Tekstovi

Gde se mogu ostvariti uštede, nije tehničko, nego političko pitanje. Liberalni pristup podrazumeva, između ostalog, umanjenje subvencija, povećanje konkurencije i privatizaciju i komercijalizaciju javnih preduzeća. Tradicionalno socijalistički, čuva državni sektor i subvencije, po cenu smanjenja socijalnih transfera i plata zaposlenima i odlaganja javnih ulaganja. Ovo je obično neodrživ način fiskalnog prilagođavanja, pa se na kraju ili povećaju porezi ili se smanjenje obaveza po socijalnim transferima i platama izvede preko brže inflacije, piše Vladimir Gligorov za naš dodatak o aktuelnoj dilemi Štednja ili potrošnja. 

U Srbiji je javna potrošnja negde oko 44 (po najnovijem izveštaju Fiskalnog saveta, 46) posto bruto domaćeg proizvoda. To je nešto manje nego u vreme pre krize, jer je javna potrošnja bila negde oko 46 posto BDP-a par godina pre krize. Odmah bi trebalo reći da to znači da je u vreme krize, dakle u periodu od 2009. do danas, vođena prociklična fiskalna politika ili, drukčije rečeno, politika štednje (čak i ako nije smanjen njen udeo u BDP-u).

Kako o potrošnji nema smisla govoriti a da se ne uzmu u obzir prihodi, u 2011. su javni prihodi došli do nivoa od 39 posto BDPa (po Fiskalnom savetu 41%), a bili su negde oko 44 posto u 2008. To znači da je fiskalna politika bila anticiklična kada je reč o javnim prihodima. Vlada je finansirala deo javne potrošnje zaduživanjem, a ne povećanjem poreza. Ako bi se obe strane konsolidovanog budžeta uzele u obzir, moglo bi se grubo reći da je fiskalni podsticaj bio negde između jednog i tri postotna poena bruto domaćeg proizvoda. Ili, ako se uzme da je BDP bio negde oko 30 milijardi evra u proseku u poslednje tri godine, to je negde između 300 i 900 miliona evra godišnje ili, ukupno za tri godine krize, verovatno nešto manje od 2 milijarde evra. Naravno, javni dug je povećan znatno više budući da su refinansirane obaveze po nasleđenim dugovima. Dakle, u vreme krize je vođena fiskalna politika smanjenja poreskog tereta, smanjenja javne potrošnje i povećanja javnog duga.

Kada javni dug postaje neodrživ?

Ovakva fiskalna politika ima strateški smisao ukoliko se očekuje da će se fiskalni deficit i nagomilani javni dug konsolidovati kasnije, u periodu privrednog oporavka, usled ubrzanog privrednog rasta i uz reformu kako javne potrošnje tako i poreskog sistema. Problem nastaje ukoliko taj oporavak izostane ili se uđe u produženi period stagnacije ili čak u ponovljenu recesiju. Jer, nameće se potreba povećanja poreskog tereta ili reforme prava kako bi se smanjila javna potrošnja, a raste i rizik da se javni dug neće moći uredno otplaćivati. Ovo poslednje iz sledećeg razloga: u vreme krize, privredni rast je negativan ili veoma spor, a svakako je stopa rasta manja od kamatne stope, usled čega javni dug raste brže ne samo od javnih prihoda već i od BDP-a. Ukoliko, pak, privredni opravak izostane, kamatna stopa kojom se javni dugovi refinasiraju će se čak povećati, što će značajno povećati teret finasiranja javnog duga, usled čega će on postati neodrživ.

Šta neodrživost znači? Sa jedne strane, reč je o trajno bržem rastu javnog duga od javnih prihoda, što znači da se dug naprosto ne može vratiti. Sa druge strane, ne mora da postoji spremnost, politička i socijalna, da se javna potrošnja smanji onoliko koliko je potrebno da bi se vraćali nagomilani dugovi. Ovo je utoliko veći problem ukoliko je značajan udeo stranog duga ili je javni dug indeksiran u stranom novcu. U Srbiji je značajan udeo stranih kreditora, a i dug u domaćem novcu je ili indeksiran u evrima ili je opterećen izuzetno visokim kamatnim stopama.

Taj se deo javnih obaveza i budžetskog tereta može smanjiti ili otpisom ili restrukturiranjem uslova otplate – plaćenjem samo kamata u određenom periodu – ili smanjenjem kamatne stope. Ovo poslednje je teško izvodljivo ukoliko se ne ubrza privredni rast i ne smanji fiskalni deficit, dakle ukoliko se ne obustavi dodatno zaduživanje. Problem je, naravno, u tome što smanjenje javne potrošnje ili povećanje poreskog tereta, kako bi se eliminisao fiskalni deficit, teže da imaju negativne posledice po privredni rast. One se mogu izbeći ukoliko se periodi recesije ili privredne stagnacije iskoriste za reforme ustanova privređivanja, tako da se povećanim zaduživanjem ne finansira samo potrošnja već i povećana konkurencija na domaćim tržištima i konkurentnost na stranim tržištima. Ukoliko to izostane, kao što je slučaj sa privrednom politikom Srbije u poslednje tri godine, tada fiskalna konsolidacija može čak da bude prepreka potrebnim reformama koje bi trebalo da podstaknu privredni rast. U tim okolnostima je neka vrsta finansijske i fiskalne krize gotovo neizbežna, jer će uslediti nemogućnost izvršavanja ne samo javnih već i privatnih dužničkih obaveza.

Nezavisno od toga da li će se dužničke obaveze uredno ispunjavati ili neće, javna potrošnja će svakako morati da se smanji. Nivo od 44 posto BDP-a je suviše visok za relativno nerazvijene zemlje kao što je Srbija. Taj nivo javne potrošnje je veći od onoga u većini uporedivih zemalja kako u susedstvu tako i drugih zemalja u tranziciji (Mađarska je jedan izuzetak). Takođe, po strukturi javne potrošnje, srpski konsolidovani budžet je izdašniji kada je reč o socijalnim transferima i platama za zaposlene u javnom sektoru. Zajedno, ove dve stavke iznose oko 30 posto BDP-a (oko 20 posto socijalni transferi i nešto više od 10 posto plate zaposlenih). Preostalih nešto više od 10 postotnih poena odlazi na kamate, transfere između različitih budžetskih centara, na kupovinu robe i usluga (javne nabavke) i na subvencije.

Na kojim stavkama se može štedeti?

Kada se potrošnja dovede u odnos sa prihodima, vidi se da doprinosi pokrivaju tek oko polovine izdataka na socijalne transfere. Tu je pre svega reč o razlici između doprinosa penzijskom fondu i izdataka na penzije. Reč je o oko 10 posto BDP-a, što je negde oko 3 milijarde evra. U strukturi poreskih prihoda, najveći doprinos imaju posredni porezi, dakle pre svega PDV, a relativno mali i opadajući doprinos imaju porezi na dohotke od kapitala. Tako da se najveći efekti na strani javne potrošnje mogu postići smanjenjem izdataka na socijalne transfere i plate, a na strani prihoda povećanjem stope poreza na dodatnu vrednost. Naravno, ukoliko bi se javni izdaci dovoljno umanjili, povećanje poreza ne bi bilo potrebno. Umanjenje javne potrošnje bi trebalo da iznosi bar 5 postonih poena – oko 1,5 milijardi evra – kako bi se došlo do nivoa trenutnih poreskih prihoda. Dodatno smanjenje bi bilo potrebno ako bi se težilo manjem poreskom teretu, što bi svakako delovalo podsticajno na privredni rast.

Gde se mogu ostvariti uštede? To nije tehničko nego političko pitanje. Ovde su moguća dva pristupa. Jedan jeste da se teži liberalizaciji privređivanja uz brigu za socijalne posledice. Nazovimo to neoliberalnom fiskalnom politikom. To bi zahtevalo umanjenje subvencija – nešto manje od 3 posto BDP-a – i značajno smanjenje posredne potrošnje, u meri u kojoj tu spadaju javne nabavke i gubici javnih preduzeća, što sve iznosi nešto više od 7 posto BDP-a. Zajedno, to bi obezbedilo potrebno fiskalno prilagođavanje. Ukoliko bi se u potpunosti ukinule subvencije i ne bi se finansirali gubici javnih preduzeća, to bi verovatno bilo dovoljno da se potpuno eliminiše fiskalni deficit. To bi, naravno, podrazumevalo neoliberalne strukturne reforme – povećanje konkurencije i privatizaciju i komercijalizaciju javnih preduzeća.

Drugi pristup je, uslovno rečeno, etatistički (ili tradicionalno socijalistički). Ukoliko se želi sačuvati državni sektor i subvencije, ne može se izbeći smanjenje socijalnih transfera i plata zaposlenima. Tu spadaju predlozi da se plate zamrznu, a i da se smanji broj zaposlenih koji padaju na teret budžeta. Uz to obično ide i odlaganje javnih ulaganja, na koja ide između 3 i 4 posto BDP-a u Srbiji. Ovo je obično neodrživ način fiskalnog prilagođavanja, pa se na kraju ili povećaju porezi ili se smanjenje obaveza po socijalnim transferima i platama izvede preko brže inflacije.

Ovde je reč samo o usklađivanju javne potrošnje sa javnim prihodima koji se trenutno ostvaruju. Ukoliko bi se težilo smanjenju i potrošnje i prihoda do nivoa od oko 35 posto BDP-a, što je slučaj u zemljama na uporedivom nivou razvoja, to bi podrazumevalo ne samo ukidanje subvencija i pokrivanja gubitaka javnih preduzeća, već i usklađivanje doprinosa sa socijalnim transferima i smanjenje izdataka na plate, recimo za nekih 3 do 4 postotnih poena. To bi podrazumevalo neku vrstu novog društvenog ugovora o, pre svega, međugeneracijskoj pravdi – koliko da mladi štede i stariji da troše – i o riziku koji se prepušta tržištu i onome koji osigurava država.

Vladimir Gligorov, ekonomista Bečkog instituta za međunarodne studije WIIW

Uprkos raširenom nezadovoljstvu, na Balkanu nisu zabeleženi veliki socijalni nemiri i demonstracije, pre svega zbog raširene apatije a zatim i zbog toga što njihov skromni budžet popravljaju poljoprivreda i oslanjanje na širu familiju. Ali koliko dugo će to biti i tako i da li će u slučaju nemira, izazvanih daljim produbljivanjem evropske a samim tim i ekonomske krize u regionu, uslediti nemiri, koje EU zabavljena svojim problemima neće imati kad da rešava, piše u svom blogu za The Economist Tim Džuda oslanjajući se na poslednju ekonomsku analizu stanja na Balkanu, koju je napravio Economist Intelligence Europe, sestrinska grupacija The Economist.

U posljednjih desetak godina istraživači javnog mnjenja pitali su ljude na Balkanu svako zamislivo pitanje. Ali kada su izvačili zaključke bili su gotovo iznenađeni onim što su našli, uprkos tome što su im ljudi dosledno govorili jedno te isto. To jest, da se u celini, a sa izuzetkom Kosovara i Albanaca koji su uglavnom mlađi, a s tim ide i više optimizma, većina ljudi na Balkanu oseća prilično jadno.

Oni su zabrinuti za radna mesta, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje svoje dece i penzije. Ove teme ih zaokupljaju mnogo više od etničkih razmirica ili želja da zauzmu tuđu teritoriju za koju veruju da je nepravedno prešla u ruke suseda.

Većina ljudi ima dobar razlog da se osećaju tako u vezi sa ekonomijom. Kao što je Laza Kekić iz Economist Intelligence Unit, sestrinske organizacije The Economista, rekao na nedavno održanoj konferenciji u Sofiji, balkanske ekonomije uvek su bili siromašnije od svojih zapadnih i severnih suseda. Oni su napredovali samo kada su te privrede napredovale i trpeli su kada je tim privredama išlo loše. Sadašnja kriza nije izuzetak.

Jedna analiza EIU objavljena ove nedelje napominje da su balkanske tranzicijske ekonomije, što znači Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Rumunija  i Srbija „pretrpele najviše tokom globalne recesije od 2008-09. BDP na Balkanu je smanjen za 5,2 posto u 2009, a recesija je je trajala i u 2010, uz prosečni pad BDP od 0,4 posto“. To je delom zato što je Rumunija, najveća ekonomija na Balkanu, vukla prosečne rezultate na dole.

Prošle godine većina zemalja bivše Jugoslavije i Albanija, su ustvari, zabeležile skroman rast. Srpski BDP je porastao za 1,6 posto. Makedonija je porasla za 3 posto, BDP u Bosni za 1,2% i Crnoj Gori od 2,2 posto. Ove godine međutim, predviđa se da će stope BDP padati. Hrvatska privreda je stagnirala u 2011, a očekuje se da će u 2012 opasti za 0,6 odsto.

Dok bi neke zemlje bile oduševljene čak i skromnim rastom, glavni problem za Balkan je nedostatak radnih mesta. U Srbiji, najvećoj zemlji na zapadnom Balkanu, nezaposlenost je u novembru  2011 bila 24%, što je porast od 10 posto u poređenju sa ciframa od pre četiri godine. U Bugarskoj nezaposlenost ostaje na relativno skromnih 11 posto, ali samo zato jer Bugari, za razliku od ne-EU balkanskih suseda, imaju mogućnost da se presele u druge zemlje EU u potrazi za poslom. Veruje se da milion Bugara radi u inostranstvu, od čega je 600.000 u Španiji.

Sve balkanske ekonomije su blisko povezane sa evrozonom tako da je pad potražnje u njoj težak udarac za sve te ekonomije. Na primer, u januaru je US Steel vratio privatizovanu smederevsku železaru u Srbiji Vladi za jedan dolar zbog pada potražnje za svojim proizvodima. Smederevska železara zapošljava 5.400 ljudi.

Međutim nije sve tako loše. Srbija je zabeležila porast direktnih stranih ulaganja, a ima nekih ranih znakova da bi Hrvatska mogla imati fantastičnu turističku sezonu. Ipak, signali za alarm su tu, osobito u zemljama povezanim sa grčkom privredom i nešto manje anemičnom italijanskom. U EIU kažu da Crna Gora, Makedonija, Bugarska i Albanija izvoze između 10-12% svoje robe u Grčku.

„Što se doznaka tiče, Albanija je najizloženija, jer oko dve trećine migranata u Grčkoj su iz Albanije. Makedonija, Srbija i Bugarska su najranjivije kad je reč o stranim direktnim ulaganjima. Grčke banke ćerke u regionu su značajan izvor nestabilnosti jer je udeo grčkih banaka na tržištima u jugoistočnoj Evropi oko 20%“.

Gde god da putujete po regionu, ljudi će vam reći da se živi teško. Prosečne plate su 491 € u Crnoj Gori, 360 u Srbiji, a na sličnom nivou su i u drugim zemljama. Za razliku od toga cene su visoke i rastu, osobito za komunalije. Uz „poniranje prihoda, rastuće siromaštvo i nezaposlenost, političke posledice toga i nivo socijalnih nemira u regionu su veoma malih razmera“, navodi EIU. Kako se to može objasniti? EIU vidi tri faktora na delu.

„Prvo, region uživa neke prednosti ekonomske zaostalosti, a to utiče na ublažavanje uticaja krize na stanovništvo. To se pre svega odnosi na velike poljoprivredne sektore i važnu ulogu šire porodice u životu pojedinca. Drugo, propast tradicionalne levice i sindikata u većini zemalja u regionu znači da ima malo društvenih i političkih snaga koje mogu da se organizuju i vode masovne demonstracije. Konačno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je apatija rasprostranjena i domanantna, što sigurno ne doprinosi širenju društvenog aktivizma.“

Veliko je pitanje da li je to održivo. „Jesmo li samo svedoci zatišja pred oluju, koja će se raspaliti sa pogoršanjem ekonomske situacije i u evropskim i u balkanskim privredama, i to u vreme kada je jedini faktor koji može da stabilizuje situaciju nna Balkanu, EU, usred vlastite krize?“, pita EIU. Ekonomska budućnost Balkana u velikoj meri zavisi od sudbine evrozone.