. Hteo sam da u tanjir prenesem njihov zaštitni znak – veš na štrikovima. To su Portugalci: „Baš ću da okačim gaće nasred ulice“. Štrik je grickalica i kao mali snek, uvod i predjelo za mojih deset tanjira kojima nudim gosta – nema biranja već je meni, zapravo, degustacija – to je ono što je trenutno “invencija” restorana.
Kako sam napravio štrik? Izvadio sam iz friškog bakalara sva ta crevca koja drže stomak. Potom sam napravio polukružni luk, a taj polukružni oblik asocira na remek-delo portugalske arhitekture: na portugalski paviljon u lisabonskom Expo-u, kojeg je uz Santjaga Kalatravu koncipirao portugalski arhitekta Álvaro Siza Vieira. Ti zakrivljeni oblici simbolizovali su brodska jedra i korita. Tako sam i ja od inox-a napravio mali štrik, “štendau”, postolje sa metalnim štipaljkama, i na njemu sušio unutrašnjost bakalara – to zahteva najmanje dve nedelje. Prvo crevca ribe usolim, properem skoč brik sunđerom. Usoljavam ga i sušim dva dana na temperaturi od 56 stepeni a potom ga tako isušenog potapam u maslinovo ulje, gde baš dobro naraste. To je jelo postalo jako popularno, nagrađeno je kao najinovativnije 2011. Svi pričaju o tom tanjiru. To je jedno kreativno, dobroćudno zafrkavanje na račun Portugalaca. Nema lepšeg prizora od prostrtog veša na Bairo Altu.
BiF: Kakva je savremena portugalska kuhinja?
Lj. Stanišić: Kada sam stigao 1997. portugalska hrana je bila, pa, “onako” – teška hrana, mnogo bakalara i maslinovog ulja u kojem sve pliva. Međutim, od 1999. portugalska gastronomija eksplodirala je kao atomska bomba. Mislim da su počeli da putuju po svetu a da su njihovi kuvari počeli da primenjuju ono što su zavoleli da jedu u inostranstvu. Tako je za vrlo kratko vreme u Portugalu razvijena jedna nova vrsta kuhinje koja fantastično funkcioniše, a ima mnogo mladih i sjajnih kuvara.
Hrana koja mi se najviše dopada potiče iz srednjeg dela zemlje koji se zove Alentežo. To je bila jako siromašna oblast, oduvek, a i danas je. Ipak, kuhinja im je bogata. Naberu malo začina, malo hleba natope u neku supicu u kojoj ima malo neke slaninice – i to onda bude nešto fantastično. Jednostavno, jeftino i kreativno, a zdravo. Siromašnu kuhinju odlikuje upravo to – u njoj nema ničeg za bacanje. Svi umemo da napravimo dobru šniclu, ali hajde, napravi mi dobra crevca – treba da se operu, da prođu kroz sirće, da ih uvaljamo u so da bi se u njih “uvukao” i neki ukus… to je za mene prava kuhinja.
BiF: Zašto su danas kuvari mega zvezde?
Lj. Stanišić: Ne smemo da zaboravimo jednu stvar: čim smo izašli iz materice i čim nam se uz plač otvore pluća, nastavljamo sa plakanjem do kraja života – pre svega jer bismo želeli da jedemo. Prehrana je u svim kulturama i epohama bila i ostala jedna od najbitnijih stvari. Tako je konačno došlo i to vreme da i mediji obrate dužnu pažnju na ovaj aspekt života. Kulinarstvo je vajarstvo, stvarate i oblikujete materiju –čista umetnost. Ali je, pre svega, dobra zabava koja pomaže da nam bude lepo i da ostanemo zdravi. Vreme je da ljudi počnu da pričaju o kuhinji, da se obrazuju u tom pravcu i da razmišljaju o tome šta će danas imati na tanjiru.
BiF: Šta rađa kuvara, ljubav prema jelu ili talenat?
Lj. Stanišić: Ja, jednostavno, obožavam da jedem, obožavam da kuvam. To je ono što mi se u mom životu, i za moj život, čini kao najlepši i najbolji izbor i srećan sam da sam to prepoznao na vreme. Talenat je 1% uspeha u kuhinji, 4% je u snazi i volji da stojiš na nogama 16 sati, pržiš se dok ne izgoriš, i da odoliš da ne vidiš familiju. A 95% je rad, rad i rad. Ako ne voliš svoj posao – ne možeš ni da ga radiš dovoljno dugo da bi napredovao.
BiF: Zašto i dalje putujete?
Lj. Stanišić: Karavan je moja kotrljajuća učionica. Na mom sajtu Papa Quilometros (“Jesti kilometre”, papakms.com), tekstom i slikom pričamo priču o ovom putovanju. Idem po restoranima koji su mi zanimljivi i učim od majstora – ponudim se da stažiram nekoliko dana, pokušavajući da naučim što više. Putujem iz ljubavi prema dobrom zalogaju i veštini pripremanja. Zato i stažiram na farmama i u kuhinjama – sve oko dobre hrane me zanima da naučim. To je suština ovih putešestvija. Kad dođeš u jedan period života – barem sam ja to osetio – kada imaš sedam restorana i 70 radnika,i to samo u Lisabonu – zanese te misao: uspeo si, restorani su ti najbolji u gradu i šire, sve je super, emisija je odlična …i, onda – počnemo da stagniramo. Previše se obradujemo. I zato sam, između ostalog, i krenuo da putujem, da ne bih stagnirao u životu.
BiF: I vodite posao iz prikolice? Koliko je to rizično?
Lj. Stanišić: Malo brige je uvek prisutno, jer ipak sam u Portugalu ostavio sedam restorana kada sam krenuo “na teren”. Ali, organizovao sam sve tako da mogu da krenem. Osnovna ideja je da put traje najmanje godinu dana. Ponekad iskrsnu i problemi, veliki kao život – u aprilu mi je umro otac pa sam došao u Beograd, ostavljajući ženu i dete pokraj puta. Ta tri dana su se sami snalazili, dok se nisam vratio. A moraću najverovatnije opet da ih ostavim na nedelju dana u Švedskoj ili Norveškoj, jer mi je potrebno nekoliko dana u Africi zbog dogovora oko mojih hotela. Trenutno tamo imam dva hotela koje održavam s mojim savetnicima, a sledeće godine otvorićemo još tri. Obožavam kulturu afričkih naroda i zaljubljen sam u Crni kontinent – nadam se da ću jednog tamo i živeti.
Hamburger a la Ljuba
„Za par meseci otvaram lanac restorana brze hrane, koji su u trendu i u Evropi – pojesti nešto dobro, zdravo i brzo “s nogu”. Branim koncept fast fuda jer ima bezbroj primera iz azijske kuhinje da na ulici možeš pojesti odličan zdrav zalogaj. Bitan je kvalitet namirnica – kada je meso dobro i balkanski ćevap ne može da ispadne loš, naprotiv – ćevap od dobrog mesa zaliven kajmakom obožavam da pojedem. Na ideju da se bavim fast fudom došao sam tokom prošlogodišnje saradnje sa portugalskom avio-kompanijom TAP. U dogovoru sa njima, po okončanju posla montirao sam štand u aerodromskoj čekaonici ispred “Meka”. Nedelju dana pravio sam samo ‘hamburgere a la Ljuba’ – od tunjevine, lososa, i raznih vrsta ribe, u zemičkama čije je testo zagasite boje, od mastila iz kalamara. Tako je sve to izgledalo krajnje zavodljivo za oko: “naš-baš-crni hleb” umešan s morskom tintom, a u njega uglavljen narandžasti hamburger od lososa. Davao sam ga radnicima u “Meku” da probaju šta je to pravi hamburger“.
Kolekcija pataka
„Prvi put u životu imam kontakt sa najvažnijim stvarima koje me, kao kuvara, zanimaju. Sada sam po prvi put uspeo da posetim nekoliko zanimljivih farmi. Na jednoj sam ranom zorom puštao koze na ispašu, ponudivši se vlasniku da svakog jutra radim umesto njega. On je i proizvođač najkvalitetnije guščje i pačje džigerice. Poseduje sjajnu “kolekciju“ tj. jato pataka koje su – za razliku od francuskih koje se kljukaju – na prirodnoj ispaši. Šest ujutro, čizme na noge, i pravac da nahranim 70 pataka. A uveče, kad sve pozavršavamo, kuvam mom novom prijatelju. Najbolja stvar je što uopšte nije znao ni ko sam ni šta sam, niti da je njegova farma jako poštovana i popularna na internetu. Čovek nema internet, vezan je za svoju zemlju i stoku 24 sata dnevno. On je Francuz ali ’unplugged’, obožavam da radim i družim se sa takvim ljudima, jer se od njih najbolje uči“.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Knjiga The Unwinding: An Inner History of the New America (Odmotavanje klupka: Unutrašnja istorija Amerike), lament Džordža Pakera nad nedavnom recesijom i njenim uzrocima, počinje poznatom tvrdnjom koju koriste televizijski voditelji ili novinski uvodničari. „Niko ne zna kada je klupko počelo da se odmotava – kada je ono što Amerikance drži na okupu u čvrstom i povremeno zagušljivom stisku, prvi put popustilo“, razmišlja Paker. Kasnije nas obaveštava da „odmotavanje klupka nije ništa novo. Dešavalo se jednom u svakoj ili svakoj drugoj generaciji“. Ako vam ovakve grandiozne izjave u prvom trenutku i zasmetaju, potreban je samo kratak uvid u Pakerove portrete da one dobiju supstancu.
„Sa kompanijama koje privlače niske nadnice sada dobijate, ali za deset godina ćete izgubiti jer će takva preduzeća nastaviti da tragaju za nižim troškovima proizvodnje. Ako žele dugotrajnije dobitke, zemlje treba da pokušavaju da privuku kompanije koje traže obučenu radnu snagu, a to znači obrazovanu, inovativnu i fleksibilnu. Obrazovanje i inovacija su aduti, ne plate”, kaže sagovornica B&F.
Radmila Mitrović je sa svoje 73 godine primer uspešne preduzetnice. Zajedno sa Desankom Lazarević ona proizvodi i širom Srbije prodaje rukotvorine a trenutno planira i modernizaciju poslovanja – kupovinu kompjutera i pravljenje sajta. Ove dve žene su dokaz da za započinjanje posla ne postoji starosna niti bilo koja druga barijera, ako imate volju i “vredne ruke”.
Organizatore programa Dositheus u okviru koga je prošle godine organizovan kurs za kreativno preduzetništvo u Drvengradu, dve polaznice oduševile su još dok su spretno uparkiravale automobil kojim su se dovezle iz rodnog Aranđelovca. Ispostavilo se, s pravom. Dve energične žene došle su na Mećavik da se edukuju, a vratile su se sa ugovorom za prodaju suvenira u ovom etno selu.
Radmila Mitrović i Desanka Lazarević ni po čemu se ne razlikuju od foto-robota tipičnog preduzetnika u povoju, izuzev po godinama. Radmila ima 73 godine, i svoj radni vek ekonomiste provela je u “Trudbeniku”. Kada je 1996. godine otišla u penziju iz Beograda se vratila u rodni Aranđelovac i posle pet godina tamo otvorila krojački salon “Rajka”. Desanka Lazarević, po zanimanju trgovac, pridružila joj se 2004. godine kada je posle 25 godina rada ostala bez posla. Tada su obe žene, koje su da vezu, heklaju i štrikaju naučile od svojih majki, odlučile da ove veštine iskoriste za novi posao. To je bila početna ideja, a sada je salon “Rajka” poznat po proizvodnji kvalitetne domaće radinosti, od ćilima, preko narodnih nošnji, čarapa, šalova, krpara, pamučnih i vunenih odevnih predmeta i suvenira.
Pored toga što su koleginice, dve žene su u međuvremenu postale i prijateljice. Imaju energiju da stvaraju ali i da se profesionalno usavršavaju. Često posećuju kurseve za unapređenje poslovanja i stručno obučavanje, a od zvanja i titula koje su stekle izdvajaju sertifikat za proizvodnju ručnih radova – tkanja, pletenja, veza i heklanja koje im je dodelilo nekadašnje ministarstvo ekonomije.
Njihova životna priča je zanimljivija čak i od jedinstvenih rukotvorina koje stvaraju.
Od ortakluka do prijateljstva
“Obe smo prestale da radimo i kako bi utrošile vreme kojeg smo odjednom imale u izobilju, učlanile smo se u razne grupe i sekcije. Tu smo se i upoznale, u nekom od udruženja žena, i pošto smo zaključile da imamo slična interesovanja, počele smo da se družimo. Rajka je već bila u penziji i imala svoj posao a ja sam, pošto sam ostala bez radnog mesta, odlučila da joj se pridružim. Sa Biroa sam podigla novac namenjen samozapošljavanju i uključila se u posao. Sa razbojem starim 150 godina ušle smo u proizvodnju. Međutim, ubrzo smo se pročule i posao nam je krenuo”, priča Desanka Lazarević. Zadovoljna je što se, kada je ostala bez posla, snašla na najbolji mogući način: “S obzirom da volim da tkam i da teško podnosim besposleno sedenje kod kuće, ovo je bio pun pogodak”, kaže ona. “U početku smo odvajale od svojih kućnih budžeta i ulagale u firmu, ali sada za tim nema potrebe – imamo dovoljan broj klijenata da normalno funkcionišemo. Zarada od domaće radinosti međutim nije ništa posebno. U ovom poslu nas održava ljubav prema starim zanatima”, objašnjava Lazarević koju tkanje smiruje i opušta.
Za Radmilu Mitrović ovo je, osim zarade i kvalitetnog načina da potroši vreme, svojevrstan omaž majci koja ju je naučila starim zanatima. Majka Angelina joj je prenela znanja o vezenju, štrikanju i tkanju i zato njenu fotografiju drži iznad razboja u salonu “Rajka”.
Na pitanje odakle joj energija da u životnom dobu koje mnogima služi za opuštanje i odmor otpočinje biznis, Radmila odgovara pitanjem: “Šta mi drugo preostaje, da sedim kod kuće kao prava baba, i čekam ono neumitno? Ne, bolje mi je da radim posao koji volim i da se što više krećem i družim sa mladima”.
U salonu “Rajka” se radi punom parom – od 9 do 5, a posao koji preostane nosi se kući, jer klijent ne sme da čeka. Njihov trud prepoznaju mnogi, pa im je broj narudžbina “zadovoljavajući” uprkos krizi i tome što “proizvodimo stvari bez kojih se može”.
Zanat je zlato i u tranziciji
“Jedini recept za uspeh koji mogu izvući iz našeg iskustva je istrajnost”, kaže Desanka, i dodaje: “Rajka je veoma uporna u svemu što odluči da radi, pa pored toga što na vreme završavamo sve narudžbine, stižemo i da posećujemo razne manifestacije na kojima predstavljamo svoje proizvode, i idemo na brojna predavanja”. Zahvaljujući svim ovim aktivnostima upoznale su mnogo ljudi, među kojima i nove mušterije, ali i one koji žele da ih ove dve žene obuče svom zanatu. “Tako smo upoznale jednu ženu iz Francuske koja je prvo naručivala razne naše rukotvorine, da bi konačno odlučila da nas plati da je podučimo svom poslu”, priča Lazarević.
Njihov rad su prepoznali i državni organi pa su od Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine i telekomunikacija dobile 250.000 dinara bespovratnih sredstava. Šta će uraditi sa tim novcem? U planu je osavremenjivanje proizvodnih mašina ali i kompjuterizacija, objašnjava Radmila Mitrović koja nije vična novim tehnologijama ali ima veliku želju da savlada rad na njima: “Svesne smo da su se vremena promenila i da moramo da se kompjuterizujemo i napravimo sajt”. Tako će poboljšati kontakte sa kupcima i marketing, misli ona, ali i dobiti mogućnost da ostvare svoj plan – obučavanje nezaposlenih žena vezenju i pletenju. Time bi, nadaju se, pomogle spretnim i vrednim ženama – žrtvama tranzicije i krize – da se snađu, jer su stari zanati sve popularniji.
“Činjenica je da je danas “etno” postalo jako moderno. Sve je više mladih u ovom poslu ali i među našim mušterijama. Trudimo se da se razlikujemo od brojne konkurencije kvalitetom proizvoda ali i dizajnom, praveći unikate. Istina je zapravo da ne volimo da radimo uvek iste stvari, po šablonu, pa se zato stalno trudimo da budemo inovativne”, kaže Desanka Lazarević.
Osim u Aranđelovcu, svoje rukotvorine prodaju širom Srbije, između ostalog i u radnji Stari zanati Srbije na Slaviji. U Beogradu im prodaja najbolje i ide, kažu, a verovatno bi bila još bolja kada bi imale vremena da češće dolaze ili sredstava da angažuju nekoga ko bi se bavio isključivo prodajom. U Aranđelovcu se više oseća pad životnog standarda, pa samim tim i smanjenje prodaje rukotvorina.
“Ali to nas nije pokolebalo. Od početka je naša poslovna filozofija bila – samo da isplatimo sve obaveze i nikome ne dugujemo, a sa onim što nam pretekne bićemo zadovoljne”, kaže Lazarević.
Za sva njihova putovanja i posao koji neretko rade i kući kada završe poslove po domaćinstvu ovim ženama ne nedostaje energije. Na pitanje šta je motiviše, Radmila Mitrović odgovara sa – ljubav prema poslu i činjenica da sam sama svoj gazda. “Kao što vidite energije imam na pretek. Uvek sam mislila da to nema veze sa godinama već sa ličnošću – ko nema energije i interesovanja u mladosti, neće ih imati ni u starosti. Ovaj posao mi pruža osećaj korisnosti, samostalnosti, pruža mi mogućnost da upoznajem ljude, učim nove stvari pa i zaradim. To je više nego što mnogi moji vršnjaci imaju”, kaže Rajka.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Da li personalne karakteristike ministra finansija utiču na veličinu javnog duga? Što je duže iskustvo ministra finansija na ranijim pozicijama unutar vlade, i što je veća njegova politička snaga, to je manji deficit budžeta, ili veći suficit budžeta, piše ekonomista Mark-Danijel Mosinger, posle istraživanja ličnih karakteristika evropskih ministara finansija i njihovih premijera od 1980 do 2010 godine u jednom od retkih istraživanja na temu povezanosti ličnih karakteristika ministara finansija i visine javnog duga u odnosu na društveni proizvod.
Školska sprema i ideološka stanovišta ministra nisu u značajnoj korelaciji sa visinom javnog duga, proizilazi iz istraživanja.
Mosinger je istraživač istraživačkog odeljenja “Korporativno oporezivanje i javne finansije” u Centru za evropska ekonomska istraživanja (ZEW) u Manhajmu, a predmet njegovih istraživanja su javne finansije i evropske integracije i posebno uticaj ličnih karakteristika i institucionalnih prerogativa političara na donošenje odluka u oblasti fiskalne politike.
Uloga ministra finansija razlikuje se u mnogim aspektima u odnosu na preostale članova kabineta. Njegov glavni zadatak je da sprovede opšte budžetske ciljeve. Zavisno o organizacije budžetskog procesa, funkcije ministra finansija kreću se u rasponu od funkcije praćenja do odgovornosti za sprovođenje dogovorenih budžetskih principa i fiskalne politike u predstojećim godinama. Pored svog osnovnog zadatka vezanog za budžet, ministar finansija nije prevashodno odgovoran za određene projekte potrošnje. Takvi lokalni projekti koji svakom političaru služe da se dodvorava svom izbornom telu, naprotiv razvodnjavaju njegove napore da održi budžetsku disciplinu. Institucionalna uloga ministra finansija je da se odupre pritiscima svijih kolega ministara koji su skloni većem trošenju od dogovorenog. Ministar finansija je, dakle, član kabineta koji ima najjači interes da očuva zdrave javne finansije i ima sveobuhvatan pogled na budžet, navodi Mosinger u istraživačkom radu koji možete da pročitate ovde.
Iako postoji rastući broj istraživanja o uticaju ličnih karakteristika donosilaca odluka na poslovne odluke u različitim oblastima ekonomije, istraživanja vezana za fiskalnu politiku i lične karakteristike ministara finansija i dalje su retka i uglavnom se odnose na lične osobine premijera.
Ovaj rad predstavlja inovaciju iz tri raloga: koliko je meni poznato, piše Mosinger, to je prvi opis ličnih karakteristika nacionalnih ministara finansija u Evropi za od period od 1980 – 2010. Drugo, istraživanje se proteže na literaturu o determinantama javnog duga od strane, do sada, u velikoj meri zanemarenih faktora uticaja među kojima je uticaj jedinih od najrelevantnijih donosilaca odluka (ministara finansija), i treće, to je prvo istraživanje koja kombinuje lična svojstva ministara finansija sa onima njihovih premijera.
Da bih odgovorio na pitanje da li lične karakteristike ministara finansija utiču na razvoj javnog duga, koristio sam jedinstven skup podataka o ličnim karakteristikama evropskih ministara finansija i njihovih premijera za period 1980 – 2010. Ukratko, rezultati pokazuju da je za ministra finansija posebno važno iskustvo stečeno u administraciji i njegovo političko iskustvo. Ta dva faktora imaju odlučujući značaj na razvoj javnog duga: odnos racija duga u odnosu na BDP je negativan što više iskustva ministar finansija ima bilo da ga je stekao prethodno kao ministar finansija (ranijih godina ili u ponovljenom mandatu), ili na prethodnim pozicijama člana vlade, navodi Mosinger. Nasuprot tome, školska sprema i ideološka uverenja ne pokazuju značajnu korelaciju odnosno značajan uticaj na promenu visine javnog duga.
Deskriptivna statistika: Merenje iskustva ministara finansija (1980 – 2010)
Rezultati su u skladu sa teorijom. Institucionalni funkcija ministra finansija je da se odupre pritiscima na trošenje svojih kolega u kabinetu. Stoga je razumno pretpostaviti da oni ministri koji imaju solidno razumevanje načina političkog odlučivanja imaju komparativne prednosti u odnosu na relativno neiskusne ministre finansija. Ministri finansija, koji su bili članovi kabineta pre imenovanja na mesto ministra finansija pokazali su veću sposobnost da prežive u politici. Odlučnost i samopouzdanje koje su stekli na prethodnim poslovima, zatim demonstriraju na svom novom položaju ministra finansija.
Iskustvo ministra finansija posebno utiče na razvoj visine javnog duga . Iskutsvo ministra stečeno tokom rada u vladi i njegovo političko iskustvo su od izrazite važnosti. Što je više iskustva minister prethodno stekao u administraciji to je manja promena u odnosu javnog duga i BDP. To podrazumeva da je postavljanje iskusnog ministra ili znači smanjenje budžetskog deficita ili povećanje budžetskog suficita ukoliko je ministar politički snažna figura.
T.J
Danas je u Egiptu započeo “konačni obračun” sa pristalicama svrgnutog predsednika Mohameda Morsija, koji je pre godinu dana na vlast doveden isto kako je sa nje i otišao – revolucijom. Na ulicama Kaira pucnjava, buldožeri i suzavac. I u drugim gradovima stanovništvo ustaje u odbranu Morsija a Rojters prenosi da vojska puca u noge novim pristalicama koji pokušavaju da se priključe opkoljenim demonstrantima. Ova nova previranja u Egiptu “vraćaju film” istoričara na “Proleće naroda” i Evropu iz 1848 – s kojima je upoređivano “Arapsko proleće” iz 2011. Ovog puta je fokus na njegovom drugom delu, kada je lančani revolucionarni požar zatrt uspostavljanjem još centralizovanijih i autokratskijih režima. Ali, ako se sa trga Tahrir pogled skrene ka istambulskom Taksimu, Brazilu, Čileu, Argentini, Bangladešu, Grčkoj, Bugarskoj, Nikaragvi, Bahreinu, SAD, i mnogim drugim uzavrelim državama i gradovima na bezmalo svim kontinentima, na pitanje zašto je 2013. istorijski “najrevolucionarnija” godina u poslednjih nekoliko decenija, nudi se mnoštvo odgovora. Neki od njih uključuju i sveobuhvatne matematičke modele i ukrštanje istorijskih podataka o protestima, tehnološkim promenama, epidemijama i prirodnim katastrofama.
Foto: ThisNY
Julski nemiri na Tahrir skveru, okupili su još veći broj ljudi nego u vreme izbijanja “Arapskog proleća”. Na ulicama su se okupili uglavnom sekularisti predvođeni Muhamedom El-Baradejem, bivšim međunarodnim nuklearnim pregovaračem, i predsedničkim kandidatom na prošlogodišnjim izborima, da bi konačno vojska suspendovala Utav i sazvala prevremene izbore. El-Baradej postao je novi premijer Egipta, međutim ubrzo zatim su Morsijeve pristalice izašle na ulice, na kojima danas gledamo krvoproliće.
Istoričar i politički mislilac Erik Hobsbaum koji je pre dve godine “Arapsko proleće” uporedio sa 1848, godinom kada je u nizu evropskih država izbio talas revolucija kojima su nakratko svrgnuti tadašnji vladari, rekao je u jednom od poslednjih intervjua 2012. da je sa radošću posmatrao promene koje su zahvatile arapski svet, ali da nije optimista da će se u ovim zemljama uskoro pojaviti demokratski režimi zapadnog tipa.
Na istom tom talasu razmišljanja Mustafa Akyol je povodom protesta u Turskoj u dnevniku Hurriet Daily napisao da su autoritarne tendencije islamista neosporno jasne, ali da sekularisti koji im se suprotstavljaju nisu nimalo drugačiji. U Egiptu je glavni problem sa (bivšim) predsednikom Mohamedom Morsijem to što je on želeo da postane „novi Mubarak „, koji je bio jedan od najsekularnijih vladara na Bliskom istoku. U Turskoj je, sve za šta je Tajip Erdogan kritikovan – nepotizam , nametanje „načina života“, ili ućutkivanje protivnika – ostvareno na nasleđu sekularnih prethodnika.
Kao požar i boginje
Ali razmišljanje o ovim protestima u tako uskom ključu (islamskom), može previše da suzi sliku i zamagli suštinske odgovore o prirodi masovnih protesta širom sveta. Stavljanje “Arapskog proleća” u ovakav širi kontekst ima opravdanja i kad se pogledaju daljnji efekti tih protesta. Neki analitičari smatraju da je “Proleće” imalo uticaja i na promene u zapadnom svetu. Dešavanja iz 2011. donekle su inspirisala pokret “Okupirajmo Vol Strit” a kasnije i niz drugih pokreta u Evropi pa i Latinskoj Americi. U Brazilu je u tri sedmice juna, u pojedinim trenucima na ulicama velikih gradova bilo više od milion i po ljudi, više nego ikada u poslednjih 20 godina. U Čileu u gradu Valparaiso, oko 121 km severozapadno od Santjaga, studenti su se sredinom juna sukobili sa policijom tokom demonstracija protiv vlade, zahtevajući promene u javnom sistemu državnog obrazovanja. Studentima su se pridružili i rudari iz rudnika bakra, tražeći pravedniju distribuciju prihoda od rudnih blaga Čilea.
U Pretoriji u Južnoj Africi demonstranti su krajem juna protestovali protiv posete američkog predsednika Baraka Obame. U Kijevu su demonstranti “visili na krstu” u znak protesta zbog ukrajinskog ustava „razapetog na krstu od vršioca dužnosti vlasti“ i ispred američke ambasade zbog pokušaja SAD da ometu Edvarda Snoudena, koji je svetu otkrio da SAD masovno špijunira svoje saveznike i građane, da zatraži azil u nekoj drugoj zemlji.
U Sofiji su se posle majskih izbora demonstranti ponovo vratili na ulice protestujući protiv mita i organizovanog kriminala. Aktivisti za prava žena Femen su u Briselu protestovali tokom posete tuniskog premijera Ali Laraiedha. Žene su bile u prvim redovima protesta u Pnom Penu, u Kambodži protestujući protiv zauzimanja zemljišta. U Bahreinu se desetine žena okupilo na mitingu tražeći veća prava za svoje muževe zatočene u zatvorima te zemlje, u Grčkoj demonstranti ne odlaze sa ulica od početka krize, a poslednji razlog protesta je zatvaranje grčke državne televizije.
U Teksasu su građani masovno protestvovali protiv smrtne kazne, uoči izvršenja 500. kazne u toj američkoj državi. Japanski budistički monah i antinuklearni aktivista Tojošige Sekigući protestovao je molitvom tokom samita G-8 u Severnoj Irskoj. Sredinom juna, članovi Nacionalnog udruženja starih u Managvi u Nikaragvi sukobili su se sa policajcima tokom protesta ispred zgrade socijalnog osiguranja zahtevajući svoje penzije. U Češkoj su demonstrirali aktivisti za prava životinja. Njihov protest je jedan od mnogih sinhronizovanih protesta koji je od Tel Aviva zahvatio mnoge zemlje, šireći se na Italiju, SAD, Argentinu i dalje. U Madridu je krajem juna protestovalo na hiljade zdravstvenih radnika i građana. Oni su se pobunili protiv delimične privatizacije zdravstvenog sektora i nametnutih mera štednje. U Beogradu je održan slabašan protest prvo zaposlenih u kulturi a potom i naučnih radnika zbog neisplaćenih zarada i zastoja u finansiranju naučnog rada. U Medanu na Sumatri policija se oštro sukobila sa demonstrantima nezadovoljnim podizanjem cene goriva. Pakistanski radnici izašli su na ulice da bi izrazili nezadovoljstvo zbog toga što su islamski ekstremisti ubili strane turiste.
Neki analitičari tvrde da ovako poređani nemiri nemaju gotovo nikakvu zajedničku dodirnu tačku, verujući da je imenovanje 2013-te kao godine najvećih protesta puko sabiranje koincidencija i lokalnih međusobno nepovezanih događaja usmerenih na zahteve prema sopstvenim lokalnim elitama. Dan Braha, naučnik sa kembridžkog Instituta za složene sisteme (NESCI) u Novoj Engleskoj, međutim, vidi važne dodirne tačke između svih ovih događaja. “Građanski nemiri se šire poput drugih prostornih fenomena kao što su epidemije i šumski požari: različiti faktori određuju osetljivost, otpornost, stopu “razbuktavanja” i prenosa nereda.”
Brahin model kojem je podvrgao nemire u 170 zemalja sveta u periodu od 1919. do 2008. pokazuje kako dugoročni stresovi u društvu čine to društvo ranjivim na nemire, jednom kad se pojavi varnica. Inicijalni okidač može biti niz nepovezanih događaja: povećanje cene karata u Brazilu, rekonstrukcija parka u Turskoj, trapava reakcija policije u Švedskoj, samoubistvo uličnog prodavca u Tunisu na početku “Arapskog proleća”.
Društveni i politički stres akumulira polako unutar određene društvene mreže, a nastaje spontano u obliku socijalnih nemira na kratkoj vremenskoj skali u najbližem okruženju i u udaljenim regionima koji su podložni društvenom i političkom stresu, tvrdi Braha. Njegovo istraživanje pokazuje da je unutrašnja logika širenja nemira univerzalna. Teorija je podržana dodatnom analizom uticaja distributivne mreže masovnih medija na obrasce aktivnosti u nemirima. Uz štampane novine, izum telegrafa (uz voz i parobrod) postao je odmah ključni alat za prenos vesti širom sveta oko 1848. Slično tome, korišćenje radio i televizijskih prijemnika je izvršilo uticaj na širenje nemira ne samo u gradovima koji su bliski po lokaciji već i u blizini mesta gde se određeni medij distribuira.
Brahino istraživanje pokazuje još dve stvari: prvo, međusobne inspiracije za proteste mogu biti relativno veoma udaljene, sve dok dele sličan sentiment (na primer netoleranciju na ono što se percipira kao nepravda) i drugo, izbijanje nereda više je povezano sa endogenim faktorom (nakupljanjem nezadovoljstva) nego sa egzogenim faktorom (to objašnjava i zašto je u Brazilu sve počelo iznebuha jednim gotovo nebitnim događajem kao što je povećanje cene karata u prevozu a u Turskoj, rušenjem jednog zapuštenog parka).
Hrana kao okidač – student kao “virus”
Ne samo da postoji univerzalna matrica stvaranja uslova, formiranja i načina širenja nemira, već postoje i specifični događaji koje je moguće uzeti kao “proverene” univerzalne okidače. Cena hrane je jedan od njih. Brazilci su protestovali prošlog meseca kada su cene paradajza više nego udvostručene. Ianeer Bar-Jam, šef NECSI, kaže da postoji jasna veza između pomeranja globalnog indeksa cena hrane i nemira. Oni se javljaju kad indeks varira oko svoje granične vrednosti i proširuju se u skladu sa skokovima tog indeksa.
Takođe, važan faktor ovde su nezaposleni mladi ljudi –oni su ekvivalent prenosnika epidemije, smatra Šefer. U decembru prošle godine kombinacija uznemirenosti mladih i visokih cena hrane dovela je do nereda u Argentini.
Međutim, ovi faktori sami po sebi ne izazivaju epidemije, kaže Bar-Jam. On misli da nedavni slučajevi nereda imaju veze sa opštom evolucijom društva od hijerarhija ka mrežama bez lidera. Samoorganizovanje u okviru ovih mreža postaje zarazno „uporedo sa našim boljim razumevanjem kolektivnih akcija“, kaže on. Vremenom bi se to nehijerarhijsko upravljanje moglo proširiti i na druge oblike uređenja unutar društvene zajednice, a ne samo na proteste.
Ono što kao širi zajednički imenilac karakteriše sve ove pokrete jeste stupanje na scenu srednje klase (tačnije srednje klase u nastanku) i velikog broja studenata i učenika što nas vodi do sledeća dva Hobsbaumova (i ne samo njegova) opažanja. Prvo, da su u zemljama koje imaju demografski veći broj mladih ljudi protesti snažniji, i drugo – da njih ne predvodi klasična levica koja je svoje delovanje zasnovala na očekivanju da će svetski preokret izvesti pobunjena radnička klasa (nestala sa deindustrijalizacijom). Umesto toga, sadašnje proteste najčešće predvode (i) politički neopredeljeni, iznenada razbuđeni mladi ljudi na koje je, kako veruje Hobsbaum, uticala prva predsednička kampanja predsednika SAD Baraka Obame, koja se u velikoj meri zasnivala na animiranju pasivnih birača putem društvenih mreža.
Većina demonstranata širom sveta nisu siromašni već rastuća srednja klasa, tvrdi i Martin Shefer sa univerziteta Vageningen u Holandiji. Kako ekonomska nestabilnost počinje ponovo da raste, ovi ljudi se plaše pada u siromaštvo. Tako definisan podtekst nemira obuhvata i Kinu. Zaista, u Kini ne prođe dan bez sporadičnih pa i krvavo ugušenih protesta zbog menjanja građevinske politike (premeštanja seljaka iz sela u gradove), zagađenja i uslova rada. Ti nemiri će se proširiti u narednim godinama, smatraju analitičari, uporedo sa opadanjem rasta kineske privrede koje se čini izvesnim.
Revolt, pa šta?
Dejvid Rotkof u Foren Polisiju povezuje proteste u arapskom svetu, Brazilu, “Okupirajmo Vol Strit” i 1848.godinu na još jedna način, koji se delimično uklapa s prethodno datim objašnjenjima o prirodi protesta, a delom ih opovrgava. Opovrgavanje se pre svega odnosi na uverenje analitičara da su nosioci protesta širom sveta pripadnici srednje klase, za koju Rotkof veruje da je pomalo klimava jer uključuje i ljude koji sa veoma skromne osnove (praktično iz siromaštva) imaju aspiracije ka njoj. Slaganje i korak dalje u tumačenjima protesta odnosi se na činjenicu da su protesti iz 1848. godine bili izuzetno neuspešni i da su ovi sadašnji uglavnom takođe osuđeni na neuspeh. Ali, on razlog za to ne vidi primarno u slaboj demokratskoj svesti (u Egiptu i Turskoj, zemljama koje se, između ostalog, međusobno razlikuju i po dužini izborne tradicije), već u činjenici da su pobunjenici na svim stranama sveta, kao i 1848, mnogo uspešniji u pobuni nego u ostvarivanju smislenih i trajnih društvenih promena.
Analogija se drži u jednom posebno važnom pogledu: revolucija 1848. nije uspela da proizvede prave, neposredne promene. Revolucionari su bili bolji u organizovanju protesta no što su bili u institucionalizaciji njihovog kretanja ili stvaranja, negovanja i osnaživanja lidera koji bi mogli da preuzmu kormilo nad postojećim institucijama.
Genijalnost američke revolucije, kaže Rotkof, bila je u tome što su njeni lideri bili dobri, i to ne samo u promovisanju prevrata već i u stvaranju mehanizama koji su promovisali te principe, ne dozvoljavajući povratak na staro stanje. Sistem je dozvolio pluralističko izražavanje stavova i laganu tranziciju s jednih na druge političke grupe u društvu. Drugim rečima, sistem je sačuvao i održao energiju revolucije.
Rotkof poredi dva tipa protesta: u jednu grupu stavlja Tahrir skver, Taksim, iranske proteste (zelenu revoluciju), pad Sovjetskog saveza, revolucije u Libiji, Tunisu i u Kini (tokom pobune na trgu Tjenamen trgu). U svim tim slučajevima, iako su revolucije dovele do izvesnih promena, oni koji su protestovali nisu se našli među dobitnicima promena. U Kini, Iranu i Turskoj (za sada), protesti su doveli do minimalnih promena, u Rusiji i Egiptu (do svrgavanja Morsija), revolucije su dovele do prenosa moći sa jedne na drugu, jednako nedemokratski orijentisanu grupaciju.
Između ova dva ishoda, postoje i nijanse – protesti iz 1989 godine doveli su do stvaranja demokratskih vlada u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, a odluka predsednice Brazila Dilme Rusef da sasluša demonstrante i krene u promenu zakona koji su političkom establišmentu dali preveliku moć, prezaštitili njegove članove i omogućili im da svoj angažman pretvore u izvor privatnih prihoda, predstavlja presedan koji se da objasniti činjenicom da i sama Rusef iza sebe ima revolucionalno iskustvo.
Ali, na mestima kao što je arapski svet, nadanja revolucionara imaju mnogo više šanse da se pretvore u frustracije nego u opipljive rezultate, baš kao što se to desilo sa članovima “Okupiraj Vol Strit” koji su uz svu snagu i argumente koje su imali za svoj protest protiv nejednakosti i koncentracije moći na 1% bogatih, danas izgledaju pre kao razočarani ljudi nego kao prve laste novog doba.
Rotkof smatra da je razlog tome što se preveliki značaj pridaje novim tehnologijama – one okupljaju, pomažu u brzom prenošenju informacija na veliku daljinu, ali su jedan mali korak ka trajnim promenama. Nasuprot tome, stoje elite: ako imaju novca, kontrolišu vojsku, policiju, mehanizme političkog izražavanja, ako mogu oni koriste sredstva države da suzbiju potrese, ili koriste revolucije da bi unapredili svoje sopstvene ciljeve u odnosu na one drugih elita. Njih je teško zbaciti – to posebno važi za pokrete bez pravih lidera, jasnih programa, jakih političkih organizacija, i bez efektivnih planova za ugrađivanje svojih ciljeva u sistem, jednom kad steknu moć. To je ono što proteste, u krajnjoj liniji, odvaja od prirodnih katastrofa ili malih boginja.
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Proveo sam veći deo svog života pišući muziku za reklame, film i televiziju, i malo sam znao o svetu filantropije dok se nije dogodio Veliki Prasak 2006. Te godine se moj otac, Voren Bafet, obavezao da će dati skoro sve svoje nagomilano bogatstvo društvu. Pored nekoliko velikih donacija, on je nesebično darovao i tri dobrotvorne organizacije koje su moji roditelji stvorili godinama ranije, po jednu za svaku od svoje troje dece.
U ranoj fazi našeg filantropskog puta, moja supruga i ja postali smo svesni nečega što sam počeo da zovem Filantropski kolonijalizam. Primetio sam da donatori imaju potrebu da na neki način „spasu dan“. Ljudi (uključujući i mene) koji su imali veoma malo znanja o određenim mestima često bi pomišljali da mogu da rešavaju lokalne probleme. Bez obzira da li se radilo o đubrivu, obrazovanju, radnom osposobljavanju ili poslovnom razvoju, stalno bih iznova slušao preporuke filantropa da se određena praksa direktno „presađuje“ iz jednog okruženja u drugo, bez obzira prema kulturi, geografiji ili društvenim normama. Često su rezultati naših odluka imali nenamerne negativne posledice – primera radi, distribucija kondoma radi zaustavljanja širenja side u području pretrpanom javnim kućama završila se porastom cena nezaštićenog seksa.
Ali sada mislim da se dešavaju još gore stvari.
Zbog toga ko je moj otac, bio sam u prilici da prisustvujem nekim sastancima na koje inače ne bih mogao da uđem. Unutar jednog važnog filantropskog skupa bio sam svedok susreta šefova država sa korporativnim liderima i investitorima.
Svi oni su bili u potrazi za rešenjima problema koje su između ostalog i sami kreirali. Postoji mnogo statistika koje nam govore da nejednakost širom sveta stalno raste. Istovremeno, prema podacima Urban Institute, neprofitni sektor je u stalnom porastu. Između 2001. i 2011, broj neprofitnih organizacija povećan je za 25 odsto. Njihova stopa rasta sada premašuje rast poslovnog i nevladinog sektora. To je ogroman biznis, koji zapošljava preko 9,4 miliona radnika u SAD i zaslužan je za 316 milijardi dolara donacija samo u 2012. godini.
Što više života i zajednica biva uništeno od strane sistema koji stvara ogromne količine bogatstva za svega nekolicinu ljudi, to više herojski zvuči da se taj novac „vrati“ društvu. To je ono što bih nazvao „savesnim pranjem novca“ – bogataš se oseća bolje jer privređuje više od drugih pojedinaca i taj osećaj pojačava deljenjem dela svog novca u činu milosrđa. Ali to samo održava postojeću strukturu nejednakosti u svetu. Bogati bolje spavaju noću, ali ostali dobijaju tek dovoljno da nezadovoljstvo ne proključa. Skoro svaki put kada se neko bogat oseti bolje jer čini dobro drugima, na drugoj strani planete, ti drugi su još uvek zaključani u sistemu koji neće dozvoliti mogućnost radosnog i bezbrižnog života.
I sa više poslovno-orijentisanih ljudi koji učestvuju u čitavom procesu, poslovni principi se naglašavaju kao važan element filantropskog sektora. Sada sve češće čujem da ljudi pitaju: „Šta je ROI?“ (Return On Investment – povraćaj investicije) Kada je u pitanju ublažavanje ljudske patnje, kao da je povraćaj investicije postalo jedino merilo uspeha. Mikrozajmovi i finansijska pismenost (ovim ću da iziritiram neke ljude koji su moji dragi prijatelji) – šta sve to zapravo značii? Ljudi (sa druge strane planete) će sigurno naučiti kako da se integrišu u naš sistem dugova i otplaćuju rate sa kamatom. Oni će početi da zarađuju više od dva dolara dnevno i onda će ući u naš svet roba i usluga, tako da mogu da kupe više. Ali, sve ovo će samo nahraniti zver.
Ja stvarno ne pozivam na ukidanje kapitalizma; već prizivam osnovni humanizam.
Često čujem osobe u svom okruženju koji govore „samo kad bi oni imali ono što mi imamo“ (čistu vodu, pristup zdravstvenim proizvodima i osiguranju, slobodnom tržištu, bolje obrazovanje, sigurnije uslove života). Da, to je sve važno. Ali nijedna „dobrotvorna“ (mrzim tu reč) intervencija zapravo ne može da reši bilo koji od ovih problema.
Moja supruga i ja nemamo odgovore, ali znamo kako da slušamo. Kako budemo imali nova saznanja, podržavaćemo uslove za sistemske promene. Vreme je za novi operativni sistem. Ne verzije 2.0 ili 3.0, već nešto izgrađeno na novim temeljima. Ono što se sada dešava je i kriza mašte. Albert Ajnštajn je rekao da jedan problem ne može da se reši istim načinom razmišljanja koji ga je i stvorio.
Postoje ljudi koji rade naporno da pokažu primere drugih načina da se živi u funkcionalnom društvu koje zaista stvara veći prosperitet za sve (pritom ne mislim na stvaranje više novih „kupaca“). Novac treba trošiti na isprobavanje novih koncepata koji bi razbili aktuelne strukture i sisteme koji su svet pretvorili u ogromno tržište. Da li zaista meru napretka predstavlja Vi-Fi na svakom ćošku? Ne, napredak će biti kada na svetu ne bude bilo trinaestogodišnjakinja primoranih da prodaju svoja tela.
Ali sve dok se većina ljudi hvali svojim dobrotvornim delima, imaćemo trajno nerešene probleme. To je stara, a nama je preko potrebna neka nova priča.
Piter Bafet, kompozitor, predsednik upravnog odbora NoVo fondacije
i sin Vorena Bafeta, jednog od najbogatijih ljudi na planeti
u autorskom tekstu za New York Times