Tekstovi

Prema grčkoj mitologiji Evropa je kći feničanskog kralja Agenora, koja je na leđima bika (prerušenog Zevsa) pobegla preko mora. Prema berzanskoj terminologiji bik je simbol rasta berzanskih cena, težnje da se kupovanjem akcija dospe do što više novca. Kako sada stvari stoje, Evropa bi pre trebalo da se nađe na leđima propetog medveda, koji je berzanski simbol recesije i odbrane od nevolje, a tu je izrazito neudobno.

Dakle, sve je pošlo naopačke… Vidi se to najbolje kada se iz mitologije vratimo u stvarnost. Čitav januar je protekao u intenzivnim traženjima rešenja za krizu koja izbila na videlo u jesen 2007. godine i sada ulazi u najžešću fazu. Najagilniji, nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi, trude se da formulišu svoj koncept mera i da za njega privuku britanskog predsednika vlade, Gordona Brauna, te da kao nekakvo evropsko sveto trojstvo povedu ostale nacije ka izvesnijoj budućnosti.

Panično traženje antikrizne politike

Još prvih dana januara tandem Merkel – Sarkozi, uz potporu bivšeg Britanskog premijera Blera, lansirao je pod parolom “Svetska kriza – svetsko rešenje” ideju o stvaranju jednog svetskog tela koje bi koordiniralo napore širom planete u borbi protiv krize. Pričljivi Sarkozi je tada rekao: “Imamo potrebu da se Kina, Brazil, Afrika… uključe u preimenovanje svetskog sistema… Moguće je da se pored Saveta bezbednosti, stvori i jedan Ekonomski savet pri OUN”. Kancelarka Merkel smatra da bi se mogla napisati jedna “Povelja o trajnim pravcima razvoja ekonomije, nešto po modelu Povelje o ljudskim pravima”. Blerova ideja je da se svetske finansijske institucije kontrole moraju reorganizovati, jer MMF i Svetska banka zastareli i prevazidjeni. Da bi malo više razjasnio Sarkozi je dodao: “Stvari moraju biti jasne, u 21. veku ne postoji više jedna jedina nacija koja može da diktira šta se mora raditi… koja će naložiti ostalima da plaćaju dugove koje je ona napravila”. Liči to na poruku Obami da vodi računa kad bude prekrajao američku politiku prema svetu.

Nije prošlo ni dve sedmice, a Merkel i Sarkozi su se okrenuli problemima Evrope. Zapravo sopstvenim problemima u okviru jedinstvene EU. Nemačka bi, dok ovaj tekst stigne do čitalaca, trebalo da obznani definitivno svoj plan konsolidovanja bankarskog sistema i realne ekonomije i to najverovatnije masivnom upotrebom javnih para – dakle državnom intervencijom, protiv koje je Merkel bila na početku krize. Već je predviđena suma od 1,8 milijardi evra za spas Opela i neprecizirano učešće u spasavanju Commerz banke kojim bi 25 odsto njenog vlasništva prešlo u ruke države. U okviru Eurogrupe uobličava se model koji se bazira na merama što je preduzela vlada Gordona Brauna u Britaniji – državnim garancijama za interbankarske kredite i za obligacije koje emituju banke kako bi se pokrenula sfera kredita. I bar dok ovo pišemo, može se citirati samo Sarkozijeva tvrdnja: “Našli smo zajednički put da stavimo na noge usaglašenu i koherentnu politiku Evrozone protiv svetske krize”. Kako taj put izgleda ovih dana ćemo videti.

ECB: Plaćaće i buduće generacije!

Konačno Evropa prestaje da se zamlaćuje prošlošću i sva je koncentrisana na budućnost, nažalost tek onda kada je ta budućnost najneizvesnija. Naime, prognoze Evropske centralne banke (ECB) za 2009. godinu govore o verovatnom padu BDP od 1,9 odsto u celoj Evrozoni, pri tom će dvanaest članica pasti u izrazitu recesiju teških posledica. Više od polovine članica probiće mastrihtski “plafon” od 3 odsto deficita u odnosu na BDP, nezaposlenost će dostići 9,25 odsto – odnosno “izgoreće” bar 3,5 miliona radnih mesta. Irska, donedavni evropski uzor (u naduvanom) napretku pašće na najniže grane i zabeležiti smanjenje BDP za 5 odsto i rast deficita od 11 odsto. Očekuje se da nezaposlenost najviše poraste u Španiji – 16,1 odsto. Nemačka će verovatno zabeležiti pad proizvodnje za 2,3 odsto. U Francuskoj se očekuje najveći rast deficita platnog bilansa tokom njenog članstva u EU od 5,4 odsto. Britanija, kao najstabilnija ekonomija u EU i uverena da joj nacionalna funta koristi više nego evro, verovatno će zabeležiti pad BDP za 2,8 uz pesimizam koji govori o rastu deficita za 8,8 odsto. Funta je 2000. godine kupovana za 1,74 evra, prošle godine za 1,31 a ovih dana je odnos evro-funta gotovo izjednačen. Vrlo je verovatno da će, nastavi li se tako, Britanija potražiti utočište u Evrozoni.

Samo tokom jedne sedmice, 23. januara, ECB je po treći put skrenula pažnju da je snizila kamate na najniži dopustiv nivo, a da kriza i dalje, ne samo traje, nego ulazi u sve žešću fazu. U biltenu te banke napisano je da “kriza pogađa bez izuzetka sve vodeće ekonomske sfere te da teška i sinhronizovana recesija preti da se njeni efekti prenesu i na buduće generacije!” Takav pesimizam još do sada nije dolazio sa te strane. “Svetska ekonomija, piše dalje, prolazi kroz fazu teške recesije zaoštravajući se i produbljujući se na svetskim finansijskim tržištima blokirajući tražnju u svetskim razmerama, kao i u zoni evra, i to za duži period”. Evrozona mora pokrenuti i predvoditi strukturalne reforme ekonomije, socijalne sfere, zdravstva, tržišta rada, finansija da bi ih učinila efikasnijim i konkurentnijim. Alarm ECB istovremeno je i apel i naredba. Doprineće on da se lakše formira “udarno jezgro” antikriznog pokreta. Da Francuska i Nemačka, kao u doba Miterana i Kola, uz privlačenje Britanije u taj zamajac, pokušaju da ujedine razbucanu zajednicu, kako bi opstala. Izgleda da su u nevoljama čak i evroskeptici uvideli da im samo zajednički front može pomoći da lakše prebrode krizu neizvesnog trajanja i opake izvesnosti.

Sarkozi je delimično natuknuo kako je Evropa “kolateralna šteta” američkog sumanutog vladanja svetom u doba prethodne administracije. Nije on ni Americi otkrio ništa novo. Zna ona i ne bez razloga ponovo iščitava Kejnza i Galbrajta. A Galbrajt je u “Kratkoj istoriji finansijske euforije” 1990. godine, posle znatno blaže krize 1987. godine, napisao: “Velika recesija znači nezaposlenost, smanjenje plata, narod koji nije u stanju da plaća kredite, dakle uvećanje gubitaka banaka, dakle manje kredita, dakle sve više preduzeća koja propadaju, i još više nezaposlenosti itd… to objašnjava strmoglavi pad vrednosti akcija svih preduzeća, uključiv i ona koja sa bankama, kreditima i nekretninama nemaju ama baš ništa zajedničko…” Ne odolevam najpoznatijem delu, ponovljenom više puta u ovoj novini, koji glasi: “Tako budale, pre ili kasnije, bivaju odvojene od njihovog novca”.

A mi istoriju za trku imamo

Za kraj ono naše neizbežno pitanje: Šta se nas sve to tiče? Zaista, uglavnom je sve kao što je bilo – loše, dakako. Političari su nam još na početku rekli da su naše rezerve tolike da ćemo moći drugima da pomažemo. Nema mesta panici, kad se bolje “razgrne” vidi se da će možda po neko ostati bez posla, propasti po koja firmica, bankica, fabrikica… Šta je to za nas. Setimo se samo kako je bilo u vreme bombardovanja i sankcija. Uostalom, razumevao je Milošević svoj narod i kada je rekao za sankcije da će samo probuditi našu sposobnost da se snalazimo. Snašli smo se, skoro svi su živi, neki su i zdravi. Treba li da se brinemo što će neki od naših koji su pobegli na Zapad morati da se vrate, jer će kako ECB tvrdi doći do “kontrakcije tržišta rada”, istina slali su oni doznake koje su glavnina onih 4-5 milijardi dolara koje godišnje uđu u zemlju. Umemo mi da nadoknadimo takve stvari, na primer, samo povećanje akciza donelo je državnoj kasi 15 milijardi, istina dinara. Onda pomoć iz inostranstva preti da presuši – nije ni bitno. Još je juna meseca premijer Cvetković izjavio da nam sve manje inostrana pomoć treba. Opet te grinfild investicije o kojima se toliko priča, i one su 2006. godine iznosile 4,38 milijardi dolara, pa krenule naglo da padaju. Sve što može da nas snađe je da se taj pad nastavi, na šta smo već naviknuti. Kažu kako će najveću muku imati zemlje koje imaju veliko učešće izvoza u BDP. Pogledajmo samo kako stojimo ovde u našem komšiluku: Bugarska 60,8 odsto, Hrvatska 49,3 odsto, BiH 36,1 odsto, a mi 27,6 odsto – od svih njih smo najmanje ranjivi.

Uostalom, dosta nam je prenemaganja pred tom Evropskom unijom. Moći ćemo konačno u lice da joj kažemo kako nam je dosta njenih problema, kako mi nismo spremni da žrtvujemo svoju samostalnost za njih. A moraće ona malo bolje da odmeri kako se odnosi prema nama ako misli da naplati ono što joj dugujemo. Naš dug inostranstvu iznosi 6,3 milijarde u javnom i 14,3 milijarde u privatnom sektoru, sve zajedno 20,6 milijardi evra. Pa ako ih žele nazad neka se malo urazume. Jer imamo mi važnije stvari da rešavamo. Vidi li taj svet šta nam radi Kosovo, ono bez Metohije – počeli su da se ponašaju kao da su stvarno samostalna država i to na srpskoj zemlji. Onda ovi domaći izdajnici, samo nam oni trebaju ako zagusti, zato su se već pobrinuli naši ćirilički hakeri – čik pročitajte “Helsinšku povelju” na internetu, a da vam se ne prikači neki razorni virus, “Peščanik” još malo ko može da čuje i vidi i njega sređuju. Ništa od tih “ništaka”, kako ih je nazvao Otac Dobrica, neće ostati. Umemo mi da čuvamo svoje heroje. Dođe li vreme kakvim nam prete i Ratko Mladić će ući u Srpsku skupštinu, a ne samo Miladin Kovačević. Rastu i nove generacije u koje se možemo pouzdati. U jednoj zemunskoj osmogodišnjoj školi nastavnica geografije samo što nije dobila batina od đaka kad je htela da predaje o mrskim antisrpskim zemljama kao što su Albanija i Hrvatska. Za nas – njih ni u geografiji nema! E sad što je u toj Hrvatskoj kupovna moć po stanovniku 4.565 a kod nas 3.227 evra godišnje, to je opet neka smicalica. Evro stigao na preko 95 dinara, nema veze, koštala je vekna hleba od 600 grama kod nas (22.12.1993.) 4.000.000.000. dinara. Mi umemo da izdržimo. Ima ravno dve decenije kako nismo dostigli realni BDP iz 1989. godine. Već smo navikli. Drugde bi zbog takvih stvari padale vlade i partije, kod nas nema ni govora, jer mi oslonac imamo u Majci Rusiji, ako zagusti ona će nas da pomogne, kao što je pomagala u Prvom srpskom i Hercegovačkom ustanku. Uostalom taj Galbrajt, čiji sin rovari po ovdašnjoj štampi, napisao je: “Malo je polja ljudske aktivnosti gde istorija tako malo znači kao u finansijama”. Pa šta?

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.

Jedan od ključnih izazova koji je pred centralnom bankom, ali i bankama u Srbiji je kako da se poveća štednja građana tokom ove godine. Zbog efekata globalne ekonomske krize koji se osećaju i kod nas, novac će biti skup, a izvori kreditiranja ograničeni. Svaki evro, odnosno dinar položen u banke, zato će biti značajan. Računica je jasna, obim novih kredita, u velikoj meri odrediće obim nove štednje.

“Povećanje domaće štednje treba da bude ključni prioritet tokom ove godine na šta će uticati kako mere Vlade Srbije, tako i poverenje naših građana u bankarski sektor. Prvi pozitivni koraci su učinjeni. Obim osiguranog depozita povećan je na 50.000 evra, a ove godine devizna štednja će biti oslobođena poreza na prihod od kamate od 20 odsto,” kaže Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije.

A, ako je neki sektor u Srbiji pohvaljen od međunarodnih finansijskih institucija, ukazuje Jelašić, onda je to bankarski.

“Jasno je da obim novih kredita će u velikoj meri odrediti obim nove štednje.

Pored kamate koju građani dobijaju za novu štednju treba da znaju da su sa time obezbedili i komšiji da kupi stan, a preduzeću da uzme novu mašinu. I u tom procesu štednja-krediti, svi prolaze dobro “, kaže guverner NBS.

U oktobru, kada su građani počeli da povlače svoje štedne uloge iz banaka, a procene su da je ta cifra oko milijarde evra, osetili su se prvi efekti svetske ekonomske krize. Povremeno se moglo čuti i da je realnost smanjivanje izvora kreditiranja i da će oni biti sve skuplji. Zbog toga domaća štednja sve više dobija na značaju.

Ohrabruje što se depoziti stanovništva od početka godine polako vraćaju u banke. Tako su u januaru građani položili 34 miliona evra na štednje knjižice, a trenutno štednja iznosi oko 4,8 milijardi evra. I kreditna aktivnost banaka usmerena prema stanovništvu i privredi , s druge strane se usporava, a primetno je i da se zaduživanje preduzeća u inostranstvu smanjuje.

“Nakon nervoze na tržištu, koja je rezultirala povlačenjem depozita, zahvaljujući usaglašenim aktivnostima državnih organa i banaka, poverenje u bankarski sistem se vraća. Mere centralne banke u proteklom period učinile su bankarski sektor u Srbiji stabilnim, a svakako treba pozdraviti i nedavno usvajanje zakona kojim je iznos osiguranih depozita povećan sa 3.000 evra na 50.000, “ naglašava Miroslav Rebić, član Izvršnog odbora “Sosijete ženeral banke”.

Naš sagovornik kaže da je “Sosijete ženeral Srbija” banka sa dugom tradicijom u Srbiji za koju se opredeljuju klijenti koji prave planove na duži rok i kada se zadužuju i kada štede, što je svakako jedan od razloga što u toj banci nije bilo velikih oscilacija kada je u pitanju štednja – ni prevelikih povlačenja depozita, a ni velikih povećanja štednih uloga.

Iskustva “Erste banke” pokazuju da u jesen prošle godine, kada je deo građana Srbije povukao deo depozita u bankama, dolazilo i do značajnih priliva depozita u bankama. Kako objašnjava Jasna Terzić, član Izvršnog odbora “Erste banke”, i broj i iznos nove štednje i u oktobru i u novembru prošle godine bio je veći u poređenju sa bilo kojim mesecom u prethodnih pola godine.

“Naravno na to su uticale i stimulativne kamatne stope koje su banke tradicionalno ponudile povodom dana štednje, ali i podatak o novim depozitima pokazuje da je nepoverenje delimično. Očekujemo da se štednja koja se odlila vrati tokom godine. Ipak, depoziti su samo jedan od izvora kreditiranja. Na primer, naša banka ne koristi isključivo domaću štednju kao izvor za kreditiranje, već kombinaciju izvora, od kojih je jedan od bitnijih podrška “Erste grupe”, na koju računamo , kako do sada tako i ubuduće,” kaže Jasna Terzić.

Na pitanje da s obzirom na to da kamatne stope za deviznu štednju idu i preko devet odsto godišnje, da li će to značiti da će nova zaduženja, tojest krediti indeksirani u evrima biti još skuplji nego što su sada, bankari smatraju da će to svakako imati uticaja, ali podsećaju da u strukturi formiranja kamata ulaze i drugi troškovi.

“Na kamatu na depozite dodaju se troškovi obavezne rezerve i osiguranja depozita, troškovi rizika i operativni izdaci, tako da povećanje kamate na depozit svakako povećava i kamatne stope na pozajmice. “Sosijete ženeral banka” čak ni u nedelji štednje nije nudila više od šest odsto kamate na štednju, a osnovna intencija je bila da uverimo klijente u sigurnost i stabilnost njihovih depozita,” ističe Miroslav Rebić.

Kamatne stope po kojima banke prikupljaju depozite svakako utiču na cenu plasmana, objašnjava Jasna Terzić i dodaje da je “Erste banka” u promotivnom periodu povodom dana štednje imala kamatne stope u rasponu od sedam do 8,5 odsto. Naglašava da nisu pristalice borbe za tržište jedino kroz cenu. Svako treba da uzme u obzir i druge pokazatelje, kao što su stabilnost i sigurnost banke u koju ulazi, kaže naša sagovornica, kao i kvalitet usluge koju dobija. U ovom trenutku kaže ona , “Erste banka” nema u planu da poveća kamatne stope na kredite.

Za razliku od kredita indeksiranih u stranoj valuti, banke još nisu masovnije počele da odobravaju dinarske kredite, a oni koji su u ponudi nisu ni malo jeftini. Razlog je visoka referentna kamatna stopa Narodne banke Srbije, koja je poslednjeg dana januara iznosila 16,5 odsto. Takođe, dinarska štednja je zanemarljiva u odnosu na deviznu.

“Kamatne stope na štednju u dinarima znatno su više od kamatnih stopa na štednju u devizama, ali građani više štede u devizama. Na odluku građana da li će štedeti u dinarima i devizama utiču i drugi faktori, pre svega kretanje kursa dinara u odnosu na evro i inflacija. Stabilizovanje faktora stvoriće se uslovi da se građani više nego do sada opredeljuju za štednju u domaćoj valuti,” kaže Jasna Terzić.

Građani Srbije, međutim imaju naviku da štede radije u stranoj valuti. Čak i u periodima kada je dinar bio stabilan a kamatne stope na dinarske depozite mnogo više od kamata ne depozite u evrima, dinarska štednja se nije približila štednji u evrima. U uslovima izražene volatilnosti kursa, građani se još teže opredeljuju za dinarsku štednju. Bankari ukazuju da je osnovni preduslov za povećanje dinarske štednje je stabilnost dinara u dužem vremenskom periodu.

Na konstataciju guvernera Jelašića, da će u 2009. izazov za bankarski sektor biti prikupljanje štednje, Miroslav Rebić veruje da će sve banke uložiti napor da uvere građane u stabilnost bankarskog sektora, što bi svakako doprinelo prikupljanju depozita.

“Naravno da bi građani imali sredstva za štednju, potrebno je da država angažuje svoje kapacitete u cilju suzbijanja efekata globalne krize, inflacije i borbe protiv povećanja nezaposlenosti” zaključuje naš sagovornik.

Danijela Milosavljević

broj 52, februar 2009.

Kada su nakon novogodišnjeg mamurluka investitori na berzama u BiH i podvukli crtu ispod svojih finansijskih rezultat u prošloj godini, nije se uopšte postavljalo pitanje ko je zaradio a ko izgubio, već samo ko je izgubio manje.

Katastrofalni rezultati na berzama u BiH najmanje se mogu pripisati posljedicama globalne finansijske krize . Potonuće na bh. berzama počelo je mnogo ranije, još u aprilu 2007. godine od kada cijene dionica nezaustavljivo klize na dole. Optimisti su vjerovali da je druga polovica 2007. bila tek jedna ružna korekcija, nadajući se da će 2008. godina označiti prekretnicu i donijeti očekivani oporavak dionica. Kako se pokazalo, 2008. godina ne da nije donijela oporavak, već dalji slobodan pad cijena dionica.

Paradoksalno, prošlogodišnji oktobar koji je u crno zavio najveće svjetske berze, na Sarajevskoj berzi (SASE) bio je jedan od boljih mjeseci u prošloj godini. Vrijednost indeksa 10 najlikvidnijih dionica, SASX-10, tada je pala za samo 0,7 posto što je gotovo pa odličan rezultat s obzirom da je prethodnih mjeseci mjesečni pad znao iznositi i više od 20 posto.

Konačni saldo 2008. godine na Sarajevskoj berzi bio je godišnji pad indeksa SASX-10 od 66,5 posto dok je indeks investicijskih fondova prošao još i gore sa padom od 67,3 posto. Rezultat je da se tokom 2008. godine na SASE “istopilo” 3,9 milijardi eura, odnosno za toliko je smanjena tržišna kapitalizacija. Dubinu krize na SASE najbolje pokazuje ostvareni promet koji je u 2008. godini iznosio tek 242,9 miliona eura što je u odnosu na 649,9 miliona eura prometa u 2007.godini pad od 62,6 posto.

Rasprava među investitorima da li je bolje i sigurnije ulagati u dionice fondova ili u “blue chip” dionice praktično se pokazala bespredmetnom. Ulagači u zatvorene investicjske fondove (nekadašnje privatizacijske investicijske fondove) izgubili su između 51,2 posto i 79,4 posto.

Najveći gubitnik među ZIF-ovima na SASE bio je Crobih fond čija dionica izgubila 79,4 posto svoje tržišne vrijednosti, a tek malo bolje su prošli dioničari najvećeg ZIF-a na Sarajevskoj berzi, fonda BIG čija je dionica pala za 76,3 posto. U takvoj situaciji najbolje su prošli dioničari fondova „MI Group“ i „Bonus“ kod kojih je cijena dionica pala samo za 51,2 posto. Kada se gubitak polovice uloženog novca smatra najboljim rezultatom, onda je jasno koliko je sati.

Nadmetanje gubitnika

Ni zagovornici “oslanjanja na vlastite snage” odnosno ulaganja u dionice konkretnih dionica po vlastitom izboru, umjesto oslanjanja na znanje i sreću fond menadžera, nisu prošli puno bolje.

Sve tri dionice sa službene kotacije SASE, koje se po definiciji smatraju perjanicama berze, proteklu godinu su završile u debelom minusu. Najbolje su pri tome prošli dioničari sarajevskog Klasa jer je ova dionica imala najmanji pad , “samo” 54,2 posto. Veći pad, 63,5 posto, zabilježile su dionice najveće farmaceutske kuće u BiH, Sarajevskog „Bosnalijeka“, dok je ubjedljivo najveći gubitnik na službenoj kotaciji bila dionica „Sarajevo-osiguranja“, najveće osiguravajuće kuće u BiH, sa prošlogodišnjim padom od čak 78 posto. Logika, da se sa ulaganjem u farmaceutske kompanije, osiguranje i proizvodnju hljeba ne može promašiti u ovom slučaju se pokazala pogrešnom.

Zagovornici ulaganja u dionice elektroprivreda su u pravu kada tvrde da je ulaganje u energiju u budućnost te da se radi o ogromnim potencijalima. Na njihovu žalost, ta je svijetla budućnost izgleda je jako daleko jer je cijena dionica Elektroprivrede BiH u prošloj godini pala za 72 posto a Elektroprivrede HZ HB tek malo manje, 69 posto.

Ništa bolje nisu prošle ni ostale dionice koje su prethodnih godina smatrane favoritima na SASE. Dionica BH Telecoma, najvećeg telekom operatora u BiH tako je uslovno ostvarila najbolji rezultat jer je njena cijena pala “samo” za 49,8 posto. Dionice nekadašnjih giganata, „Energoinvesta“ i „Hidrogradnje“ prošle su puno gore jer je pad kod „Energoinvesta“ iznosio 68,1 posto, a kod dionice „Hidrogradnje“ čak 71,7 posto.

Pad uz pomoć vlasti

Ono što čitavu situacija na Sarajevskoj berzi čini potpuno iracionalnom su pokazatelji poslovanja kompanija. U slučaju BH Telecoma i „Bosnalijaka“, ne postoji niti jedan logičan razlog za ovako drastičan pad njihovih dionica jer su u 2008. godini ove kompanije podjednako dobro poslovale kao i ranijih godina sa profitima koji su ostali ili na istom nivou ili čak i povećani, ali to sve nije imalo nikakvog uticaja na investitore. Analitičari tako tvrde da kao što astronomske cijene ovih dionica u prvom tromjesečju 2007. godine, kada je SASE bila na vrhuncu, nisu bile realne, ni sadašnje ekstremno niske cijene također nisu realne, odnosno da je riječ o potcijenjenim kompanijama i dionicama. Međutim, fundamentalni ekonomski pokazatelji na SASE nikada nisu bili presudan faktor kod ulaganja u dionice pogotovu kada je riječ o malim investitorima.

Za potonuće dionica „Energoinvesta“, „Hidrogradnje“, BH Telecoma i elektroprivreda, svoj dio zasluga ima i aktuelna vlast. Ničim izazvana Vlada FBiH odlučila je da se već raspisani tenderi za privatizaciju državnog kapitala u „Hidrogradnji“ i „Energoinvestu“ ponište, a privatizacija ovih preduzeća odloži “do daljnjeg”, što je definitivno razočaralo i otjeralo potencijalne investitore. Slična situacija ponovila se i sa BH telecomom, gdje još traje igra “hoću-neću”, gdje se čas najavljuje a čas odlaže privatizacija telekoma u FBiH.

Nesebičan doprinos rastjerivanju investitora i strateških partnera u energetskom sektoru dale su vlada oba entiteta, i Republike Srpske i Federacije BiH, svaka na svojoj teritoriji. Bombastične najave i potpisi ugovora koji su predviđali investiranje od oko pet milijardi eura u gradnju novih hidro i termoelektrana u oba entiteta, na kraju su se pretvorili u jedno veliko ništa.

Propali poslovni modeli predviđali su jednostavno izigravanje postojećih malih dioničara, kap što je bio slučaj sa TE Gackom u režiji Vlade RS i kompanije ČEZ kao strateškog partnera, što je investicija procjenjena na 1,4 milijarde eura.

U slučaju FBiH, to je bio izbor strateških partnera za posao vrijedan oko 3,5 milijardi eura mimo svih zakona i procedura, bez tendera, isključivo po ukusu resornog ministra industrije i njegove stranke.

Bankrot brokerskih kuća

I dok je prošla godina na Sarajevskoj berzi bila katastrofalna, na Banjalučkoj berzi (BLSE) bilo je još i gore. Ukupan godišnji promet na BLSE iznosio je tek 140 miliona eura, što je drastičan pad u odnosu na 379 miliona eura prometa u 2007. godini. Posljedica mizernog prometa je da su pojedine brokerske kuće već počele stavljati “ključ u bravu” jer jednostavno uz tako mali promet i brokerske provizije su simbolične.

Kao i u slučaju Sarajevske berze i u Banja Luci je silazni trend počeo još u 2007. godini a u prošloj godini pad je samo nastavljen. Vrijednost indeksa BIRS koji sačinjavaju najlikvidnije dionice, u 2008. pala je za 59,9 posto. Nekadašnja uzdanica Banjalučke berze, dionice energetskog sektora strmoglavile su se još i više jer je vrijednost indeksa ERS10 pala za 76,2 posto dok je indeks investicijskih fondova također pao, za 76,1 posto.

Potonuće nije mimoišlo ni favorite na BLSE. Dionica Telekoma Srpske u prošloj godini izgubila je 58,1 posto svoje tržišne vrijednosti a dionica jedine bh. rafinerije nafte u Bosanskom Brodu pala je za 59,5 posto.Još gore su prošle dionice rafinerije motornog ulja iz Modriče koje su u 2008. pale za 70,2 posto. Konačan epilog je da je tržišna kapitalizacija Banjalučke berze na kraju 2008. u odnosu na kraj 2007. godine bila manja za 50,2 posto, odnosno da su investitori izgubili 2,2 milijarde eura.

Ono što se niko ne usuđuje prognozirati je kada bi moglo doći do oporavka na berzama u BiH, ali svi se nadaju da barem gore ne može.

Dražen Simić,

broj 52, februar 2009.

Beogradska Unikredit banaka odnedavno svojim privrednim klijentima nudi takozvani kamatni svop koji nije ništa drugo do trampa nešto lošijih kamatnih uslova za povoljnije

I bez svetske finansijske krize, koja je zahvatila najveći broj najrazvijenijih država, Srbija postaje polako zemlja u kojoj se iz dana u dan nudi sve veći broj novih bankarskih proizvoda. Usluga, za koje do juče velika većina naših privrednika nije znala, a kamo li ih koristila. A donose vajdu. I njima i bankama koje ih nude.

Tako je ovih dana u javnost, po malo „stidljivo”, procurila vest da je beogradska Unikredit banaka svojim privrednim klijentima ponudila takozvani kamatni svop, koji nije ništa drugo do zamena nešto lošijih, obično promenljivih za fiksne kamatne stope. I da ova vest nije samo puka najava novog proizvoda na našem bankarskom tržištu, već i realnost, potvrđuje član Izvršnog odbora Unikredit banke Branislav Radovanović. Njegova banka je nedavno potpisala prvi ugovor sa jednom našom renomiranom kompanijom o kamatnom svopu. Njeno ime, bar za ovaj deo priče, nije od presudne važnosti koliko samo pitanje – šta je to kamatni svop?

Ništa drugo, objašnjava Radovanović, do zamena (trampa) nepovoljnijih, najčešće promenljivih kamatnih stopa za nešto povoljnije – fiksne. To se obično nudi firmama za dugoročne investicione kredite, preko pet godina, kod kojih su povećani rizici od rasta kamata na svetskom, ali i domaćem tržištu. Kompanije koje se odluče za izgradnju fabrike, kupovinu neke proizvodne linije, podizanje građevinskog objekta ili skladišta radi rentiranja i od toga posla očekuju stalan, stabilan i dugoročan prihod, mora da povedu računa s kakvom će se kamatom suočiti tokom ni malo kratkog vremena otplate zajma u kome su kamatni uslovi među najvažnijim, ako ne i presudni za uspešan ishod takvih poslova. Svakom vlasniku ili menadžeru biće i te kako važno da što dugoročnije ima iste ili iste troškove finansiranja. Da mu nove, više kamate ne bi „pojele” zaradu i dovele ga u poziciju da ponovo zajmi pare.

„Upravo takvim firmama nudimo zamenu promenljive kamatne stope za fiksnu. A šta to znači? Ako je naš klijent, a može da bude kreditni klijent i neke druge banke, zaključio ugovor o kreditu po promenljivoj kamatnoj stopi od, recimo, euribor plus tri procentna poena, a to je skoro do juče bilo pet plus tri procentna poena, mi mu sada nudimo da tu promenljivu stopu fiksiramo po sadašnjim uslovima – euribor od 2,5 plus tri odsto. Dakle, umesto osam, koliko je imao, i to promenljivih, mi mu sada nudimo mnogo povoljnijih fiksnih 5,5 procenata”, navodi kao primer Radovanović i dodaje da se takvi aranžmani sklapaju uglavnom na više godina.

Ako je interes klijenta krajnje transparentan, da što duže ima stabilne i niže kamate, gde je tu računica za banku, konkretno Unikredit?

„Ni računica banke nije ništa manje čista. Zarada ne potiče od provizije za obavljeni posao, već od skromne marže koja nije veća od 0,3 odsto na godišnje”, ističe Radovanović.

Može li jednom izmenjeni kreditni svop da se ponovo redefiniše?

„U principu – može, bilo otkazivanjem već zaključenog kamatnog svopa, što može da izazove određeni finansijski trošak za korisnika, bilo zaključenjem novog kamatnog svopa, ali obrnutog smera. U ovakvim siguacijama najbitnije je za klijenta da izračuna da li mu je buduća zarada veća od troška otkazivanja ili zaključivanja novog kamatnog svopa. U suprotnom nema ekonomske opravdanosti da se obavi otkazivanjem već zaključene transakcije”, upozorava Radovanović.

Osim ovakvog, reklo bi se čistog slučaja, u kome firma nepovoljnu i promenljivu kamatnu stopu, koja ima tendenciju rasta, menja za fiksnu, ima i modaliteta u kojima klijent promenljive kamatne uslove kod svoje banke može da zameni ugovorom za povoljnije, fiksne, kod Unikredit. Dovoljno je, kaže Radovanović, da ta firma sa Unikredit bankom potpiše ugovor u kome će utanačiti zamenu kamatnih stopa i dospeća plaćanja obaveza prema svojoj banci s kojom ima promenljive uslove kreditiranja. Unikredit banka će mu garantovati povoljnije fiksne, a njemu će se kamatni svop prilagoditi na isti način kao i na kredit (anuitetno plaćanje kamate i glavnice ili periodično plaćanje kamate uz otplatu glavnice u celosti u trenutku dospeća kredita).

Osim ovog proizvoda Unikredit banka nudi našim privrednicima i kamatnu opciju takozvani „caps and floors” (plafon i pod). Šta je sad to? Radovanović opciju definiše kao pravo klijenta da se neki finansijski instrument u budućnosti kupi ili proda po unapred utvrđenoj ceni. U slučaju ove kamatne opcije klijent dobija pravo da plaća kamatu ne po većoj stopi od definisane „cap” (plafon) opcijom, ali ne i po nižoj stopi od definisane „floor” (pod). Na taj način klijent je zaštićen od negativnih kretanja kamatnih stopa na tržištu, a za uzvrat plaća banci premiju za osiguranje od rizika.

Lazar Stanković,

broj 52, februar 2009.

Virtuelna berza Volks Banke proradila je po drugi put 11-og novembra prošle godine. Svi koji su se prijavili (a ima nas oko hiljadu!!) dobili su priliku da ulože po sto hiljada virtuelnih evra u akcije na beogradskoj, njujorškoj i evropskim berzama. Da li može da se zaradi na akcijama u jeku ekonomske krize? Može, itekako – lekcije naučene tokom igranja virtuelne berzanske igre pamte se za ceo život.

Zašto ne kupih akcije?

Nekoliko puta sam poželela da ispevam tužnu folk pesmu o izgubljenoj šansi, gledajući kako se vrednost mog portfolija ruši dok se neki srećnik uzdiže sa dna liste uspeha i zaposeda vrh. Kako je znao koje akcije da kupi? Provodi li više vremena pregledajući kojekakve Buissines News, ili je jednostavno pomalo vidovit? Ima li dobar njuh za pravi posao, ili je samo ćorava koka koja je ubola zrno? Koliko zaista čovek može da se rukovodi onom izrekom ’kupi jeftino, prodaj skupo’ u doba ekonomske krize kada se, bojim se, pojam jeftinog izvitoperio do neprepoznatljivosti? Nekoliko puta mi se desilo da gledam ponuđene akcije i razmišljam… sigurno postoji razlog zbog koga vrednost Microsoft-a opada iako sve druge akcije rastu (npr. u februaru, dan pred obraćanje Baraka Obame kongresu povodom budžeta). Da li je trebalo kupiti Microsoft u tom momentu? Tačan odgovor je NE! Nastavile su da padaju. Šta je trebalo kupiti-CITIGROUP! Akciju koja svog vlasnika automatski dovede u predinfarktno stanje i koja je za jedan dan porasla za 25 odsto a već sutradan pala za maltene isto toliko. Gde je tu logika? Da li su berze prestale da pokazuju tržišnu vrednost akcija i sada bukvalno odslikavaju isključivo nade i strepnje berzanskih igrača?

Zašto ne prodah akcije?

Za razliku od prethodno opisane situacije, ovde bar možeš sebe da ohrabriš. ’Sada sam na dnu’ , kažeš sebi, ’ali se sećam da sam bio i na vrhu’. PA ZAŠTO NISI PRODAO KADA SI BIO NA VRHU?!? Moja priča ide ovako: na samom početku igre sam izgubila dve hiljade od onih početnih sto hiljada evra i rešila sam da nekako nadoknadim taj minus. Serijom srećnih ulaganja, uključujući i ona u General Motors, Fortis, Verizon Communications i Nokia, sredinom januara uspela sam da zaradim 14 hiljada evra na dobijenih sto hiljada. Virtuelni ili ne, ja sam ih zavolela kao da su mi već u novčaniku i bila sam ponosna na svoj lepi portfolio. Eh…da sam tada rasprodala sve što sam imala, danas bi se šepurila među prvih 10 na top listi Volksstreet berzanske igre. Zašto nisam prodala? Zbog sujete. Vidite, sa 14 hiljada u plusu, ja sam u tom trenutku bila tek negde na 256-om mestu top liste. Moj zaključak je bio- lepo sam zaradila i napravila neke pametne poteze, sada je došlo vreme da se uguram među prave igrače i zaradim ozbiljnije novce. Treba hrabro investirati veliku sumu (oko 25 hiljada evra) u jednu hartiju za koju jednostavno znaš da će se pokazati kao sjajan izbor. Amateru je bio potreban uzor.

Vorene Bafete, čuj moj plač

Kada sam pregledala gomilu internet stranica sa savetima za dobro ulaganje, pronašla sam jedan interesantan tekst na Wall Street Jounal Online. Bio je posvećen American Express-u, i u njemu je stajalo da AE nema ’mnogo’ toksične imovine niti je u riziku od preuzimanja zbog nesolventnosti itd. Štaviše, autor čije ime neću pominjati ocenio je da postoji nada da će AE-su pomoći, ukoliko situacija to bude zahtevala, jedan od najpoznatijih investitora u istoriji-VOREN BAFET, koji u sopstvenom portfoliju ima 3 ili 5 odsto akcija AE. Znate li koliko mi je trebalo da kupim paket akcija AE po ceni od nešto više od 21-og dolara po komadu? Pet minuta. Bafet. Legenda. Kada sam par dana kasnije (i dolar i po niže u vrednosti akcije AE) svoj plan o velikoj zaradi na American Express-u obrazložila svom drugu Filipu, on je (zlobno) nabrojao nekoliko stvari koje su meni i Bafetu zajedničke. Oboje stanujemo u svom domu iz detinjstva. Oboje nismo eksponirani u javnosti. Njegova imovina vredi onoliko milijardi dolara koliko je meni godina, itd. I oboje imamo akcije American Express. Nedelju dana kasnije postalo je jasno da sam ja izgubila mnooogo para (4 i po dolara po akciji, a kupila sam gotovo hiljadu i po komada) a Bafet je, sledeći verovatno devizu po kojoj je ušao u legendu (’kupi i drži deceniju ili dve’), rešio da sačeka da dođu bolji dani za AE. Ubrzo sam naišla na još bolji tekst – THE PAIN OF CHASING WARREN BUFFETT. Guglujte i plačite samnom.

Zašto jedva čekam volksstreet 3?

Zato što sada znam kako se igra. Verujem svom osećaju. Ne treba mi uzor. Ne treba mi pomoć. Kunem se, neću pročitati ni jednu jedinu vest o poslovanju bilo koje firme. Sujetu više ne posedujem. Bafetu sam nacrtala brkove. Zapamtila sam koje akcije su imale najbolje performanse. To je sada moja mantra. Bambi Banat. Fortis. Intel. Dajte mi virtuelnih sto hiljada evra i znam da ću pobediti.

Volksstreet9

B&F broj 53, mart 2009.