Poljoprivrednici u Srbiji ove godine povećali su površine koje su zasejali suncokretom zbog toga što je za tu uljaricu potrebno manje skupog azotnog mineralnog đubriva nego za kukuruz, ali i zbog toga što se očekuje dobra otkupna cena, rekao je danas predsednik Nezavisne asocijacije poljoprivrednika Srbije Jovica Jakšić
„Još nema preciznih podataka koliko su povećane zasejane površine pod suncokretom, a koliko su zbog toga smanjene pod kukuruzom, ali je očigledno da je odnos u zasejanim površinama promenjen, a razlog za to je što je za suncokret potrebno manje preskupog mineralnog đubriva urea nego za kukuruz“, rekao je Jakšić za Betu.
Dodao je da je drugi razlog za veće interesovanje za setvu suncokreta to što se očekuje dobra otkupna cena zbog rata u Ukrajini koja je veliki proizvođač i zbog čega će ponuda tog poljoprivrednog proizvoda u svetu biti manja, a njegova cena na berzi veća.
Jakšić je rekao da se očekuje da otkupljivači suncokreta, računajući troškove setve, ponude otkupnu cenu suncokreta od 115 dinara po kilogramu bez poreza na dodatu vrednost (PDV).
Prošle godine suncokret je otkupljivan, prema njegovim rečima, po ceni od 58 dinara po kilogramu bez PDV-a.
Jakšić je rekao da je ove godine zasejao 60 odsto više suncokreta nego prošle godine i da je pod tom kulturom 100 hektara, kukuruz je na 60, pšenica na 40, a uljana repica na 25 hektara, a da soju nije sejao zbog komplikovanije žetve.
Na berzi skoro da se ne trguje suncokretom
Direktor Produktne berze u Novom Sadu Miloš Janjić rekao je da se na berzi skoro ne trguje suncokretom jer se to uglavnom čini posle žetve, a da je cena kukuruza danas na maksimalnom cenovnom nivou ove godine od 34 dinara bez PDV-a, a sa tim porezom 37,40 dinara.
Mineralno đubrivo je danas na toj berzi i dalje skupo, mada cena nije maksimalna i kilogram košta nešto više od 103 dinara sa PDV-om.
Izvor: Beta
Foto: Pixabay
Ipak, umetničke sklonosti i briga o materijalnoj sigurnosti ne moraju uvek biti najveći neprijatelji. O tome najbolje svedoči jedan domaći preduzetnički poduhvat, poznat mnogim roditeljima pod nazivom „Radionica Žvrlja“. U pitanju je mala firma čiji se nakit izdvaja iz mase raznobojnih đinđuva,
Ogrlice se najviše prodaju, a njihov najvažniji deo je privezak koji prikazuje ono što su mališani nacrtali. Izrađuju se od plemenitih metala kao što su srebro i zlato, po dimenzijama koje su „Žvrljin“ standard, a cena se određuje na osnovu crteža. Radionica metale otkupljuje od građana, što je postupak za koji je registrovana kao proizvodna delatnost. Vesković napominje da se i u njenom poslu osećaju posledice aktuelne krize koja je podigla cene plemenitih metala, ali da se i dalje trudi da „Žvrlje“ budu cenovno dostupne „svakoj mami, u svakom delu Srbije“.
prepričam kako je nastao crtež, odnosno da li je to mama kada pođe na posao ili tetka koja se vratila od frizera. To je i najlepši deo ovog posla, jer sa ljudima delimo uspomene. Majstor, potom, verno precrtava svaku tačku i čuperak, pa obrađuje plemeniti metal na način koji taj komad nakita čini atraktivnim i originalnim. Tako postižemo taj neobični efekat, da nakit istovremeno izgleda kao naivni dečiji crtež, ali i kao nešto najvrednije na svetu. Opštem utisku doprinosi i činjenica da je ’Žvrljin’ nakit unikatan i da se izrađuje ručno“.
Radionica sada sarađuje sa nekoliko majstora, a posla je bilo i tokom pandemije, mada je broj porudžbina varirao od meseca do meseca. Najbolji mesec za ovo preduzeće je avgust, kada se, po nekom nepisanom pravilu, uvek naručuje najviše nakita.