Vesti

Koliko Srba živi u dijaspori je pitanje oko kojeg naši stručnjaci ne mogu da se dogovore, ali niko ne spori da je taj broj veliki. Prema nekim procenama, van Srbije živi dva i po miliona Srba i to u čak 159 država. Prva asocijacija mnogih naših ljudi na pomen srpske dijaspore su luksuzne kuće sa skupocenim ogradama i skupi automobili, a retko kada se govori o ulaganjima naših iseljenika u domaću privredu. Takvih primera ima, ali malo, posebno u južnom i istočnom delu Srbije, a i oni su vrlo često nevidljivi i malo poznati široj javnosti.

Draga i Branko Topalović iz Kladova su novac zarađen tokom rada u Nemačkoj uložili u otvaranje staračkog doma u rodnom kraju. Dom za smeštaj odraslih i starih lica „Topalović“ otvoren 2012. godine i dalje je jedini starački dom u Kladovu. Branko i Draga su ga podigli uz pomoć članova svoje porodice, a za to su im bile potrebne skoro dve decenije. Bio je to mukotrpan posao, ali Topalovići ni u jednom trenutku nisu pomišljali da odustanu jer su imali jasan cilj – da u Srbiji obezbede posao za svoje ćerke, zetove i unučad.

Aleksandra Popović, Dragina i Brankova unuka, socijalni radnik po zanimanju, kaže za B&F da starački dom ima 82 korisnika, 28 zaposlenih, od kojih su šestoro njih u rodbinskim vezama.

„Ovde radimo moja majka, brat i ja, moja tetka, njen suprug i brat. Dedina zamisao je bila da svi živimo i radimo zajedno i uspeo je u tome. Napravio je kuću pored doma u kojoj smo živeli svi zajedno i dom u kojem ima posla za sve nas. Baba i deda nikada nisu vozili skupe automobile, niti su ih kupovali svojim ćerkama, odnosno mojoj majci i tetki. Takođe nisu, poput drugih ljudi koji rade u inostranstvu, ulagali u imanje na selu. Procenili su da u toj kući na selu neće hteti niko da živi, da ćerke, unuci i unuke neće hteti da se bave poljoprivredom. Ulagali su u dom za stare, onoliko koliko su mogli da uštede radeći u Hamburgu“, objašnjava Popović.

Naša sagovornica dodaje da su njeni baba i deda radili u domovima za stare u Nemačkoj, te otuda i ideja da u domovini ulože u takav posao. „Kada su oni počinjali gradnju, u našoj zemlji još nisu postojali standardi za izgradnju staračkih domova, ali je deda imao već veliko iskustvo i insistirao je da objekat bude izgrađen po standardima koji su u to vreme važili u Nemačkoj. Dom je izgrađen sa niskim stepenicama, rukohvatima, podnim grejanjem kako bi se pločice brzo sušile, liftom dovoljno širokim da u njega stane krevet, trpezarijom i dnevnim boravkom na svakom spratu. Kada je uvedena obaveza licenciranja, mi smo već ispunjavali sve te zahteve koje su tražili od vlasnika domova“, ističe Popović.

Svi se pripremali za porodični posao

Izgradnja i otvaranje staračkog doma umnogome su uticali na izbor zanimanja nje i njenih braće i sestara, kao i njene majke i tetke. „Moja majka i tetka radile su u školama kao nastavnice, ali su nakon otvaranja doma krenule da rade ovde kao radni terapeuti. Moj rođeni brat završio je master na elektrotehnici i direktor je doma, a brat od tetke je ekonomista i radi u računovodstvu. Ja sam se između medicine i Fakulteta političkih nauka opredelila za ovaj drugi kako bih stigla do diplome socijalnog radnika, jer je to zanimanje neophodno za rad jednog doma. Svi mi radimo sve što zatreba u domu, pomažemo jedni drugima i to je jedan od uslova da bi dobro funkcionisali. Tako je bilo i dok se dom gradio, svi su pomagali. Pri tom, svi imamo tačno određenu platu, niko ne uzima direktno iz kase novac i to je takođe uslov da dobro funkcionišemo“, konstatuje Popović.

Cilj njenog dede da svojim potomcima osigura budućnost obezbeđivanjem posla, u potpunosti je ispunjen, ali na žalost, on nije poživeo dovoljno dugo da bi to video.

„Nakon penzionisanja, posle 30 i više godina rada u inostranstvu, baba i deda su krenuli u domovinu, ali je njemu usput pozlilo. Vrlo brzo nakon toga je preminuo. Baba je živa, a i pored poznih godina stalno obilazi dom i razgovara sa korisnicima. Među našim korisnicima ima puno ljudi koji su radili u inostranstvu pa se vratili u domovinu, ali ne mogu da žive sami u selima, jer tamo nema prodavnica, ambulanti. Deca su im daleko, uglavnom van zemlje, pa se plaše da žive sami jer može da im pozli ili da padnu, a nema ko da im pomogne i onda im je dom najbolje rešenje“, navodi Popović.

Prema njenim rečima, ovog proleća će kapacitete staračkog doma proširiti još jednim objektom koji su oni porodično izgradili. Reč je o objektu koji je „toplom“ vezom povezan sa postojećim domom, a koji će u prizemlju imati zdravstvene ordinacije, a na ostalim spratovima sobe za tridesetak korisnika. Popović napominje da sa područja jugoistočne Srbije veliki broj naših ljudi radi u inostranstvu, ali su retki oni koji se opredeljuju da investiraju u objekte koji će njihovim potomcima obezbediti posao u Srbiji.

„Uglavnom se svi opredeljuju da u inostranstvo ode cela porodica. Tako je bilo ranije, tako je i sada. Migracije se nastavljaju, odlaze ljudi svih zanimanja, a posebno medicinske sestre. Znam ljude koji su imali nameru da novac zarađen radom u inostranstvu iskoriste za pokretanje privatnog posla, ali su odustali kada su naišli na administrativne prepreke. Nama je ovde blizu Rumunija i znamo da je tamo mnogo jednostavnije osnivanje firme. Mi smo baš dugo radili na otvaranju doma“, komentariše Popović.

Švedska u Nišu

Među našim ljudima koji žive i rade u inostranstvu, poslednjih godina poraslo je interesovanje za otvaranje firmi u Srbiji, ali prvenstveno u IT sektoru. U Nišu već postoji veći broj IT firmi čiji su vlasnici Srbi u dijaspori, a jednu od njih, „Sozap“, otvorio je Rade Prokopović, naš čovek koji živi u Švedskoj, a poreklom je iz Leskovca. Prokopović je dolaske u domovinu iskoristio da uspostavi saradnju sa domaćim stručnjacima, pošto je u Švedskoj od 2015. godine imao sopstvenu firmu. Vremenom, ta saradnja je prerasla u otvaranje švedsko-srpske kompanije koja se bavi proizvodnjom video igra za mobilne i tablet uređaje.

Direktor marketinga „Sozapa“ Marko Dimitrijević kaže za B&F da je ta firma u Nišu počela 2019. godine da radi najpre u jednom malom prostoru, a potom se preselila u Naučno-tehnološki park u Nišu. „Srbija se po kvalitetu IT kadrova dobro kotira u svetu, po znanju i po ophođenju prema poslu i projektima, pri čemu je radna snaga jeftinija nego, recimo, u skandinavskim zemljama, Americi ili zapadnoj Evropi. Nisu to tako velike razlike kao što ljudi misle, ali opet je jeftinije da zaposlite programera ovde nego u Švedskoj ili Americi, a ukoliko su tu negde po znanju, normalno je da to uradite ovde“, smatra Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, osim pomenutih prednosti rada u Srbiji, firme koje rade u Naučno-tehnološkom parku u Nišu imaju i dodatne pogodnosti, kao što su odličan prostor za rad, obezbeđena logistička podrška i blizina fakulteta. „Tehnički fakulteti su na samo 20 metara od NTP-a, a 90 odsto naših zaposlenih su diplomirani inženjeri. Pored toga, značajna nam je i saradnja sa drugim firmama u ovom objektu koje se bave izradom video igara. Dostupna su nam različita savetovanja i treninzi, kao i izvori finansiranja. Mnogo je drugačije kada nastupate zajedno sa zaposlenima iz Naučno-tehnološkog parka i kada vas oni predstave, nego kada svuda idete sami“, naglašava Dimitrijević.

Naš sagovornik kaže da se Naučno-tehnološki park angažuje i oko obezbeđivanja kadrova koji stalno nedostaju IT firmama, poput 2D ili 3D artista. Rukovodstvo NTP-a iniciralo je razgovor sa Fakultetom umetnosti u Nišu, kako bi se nastavni program tog fakulteta prilagodio potrebama na tržištu rada.

Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova, u prethodnih deset godina srpska dijaspora u proseku na godišnjem nivou daje tri milijarde evra u doznakama. Reč je uglavnom o ličnim transferima, odnosno novčanoj pomoći koju porodicama u Srbiji pružaju porodice iz inostranstva, a tu je i pomoć humanitarnih organizacija građanima i nevladinim organizacijama u našoj zemlji.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Omid Armin, Unsplash