Tekstovi

Velika kriza na svetskom finansijskom tržištu pogodice i istocnu Evropu, a Letonija, Madarska, Bugarska, Rumunija i Srbija naci ce se pod pritiskom, upozoreno je nedavno iz Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Obrazloženje za takvu procenu je visok platni deficit tih zemalja, zbog kojeg one imaju veliku potrebu za pozajmicama iz inostranstva i stranim investicijama, a koje ce izostati zbog krize, što ce se negativno odraziti na njihov privredni rast.

Takva predvidanja potvrduje u razgovoru za „Biznis i finansije“ i glavni ekonomista EBRD Piter Sanfi (Peter Sanfey), koji obecava da ce ta banka i u novim nepovoljnim okolnostima nastaviti da finansira važne projekte u Srbiji i pomaže bržoj tranziciji. “Efekti kriza na region do sada su bili limitirani, ali pocinju da budu sve uocljiviji, posebno na finansijskom sektoru gde kamate rastu, a uslovi za kreditiranje se stalno pooštravaju. Medutim, obicnim ljudima, najuocljiviji efekat u narednoj godini verovatno ce biti usporavanje rasta. U Srbiji OECD ocekuje u 2009. godini za 3-4 procenta manji rast od ovogodišnjeg”, upozorio je Sanfi.

BIF: Šta mogu biti prednosti Srbije da investitori i u pogoršanim uslovima na svetskom finansijskom tržištu odluce da investiraju na srpsko tržište?

Piter Sanfi: Srbija je zemlja sa mnoštvom potencijala za održiv rast na srednji i dugi rok. Lokacija Srbije kao destinacije za investicije takode je znacajna, jer ona leži u srcu Evrope i ima brojne važne strateške veze sa susedima medu kojima je nekoliko novih clanica EU. Pored toga, oporezivanje zarada i korporacijski porezi su mali u poredenju sa stopama u zemljama EU i ukupna investiciona klima je znatno unapredenja poslednjih godina.

BIF: Šta su nedostaci srpskog tržišta koji treba da se prevazidu da bi postalo atraktivnije za strane investitore?

P. Sanfi: Pred Srbijom je još veliki broj reformi koje se ticu dalje liberalizacije tržišta, poboljšanja konkurencije i razvoja infrastrukture i finansijskih institucija, posebno na nebankarskom sektoru. Takode, istraživanja, poput izveštaja Svetske banke „Poslovanje u 2009.“, ukazuju na jedan broj problema u vezi sa poslovnim okruženjem koji treba da se nadu ped vladom kako bi zemlju ucinili atraktivnijom za investitore.

BiF: Vlada Srbije je vec preduzela mera da pomogne stabilnosti finansijskog sektora. Koje dodatne mere bi trebalo da preduzme da bi umanjila negativne efekte finansijske krize na domacu privredu?

P. Sanfi: Kljucni makroekonomski izazov trenutno je na polju fiskalnog. Znacajno je da se potrošnja drži u skladu sa mogucnostima zemlje kada je u pitanju placanje i to ce investitorima omoguciti da imaju poverenje u ukupnu stabilnost ekonomije.

BiF: Od 2001 godine EBRD je u Srbiji uložila više od milijardu evra. Kakva je politika banke o finansiranju projekata u Srbiji u uslovima finansijske krize?

P. Sanfi: Nastavicemo da finansiramo projekte, i u privatnom i u javnom sektoru, koji ispunjavaju naše kriterijume vezane za uspešnost tranzicije i za zdravo bankarstvo.Kriza ni na koji nacin nece umanjiti našu opredeljenost za napredovanje tranzicije u Srbiji.

BiF: EBRD planirala da investira oko 250 do 280 miliona evra godišnje u Srbiju i to u važne sektore, pre svega u železnicku i putnu infrastrukturu. Da li ce biti smanjena ta sredstva i pogoršani uslovi kreditiranja?

P. Sanfi: Ne. Imamo cvrst sistem projekata u Srbiji i naporno cemo raditi da obezbedimo da se ti projekti ostvare u mesecima i godinama koje slede.

BiF: Da li EBRD smatra da bi za Srbiju bilo korisno da sklopi novi aranžman sa MMF-om i da li bi to uticalo na popravljanje kreditnog rejtinga Srbije?

P. Sanfi: Ne možemo da komentarišemo razgovore Srbije sa MMF, medutim, važno je da prethodnih godina teško postignuta makroekonomska stabilnost treba da se ocuva i unapredi u cilju investicijama predvodenog rasta.

Marica Vuković

broj 49, novembar 2008.

Najnovije istraživanje o investicionoj klimi u Srbiji koje je sproveo Strategic Marketing Research, a sponzorisao Program podsticaja ekonomskom razvoju opština (MEGA) Americke agencije za međunarodni razvoj USAID, pokazalo je da bi 96 odsto stranih ulagača koji su svoj kapital plasirali u našoj zemlji ponovo donelo istu odluku, dok samo četiri odsto ne bi ponovo uložilo svoj novac u našu zemlju.

Istraživanje je obuhvatilo ukupno 132 strane kompanije, od kojih je bilo 13 onih čiji su menadžeri razmatrali opciju ulaganja u Srbiju, ali su odlučli ipak da investiraju u nekoj drugoj zemlji. Među ključnim rezultatima je i činjenica da strani investitori kao gorući problem za ulagače prepoznaju pravne i birokratske barijere, a da kao glavne konkurente Srbiji u privlacenju investicija vide ostale zemlje sa teritorije bivše Jugoslavije, kao i Rumuniju, Bugarsku i Madarsku.

U obimnom osmomesečnom istraživanju o investicionoj klimi u Srbiji učestvovale su strane kompanije koje su kapital u našu zemlju plasirale izmedu 2001. i 2008. godine. Kako za Biznis&Finansije kaže Savetnik MEGA projekta Sanja Govorušic, cilj istraživanja je bio da uglavnom obuhvati grinfild investitore. Medutim, zbog nevelikog broja ove vrste investicija (oko 24 odsto ispitanika), kao i neophodnosti da istraživanje bude statisticki relevantno i uzorak reprezentativan, anketa je obuhvatila i one kompanije koje su u našu zemlju uložile kroz privatizaciju (39 odsto ispitanika), joint- ventures (27 odsto), i druge braunfild investitore. Takode, potrebno je napomenuti da je bilo veoma teško doci do onih kompanija ciji su menadžeri pokušali da investiraju u Srbiji, ali su ipak odlucili da svoj kapital plasiraju u nekoj drugoj zemlji. Od oko 40 kontaktiranih kompanija, samo 13 je bilo voljno da odgovori na upitnik. Zbog malog broja ispitanika u ovom uzorku, njihovi odgovori samo daju indikacije o razlozima zbog kojih su odlucili da ne investiraju u našoj zemlji.

Kao najčešci razlog za ulaganje u Srbiju, investitori navode tzv. prethodne veze, bilo poslovne (nekadašnji rad na našem tržištu, osecaj bliskosti sa nacinom poslovanja u Srbiji), bilo privatne prirode. „Istraživanje pokazuje da su razlozi tržišne prirode, kao što su stopa rasta, troškovi poslovanja i bolje poslovne mogucnosti, tek sekundarnog karaktera, dok se razlicite vrste finansijskih i poreskih posticaja koje naša država daje, nalaze tek na petom mestu na listi važnih faktora.“ analizira Sanja Govorušic rezultate istraživanja.

Geografski položaj uz dostupnost kvalitetne radne snage i dostupnost sirovina su tri faktora u Srbiji koje strani investitori najviše vrednuju. Na nivou opština, međutim, investitori ne gledaju toliko geografsku poziciju koliko dostupnost obučenih radnika i cenu radne snage, te naša sagovornica zakljucuje da je to signal lokalnim samoupravama da, zajedno sa Univerzitetima i stručnim školama, osmisle obrazovne strategije kako bi ulagačima mogle da ponude odgovarajuci kadar.

Kada se investitorima postavi pitanje o glavnim prednostima i manama Srbije kao investicione destinacije, razlika u odgovorima investitora koji su uložili u našu zemlju i onih koji to nisu uradili postaje veoma uocljiva. Za prve, prednosti Srbije leže u „poznavanju tržišta i bliskosti sa nacinom poslovanja“ (cak 60 odsto anketiranih), resursima kojima naša zemlja raspolaže, nižim troškovima poslovanja (38 odsto), dok se tek na cetvrtom mestu našao odgovor da je naše tržište u razvoju, da nudi dobre poslovne prilike i vece mogucnosti za ostvarivanje profita. „Investitori koji nisu uložili u Srbiju kao najvece prednosti tržišta za koja su se odlucili smatraju upravo to da se radi o privredi u razvoju, tržištu koje raste i pruža mogucnosti za kreiranje profita“, primecuje Sanja Govorušic.

Kada je reč o manama Srbije kao investicione destinacije, razlika u odgovorima je ponovo indikativna: investitori koji posluju u našoj zemlji su do 2007. godine navodili političku nestabilnost kao najveci minus, dok su pravne, regulatorne i birokratske prepreke bile na drugom mestu. Od 2007. godine, na vrhu te liste su definitivno pravno-birokratski problemi (cak 63 odsto odgovora), pa tek onda sledi politička nestabilnost (29 odsto odgovora)“. Oni ulagači koji su otišli da investiraju u druge zemlje, kao najvecu manu za investiranje u Srbiji navode nestabilnost tržišta, odnosno rizik investiranja (67 odsto), a pored političkog rizika i preterane birokratizovanosti državne uprave, kao veliku manu vide i korupciju (33 odsto). „Više je nego indikativno da država mora da pocne da se bavi pojednostavljivanjem administrativnih procedura i deregulacijom“, zakljucuje naša sagovornica.

Vreme koje protekne od razmatranja Srbije kao investicione destinacije do realizacije konkretnog ulaganja još jedan je argument u korist poziva na deregulaciju i debirokratiaciju. „Izračunali smo da strani investitori u proseku provedu 13 meseci razmatrajuci da li da dodu u Srbiju ili ne, a kada donesu tu odluku prode još 8 meseci do realizacije investicije. Pokazalo se da u drugim zemljama proces razmatranja traje duže, tj.18 meseci, ali realizacija investicije traje najviše 2 meseca. Zaista bode oci cinjenica da je u Srbiji potrebno cetiri puta više vremena da bi odredeni poduhvat bio završen, a pošto se radi o periodu od donošenja odluke do realizacije investicije, jasno je da u meduvremenu investitor pokušava da dobije odgovarajuce dozvole, saglasnosti, zapocne poslovanje i slicno“, primecuje Sanja Govorušic.

Koje su zemlje, onda, glavni konkurenti Srbije? Sudeći po odgovorima učesnika istraživanja, koji su mogli da navedu više zemalja, Bosna i Hercegovina je gotovo redovno razmatrana kao alternativna lokacija (19, 1 odsto anketiranih), zatim sledi Hrvatska (15,3 odsto), pa redom Rumunija, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Pre 2007. godine investitori su mahom Bosnu i Hercegovinu navodili kao alternativu investiranju u Srbiju, dok kasnije Hrvatska uzima primat, a BiH pada na drugo mesto. Ulagači iz poljoprivredno-prehrambene industrije su, tako, kao alternativu najčešce razmatrali Hrvatsku, iz gradevinske industrije BiH, iz hemijske i metalske industrije Rumuniju, dok se pokazalo da je tekstilni sektor najizloženiji konkurenciji pa je lista ’alternativa’, duga a pored zemalja regiona i novih članica Evropske unije svoje mesto su dobili i Egipat, Tajland i Maroko. Interesantno je, međutim, da su oni investitori koji su odustali od ulaganja u Srbiju odlazili u Bugarsku, Hrvatsku, Madarsku, Tursku, ali na kraju ne i u Bosnu i Hercegovinu, iako je ona najcešce razmatrana alternativa.

Istraživanje pokazuje i koje su izvore ispitanici koristili kada su želeli da dobiju informacije o uslovima investiranja i poslovanja u Srbiji. Oni koji su investirali u Srbiji najcešce navode svoje poslovne kontakte (ukupno 63 odsto) kao glavni izvor informacija, potom organe lokalne samouprave koje su kontaktirali, zatim slede republicke institucije – ministarstva i agencije – kojima se obratilo 24 odsto investitora, a gotovo jednak broj posavetovao se sa prijateljima i rodacima ili je konsultovao medije i internet. Oko 11 odsto informacije je dobilo na sajmovima i slicnim manifestacijama dok se najmanji broj obratio konsultantskim ili revizorskim kucama, advokatskim kancelarijama i slicno. Interesantno je, pak, da su oni koji su odustali od ulaganja u našu zemlju kao izvor informacija duplo cešce kosultovali ministarstva i agencije, a u ukupno 42 odsto slucajeva i ostale izvore, u koje ubrajaju konsultante, advokate i druge profesionalne savetnike. Svi ulagaci se, medutim, slažu u tome da im je internet najpoželjniji osnovi izvor informacija, a iz odgovora sledi da ulagaci za sada nisu zadovoljni kvalitetom informacija koje im se nude na postojecim prezentacijama državnih i lokalnih institucija.

Sve u svemu, savetnik MEGA projekta Sanja Govorušic kaže da je istraživanje o investicionoj klimi u Srbiji pokazalo da se vecina ulagaca (cak 96 odsto) nije pokajala zbog svoje odluke te bi ponovo investirala u našu zemlju (87 odsto navodi da bi ponovo investiralo u Srbiji, dok 9 odsto kaže da bi investiralo u Srbiji, ali u drugoj opštini). Samo 4 odsto anketiranih stranih investitora se izjasnilo da se pokajalo zbog svoje odluke. Ulagaci koji su učestvovali u ovom istraživanju u odgovorima na pitanje šta Srbija treba da uradi kako bi poboljšala svoju investicionu klimu porucuju da je najvažnije pojednostavljivanje i skracenje razlicitih birokratskih procedura, uprošcvanje i ubrzanje poreskih i carinskih postupaka, kao i dostizanje političke i makroekonomske stabilnosti.

Milica Milovanović

broj 49, novembar 2008.

U ovdašnjoj praksi promašaji u investicionim prioritetima najuocljiviji su u domacim preduzecima, pa ce uticaj svetske finansijske krize ubrzati naplatu pogrešnih odluka, ali i primorati domace menadžere na racionalnije ponašanje, ocenjuje ekonomista Slobodan Acimovic.

U Srbiji još ne može da se prati dinamika i validno utvrdi u kojoj meri su investicije uticale na povecanje dodate vrednosti u privredi, buduci da je podatke o ulaganjima u osnovna sredstva nefinansijskog sektora Republicki zavod za statistiku po prvi put publikovao za 2006. godinu. Prema tim pokazateljima, iako su investicije u realnom sektoru cinile 80,4% ukupnih investicija u Srbiji, 100 uloženih dinara u osnovna sredstva produkovalo je svega 37 dinara novododate vrednosti. Navedena poredenja sa referentnim zemljama pokazuju da je Srbija na nivou Madarske i Slovenije iz 2004. i 2005. godine, a pored niskog nivoa ulaganja, kao glavni uzrok niske efikasnosti investicija, pa time i nedovoljne konkurentnosti domace privrede, navodi se i njihova nepovoljna struktura, odnosno mala zastupljenost u sektorima gde se stvara veca dodata vrednost, ali i nedovoljna iskorišcenost ukupno uloženih sredstava.

Stoga ce svetska ekonomska recesija koja je na pomolu, osim rizika od umanjenog priliva stranih direktnih investicija, na domacem tržištu dodatno produbiti vec postojece probleme uocene u svakodnevnoj praksi, a koji proisticu iz nedovoljno promišljene investicione politike u preduzecima, ocenjuje Slobodan Acimovic, vanredni profesor na katedri za poslovnu ekonomiju i menadžment Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Greške u investiranju mogu biti finansijske, lokacijske, vezane za strukturu proizvodnog programa ili trgovackog asortimana i mogu se pociniti i onda kada, kao u slucaju zapadnih kompanija, postoji veliki broj procedura namenjenih njihovom sprecevanju. Acimovic napominje da se i u veoma profitabilnom bankarskom sektoru u Srbiji, pod pritiskom oštre konkurencije donose neke pogrešne investicione odluke. ’’Najcešce greške su otvaranje filijala ili ekspozitura na nedovoljno prometnim mestima, cije je poslovanje stoga nerentabilno. Imamo i primere lizing kuca, medu kojima su i neke koje su otvorile strane banke, cija se poslovanje uporno forsira uprkos cinjenici da su im troškovi veci od plasmana’’.

Neka stoji, hleba ne traži
Ipak, svakodnevno iskustvo pokazuje da se inostrane firme, narocito iz zapadnih ekonomija, generalno daleko obazrivije ponašaju prilikom donošenja odluka o ulaganjima. Njima se pristupa na osnovu metodologije koja zahteva veoma ozbiljne eleborate – tržišne, marketinške, finanisjske, tehnicke, administrativne, logisticke… Kada su u pitanju preduzeca sa teritorije bivše Jugoslavije koja posluju na našem tržištu, vec su vidljive neke ’’balkanske bolesti’’, poput nedovoljnog istraživanja konkurencije, kapaciteta tržišta ili firmi koje se kupuju. Na žalost, najveci broj investicionih promašaja uocava se kod domacih preduzeca, pocev od primera da se u ulaganja ulazi bez ikakvog prethodnog plana, ili se biznis plan cesto pravi tipizirano, na par strana, ’’jer se ne doživljava kao nešto što se radi zbog sopstvene firme, vec iskljucivo kao papir koji je neophodan da bi se od banke dobio kredit, pa se neretko upadne u zamku iskazivanja ’’prenaduvanih’’ poslovnih pokazatelja’’.

Nedovoljna sistematicnost i obazrivost cesto karakterišu investicionu politiku domacih preduzeca, bilo da je rec o kupovini firmi u procesu privatizacije, osnivanju novih podružnica ili ulaganju novca u nove poslove. O tome svedoce i primeri neuspešno privatizovanih firmi, koje su novi vlasnici kupovali samo da bi iskoristili neka od osnovnih sredstava, do apsurdnih slucajeva da je razlog za kupovinu bi to što je novi vlasnik ’’emotivno vezan za proizvodnju parketa, jer je u njoj nekada radio njegov otac’’. Pravljene su i strateške lokacijske greške, kao u slucaju pilana u Vojvodini, u koje su investirale firme iz drugih delatnosti, rukovodene trenutnim okolnostima koje su obecavale znacajan profit. Ne poznavajuci oblast u koju ulaze, investitori su prevideli da raspoloživost osnovne sirovine nece biti dugog veka, pa mnoge od tih pilana, u koje su uložene stotine hiljada evra danas ne rade i teško ih je preprodati. Kao jednu od fatalnih investicionih greški u ono malo domace proizvodnje što nam je preostalo, Acimovic navodi i primer proizvodnje tepiha od veoma skupe australijske vune na zastarelim mašinama, koje troše mnogo materijala i energije. Krajnji rezultat uloženog novca su tepisi koji koštaju 12.000 dinara po kvadratnom metru i sa rokom isporuke od mesec do 45 dana, u situaciji kada se na tržištu prodaju uvozni tepisi slicnog kvaliteta, ali koji koštaju 3.200 dinara po kvadratnom metru i isporucuju se odmah.

Suprotno ekonomskoj logici ponašaju se i neke veoma jake domace kompanije sa znacajnim viškom likvidnih sredstava. Naš sagovornik predocava da racionalna investiciona politika podrazumeva da se prvo ulaže u proširenje poslovanja na domacem tržištu, a potom u osvajanje tržišta u regionu, novih proizvoda ili robnih marki, ’’a ne da se ulazi u potpuno nove delatnosti, kao na primer u gradevinarstvo, samo zato što su one trenutno profitabilne na domacem tržištu’’. Investiciono rasipanje se ogleda i u gradnji suviše skupih objekata, kako bi se u javnosti potencirao utisak o finansijskoj moci, otvaranju novih a nepotrebnih podružnica i kupovini zemlje po principu ’’pa neka stoji, hleba ne traži’’.

Neuvažavanje znanja
Ali vrlo brzo se ispostavlja suprotno, narocito kada se insistira da se investicija realizuje u znacajno kracem priodu od onoga koji je realno potreban. Tada se zapada u probleme dnevne likvidnosti, ciji ceh placaju ili zaposleni, ili dobavljaci, ili kupci, a za premošcavanje se koriste skupi bankarski krediti, cime se ugrožava zdravo poslovanje. Neodgovornom ponašanju kumuju i banke, jer iako se u javnosti tvrdi da postoje cvrsta pravila za dodelu kredita, ’’praksa pokazuje da ima previše izuzetaka i da se krediti odobravaju i kada nema racionalnog osnova i dovoljno garancija, zato što je klijent na nekoj znacajnoj poslovnoj funkciji ili je povezan sa politickim strukturama’’, kaže Acimovic i dodaje: ’’Cini mi se da su se mnogi jaki igraci u poslednjih nekoliko godina preinvestirali i da je možda i to jedan od razloga neopravdano visokih cena u pojedinim privrednim sektorima’’.

Na pitanje kako objašnjava tako izraženu investicionu nepromišljenost u generalno siromašnoj privredi, naš sagovornik kaže da je ona prevashodno posledica nacina na koji je sprovodena tranzicija u Srbiji, a koji je omogucio da odredeni broj ljudi u kratkom roku dode do velikog kapitala kojim ne ume da upravlja, i što je još gore, svog neznanja nisu ni svesni. Stoga domaci menadžeri, po pravilu, nisu zainteresovani ni da investiraju u kvalitetne kadrove, pa se problem limitiranih budžeta za veca ulaganja u istraživanja i razvoj u praksi neretko svodi na bizaran nivo, ’’da firme nemaju gotovo nikoga ko ozbiljno razmišlja o ulaganjima u novu tehnologiju, o promeni proizvodnog ili trgovackog asortimana, da li treba da se otvori novi distributivni centar… Rekao bih da se veoma mali broj domacih firmi, cak i najvecih, bavi ozbiljnijim promišljanjem u tom pravcu’’.

Svetska finansijska kriza ubrzace naplatu neracionalnog investiranja na ovdašnjem tržištu, ali i primorati mnoge domace menadžere na racionalnije ponašanje, uveren je naš sagovornik. Zato je za Srbiju najveci prioritet da umesto stranih investicionih fondova, ciji je jedini interes da kupljenu firmu što brže i unosnije preprodaju, privuce grinfild investicije. Jer one ce, pored makroekonomskog znacaja, formiranjem lanca dobavljaca pozitivno uticati i na racionalnije promišljanje investicionih prioriteta i promene u ukupnom poslovnom ponašanju domacih firmi.

Zorica Žarković

broj 49, novembar 2008.

Logično je da država potencira privlacenje stranih investicija u sektorima koji omogucavaju veliki profit u izvozu, ali je u uslovima globalne recesije možda realnije da se u narednih godinu do dve nove investicije traže u industrijama koje ce biti manje ugrožene, a to su one vezane za bazicne potrebe, ocenjuje Dragan Pejčić, savetnik za marketing i istraživanje u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza.

Dragan Pejčić: Najbolja strategija u ovom trenutku je da Vlada pokuša da pridobije velike investitore u direktnoj komunikaciji

BiF: Kako komentarišete strane i domaće prognoze o posledicama finansijske krize po zemlje ovog regiona, koje se kreću od ocena da će Srbija biti među šest najugroženijih zemalja u tranziciji, do onih da je recesija u zapadnim ekonomijama svojevrsna šansa za region da privuče više investicija?

Dragan Pejčić: Koliko mi je poznato, niko u ovom trenutku ne može da prognozira koliko će kriza biti kompleksna i koliko će trajati, pa je najbolje da se držimo činjenica. Pre svega, u poslednjih sedam, osam godina Jugoistočna Evropa je privukla značajne strane investicije, najviše Rumunija, a potom Bugarska, Hrvatska i Srbija i te četiri zemlje su po prilivu investicija znatno ispred ostalih u regionu. Prema najnovijem i veoma relevantnom istraživanju UNKTAD-a, Jugoistočna Evropa i Zajednica nezavisnih država su, kao celina, na šestom mestu po atraktivnosti za ulaganja u svetu. Ono što je vrlo bitno je da su investitori najavili porast ulaganja u ovaj region, jer im je interesantan iz više razloga. To je još uvek nezasićeno tržište kada je reč o investicijama usmerenim ka prodaji na lokalnom tržištu, ali i tržište koje nudi velike mogućnosti trgovine unutar samog regiona, a kada se radi o Srbiji i izvoza na tržište Rusije. Investitorima dugoročno jesmo interesantni, ali treba imati u vidu da je istraživanje rađeno u prvoj polovini godine, pre eskalacije finansijske krize, pa će verovatno priliv investicija i u ovaj region biti manji od prognoziranog.

BiF: Iz regiona već stižu vesti o poteškoćama u privredi, koje se tumače kao posledica prelivanja finansijske krize na realni sektor.

D. Pejčić: Što se tiče efekata na realni sektor, indikativna je analiza MMF-a za Evropu, urađena pre oko mesec dana, koja predviđa da će u sledećoj godini privredni rast biti značajno usporen u svim evropskim zemljama. Prognozira se da će razvijene privrede, pre svega evrozone rasti stopom od svega 0,2 odsto, a u nekim zemljama koje su najteže pogođene krizom stambenih kredita, kao što su Španija, Danska, baltičke zemlje čak se predviđa negativan privredni rast. Za Jugoistočnu, Centralnu i Istočnu Evropu predviđen je nešto sporiji rast, na nivou od oko 4 odsto, s tim što će po njihovim prognozama Jugoistočna Evropa biti manje pogođena u odnosu na ostale zemlje. Za Srbiju se prognozira da će u narednoj godini ostvariti rast od oko 6 odsto, što je gotovo na nivou poslednjih nekoliko godina, dok je naša Vlada nedavno predvidela rast od četiri odsto.
Međutim, ono što je problem ne samo za Srbiju već za privrede celog regiona je upravo sporiji rast u razvijenim zemljama, pre svega u evrozoni. Mi izvozimo skoro 60 odsto proizvodnje u zemlje EU i recesija na tom tržištu će nas sigurno pogoditi. Poslednjih dana se već govori da neke velike strane i domaće kompanije bitno smanjuju proizvodnju. Posledice su već očigledne i one će najverovatnije uticati na smanjen rast izvoza u narednoj godini u odnosu na planirani. Sa druge strane, pojaviće se problem finansiranja povećanog deficita, koje se većim delom obezbeđuje iz stranih investicija, a nivo njihovog priliva je neizvestan zbog globalne ekonomske situacije. Time nastaje vrlo komplikovana situacija i za Srbiju i za ostale zemlje u regionu koje imaju ove probleme.

BiF: Šta mogu biti konkretne posledice u Srbiji?

D. Pejčić: Ne treba očekivati nikakvu ekonomsku kataklizmu, ali je izvestan sporiji rast životnog standarda od predviđenog. To za građane znači sporiji rast, ili čak stagnaciju zarada izraženih u dinarima, kao i pad primanja u evrima, što će usloviti i smanjenje lične potrošnje.

BIF: S obzirom na strukturu domaće privrede, koje će privredne grane biti najugoženije?

D. Pejčić: Sa stanovišta izvoza, koji je daleko više usmeren na reprodukciona dobra nego na potrošnu robu i opremu, manja potražnja na tržištu EU prvenstveno će se odraziti na metalski kompleks, proizvodnju proizvoda od gume i plastike, na hemijsku industriju i neke druge sektore. Sa druge strane, grane koje izvoze proizvode za zadovoljavanje bazičnih potreba u narednoj godini će biti manje izložene negativnim efektima. U našem slučaju to je izvoz voća, povrća, mesa, šećera i nekih drugih proizvoda prehrambene industrije, a u relativno povoljnijem položaju će biti i tekstilna industrija.

BIF: Kako ocenjujete državnu strategiju za privlačenje stranih investicija u aktuelnim okolnostima?

D. Pejčić: Vlada je kao prioritet postavila privlačenje investicija u auto industriju, elektronsku i IT industriju, koje su zasnovane na visokim tehnologijama, imaju veliku dodatu vrednost i ostvaruju veliki profit prilikom izvoza. I to je nešto što je logično kao državna strategija. Međutim, znajući kakva je situacija u autoindustriji u ovom trenutku, pitanje je koliko je realizacija takve strategije realna u narednih godinu, dve dana. Videli smo poslednjih nedelja da praktično sve velike kompanije u autoindustriji smanjuju proizvodnju, jer se suočavaju sa padom tražnje na svojim glavnim tržištima. „Fijat“, koji treba da realizuje sledeće godine svoju investiciju u Kragujevcu takođe je najavio smanjenje proizvodnje i prodaje upravo iz tog razloga. Što se tiče pregovora sa „Folksvagenom“, biće im ponuđeni vrlo povoljni uslovi ako se odluče da investiraju u Srbiju. Oni razmatraju ponudu, ali mislim da u ovoj situaciji nije realno očekivati da će brzo doneti bilo kakvu odluku.

BiF: Koje su to delatnosti u Srbiji koje imaju realnog osnova da u uslovima krajnje zaoštrene konkurencije privuku značajnije investicije?

D. Pejčić: Šansu za nove investicije u narednih godinu, dve dana možda treba tražiti u sektorima koji će biti manje pogođeni recesijom, a to su opet oni vezani za bazične proizvode. Znači, pre svega prehrambena, tekstilna i eventualno farmaceutska industrija, što nama može da bude važno s obzirom na planiranu privatizaciju Galenike u narednoj godini. U ovoj situaciji je vrlo bitno što u Vladi postoji svest o značaju investicija i volja da se reformiše privredni ambijent. Ali problem koji ne može brzo da se reši je imidž Srbije. Obično se kaže da je taj imidž negativan, međutim naša iskustva pokazuju da veliki investitori uglavnom nemaju informacije o nama i da tek počinju da razmišljaju o Srbiji kao mogućoj destinaciji za ulaganja. U ovakvoj situaciji ne možemo mnogo da uradimo na strateškoj promeni imidža u kratkom periodu, jer to zahteva veoma beliki budžet, vrlo jasnu strategiju i koordinaciju mnoštva institucija. Zato mislim da je, opet u kontekstu privlačenja grinfild ulaganja, najbolja strategija u ovom trenutku da Vlada pokuša da pridobije velike investitore u direktnoj komunikaciji.

BiF: Šta bi bili konkretni koraci?

D. Pejčić: Naši ministri moraju da nastave da rade ono što su radili poslednja dva, tri meseca: da putuju u strane zemlje, da se sastaju sa predstavnicima velikih kompanija, predstave mogućnosti za ulaganja i ponude neke pakete olakšica kada se radi o najvećim kompanijama. Mislim da je u ovakvim okolnostima to jedini način da ispunimo cilj da u narednoj godini privučemo 3,2 milijarde evra stranih ulaganja, što je po sadašnjem kursu dolara negde oko četiri milijarde dolara i što će biti prilično veliki izazov. Ne kažem da je verovatnoća mala, ali će biti veliki izazov. Ako pođemo od toga da „Fijat“ treba da investira oko 500 miliona evra, da bi „Gasprom“ trebao da uloži u NIS oko 400, 500 miliona, ako tenderi za „RTB Bor“ i za „Galeniku“ budu uspešni, onda su šanse da privučemo taj iznos prilično dobre. Međutim, ako tu bude problema, onda ćemo morati da se oslonimo više na priliv grinfild ulaganja, a to će u aktuelnoj svetskoj situaciji zaista biti veliki izazov.

Zorica Žarković

broj 49, novembar 2008

Nekadašnja krilatica mladih ekologa danas bi u Srbiji mogla da glasi: gde god nađeš zgodno mesto, ti firmu pokreni. U duhu preduzetničkog duha, ovo bi trebalo da bude za svaku pohvalu. Gledano očima urbaniste i sa stanovišta javnog interesa – ne baš svaki put.

Od prvih toplijih zraka prolećnog sunca do pozne jeseni ovdašnje stanovništvo šetajući gradom, posebno u centralnoj zoni, dobar deo vremena provodi probijajući se između brojnih “letnjih bašta” postavljenih na trotoare. Slične baštice, istina, postale su svojevrsan simbol Pariza, ali njihov šarm je pre svega u diskreciji koja prolaznicima ostavlja dovoljno mesta da ih zaobiđu.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>U minulim godinama, u komercijalne svrhe korišćeno je mnogo prostora koji za to nije predviđen. Ponekad je prodaja na pločniku ili u kiosku predstavljala jedini izvor prihoda za značajan deo stanovnika Srbije. Čini se da je to vreme prošlo, ali ne i ono u kome se do poslovnog prostora gde mu mesto nije dolazi zahvaljujući političkoj ili finansijskoj moći. Jedan od najdrastičnijih primera devastacije prostora grada u prethodnoj deceniji verovatno je Zemun, gde je, između ostalog, deo zgrade Stare kapetanije pretvoren je u ugostiteljski objekat, i to na rok od 30 godina, dok je u dvorištu Magistrata, starog dva veka i pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika iznikao tržni centar.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Iako je do danas veliki broj kioska, roštiljnica sklepanih ispod prozora višespratnica, najčešće optuživanih za rad bez dozvole i mimo plana, uklonjen, po naseljima širom Srbije ipak niču objekti koji narušavaju ne samo vizuru, već i urbani prostor grada. O njima se sazna uglavnom kada građani koji žive u blizini takvih zdanja podignu glas, radi zaštite svog životnog prostora. Neke “firme” su se, opet, locirale na mestima za to neobičnim na prvi pogled, kao što su prodavnice u holovima javnih ustanova, naročito u bolnicama i domovima zdravlja. Za poslovni prostor na ovakvim mestima nadležno je Ministarstvo zdravlja, koji bi, shodno propisima važećim za sve javne ustanove, trebao da se dodeljuje na osnovu tendera.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Mirnodopski biznis

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Jedan od načina da se u Srbiji dođe do vrlo atraktivnog poslovnog prostora je iznajmljivanje ili nadziđivanje skloništa. No, radnja komercijalnih objekata iznad atomskih skloništa bivala je i povod za proteste građana, kao u slučajevima Novog Beograda, Novog Sada, Niša… Razlozi nezadovoljstva, prema objašnjenjima građana, kreću se od bojazni da će prvobitne namene skloništa biti promenjene, do strepnje od narušavanja urbanističke celine.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Prema zvaničnom objašnjenju čelnika Javnog preduzeća za skloništa Srbije, komercijalizacija skloništa u mirnodopsko vreme preduzeta je kako bi se obezbedila osnovna delatnost preduzeća – tekuće održavanje i gradnja novih skloništa. Do sada je u Srbiji izdato oko 400 skloništa za vaskoliku namenu: od proizvodnih pogona za nameštaj, odeću ili obuću, preradu mesa do prostora za rekreaciju. U praksi je potvrđeno da mogu poslužiti i kao dečije igraonice, internet kafei, škole računara, restorani, magacini, veleprodaje, vinoteke, štamparije, garaže, muzički klubovi, diskoteke… Trenutno su najtraženija skloništa u Novom Beogradu i u Novom Sadu. U slučaju ratne opasnosti svako sklonište koje je izdato u komercijalne svrhe, u roku od 24 sata mora biti privedeno osnovnoj nameni.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Drugi vid komercijalizacije skloništa je nadziđivanje za poslovne namene. Procena je da trenutno oko 48.000 kvadrata skloništa može biti nadzidano za lokale i poslovni prostor. Ovakva praksa, prema tvrdnjama nadležnih, ima višestruke pozitivne efekate: skloništa se dodatno zaštićuju, otvaraju se poslovi domaćim građevinarima i značajno uvećava državna imovina. S druge strane, građani koji negoduju zbog ovakve gradnje, smatraju da će novi objekti ugroziti i ono malo zelenila, dečijih igrališta I parking mesta koja su im trenutno na raspolaganju.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Zvanična evidencija

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Jedinstvena evidencija o broju i vrednosti državnih nekretnina vodi se u Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije. U nadležnosti ove institucije, između ostalog je i izdavanje poslovnog prostora u državnoj svojini. Procedura za dobijanje podataka o površini i vrednosti takvih objekata, međutim, veoma je komplikovana. Pojedini poznavaoci ove oblasti kažu da su podaci prilično nesređeni, tako da se sa sigurnošću i ne zna kolika je vrednost imovine i čime sve raspolaže država Srbija.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Kako funkcioniše zvanična “raspodela” poslovnog prostora i prihoda od njegovog izdavanja može se, zato, videti na primeru Beograda. Agencija za poslovni prostor grada Beograda raspolaže sa nešto više od 250.000 kvadrata poslovnog prostora i nosilac je prava korišćenja prostora u 10 opština. Reč je o objektima kupljenim ili izgrađenim posle Drugog svetskog rata, dok u fondu Agencije nema imovine koja je nacionalizovana pedesetih godina prošlog veka. Od izdavanja poslovnog prostora godišnje prihoduje oko 10 miliona evra koji se usmeravaju u gradski budžet i koriste za tekuće rashode. Stupanjem na snagu novog Zakona o finansiranju lokalne samouprave 1. januara 2007. godine, ovaj prihod će se ulagati isključivo u infrastrukturu i stambenu izgradnju, tako da će fond poslovnog prostora u Beogradu moći da se uveća.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Agencija trenutno ima sklopljene ugovore o izdavanju sa oko 1.450 zakupaca, od kojih su neki korisnici više lokala, kaže za BIF Saša Leković, šef sektora zakupa u Agenciji. Poslovni prostor daje se u zakup javnim nadmetanjem, prikupljanjem pisanih ponuda i neposrednom pogodbom. Mogućnost da do prostora za rad dođu neposrednom pogodbom imaju humanitarne organizacije, udruženja građana iz oblasti kulture, prosvete, socijalne i dečje zaštite, pod uslovom da taj prostor ne koriste za ostvarivanje prihoda. Neposredna pogodba primenjuje se u još nekolicini tačno specificiranih slučajeva. Godišnje se, prema Lekovićevim rečima, održe u proseku četiri licitacije, odnosno kada se prikupi dovoljno lokacija za ponudu. To se dešava kada se iz određenih razloga raskinu postojeći ugovori, ili jednostavno isteknu, a dotadašnji zakupci više ne žele da ih nastave.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Novih lokala dugo nije bilo u ponudi, ali se situacija popravila realizacijom programa 1000 stanova, u kojem je bilo i prostora pogodnog za komercijalizaciju. Zakupci najduže ostaju na lokacijama u ekstra zoni grada, gde uglavnom nema slobodnog mesta. Budući da takvih objekata nema na licitacijama, najveća tražnja i najviše cene postižu se u prvoj zoni. Onima koji ne dolaze na ove licitacije, rešeni da se sami postaraju za radni prostor, poslovne perspektive neretko traju do prvih bagera.

class=“MsoNormal“>

Mirjana Knežević

broj 25, novembar 2006.

Iako su beogradski hosteli veoma popularni među mladim strancima, neophodan je veći broj hotela visoke kategorije, da ne bi panično jurcali po gradu kad god nam dođe neko važan, poput Pavarotija.

Sa ukupnom površinom od 322 km² Beograd je, pored Atine, najveća urbana celina na Balkanu, ali za razliku od grčke prestonice, raspolaže sa 44 hotela od kojih je mali broj visoke kategorije. Od januara do avgusta ove godine, za više od 300.000 hiljada gostiju (u proseku preko 33.000 turista mesečno) bilo je na raspolaganju 5.500 hotelskih soba, što je prema rečima Dejana Veselinova iz Turističke organizacije Beograda nedovoljno, ‘’ali se u poslednjih nekoliko godina, organizacijom brojnih velikih događaja, pokazalo da situacija nije toliko alarmantna. Stanje u hotelijerstvu je mnogo bolje nego pre pet godina. Veliki broj hotela je privatizovan i renoviran, a nekoliko novih je otvoreno. Privatizovanim hotelima kvalitet usluga raste, jer tržište diktira uslove, tako da vlasnici i menadžeri moraju da prate svetske trendove kako bi ostvarili profit.”

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Osim privatizacije postojećih hotela, pojavili su se i strani investitori koji žele da ulažu u izgradnju novih. Dobar primer je hotel In, pored Arene na Novom Beogradu. Ovo je prvi poslovni hotel visoke kategorije, koji je vredan 20 miliona evra i četiri zvezdice. Očigledno je bilo potrebno da se pojave strani investitori da bi smo posle 17 godina prekinuli pauzu u izgradnji ovakvih objekata (poslednji beše Hajat). Vlasnici Ina kažu da lokacija nije nasumice birana, odnosno kako precizira Hristoforos Petris, ‘’nalazi se na svega četiri kilometra od centra grada, devet kilometara od aerodroma, nešto više od dva kilometra od Beogradskog sajma i, naravno, smešten je preko puta Beogradske arene.” Ministar za trgovinu, turizam i usluge Bojan Dimitrijević izjavio je da je Beogradu potrebno barem još desetak hotela visoke kategorije i pozvao investitore da ulažu u hotelijerstvo, ‘’jer je ono dobar biznis u Srbiji“.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Visoko društvo

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Vrhunac luksuznog hotelijerstva, obeleženog sa sedam zvezdica, predstavlja hotel u Dubaiju, koji ima svoj heliodrom, a minimalna veličina njegovih apartmana (nema obične sobe) je 120 kvadrata. Mi se možemo pohvaliti hotelima sa pet zvezdica poput Hajata, koji je standardizovan kao i ostali hoteli u lancu, ili često hvaljenog Zlatnika u Zemunu, prvog porodičnog hotela ove klase (koji ima i ekološku kuhinju). Interkontinental je prvi hotel sa 5 zvezdica izgrađen u Beogradu, i dugo je važio za najluksuzniji (dok ga nije pretekao Hajat), a sada mu predstoji nova kategorizacija. Aleksandar Palas pored mnogih pogodnosti za poslovne ljude, ima svoje automobile i usluge vozača. Zanimljivo je da je ovaj hotel omiljen di džejevima koji gostuju u Beogradu, i da za njih važi da su najtiši i najmirniji gosti.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Što se tiče smeštajnih kapaciteta sa četiri zvezdice, izdvaja se nekoliko zanimljivih objekata. Prepoznatljiva po svojim zelenim kupolama, Moskva je jedan od zaštitnih znakova Beograda. Nalazi se u strogom centru, na mestu nekadašnjeg starog hana Velika Srbija. Prvog gosta je primio 1908. godine, a naziv je menjao jedino tokom Drugog svetskog rata kada je u njemu boravio Gestapo, koji je vratio hotelu ime Velika Srbija (?!). Direktor Sava Janićević kaže da hotel nije dobio pet zvezdica usled nedostatka parkinga i pratećih sadržaja (teretana, sauna, bazen), ali tvrdi da bi u Parizu, uprkos tome, kao objekat od važnosti za tradiciju imao pet zvezdica. Moskva beleži popunjenost soba od 63 odsto, a stalni gosti hotela dobijaju zlatnik na dar.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Prvi njen komšija, hotel Balkan je posle nedavne privatizacije, renoviranja i dobijene četvrte zvezdice postao jedno od omiljenih odredišta stranih turista i poslovnih ljudi. U ovom hotelu kažu da beleže popunjenost od 96 odsto, a da je tajna uspeha, između ostalog, u moderno opremljenim sobama sa besplatnim bežičnim internetom. U ovoj kategoriji je još nekoliko hotela, od kojih neki tek treba da se preurede (Metropol), a neki kod stranaca izazivaju sumnje u kvalitet kategorizacije, kao što je slučaj sa hotelom Palace.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Manje novca, više avanture

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Popunjeni su i hoteli sa dve i tri zvezdice, i to uglavnom vikendom kada dolaze grupe slovenačkih i hrvatskih turista, a među ovim objektima ima i veoma prijatnih i lepih. Tako, hotelu «Le Petit Piaf» za četvrtu zvezdicu nedostaje samo kvadratura soba (moraju biti veće od 20 kvadrata). Smešten je u kući staroj 200 godina, sobe se ne broje, već imaju imena. Ovo je jedan od retkih hotela niže kategorije u kome odsedaju poslovni ljudi, kao i turisti iz Slovenije.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Svakako da je odlična vest što, nakon dugogodišnje izolacije, raste broj turista u Beogradu, i posetilaca sve većeg broja zanimljivih manifestacija, ali se istovremeno nameće pitanje adekvatnih smeštajnih kapaciteta, Jedno od rešenja je razvoj hostela, o čemu svedoče i pozitivne ocene o ovdašnjim hostelima na mnogim stranim sajtovima i forumima. Izgleda da je mladim ljudima lakše udovoljiti, ili manje očekuju (čim svesno idu u hostele).»Three Black Catz» je stan pretvoren u hostel, nalazi se u Čika Ljubinoj ulici, a u njemu se može noćiti za 10 evra. Neki stranci su oduševljeno saopštili internet javnosti da ih je gazda, čim su ušli – ponudio pivom. Za 10 evra možete noćiti i u «Belgrade Eye» hostelu, velikoj i komfornoj kući. Jedan od skupljih (12,5 evra) je «Monster Hostel», koji je veoma čist i moderan. Još nekoliko dobrih hostela nalazi se u centru grada, no njihova klijentela su mladi avanturisti i studenti, čije su potrebe i ukusi sigurno prilično različiti od onoga što traže poslovni ljudi, da ne govorimo o slavnim ličnostima iz javnog života. Da ne bi panično jurcali po gradu kad god nam dođe neko važan, poput Pavarotija, hotelsko ‘’sazvežđe’’ u Beogradu očigledno mora da se uveća.

class=“MsoNormal“>

Marija Dukić

broj 25, novembar 2006