Tekstovi

Sa sadašnjom fudbalskom organizacijom, čiji rad prate afere oko prodaje igrača, i nedefinisanim statusom klubova Srbija će i dalje biti na repu organizovane Evrope

Sve računice, sa tek završenog 13. finalnog turnira šampionata Evrope u fudbalu u Švajcarskoj i Austriji još nisu izvedene, ali prve kalkulacije nagoveštavaju da će učesnici podeliti oko 300 miliona evra. Nas tamo ni ovog puta nije bilo. A da smo kojim slučajem, kao pre osam godina u Holandiji igrali samo u prvom krugu takmičenja, pripalo bi nam između sedam i deset miliona evra.

Za nas je to bila još jedna nemoguća sportska, ali i ekonomska misija. Fudbal jeste sportska disciplina, ali i igra u kojoj se poslednjih decenija pravi veliki biznis u svetu. Ko to ne uoči i valjano se ne spremi za sve oštriju konkurenciju, ispada i ostaje da tavori na dnu sportske i ekonomske Evrope, pa i sveta, upozorava Dragan Popović, konsultant Fudbalskog saveza Srbije za licenciranje, vlasnik i direktor revizorske i konsultantske kuće BDO BC Eksel u Beogradu.

’’Sve ovo što se poslednjih godina, pa i decenija, dešava u našem fudbalu samo je verna slika zbivanja u našem društvu, a potom i samoj fudbalskoj organizaciji. Imamo veoma slabu prvu ligu, u kojoj se nameštaju rezultati, potkupljuju sudije i organizaciju kojoj nije mnogo stalo do podmlatka i razvoja fudbala kao sportske igre. Gotovo sve je podređeno interesima manjeg broja ljudi okupljenih oko klubova i fudbalskog saveza, koje sve drugo više privlači osim sportskih motiva”, kaže naš sagovornik i dodaje da fudbalske organizacije zemalja poput Engleske, Italije, Nemačke, Španije ili Holandije rade kao savršen mehanizam poštujući sva pravila – od sportskih do društvenih. Za razliku od njih, kod nas je sve u znaku čistog diletantizma i proizvoljnosti.

Pravo i defektno tržište

Fudbal nikada nije bio popularniji u svetu, za šta su najzaslužniji fudbalski biznismeni. Oni su razumeli multidisciplinarnost fudbala i profesionalizovali sve vitalne funkcije, omogućivši višestruku zaradu od navijača, TV prava i od mnogobrojnih komercijalnih ugovora. Za Evropu je fudbal veliki biznis, poput bankarstva, automobilske industrije ili turizma. Ulažu se velike pare, ali i stiču još veći profiti. I sve mora biti transparentno. Naravno, i u takvim uslovima ima ’’rada ispod žita’’ kao što je bio slučaj u Italiji pre koju godinu. Ali, čim se to otkrije označi se kao kriminalno delo i oštro sankcioniše, ističe Popović. ’’Prošle godine pet pomenutih fudbalskih liga imalo je ukupan prihod od 13,6 milijardi evra. Engleska, recimo, 1,7 milijardi, a Holandija, kao najmanja, oko 390 miliona evra. Veliki ’’Real Madrid’’ obrće 350, a ’’Mančester junajted’’ – 320 miliona evra. To su velike pare i za finansijske prilike zemalja u kojim igraju i – posluju. A šta to kazuje? Da tamo gde se obrće veliki novac moraju postojati pravila igre, a to znači – tržište“, naglašava naš sagovornik i kao najvažnije ’’igrače’’ na toj pijaci pored fudbalera, sudija i vlasnika klubova, navodi i gledaoce na terenu, velike sponzore, sve one koji se reklamiraju oko igrališta… pa do gledalaca ispred malih ekrana i onih koji kupuju reklamne proizvode velikih klubova.

Istovremeno, na svim utakmicama prve lige Srbije, osim kada je u pitanju sve manje posećeni derbi ’’Crvene Zvezde’’ i ’’Partizana’’, okupi se par hiljada gledalaca. Nema sponzora, televizije, velikih igrača i para… ali, objašnjava Popović, to ni izbliza ne znači da ne postoji tržište. Ima ga, ali je defektno, svedeno na sivu zonu i prodaju sve mlađih igrača. Vlasnicima i trenerima naših klubova nije najvažnije da stvore tim za Evropu i velike sportske i poslovne domete, već da lansiraju po nekog talentovanog igrača i da ga – prodaju. Evropa, ne samo zato što je bogata, čini to sasvim drugačije. Onog časa kada su čelnici UEFE, evropske kuće fudbala, primetili da im pojedini sportovi, poput košarke, odbojke, rukometa i tenisa odvlače gledaoce, a i bogate sponzore, odlučili su da fudbalu, kao značajnom delu industrije zabave postave pravila kojih se svi moraju pridržavati. Projekat licenciranja klubova za takmičenje u UEFA kupovima je najveći projekat u njenoj pedesetogodišnjoj istoriji.

Fudbalske zapovesti

Kriterijuma nema mnogo, upola manje od božjih zapovesti, ali njih moraju poštovati i ateisti. Prvu grupu, pored plasmana u evropskim takmičenjima, čine i zahtevi da se raspolaže sa tri selekcije igrača mlađih od 18 godina, profesionalnim trenerima, fizioterapeutima, psiholozima i drugim stručnjacima koji će voditi računa o pravilnom razvoju mladih igrača i na terenu i van njega. Drugi kriterijum je administrativni. Poslovanje kluba mora biti regulisano po nacionalnim, ali i međunarodnim pravilima. Svaki klub koji želi u evropsko takmičenje mora imati profesionalnog direktora, knjigovođu, pa i posebnog čoveka za odnose sa javnošću. Treći se odnosi na pravni aspekt. Sve što se radi, od ugovora sa igračima, do imovine, mora biti ’’čisto’’.

Četvrti kriterijum se može nazvati infrastrukturnim. Klubovi moraju raspolagati odgovarajućim igralištem, svlačionicama, sobama za zvaničnike, novinare, komunikacionim vezama… ali i odvojenim toaletima za muškarce i žene. Konačno, peti se odnosi na finansije i zauzima čak 165 od ukupno 200 stranica teksta o pravilima licenciranja. U njemu je bezmalo sadržano sve što i za preduzeća – od izmirivanja obaveza prema igračima i zaposlenima, do obaveza prema drugim klubovima i državi. Porez se mora platiti ma koliki bio iznos, a izveštaj o tome da li je sve finansijski ’’čisto’’ podnosi nezavisan revizor na osnovu utvrđenih pravila.

’’To se čini zbog investitora’’, objašnjava Popović, ’’koji su našli interes da ulažu u fudbal ili da se reklamiraju. Oni ne mogu sebi da dopuste uvlačenje u neke nečasne poslove. Mi, nažalost, ne spadamo u tu grupu zemalja. Otuda i povika na UEFU ovih dana što nije dozvolila ’’Zemunu’’, kao finalisti našeg kupa, da igra u kvalifikaciji za njenu ligu, jer nadležnom organu evropske kuće fudbala nisu dostavili na vreme valjan finansijski izveštaj ili se u njemu revizor ogradio od onoga što je našao. I tu je za ’’Zemun’’ bio kraj ovogodišnje fudbalske priče bez obzira na sportski rezultat.“, predočava Popović, upozoravajući da se moramo što pre povinovati zahtevima UEFE, kao i sama država pravilima EU, jer je to u našem interesu.

FSS nije prepoznao u licenciranju šanse za razvoj, već se opredelio da u primeni tog projekta ’’podilazi’’ onim strukturama u fudbalu koje sve tumače arbitrarno i voluntaristički, što ima za posledicu probijanje rokova, relativiziranje pravila i propozicija i vršenje pritiska na eksperte i komisije. Sa aferama oko prodaje igrača, tuča i pogibija na stadionima, nerešenih imovinskih i drugih pitanja, crnih fondova ili podmićivanja sudija nigde nećemo stići, pogotovo ne do velikih takmičenja poput Lige šampiona ili Evropskog prvenstva. Potrebna je ozbiljna, radikalna reforma fudbalske organizacije i definisana strategija razvoja, zaključuje Popović.

Lazar Stanković,

broj45/46, jul/avgust 2008.

Dečije knjige danas se takmiče sa radiom, muzikom, filmovima, časopisima i, pogotovo, kablovskom televizijom. Svako ko ima malu decu i Cartoon network u kući zna o čemu pričam. Klinci danas očekuju drugačiji dizajn, vizuelni identitet, način pripovedanja, brzinu radnje, likove.

Kada je moje prvo dete sredinom devedesetih došlo do uzrasta da može razumeti bajke i listati slikovnice, počeo sam da obilazim knjižare u potrazi za adekvatnom literaturom. Bio sam šokiran. Rezultati potrage za dobrim dečijim knjigama bili su poražavajući. Naši izdavači su zaboravili na decu. Mogle su, eventualno, da se nađu nekvalitetne slikovnice, sa lošim iliustracijama i nesuvislim prevodima. Većinom se radilo od dajdžestiranim bajkama, koje su sklepavali oni koji nisu odmakli dalje od dvojke na pismenim zadacima u osnovnoj školi. Dugačke, konfuzne rečenice i apstraktni pojmovi činili su da se te bajke nisu mogle čitati deci. Jedva sam uspeo da pronađem antikvarni komplet legendarnog “Poletarca”.

Međutim, naše izdavaštvo dečijih knjiga pod uticajem sve oštrije konkurencije postaje sve bolje. Naravno, među domaćim izdavačima pravi šampion je izdavačka kuća Kreativni centar. Primer poslovanja te izdavačke kuće može biti inspirativan za sve koji nameravaju da se bave izdavaštvom. Ustvari, tajne nema – oni se, prosto bave izdavačkim poslom što znači da pažljivo i stručno biraju naslove, najbolje saradnike, ilustratore, domaće autore, kvalitetno štampaju svoje knjige, trude se oko odlične distribucije i uspešno promovišu svoja izdanja. Uspeh je neizbežan. Od male porodične manufakture postali su obiljna izdavačka kuća. Sve ovo zvuči jednostavno? Pa i jeste, ali za razliku od njih mnogi drugi domaći izdavači se pogube na tom putu: pomisle da je najlakše pronaći neko Wolt Dizney izdanje i tako brzo zaraditi novac.Po nekoj inerciji mnogi domaći izdavači, bez mnogo ideja i inventivnosti, po milioniti put preštampavaju Andersena, Braću Grim, Malog Princa i sl. Dečije knjige danas se takmiče sa radiom, muzikom, filmovima, časopisima i, pogotovo, kablovskom televizijom. Svako ko ima malu decu i Cartoon network u kući zna o čemu pričam. Klinci danas očekuju drugačiji dizajn, vizuelni identitet, način pripovedanja, brzinu radnje, likove…

Revolucija Harija Potera
Pravu, temeljnu revoluciju u svetu dečijeg izdavaštva izazvao je serijal Hari Poter. Te knjige su naprosto otvorile čitavo novo tržište.Oni koji su sa prezirom i gnušanjem zaobilazili dečije odeljenje u knjižarama, a za malo “težu” literaturu nisu dorasli, sada u svetskim knjižarama imaju posebno odeljenje koje se naziva young adults. Tinejdžeri su ponovo u knjižarama i bibliotekama pa izdavači, specijalno za taj uzrast, štampaju čitave edicije. Ipak, prema istraživanju „Book Industry Trends 2004“ uticaj serijala Poter je pomalo razočaravajući na tržište knjiga u celini, jer su se mnogi nadali da će Poter promeniti čitalačke navike dece i da će ona početi više da čitaju i ostale knjige. To se i dogodilo, ali ipak u manjem obimu nego što je očekivano.

Zapanjujuća činjenica je da je Hari Poter, u momentu objavljivanja, bio u engleskom originalu najprodavanija knjiga u Francuskoj. Dakle, u zemlji u kojoj postoji radikalno odbojan stav prema engleskom jeziku. Ali ni to nije slučajno. Taktika izdavača serijala o malom čarobnjaku je da na strana tržišta prvo izbaci original, pa onda, kada se stampedo nestrpljivih fanova istutnji, na red dolaze prevodi.

Koliko je tržište dečije knjige ozbiljan biznis svedoči i akcija dečije bolnice Grejt Ormond Strit u Engleskoj, koja je vlasnik prava na Petra Pana. Da bi povećali profit žiri te bolnice je, uz veliku marketinšku pompu, među stotinama kandidata iz celog sveta izabrao britansku književnicu Džeraldin Mekohren da napiše zvanični nastavak čuvene bajke. Misleći na proširenje tržišta, najavljuje se da će Petar Pan u novoj bajci biti nešto stariji i na taj način interesantniji široj publici. Ali treba imati razumevanja za ovakve izdavačke poteze – prodaja knjiga, pa prema tome i prodaja dečijih knjiga je trenutno u stagnaciji. Osim Harija Potera, naravno.

Dečiji žiri
I još jedan primer zanimljivosti potencijala tržišta dečijih knjiga: Madona, već četvrt veka mega pop zvezda, mašina za pravljenje novca, piše knjige za decu (nikako ne tvrdim da to ustvari piše tim dobro plaćenih anonimnih pisaca). Kod nas je već izašao serijal „Abdijeve pustolovine“, „Engleske ruže“, „Jabuke gospodina Pibodija“, „Jakov i sedam lopova“ i „Lovan Gotovan“. Da bi priča bila marketinški pikantnija, ona tvrdi da su njene knjige moralne priče zasnovane na kabali, drevnoj jevrejskoj mističnoj tradiciji nastaloj po tumačenjima Starog zaveta. Madona osuđuje ispraznost savremene dečije književnosti u kojoj više nema nikakvih pouka.

A kako se jedan brend može iskoristiti, reciklirati i ponovo prodati, ovaj put deci, pokazuje primer megabestselera “Da Vinčijev kod”. Ustalom i kod nas su izdate već tri knjige koje se bave tim delom. Austrijski pisac Tomas Brezina napravio je slikovnicu „Who Can Crack The Leonardo Da Vinci Code?“ koja se ustvari više bavi velikim slikarom, a manje zaverom i Svetim Gralom. Knjiga je namenjena deci, ali prodajni tim predvideo je da će knjigu kupovati roditelji oduševljeni originalom. Slično kao i sa keksom – deca ne kupuju keks, već majke koje treba navesti da pomisle da je keks zdrav i dobar za njihovu decu.

U Srbiji postoji oko 400 (slovima: četiri stotine) književnih nagrada, ali ni jedna nije kao engleska nagrada Smarties koja se dodeljuje u Britanskoj biblioteci. Nagradu od 30.000 funti godišnje dodeljuje žiri sastavljen od više hiljada dece. Ova nagrada do sada je skrenula pažnju na do tada nepoznate pisce. Na primer na J. K. Rouling.

Aleksandar Drakulić
broj 14/15, decembar 2005.

Moderan sport sve više uzima svoj danak, od velikih odricanja i fizičkih napora, do sve češćih tragičnih slučajeva. O posledicama bavljenja sportom razgovarali smo sa dr Stevanom Bukovićem, koji je bio lekar vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, šef medicinskog tima olimpijske reprezentacije 1996. godine u Atlanti i član Olimpijskog komiteta duže od 12 godina. Kao fizijatar i reumatolog lečio je sportiste od početka svoje karijere.

B&F: Šta su vrhunski sportisti spremni da urade za ostvarivanje dobrog rezultata i koje su posledice takvog ponašanja?

Stevan Buković: Poznata je stvar da su sportisti do tridesete godine zdraviji, a da nakon toga imaju više zdravstvenih problema u odnosu na prosečnu populaciju, jer vrhunski sportisti tokom procesa treninga i utakmica ulažu veliki napor i više se troše. Naravno, briga o sopstvenom zdravlju je individualna i to važi i za sportiste: ima pojedinaca koji o njemu izrazito vode računa, ali i neodgovornih. Do sportskih povreda koje presudno utiču na karijeru dolazi uglavnom zbog podcenjivanja neke naizgled bezazlene povrede.

B&F: Šta je danas drugačije u profesionalnom sportu u odnosu na vreme od pre trideset godina?

S. Buković: Mora se istaći da sportisti kod nas nikada nisu bili kvalitetno medicinski zaštićeni. Ni u jednom sportu ili klubu nije se o tome mnogo vodilo računa. Znam više situacija kada je neki igrač bio povređen, pa je zbog nedostatka uslova ili truda ostao onesposobljen pred neku značajnu utakmicu. Ili bude tretiran preko noći, pošto se nije na vreme reagovalo.

Ranije je postojao Institut za sport u Košutnjaku gde su sportisti bili pregledani. Tamo su odlazili pre svega ozbiljni klubovi i reprezentacije koje su psihofizički testirali svoje takmičare pred nastupe u inostranstvu. Na osnovu takvog ispitivanja mogli smo tačno da pretpostavimo krajnje domete i ambicije nekog sportiste. Nažalost, tako se sada retko gde radi, pogotovo što ne postoji standardizacija koja bi važila za sve sportove.
Kod nas postoji preko stotinu različitih sportskih saveza i svaki funkcioniše prema pravilima određene međunarodne organizacije kojoj pripada. U svakoj zemlji se moraju uzeti u obzir različite vrste treninga i opterećenja, raspored takmičenja i usvojena međunarodna i nacionalna pravila. Na primer, profesionalni fudbalski timovi u Engleskoj imaju po tri zvanično zaposlena lekara. A negde nema ni jednog. Brazilski olimpijski komitet ima institut na kome 180 lekara radi samo sa nacionalnim selekcijama na njihovom lečenju, organizovanju, profilisanju i planiranju opterećenja treninga.

B&F: Rekli ste da nakon završetka karijere sportista ima više zdravstvenih problema od prosečnog čoveka. Kako to može da prevaziđe?

S. Buković: Bavljenje fizičkom aktivnošću se ne sme naglo prekinuti, već postepeno smanjivati. Na primer, vaterpolisti su tokom treninga pod ogromnim naporom jer je to jedan od najtežih sportova. Oni jedu velike količine hrane i u stanju su da za 15 dana dobiju 15 kila ukoliko odsustvuju sa treninga. Takođe, mnogi sportisti veruju i u svakakve rituale konzumiranje hrane i pića, što je veoma slično dopingu.

B&F: Kad smo već kod dopinga, kakve su mogućnosti modernih tehnologija za njegovo suzbijanje?

S. Buković: Sve više se istražuje i tehnologija je sve naprednija. Sada postoje takve laboratorije i ispitivanja koja mogu do šest meseci unazad da otkriju ako je neko koristio nedozvoljene supstance. S druge strane, u mnogo čemu što se danas konzumira ima zabranjenih supstanci – najpoznatji primer su kapi za nos koje su dostupne svakome ali u sebi imaju sastojak koji je na listi za doping.
Uprkos tome, koliko god tehnologija napreduje, oni koji se dopinguju su uvek korak ispred. Postoje sportisti koji su u stanju da daju život za osvajanje zlatne medalje. Dopingom zalazimo iza naših rezervi – praktično raubujemo sopstveni organizam.
Nažalost, doping je postao neodvojiv od savremenog sporta.

B&F: Kad klupski lekar uoči povredu i preporuči lečenje, koliko se sportisti pridržavaju propisane terapije?

S. Buković: Tu ima raznih paradoksa. U krajnjoj liniji sportista odlučuje o sopstvenoj sudbini, ali on najčešće nije svestan svih posledica. Drugo, sportska motivacija za učešće u nekom velikom takmičenju je ogromna. Viđao sam sportiste koji su za tri dana prevazilazili ono što drugi nisu mogli za dva meseca, ali se kasnije ispoljilo koju su cenu zaista platili.

B&F: Činjenica je da se stalno postižu sve bolji rezultati, sa ili bez dopinga.Gde je onda realna granica ljudskih fizičkih mogućnosti?

S. Buković: Danas nasledne karakteristike određuju kojim ćemo se sportom baviti. Košarkaši, odbojkaši i plivači su svi sad dvometraši, skakači u vodu su niski zbog obrtnog momenta, crnci su eksplozivniji i imaju više mišićne mase od belaca…
Selekcija je toliko napredovala da proizilazi da neko ko je najbliži zdravstvenom proseku ne bi mogao da se bavi nijednim sportom. Bitna je i činjenica da se sa treningom ranije počinjalo sa 12-13 godina a danas već sa 6 godina starosti. Često se dešava da sportista na početku dvadesetih već ima 12 godina sportskog staža, koji se može nazvati i radnim.

B&F: To je posledica velike ambicije koja postoji kod roditelja. Da li veliki klubovi saopštavaju roditeljima način na koji treba usmeravati decu?

S. Buković: Ne treba biti u zabludi. Klubove pre svega interesuje rezultat, koji je merilo svega. Često sportistima upravljaju menadžeri, pa se dešava da umesto boljeg igrača nastupa onaj sa boljim menadžerom. Znam da zvuči crno, ali pre bi se moglo reći da je sport današnjice siv, sa pojedinačnim odstupajućim slučajevima. Za discipline koje su profesionalizovane u poslednjih nekoliko decenija, poput fudbala, teško da bi se više moglo reći da je reč o sportu. U suštini jeste igra sa loptom, ali toliko novca i velikih uloga je oko nje da sportski momenat gotovo više i ne postoji. Sport kao industrija je peta po obrtu novca u svetu. Čak i amaterski sport karakterišu sve veća odricanja i pojava dopinga.

B&F: Koliko je takvom stavu sportista doprineo odnos trenera i lekara prema njima?

S. Buković: Njihov uticaj je svakako od velikog značaja, mada ne postoji neko generalno pravilo. Treba razumeti da i treneri imaju sportsku i novčanu motivaciju. Međutim, ogroman je uticaj koji ima porodica. Kod onih porodica gde postoji generacijska tradicija profesionalnog bavljenja sportom, možete videti mlade ljude koji se osećaju primoranim da tu tradiciju nastave i zato su nezadovoljni. Postoji i druga mogućnost, kada dete samo bira bavljenje nekim sportom, zato što je iskreno zainteresovano.

B&F: Šta se onda desilo sa onim sloganima da je sport život i izvor zdravlja? Kako biste Vi, kao sportski lekar, preporučili ’’običnim’’ ljudima bavljenje fizičkom aktivnošću?

S. Buković: Reći ću vam jednu anegdotu. Kada su svojevremo pitali Čerčila, koji je bio pozamašnih dimenzija, uvek pušio tompuse i pio viski, kako je uspeo da doživi duboku starost, on je odgovorio: ’’Nikad se nisam bavio sportom.’’

Marko Miladinović,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Jednačina po kojoj su dobra sportska postignuća rezultat napornog rada sportiste i njegovih genetskih predispozicija, u savremenom sportu dobila je još jednu promenljivu čija vrednost direktno utiče na krajnji rezultat: primenu nauke u kreiranju sportskih priprema i razvoju adekvatne sportske opreme.

Od početka dvadesetog veka sportska dostignuća u različitim disciplinama se intenzivno prate i beleže a karakteriše ih konstantan napredak. Amerikanac Don Lipinkot 1912. godine istrčao je 100 metara za 10.6 sekundi i postavio svetski rekord. Skoro ceo vek kasnije, Usain Bolt sa Jamajke istu razdaljinu pretrčao je za 9.72 sekunde. Razlika je još očiglednija ukoliko se posmatraju rezultati koje su ostvarili profesionalni dizači tegova. U najjačoj kategoriji, takmičari težine preko 105 kg u protekloj deceniji napredovali su sa 140 kg koje je nemac Herman Gorner podigao iznad glave 1919. godine, sve do 263.5 kg – rekord iz 2004. godine Iranca Hoseina Rezazadeha. Teško je poverovati da su sportisti toliko napredovali u rezultatima samo zahvaljujući upornosti i promeni načina treniranja, pa se neminovno postavlja pitanje koliko su tome doprinele savremena nauka i tehnologije – počev od različitih dodataka u ishrani sportista, preko sportske opreme i pomagala, do preciznih elektronskih uređaja koji mere i verifikuju ostvarene rezultate.

Možda i najbolji primer velikog uticaja modernih istraživanja i razvoja novih sportskih pomagala na mogućnosti i dostignuća jednog sportiste predstavljaju proteze od ugljeničnih vlakana Oskara Pistoriusa, koje su ovom sportisti omogućile da se, nakon velike borbe, kvalifikuje za letnje olimpijske igre 2008. godine. Naime, ovaj dvadesetjednogodišnji predstavnik Južne Afrike rođen je sa poremećajem koji je uslovio amputaciju njegovih nogu u predelu potkolenice u najranijoj mladosti. Uprkos tome, Oskar se kao srednjoškolac aktivno bavio ragbijem, vaterpolom i tenisom, a nakon povrede kolena trčanje postaje njegova nova strast: postao je višestruki osvajač medalja i svetski rekorder na 100 i 200 metara na takmičenjima parolimpijade.

Kako je čovek bez donjeg dela nogu uopte došao u poziciju da tako nešto ostvari? Odgovor je u karakteristikama njegovih proteza koje ne samo da u potpunosti nadoknađuju njegov fizički nedostatak, nego mu, po mišljenju brojnih sportskih stručnjaka, čak daju i prednost nad sportistima čiji su udovi u potpunosti zdravi i sa kojima se prvi put takmičio prošle godine. To je uzrokovalo i detaljnije razmatranje proteza kojima se služio i inicijativu Internacionalne asocijacije atletskih federacija (IAAF) da se promene takmičarska pravila u cilju zabrane upotrebe bilo kakvih pomagala kojima se omogućava prednost takmičarima koji ih koriste. Naime, zahvaljujući elestičnosti kojom proteza imitira funkcije skočnog zgloba, njenim korišćenjem je moguće trčati poput zdrave osobe, ali je stručni tim utvrdio i da ona obezbeđuje duži korak i, prirodno, ne podleže zamoru kao ljudski mišići. Pozivajući se na ove zaključke, IAAF je isključila Pistoriusa iz svih takmičenja na kojima je bio prijavljen kao takmičar bez invaliditeta, ali je takva odluka poništena na sudu u maju ove godine, što mu je otvorilo vrata i za kvalifikacije za učešće na Olimpijadi u Pekingu. U obrazloženju sudske presude je navedeno da iz analize ukupnih prednosti i nedostataka ugljeničnih proteza proizilazi da se međusobno potiru, odnosno da se pogodnosti elastičnih pomagala prilikom trčanja anuliraju nemogućnošću brzog starta.

Oko jastreba

Među aktuelnim primerima zanimljiv je i tenis koji je, za razliku od većine drugih sportova, tek nedavno ’’poklekao’’ pred tehnološkom revolucijom. Usled sve bržeg tempa ove igre otežano je njeno praćenje pa su sve češće diskutabilne situacije u pogledu dobrih i aut lopti. Prelomni trenutak verovatno predstavlja meč četvrtine finala U.S. Opena 2004. godine između Serene Vilijams i Dženifer Kaprijati. Tokom trećeg seta, sudija je napravio grešku preinačivši odluku linijskog sudije, što je kasnije Serenu koštalo pobede a zvaničnike turnira primoralo da se javno izvine oštećenoj teniserki.

Marta 2006. godine predstavljena je elektronska pomoć suđenju u belom sportu u vidu tehnologije koja beleži kretanje loptice po terenu i, predstavljajući simulaciju kretanja loptice sudijama, pomaže prilikom utvrđivanja mesta na kom je loptca dotakla teren. Sistem nazvan Oko jastreba (Hawk – eye) čini veći broj kamera koje se nalaze oko teniskog terena i prikupljene informacije o kretanju loptice šalju kompjuterima na obradu. Sistem može da odredi poziciju loptice u svakom trenutku meča, sa greškom koja u proseku iznosi 2 do 3 mm. Hawk-eye je preuzet iz kriketa, primenu je našao i u bilijaru, a trenutno se razvija i varijanta za praćenje fudbalskih utakmica. Osim praćenja pozicije lopte, ova tehnologija pogodna je za kreiranje različitih statistika meča i njihovih prezentacija publici. Takođe, sistem je u mogućnosti da izračuna brzinu loptice u bilo kom trenutku, upoređuje servise i utvrđuje njihove šeme, kreira pravila postizanja as poena i beleži brzinu kretanja svakog igrača. Povezivanjem sistema kamera i kompjutera sa velikim ekranima, publici na samom stadionu mogu se pružiti različite informacije i grafički predstaviti statistika meča pa i ponovo prikazati najinteresantnije situacije. Trošak u potpunosti implementiranog sistema iznosi oko 25 hiljada američkih dolara nedeljno.

Novine u samom načinu igre podrazumevaju prava učesnika meča da zatraže proveru sudske odluke uz pomoć Hawk-eye sistema. Svaki igrač ima pravo na dve provere regularnosti sudskih odluka tokom jednog seta. Ukoliko sistem potvrdi procenu igrača koji ga je pozvao, igraču se ne smanjuje ukupan broj dozvoljenih poziva. Većina igrača je pozdravila upotrebu ovog sistema, dok je njegov najljući protivnik za sada Rodžer Federer koji smatra da je sistem neprecizan i da njegov razvoj predstavlja puko bacanje novca.

Zdravlje na usta ulazi

Ishrana vrhunskih sportista predstavlja posebno poglavlje u pravilniku kvalitetnih sportskih priprema. Sam sastav hrane koju sportista unosi utiče na količinu energije i snage koju će njegovi mišići proizvesti. Izolovanje i sinteza samo potrebnih hranljivih materija dovela je do razvoja novih oblika hrane za sportiste, koja se sve češće javlja u vidu energetskih pića, štanglica i proteinskih rastvora.

Sportisti tokom napornih teninga često koriste energetske izvore bogate proteinima iz organske soje. Proteini soje, budući da nisu životinjskog porekla, proizvode manje amonijaka u telu koji utiče na iscrpljenost mišića. Naučnici su utvrdili da proteini koji potiču iz surutke predstavljaju još bolji energetski izvor jer ih telo brzo prihvata, pogotovo nakon napornih treninga kada su mu najpotrebniji. Izolovanjem isključivo zdravih masti iz lešnika i različitih semenki koje najčešće ulaze u sastav energetskih štanglica, nutricionisti su sportistima pružili koncentrisan izvor energije, koji ne bi trebao da ima štetne posledice po srce i utiče na nivo šećera u krvi.

Bilo da se radi o individualnom ili ekipnom sportu, iza velikog uspeha nikada ne stoji samo pojedinac. Sportisti su danas zapravo predstavnici velikih timova stručnjaka različitih profila, jer zahtevi koje moraju da ispune su sve složeniji i strožiji, a čini se da ih upravo diktira naizgled sporedni faktor jednačine sa početka – primena nauke i tehnologije u sportu.

Miloš Kosić,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Za razliku od pedagoga, koji i dalje iskreno veruju u efikasnost stroge učiteljice, pobornici ‘’učenja kroz igru’’ smatraju da edukativne igračke otkrivaju deci nove, zanimljivije načine komuniciranja i usvajanja znanja.

Ocenu da se kroz kreativnu igru najbolje uči potvrđuju moderne teorije, a praksa ide korak dalje – menja igračkama oblik. Tako, na primer, u Beogradu se svake godine održava konkurs pod nazivom Dobra igračka. To je nadmetanje proizvodjača igračaka, u kom pobednička dobija potvrdu najuspešnijeg edukativnog sredstva, a time i svojevrsni pečat kvaliteta. Ovaj konkurs organizuje Društvo prijatelja dece, o čemu psiholog i stalni član žirija Snažana Bojić detaljnije kaže: ‘’Svaka igračka može biti edukativna ako je, shodno uspostavljenim standardima, primerena uzrastu deteta. Međutim, za razliku od ostalih, takozvane didaktičke igračke moraju da zadovolje specifične kriterijume i to su uglavnom konstruktivne i društvene igre’’.

Kao najpoznatiji primer naša sagovornica navodi igru ‘’Ne ljuti se čoveče’’, u kojoj se dete, na kognitivnom nivou znanja, prvo upoznaje sa pravilima, da bi, kada nauči da ih poštuje, došlo do socijalnog nivoa, na kome uči i da kanališe ljutnju.To ne znači da će svako dete koje igra društvene igre biti tolerantno. ‘’Neki kada izgube partiju prevrnu sto na kome se nalaze tabla i figurice’’, opisuje Bojić i ocenjuje: ‘’Za takvo ponašanje su odgovorni roditelji koji od svog deteta očekuju previše. Zato svakom detetu treba objasniti da ono ne može i ne mora uvek da pobedi’’.

Univerzalni plastelin

Rok upotrebe jedne igračke nije datum trajanja, već godine zrelosti u kojima se gubi interesovanje za nju. Psihološka istraživanja pokazuju da kreativna ličnost počinje da se razvija nakon navršene prve godine života, kada dete počinje da se interesuje za različite predmete, uključujući i kocke koje će slagati sopstvenom logikom. Za razvoj deteta u predškolskom uzrastu su veoma podsticajne konstruktivne igre, a za školarca već postoji niz igračaka koje mu, pored druženja sa vršnjacima i knjiga, mogu pomoći u kvalitetnom odrastanju. ‘’Ljubav prema knjigama se gradi pre nego što škola uspe da je uništi, jer ako dete čita jedino školsku literaturu, lako se može desiti da čitanje shvati kao prinudnu radnju’’, predočava Bojić. U ranom detinjstvu pravi poklon su bojanice, knjige sa više krajeva (koji se biraju), ili slikovnice otkrivalice. Na ovaj način, deca se igraju dok čitaju. Naša sagovornica ističe da se žiri pomenutog konkursa veoma trudi da svojim kriterijumima nametne kvalitet, ali da su za situaciju na domaćem tržištu igračaka i dalje presudniji neki drugi faktori. Tako, uprkos tome što su u poslednjih deset godina najbolje ocenjivane uglavnom društvene, konstruktivne i imitativne igre, najprodavanije su igračke koje su prateći elementi nekih događaja ili trendova, poput fenomena Harija Potera. Ipak, postoje igračke koje su univerzalne, ocenjuje Bojić i ističe: ‘’Plastelin, bojice i glina su neprevaziđeni materijali, koji deci pomažu u razvijanju kreativnosti, i ne verujem da će se u skorije vreme naći dostojna zamena za njih.“

Epika na kompjuteru

No, da li su ih već potisnule nove tehnologije, mišljenja psihologa su podeljena, kao i oko sadržaja prevashodno vezanih za kompjuterske igrice. Kao i sve ostalo, i nove tehnologije mogu biti veoma korisne ali i zloupotrebljene, naročito od strane crnog tržišta, smatra menadžer za Disney proizvode Dejan Kravić, iz firme za distribuciju zabavnih softvera Extreme CC d.o.o. Prema njegovim rečima, trenutno su najpopularnije epske igrice World of Warcraft i GuildWars. ‘’Mnogi pogešno misle da je osnovni princip ovih igrica pucanje, kaže Kravić i pojašnjava: ‘’Cilj jeste eliminacija protivnika, ali način na koji se to postiže je edukativan iz više razloga. Kao prvo, ljudi širom sveta su umreženi i igraju ovu igricu, što zahteva sticanje osnovnih znanja o Internetu. Drugo, postoji mogućnost kreiranja junaka i građenja njihovih karaktera. Takođe, igra predviđa da igrači komuniciraju i razmenjuju ili prodaju za virtuelni novac ono što su uspeli da zarade. U poslednje vreme se koristi pravi novac, a postoji i studija o ekonomiji u igricama, kao i procene GDP-a svakog igrača’’.

Međutim, ovo su igrice za stariju decu. Što se tiče predškolskog uzrasta, Extreme CC je potpisao ugovor sa kompanijom Disney, koji će omogućiti domaćoj publici pristup zanimljivim logičkim igicama koje nisu kompetitivne, kao i nekim koje se baziraju na poznatim animiranim junacima ove kuće. Potencijalni favoriti su Chicken Little i Chronicles of Narnia. Dobra vest za devojčice (koje po statistici zaostaju za muškim kolegama-igračima) je Disney Princeza, serija igara koja je posebno njima namenjena (Pepeljuga kraljevsko venčanje ili Pepeljugina kucica za lutke). U nadi da će se deca opredeliti za ove igre, a ne za crno tržište (koje im čini dostupnim diskutabilne saržaje) njihova cena će biti od 499dinara, do 2 499, u skladu sa našim standardom.

Ako dete nije zahtevno, najjednostavnije igrice su besplatne i one se „skidaju“ sa sajtova. Od našeg sagovornika dobili smo podatke i o igricama koje nisu preporučljive za decu. To su: Resident Evil 4, God of war, Narc, Killer7, The warriors, 50 cent:Bulletproof i još neke igrice nastale na ‘’postulatima’’ krvi i nasilja. Uprkos mnogim zabavnim sadržajima koje nudi računar, važno je upamtiti da on nema hipnotičku moć. Samo zapostavljena deca su opsednuta PC igricama, ostala se povremeno igraju ili traže načine da budu produktivni – počev od programiranja pa do profesionalnog igranja, koje je samo po sebi vrsta posla. To potvrđuje i činjenica da je nedavno jedan naš dečak u Singapuru osvojio 10 000 evra, učestvujući u turniru Need for speed.

Marija Dukuć
broj 14/15, decembar 2005.

Igračke koje će naši mališani dobiti za novogodišnje praznike većinom su potekle sa Dalekog Istoka, bilo da je reč o jeftinim, standardnim ili brendiranim artiklima. Da bi za sve klince bilo dovoljno poklona uvoznici su morali još u oktobru da obezbede potrebne kontigente, ali tokom decembra očekuju i do deset puta veći promet od uobičajenog.

Pretpraznična novogodišnja i božićna EUforija jedina je izvesna pojava (sa prefiksom EU) koja nam stiže svake godine. Pod najjačim naletom potrošačke groznice naći će se pre svega prodavnice igračaka, jer će armija roditelja i bliske rodbine – kao i sindikalne organizacije – poželeti da obraduju mališane atraktivnim poklonom. Da je reč o zaista značajnom prometu koji u decembru ostvare trgovci igračakama, rečito govore i dnevni pazari jedne od bolje snabdevenih radnji u centru Beograda: uobičajeno ova prodavnica u toku dana inkasira između 150 i 180 hiljada dinara, a u poslednjoj nedelji decembra čak 800-900 hiljada, ili milion dinara!

Naravno, iskusni trgovci znaju da se prase ne tovi uoči Božića, pa već od septembra pune magacine i rafove. Prema rečima nekih od njih, nabavka robe se zaključuje početkom oktobra, ali prodaja, uključujući i sindikalne novogodišnje paketiće, počinje tek u decembru. Navedeni vremenski jaz predstavlja i najveći problem uvoznika, jer troškove carine i PDV-a moraju da podmire odmah, a naplata sledi tek za mesec-dva, pa i više dana. Uprkos tome, poslovanje većine preduzeća u ovoj branši zasniva se isključivo ili pretežno na uvozu.

Šačica domaćih
Domaći proizvođači očigledno nisu konkurentni cenom ili kvalitetom, a prema podacima Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore Srbije – ima ih tridesetak. S druge strane, broj uvoznika u 2003. (najsvežiji raspoloživi podaci), premašuje pet stotina. U istom periodu tek nekih osamdesetak firmi upisali su se kao izvoznici igračaka. Ne treba onda da čudi činjenica da je u prethodnoj godini na uvoz ovih artikala potrošeno 43.045.000 dolara, dok je vrednost izvoza bila pet puta manja – 8.380.000 dolara. U prvih sedam meseci ove godine, razlika između uvoza i izvoza se povećala na jedan prema deset: uvoz je iznosio više od 10 miliona dolara, a izvoz manje od milion dolara.

Kako tvrde predstavnici uvozničkih i veleprodajnih kuća, najveći broj igračaka stiže nam iz “obećana zemlje”– Kine. Trgovci iz celog sveta kupovinu najčešće ugovaraju posredstvom jednog agenta, koji zastupa sve veće fabrike, a paradoks je da, kada se uračuna prevoz, carina i svih ostali troškovi – igračke pristigle iz Kine znatno su jeftinije nego kada bi se ovde pravile. „Plastične igračke najčešće uvozimo iz Kine, metalne iz Hong-Konga, a imamo robu i iz Francuske, Bugarske, Poljske… Poznato je da 99 odsto svetske proizvodnje potiče sa Dalekog Istoka“, kaže Mirjana Kovačević, komercijalista u firmi Labyrinth, čiji se promet u „udarnim“ mesecima uvećava deset puta u odnosu na uobičajeni. „Ovo je sezonski posao“, napominje naša sagovornica, „koji je najisplativiji u decembru i početkom januara, dok se tokom ostalih meseci dovijamo kako znamo i umemo. Redovno posećujemo sajam igračka u Nemačkoj i tako se informišemo šta je u trendu. Na zapadu su trenutno najtraženije drvene igračke, ali su one i znatno skuplje“.

Opasne hemikalije
Otkako je EU zabranila PVC igračke ponovo su na ceni one od prirodnog materijala, što bi mogla biti dobra prilika za naše preduzetnike. Prilikom izrade nameštaja, naime, ostaje mnogo drvenih otpadaka, idealnih za pravljenje igračka, ali ova ideja kod nas još nije zaživela, osim na nivou manjih, uglavnom kućnih ili porodičnih radionica. S druge strane, uvoze se plastične, plišane i razne druge igračke, od kojih mnoge, pogotovo one švercovane, dospevaju do potrošača bez prethodne kontrole. Nedavno je Republička sanitarna inspekcija zabranila distribuciju određenih igračaka iz Kine zbog njihove neispravnosti. Ispitivanja na Institutu za zaštitu zdravlja «Dr Milan Jovanović Batut» pokazala su da one sadrže ftalate, opasne hemikalije za omekšavanje plastike, zabranjene u EU. Mnogi od predmeta namenjenih deci su već prilikom organoleptičkog ispitivanja pokazali neispravnost: puštali su boju, opadala im je dlaka i slično.

„Roditelji koji vode računa o zdravlju svog deteta ne bi trebalo da kupuju igračke u čiji kvalitet nisu sigurni“, upozorava Ivana Milović, direktor marketinga u «Pertiniju», jednoj od retkih domaćih firmi koja, osim uvoza, ima i sopstvenu proizvodnju. „Od našeg ukupnog asortimana 60 odsto je uvezena roba, ostalo sami pravimo prema italijanskim kalupima. Sve naše igračke poseduju atest o ispravnosti, bilo da se konotrolišu na carini, ako su iz uvoza, bilo da podležu kontroli nadležene institucije, ukoliko ih ovde proizvodimo. Znak «CE» je prepoznatljiv većini roditelja, a on ukazuje na to da su igračke ispravne i podobne za decu“, objašnjava Milović.

Kao firma koja posluje ovde već 15 godina, Pertini se ozbiljno bavi i istraživanjem tržišta, a u njihovom kreativnom timu je i stručnjak iz domena psihologije i pedagogije koji ne samo što učestvuje u stvaranju novog proizvoda, već i savetuje prodavce (i roditelje) koje su igračke namenjene kom uzrastu. Deo svog programa Pertini uvozi iz država zapadne Evrope, dok izvozi uglavnom u istočne zemlje.

Mamac falsifikata
Igračke i drugi proizvodi za decu koji poseduju atest o kvalitetu, nesumnjivo su skuplji od onih koje se mogu naći na pijačnim tezgama, pa roditelji, pritisnuti nemaštinom, često biraju ono što je jeftinije, ne znajući da to može biti štetno za njihove mališane. Utoliko je već odgovornost nadležnih institucija koje bi trebalo da spreče da se ovakvi artikli uopšte nađu u prodaji. S druge strane, brendirane igračke, posebno one koje su najnoviji hit, dostižu astronomske cene, ali i tu se pojavljuje veliki broj falsifikata koji su pravi mamac kako za decu, tako i za odrasle.

„Mi smo ekskluzivni zastupnici za kompanije Hasbro (Action Man…), MGA (Bratz lutke), Toy biz (Spajdermen i ostali Marvel likovi), Disney, Playmates (Nindža Kornjace), Smoby (Majorette…) i mnoge druge, ali zbog nepostojanja odgovarajuće regulative, imamo mnogo problema sa falsifikatima i paralelnim uvozom“, žali se Jelena Samardžić, dirktor marketinga “Dexy.co”. Naša sagovornica ističe da se ovo preduzeće bavi isključivo uvozom i prodajom igračaka iz Kine (Hong Kong), Francuske, Italije, Engleske, Nemačke i Holandije, i mada se veleprodaja obavlja tokom cele godine, pred novogodišnje praznike se udvostruči. S druge strane, Ivana Babović iz «Stayle Toys» ističe da je najveća navala na njihove maloprodajne objekte nekoliko dana uoči i nakon Nove godine. „Tada je promet trostruko pa i četvorostruko veći nego inače. Najtraženije su one igračke koje predstavljaju junake aktuelnih crtaća, a kontinuirano se traže rančevi i torbe. Naš program čini 70 odsto plišanih figura životinja i gotovo sve one stižu iz uvoza, osim pandi, koje radi jedna mala privatna firma odavde“, kaže Babović.

Početkom decembra Beograd je dobio još jednu prodavnicu igračka, koja više nalikuje obdaništu ili dečjem muzeju, nego klasičnoj radnji. Iza ovog projekta stoji proizvođač i uvoznik iz Šapca, firma «M plast», koja najavljuje i novi brend – medveda Didu, koji će biti njihov originalni proizvod i maskota.

Sanja Vasiljević
broj 14/15, decembar 2005.

Nesreće na gradilištima postale su toliko učestale, da su već i reklame počele da se prave na račun toga – u reklamama je završetak ipak srećan. U stvarnosti je, međutim, situacija prilično loša: broj ozbiljnih povreda ove godine je veći nego prošle, proporcionalno povećanju broja gradilišta sa oko 280 prošle, na više od 420 koliko ih je ove godine.

Povrede na radu su, kažu, učestalije u zemljama u tranziciji, zbog nedostatka adekvatnih zakona koji bi štitili radnike, nemarnosti poslodavaca, ali i nedovoljne obaveštenosti samih radnika. Prošle godine u Srbiji je bilo 23.000 povreda na radu, od čega oko 900 teških, a život je izgubilo 69 ljudi; od početka ove godine stradalo je više od 600 radnika, čak 25 sa smrtnim ishodom. U svetskim razmerama, od ove statistike se vrti u glavi: svake godine u svetu na radu pogine 335.000 ljudi, a 250 miliona doživi povredu.

Sredinom prošlog meseca usvojen je Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu, koji prati konvencije Međunarodne organizacije rada, direktive EU, odredbe Evropske socijalne povelje i Strategiju EU o bezbednosti i zdravlju na radu. Mnogi će pomisliti da je svest u zemlji porasla do neslućenih razmera, ali jedan od ključnih razloga je predstojeće zaključivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanju naše zemlje EU. Osim toga, u vladi kažu da se „sa povećanjem stranih ulaganja očekuje i povećanje obima posla, pa time i mogućnosti povreda na radu“, te je to dodatni razlog da se o bezbednosti više povede računa.

Jedna od najznačajnijih novina novog Zakona jeste obaveza poslodavca da izvrši procenu rizika svakog radnog mesta – između ostalih, u procenu rizika će se uključiti i lekari. Predviđeno je i osnivanje Odbora i Uprave za bezbednost i zdravlje na radu – propisi iz ove oblasti neće biti prepušteni tumačenju poslodavca, jer će u ovim telima obavezno biti i predstavnik zaposlenih.

Zakonom se drastično povećavaju kazne za one koji ne poštuju propise, bilo da je reč o pravnim licima ili o pojedincima: sa sadašnjih 50 dinara do 8.000 dinara, prelazi se na kazne za firme od 800.000 do milion dinara, za preduzetnike od 400.000 do 500.000 dinara, a za zaposlene koji se ne pridržavaju mera zaštite – od 10.000 do 20.000 dinara.

Osim što će biti obavezni da utvrde (i plate) procenu rizika od povreda na radu, poslodavci će morati i da naprave program o postupnom otklanjanju nedostataka ukoliko se proceni da oni postoje.

U zemljama u tranziciji je, kažu, učestala pojava da poslodavci, a naročito u oblasti građevinarstva gde su nezgode najučestalije, ne samo da ne obezbeđuju adekvatne uslove za rad, nego čak i ne prijavljuju zaposlene, a osiguranje od nezgode je misaona imenica. Iako ne spada u obavezna, u razvijenom svetu ova vrsta osiguranja se podrazumeva, jer je zakonska odgovornost poslodavca za povrede zaposlenih izuzetno rigorozna.
„Osiguranje zašposlenih od posledica nezgode je do nedavno i kod nas predstavljalo podrazumevajući vid ekonomske zaštite zaposlenih od strane poslodavca, i taj trend je i danas prisutan u društvenim firmama“, kaže za B&F Dragan Mrkšić, direktor Direkcije za osiguranje lica DDOR Novi Sad, na osnovu iskustva koje ova kompanija ima po tom pitanju. „U sferi privatnog sektora ovo osiguranje se često uopšte ne zaključuje, a kao objektivan faktor se navodi nepovoljan ekonomski položaj. Ovo osiguranje ima svrhu ukoliko se obezbedi kvalitetno pokriće adekvatnim osiguranim sumama“, kaže Mrkšić.

U „Zepter“ osiguranju kažu da je na srpskom tržištu svest o ovoj vrsti osiguranja relativno razvijena, jer veliki broj firmi osigurava svoje zaposlene. „U društvenom sektoru koji je, doduše, sve manji, osiguranje zaposlenih od nezgode je zastupljenije, a ono se nastavlja i kad se firme privatizuju“, kaže za B&F Boško Dimitrijević, pomoćnik direktora „Zepter“ osiguranja. „U vreme nastajanja privatnog sektora, krajem 80-tih i početkom 90-tih, poslodavci su gledali da prođu sa što manje troškova, pa ne samo da nisu osiguravali zaposlene, nego su ih prijavljivali sa minimumom plate, ili im nisu plaćali doprinose. Kad su te privatne firme dostigle veličinu srednih preduzeća, počeli su da brinu o onome što su stekli, i naravno, o zaposlenima, tako da danas ima puno privatnih firmi koje osiguravaju zaposlene od nezgode. Strane firme, međutim, obavezno osiguravaju zaposlene“, kaže Dimitrijević.

U kompaniji „Dunav“ dve trećine portfelja osiguranja od nezgode je kolektivno osiguranje zaposlenih, a zastupljene su i privatne i društvene firme. „Ovo nije odraz velike zainteresovanosti firmi, već našeg angažovanja na prodaji ove vrste osiguranja, kao i činjenice da je sve više kolektivnih ugovora u koje je ugrađena obaveza poslodavca da osigura zaposlene“, kaže za B&F Jovanka Jovanović, direktor Direkcije za osiguranje lica u „Dunavu“. „Posebna pogodnost za poslodavce je to što, prema zakonskim propisima, premija nema tretman zarade, pa je oslobođena plaćanja poreza. Kad je reč o privatizovanim firmama, u koje je uložen strani kapital, iznosi osiguranih suma su znatno veći s obzirom na značaj ove vrste osiguranja u zemljama iz kojih kapital dolazi“, kaže Jovanović.

Osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja u Srbiji se može ugovoriti: za slučaj smrti od posledica nezgode, za slučaj doživotnog invaliditeta, za slučaj prolazne nesposobnosti za rad (dnevna nadoknada), za slučaj narušenja zdravlja koje zahteva lekarsku pomoć (troškovi lečenja i bolnički dani), za slučaj odgovornosti ugovarača osiguranja prema licima osiguranim od posledica nesrećnog slučaja i njihovim stvarima, za gubitak zarade (samo kod obaveznih osiguranja – autoodgovornosti i osiguranje putnika u javnom saobraćaju), i za troškove spasavanja kod osiguranja članova planinarskog saveza.

Lela Saković

broj 14/15, decembar 2005.

Pošto su okončana dva najveća rata u ljudskoj istoriji, došlo je do ekonomskog napretka, dekolonizacije, ujedinjavanja Evrope, ali i do hladnog rata i trke u naoružanju. Pedesete su zaslužne i za ogromne naučne i inovativne prodore, ali i za pripremanje terena za revolucionarne šezdesete.

Pedesetih, Amerika je doživela ekonomski preporod. Velike kuće sa fino potkošenim travnjacima, automobili i skladna porodica postale su paradigma amerčkog načina života. Kako visok standard prati i povišen natalitet, ova zemlja doživela je pravi baby boom. Jedno istraživanje iz ’64-te pokazuje da je tada 40% Amerikanaca bilo mlađe od 20 godina. Ove generacije će kasnije biti aktivisti hipi pokreta. Paraleleno sa porastom stanovništa pojavljuje se veoma popularna knjiga (prodata u 30 miliona primeraka), u kojoj dr Spok savetuje mlade majke da kroz odgoj deci ne nanose traume stegama, da podstiču samostalnost i inicijativnost. Čitava jedna generacija odrasla je po novim principima – deca više nisu potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ona imaju slobodu da donose odluke. Osim toga, simbol mačo filmskog heroja koji spašava naciju ili neku lepoticu, zamenjen je antiherojem, miljenikom masa, Džejmsom Dinom, izrazom društvenog nezadovoljstva. Proboj džez muzike poklapa se sa pojavom lidera koji se zalažu za bolji položaj crnaca u američkom društvu. S druge strane, Elvis Prisli i rokenrol pridobijaju sve širu publiku, a poruke koje šalje stižu u sve domove u razvijenom svetu. Ostaće zapamćen po tome što je probio rasne, muzičke i seksualne granice i spojio crnu i belu muziku.

Pomenuti događaji išli su na ruku krojenju drugačijeg poimanja kapitalističkog društva. Međutim, najveći uticaj imali su zapravo literalni stvaraoci. Oko nekih od njih, poput Džeka Keruaka i Alena Ginsberga, formirale su se zajednice istomišljenika, a u centru hipi revolucije – San Francisku, pravljeni su i teritorijalni kvartovi u kojima su živeli sledbenici ovih pisaca. Oni su preteča hipi pokreta, takozvana beat generacija. Prelomnim trenutkom u novom odnosu prema potrošačkom društvu može se smatrati 1955-ta, kada je Ginsberg javno čitao svoju poemu Howl (Urlik) i time izrazio svoj politički bunt, ali i tendenciju oktetanja čulnim užitcima, uglavnom kroz seks ili konzumiranje droga. Rame uz rame sa Ginsbergom kao preteča hipi revolucije stoji Markuze, koji je iste te godine objavio knjigu Eros i civilizacija. Sažeto, Markuze je kritikovao potršačko društvo i predlagao načine na koji bi ono moglo biti ukinuto. Koliko je njegov uticaj na nekonformističku omladinu bio veliki govori jedna karikatura iz časopisa Realist, u kojoj su nacrtana dva hipika, a u oblačku iznad jednog od njih stoji izjava „Rekao sam ti da sumnjaš u sve, ali nikada nemoj sumnjati u Markuzea“. Na temelju njihovih ideja nikli su oni pokreti koji su digli „revoluciju“ u narednoj deceniji.

Obnova
Pedesete se u zapadnom svetu smatraju izraženo materijalističkim dobom i težnjom za uzdizanjem posrnule privrede. Ideološki, ovo je vreme jedinstvene polarizacije sveta, borbe između dve sile i utrke koja će od njih nekome nametnuti svoju filozofiju. Koliko god pitanja da se rešavalo, uvek su se nametala nova. Početkom pedesetih Evropa je pokušavala da revitalizuje svoju ratom opustošenu privredu. Uz entuzijazam radnika ruševine su doziđivane, industrija je postavljana na noge, nazirao se kraj muka. No, i dalje je dolazilo je do sitnih čarki. U ovoj situaciji, podstaknute Sueckom krizom, evropske zemlje su 1957. godine potpisale Rimski sporazum koji je ustanovio zajedničko tržište. Tako je nastala Evropska ekonomska zajednica, a glavni problemi koje je trebalo da reši bili su uspostavljanje konsenzusa o mešovitoj privredi na zajedničkom tržištu, nemačko pitanje i strah od Sovjestkog bloka, koji se činio veoma moćnim. Najveća socijalistička sila je iste godine lansirala Sputnjika, i time privremeno dokazala svoju nadmoć u oblasti svemirskih istraživanja. To je podstaklo razvijene zapadne zemlje na takmičenje u industrijalizaciji, razvoju tehnologija, ali i naoružanju. Smatra se da je polovina prošlog veka zlatno doba socijalne države u Britaniji. Nemačka je postala zemlja ekonomskih čuda, tako je i nazvaše – Wirtschaftswunder. Rečju, svi su se trudili da oporave privredu, koliko iz straha od socijalista, toliko i iz realne potrebe. Rezultat je bio ohrabrujući – do 1955. sve evropske zemlje prevazišle su predratni nivo proizvodnje.

I tako, dok su u uzavrelosti hladnoratovskog takmičenja sile razmenjivale udarce, zemlje trećeg sveta su se budile. Libija se izborila za nezavisnost 1951-ve, a njenim stopama krenule su i Sudan, Maroko, Tunis, Gana itd. U Latinskoj Americi odmeravale su snagu vladajuće ideologije Sovjeta i SAD-a. Region je cele dekade bio destabilizovan, a stvari su se donekle rasčistile kada su se određene države priklonile „prijateljskijim“ narodima. Na kraju decenije, Fidel Kastro je došao na vlast u Kubi, a ostatak priče svi znamo.

Napredak
Azija je međutim, bila pravo otkrovenje. Neverovatan privredni rast kom smo danas svedoci, počeo je zapravo kroz posleratnu izgradnju. Najslikovitiji primer je Japan.

Kako su 1945-te zapadni izveštači opisivali, Japan je bio zemlja razorenih kuća, gladnog naroda i uništene industrije. Američki automobili bili su nedostižan san, simbol statusa. Ko je mogao da nasluti da će danas tzv. ’’Japanci’’ biti prodavaniji u Americi od automobila domaće proizvodnje? Elem, ova zemlja osmislila je sistem koji je reanimirao privredu i koji su mnogi ekonomisti u šali zvali Japan ad. Pedestih godina na vlast u ovoj zemlji dolazi Liberalno demokratska partija i uspostavlja „sistem 1955“ – gvozdeni trougao birokrata, biznismena i političara. Ideja je bila podupreti proizvođače na štetu potrošača, kroz visoke cene. Ovaj način prilagođavanja ponude i tražnje nazvan je Đuku čozej, a sprovodilo ga je Ministarstvo međunarodne trgovine i industrije (MMTI), tako što je određivalo cene, uvozne kvote, standarde kvaliteta, tumačilo promene na svetskim tržištima u cilju oblikovanja pravila za unutrašnje organizovanje industrije, obezbeđivalo da „preterana“ domaća konurencija ne naruši snagu potrebnu japanskim firmama da bi bile konkurentne u inostranstvu i sl. Mučan i dugotrajan posao urodio je plodom – danas Japanci za dobre pare prodaju zapadnjacima svoje poslovne strategije i filozofije.

Što se tiče inovacija, a posebno istraživanja svemira, pedesete su doba udarnih otkrića. Pomenuli smo već da je hladnoratovsko nadmetanje dovelo do svemirske trke između dve super sile, te da su 1957. godine Rusi lansirali Sputnjik, a godinu dana kasnije Amerikanci Explorer 1. Ne mogavši da dozvole prednost velikom protivniku, Rusi su naredne godine svetu prikazali prvu fotografiju mesečeve površine. Ova trka se nastavila kroz šezdesete.

Na drugom polju, u zemaljskim tehnologijama, Amerikanci su dobili bitku. Najrevolucionarnija stvar ovog vremena bio je tv aparat. Televizori su se brzo širili po severnoameričkim domaćinstvima, a tvorci programa su odmah ugrabili novu šansu za zaradu. Zvezda je stvorena. Tv je zadobio i ljubav ostatka sveta, jer 1951-ve emitovan je prvi transkontinentalni program. Samo godinu dana ranije javnost je obradovana njegovim veličanstvom daljinskim upravljačem. No, nisu samo Rusi i Amerikanci bili inovativni. Ceo svet je uleteo u trku, svi su se trudili da proizvedu, da zarade, da prodaju drugima. I dok su oni koji su u posleratnim godinama zaveslali jače danas razvijeni, mi polako počinjemo da shvatamo ovaj koncept sada, u 21. veku.

Marija Dukić

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.