Home Vesti Politika i društvo
Category:

Politika i društvo

Politika i društvoVesti

Vučić: Predlog da se uvede obavezan vojni rok od 90 dana

by bifadmin

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kazao je da će njegov predlog biti da se uvede obavezan vojni rok od 90 dana.
Naveo je i da je vojna neutralnost želja Srbije i da će država ostati na toj politici.

„Svaki čovek, svaki muškarac može da posveti svojoj zemlji 90 dana, to nije ni 365 dana, nije ni šest meseci, a na nadležnim vojnim organim je da nam pokažu računicu koliko bi nas to koštalo“, kazao je Vučić.
On je rekao da smatra da se vojnim rokom stiče odgovornost: „Time se stiče obaveznost, time muškarci dobijaju na zrelosti, da nauče šta je rodoljublje, šta je posao, obaveza.“

Dodao je da je „na nadležnim organima i parlamentu da to prihvate ili odbiju posle duge i ozbiljne rasprave.“

„Južno od Čačka imamo toliko malo vojnika, govorim o čitavom jugozapadnom delu i time bismo vratili život u te gradove“, rekao je predsednik i dodao da bi se time pospešio razvoj manjih, siromašnih sredina.

Vučić je ponovio da je Srbija vojno neutralna i da će ostati vojno neutralna „ukoliko ne bude većine za neku drugu odluku“.

„Srbija će ostati vojno neutralna, ni na jednoj teritoriji u okruženju nemamo da nije tu NATO. Naša je želja da budemo jedina ne-NATO zemlja i ostaćemo na toj politici“,

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Ekonomski potencijali prirodne gradnje: Kuća koju vuk neće oduvati

by bifadmin

U priči o tri praseta vuk olako oduva kuće napravljene od slame i drveta, dok ona od cigle jedina uspe da mu se odupre. Međutim, realnost je malo drugačija. U svakom kraju Srbije i dalje se mogu naći objekti napravljeni od prirodnih materijala koji su i nakon sto godina dobro očuvani, a poslednjih godina prirodna gradnja ponovo postaje popularna jer je ekonomski isplativa i ne zagađuje životnu sredinu.

Nekada su se kuće pravile od materijala koji su se nalazili u okolini. Kamene kuće nastajale su u brdskim predelima gde je bilo mnogo kamenja, u šumskim predelima su pravljene od drveta, a tamo gde nije bilo ničega osim zemlje – gradilo se od blata.

Sa inudstrijalizacijom prirodne materijale su zamenili beton, cigla i drugi veštački materijali, ali nakon što su se pokazali njihovi brojni nedostaci, prirodni materijali opet doživljavaju procvat. Sa širenjem ekološke svesti raste i trend gradnje ovih kuća. U Srbiji ih trenutno ima na desetine.

Aleksandar Janković sa porodicom već šest godina živi u kući napravljenoj od prirodnih materijala: slame i drveta. Njegov dom u Istočnoj Srbiji, u selu Vrbovac, idealan je primer održive i ekonomski isplative gradnje. „Mislim da se bolji rezultati u gradnji mogu postići korišćenjem prevashodno prirodnih materijala: manji otpad i zagađenje, zdraviji život, efikasnije održavanje temperature unutar doma i samostalnost u održavanju kuće”, tvrdi Aleksandar.

On je 2016. godine uložio oko 8.000 evra u izgradnju kuće koja ima 25 kvadrata u osnovi i isto toliko na spratu. „Najviše su nas koštali industrijski materijali, krov od lima, stolarija i kamena vuna u krovu. Kada bismo pokušali da klasičnom gradnjom postignemo istu energetsku efikasnost, morali bismo da koristimo barem 20 centimetara stiropora, što bi bio ogroman trošak”, tvrdi Aleksandar, koji se preko svog sajta „Zelenacija“ bavi promocijom održivog načina života u prirodi.

Koliko je njihova kuća ekonomična pokazuju troškovi. „Trošimo dva do tri metra drva godišnje. Time grejemo kuću i svu vodu koju zimi koristimo za pranje sudova i tuširanje, i na šporetu kuvamo hranu. Pored toga, godišnje potrošimo još oko šest plinskih boca dok je šporet ugašen, kao i za kuvanje i grejanje vode leti.”

Sami svoji majstori

Prilikom izgradnje kuće trudili su se da ona bude što više samoodrživa. Aleksandar proizvodi 90% struje na solarnim panelima koji, osim instalacije i zamene baterija na svakih deset godina, nemaju dodatne troškove. U danima bez sunca koriste agregat na koji potroši oko 50 litara benzina godišnje. Sakupljaju i kišnicu sa krova u rezervoare, a po potrebi ih dopunjavaju iz obližnjeg bunara. Aleksandar je uveren da im godišnji energetski troškovi i ove godine, uprkos poskupljenjima, neće preći 300 evra.

Glavne prednosti ovakvih kuća su što su daleko jeftinije za izgradnju od klasičnih, a mnogo efikasnije u pogledu potrošnje energije. Najveća prednost slame je što je to ekološki i energetski materijal sa izuzetnim izolacionim karakteristikama. Tako je, na primer, zid od balirane slame širine 40 cm ekvivalent zidu od cigle ili bloka debljine 30 cm sa izolacijom od stiropora ili vune debljine 25 cm. Energija potrebna za zagrevanje ovakvih kuća je 70-90% manja nego kod standardne gradnje.

Cena komada balirane slame u Srbiji se kreće oko 60 dinara po komadu. Za kuću od tridesetak kvadrata, troškovi kupovine balirane slame bi iznosili oko 100 evra. Drveni stubovi se mogu naći i u prirodi, a u prodaji njihova cena se kreće od 250 dinara po komadu.

Za gradnju ovakvih kuća, za razliku od klasičnih, nije potrebno posebno iskustvo. „Nijedan profesionalni zidar nije radio na našoj kući. Majstori smo bili mi, naša porodica i prijatelji”, ponosan je Aleksandar.

Reciklirane kuće

Korišćenje recikliranog materijala pri izgradnji kuća takođe dobija na popularnosti. Takozvani „Zemljobrodi“, odnosno „Earthship“ kuće su odličan primer uštede u izgradnji i očuvanju prirode. Ovakve kuće, pored prirodnih, koriste i reciklirane materijale poput guma i stakla.

Smilja Ignjatović sa porodicom živi u kući koju su izgradili u periodu između 2012. i 2015. godine, uz pomoć brojnih volontera i prijatelja iz zemlje i inostranstva. Ovo je prva kuća takvog tipa u Srbiji. Za gradnju su, osim guma, koristili staklene flaše, limenke, zemljani malter, slamu, drvo, beton i cigle. Cigle nisu kupovali već su koristili stare, a bilo im je potrebno oko 300 automobilskih guma koje su dopremili sa otpada.

Smilja smatra da je glavna ušteda to što se investicija vraća kroz vreme življenja u takvom objektu. Kao i kod kuće od slame u Vrbovcu, i ovde su najviše koštali solarni sistemi i sistemi za sakupljanje i upotrebu kišnice, pumpe i ventilacioni sistemi. Sada kuća samu sebe održava.

„Upotreba struje i vode zavise od toga koliko vi živite održivo i koliko ste spremni da menjate svoj način života. Glavna ušteda je u grejanju zimi, to je drastična razlika od bilo koje konvencionalne gradnje. Pri svakom sunčanom zimskom danu kuću nije potrebno dodatno grejati čak i ako je napolju -22 stepena. Sva voda koja izlazi iz kuće, takozvana siva voda iz tuša, sudopere, veš mašine je filtrirana i ponovo upotrebljena. Vodokotlić nemamo, jer koristimo kompostni toalet koji uštedi oko 25.000 litara čiste vode godišnje po osobi.”

Budućnost održive gradnje

Arhitekta Kristina Kljajić se nakon nekoliko godina bavljenja tradicionalnom arhitekturom, preorijentisala na gradnju prirodnim materijalima. „Shvatila sam koliko je savremena arhitektura nezdrava i da je moja lična i profesionalna odgovornost da se bavim arhitekturom u kakvoj bih volela da žive moja deca. Zdrava arhitektura je ona koja je od prirodnih materijala, a danas ona može biti znatno obogaćena i raznim savremenim tehnologijama”, tvrdi Kristina.

Prema njenim rečima, samoodrživa arhitektura je nezavisno domaćinstvo koje unutar sebe obezbeđuje osnovne potrebe svojih članova, poput energije, toplote, vode i hrane, u skladu sa prirodom. „Saradnjom ovakvih domaćinstava nastaju održiva sela, koja svojim viškovima energenata i proizvoda mogu neodržive savremene gradove učiniti realno održivim. Kao i u svetu, danas se o toj temi sve više govori i u Srbiji“, tvrdi Kristina, koja organizuje i radionice prirodne gradnje.

Kako kaže, interesovanje ljudi je sve veće: „Moj cilj je opšta popularizacija ove teme i pomoć onima koji odlaze da žive na selu i u prirodi, rast svesti o značaju ovakve gradnje, a jednoga dana možda i ugrađivanje teme energetske tranzicije u standardne programe naših obrazovnih institucija.”

Trenutna situacija

Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku, sektor građevine odgovoran je za oko 36% svetske potrošnje energije i 39% emisija gasova sa efektom staklene bašte. Građevinarstvo je u ekspanziji i očekuje se da će se u narednih 40 godina udvostručiti ukupna izgrađena kvadratura u svetu. Ni Srbija ne zaostaje za ovim trendom.

S druge strane, gradnja prirodnim ili recikliranim materijalima omogućava uštede prilikom same gradnje objekta koje u proseku iznose do 25%, a zatim i uštede u održavanju kuća jer su računi za grejanje i do 75% manji. Gradnjom samoodrživih kuća smanjuje se emisija ugljen-dioksida, a samim tim i efekat staklene bašte.

U Srbiji još uvek nije urađena standardizacija gradnje prirodnim materijalima i zakon ne prepoznaje ovakve kuće, te je ih nemoguće legalizovati ako ne sadrže barem deo zakonom dozvoljenog materijala, kao što su beton ili kamen. Poslednjih godina, evidentan je i rast izgradnje montažnih kuća koje su napravljene na sličan način i potpuno su samoodržive, te je za očekivati da se uskoro promeni zakon i omogući ravnopravan status ovakvih kuća sa onima koje se grade na konvencionalan način.

Katica Đurović

Biznis i finansije, broj 196, april 2022. 

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Proizvodnja nakita prema dečjim crtežima: Najvrednija „Žvrlja“ za mame i tate

by bifadmin

Deca mogu da nas nauče mnogo toga, pa i da nam daju ideju za neobičan posao. „Radionica Žvrlja“ je danas omiljeno mesto roditelja, jer se tu izrađuje nakit na osnovu crteža njihove dece. Mina Vesković, vlasnica ove nesvakidašnje radionice, i sama nosi ogrlicu koja čuva uspomenu na prvi crtež njene ćerke. To je bila prva „Žvrlja“ koju je napravila uz pomoć vrsnog majstora, i prvi korak u budućem poslu u kome sada mnogi uživaju – i u radionici, i van nje.

„Svako dete je umetnik. Problem je ostati umetnik nakon odrastanja”, rekao je slavni španski slikar Pablo Pikaso. Nismo svi rođeni da postanemo poznati svetski umetnici, ali maštovitost jeste najvažniji pratilac detinjstva, dok ne počnemo da je gubimo sazrevanjem, pritisnuti realnošću i brigom da li ćemo zaraditi dovoljno novca za život. I tako, jureći novac da bismo živeli, često završimo u kreativnom siromaštvu.

Ipak, umetničke sklonosti i briga o materijalnoj sigurnosti ne moraju uvek biti najveći neprijatelji. O tome najbolje svedoči jedan domaći preduzetnički poduhvat, poznat mnogim roditeljima pod nazivom „Radionica Žvrlja“. U pitanju je mala firma čiji se nakit izdvaja iz mase raznobojnih đinđuva, ogrlica i narukvica koje se prodaju preko interneta. Ali ne po bojama ili nesvakidašnjim materijalima, već po tome što ovaj nakit ima dvojaku funkciju – da izgleda zanimljivo ali i da čuva najdragocenija sećanja. A to su sećanja roditelja na prve crteže njihove dece.

Dete je roditelj „Žvrlje“

Mina Vesković, profesorka srpskg jezika i književnosti, došla je na ovu ideju pre pet godina, a svoju ljubav prema deci prenela je i na novi posao. „Uvek pokušavam da definišem šta sam u ’Žvrlji’. U Agenciji za privredne registre kažu da sam vlasnica, a u radionici me zovu mama Žvrlja“, počinje Mina razgovor o svojoj poslovnoj filozofiji u kojoj nisu najvažnije brojke o produktivnosti, zaradi i sličnim ekonomskim pokazateljima, već – ljudi.

Vlasnica „Žvrlje“ ističe da je glavni „saučesnik“ u rađanju ove ideje bila njena ćerka, kada je kao mala nacrtala svoj prvi crtež. „Želela sam da sačuvam taj crtež, ali tako da mogu uvek da ga imam uz sebe. Da sam nosila presavijen papir u džepu ili torbi, on bi se verovatno do sada već izgužvao i pocepao. Razmišljajući o tome, shvatila sam da postoji bolji način za čuvanje ove uspomene – da pretočim crtež moje ćerke u ogrlicu, koja će me trajno podsećati na dane njenog detinjstva”, priseća se Mina Vesković.

Originalnu ideju je smislila mama, ali je u njenoj realizaciji pomogao tata koji je pronašao dobrog majstora za izradu nakita, koga u ovom malom porodičnom preduzeću nazivaju – mađioničarem.

Mađioničar je uspeo da od ćerkinog crteža napravi pravo malo umetničko delo, koje Mina i dan-danas nosi. Kaže da je ogrlica podseća i na to kako nam naša deca u detinjstvu pridaju mnoštvo pozitivnih osobina i vide nas drugačije nego što mi sami sebe doživljavamo. „Ćerka me je na tom crtežu prikazala kao ’Čiča Glišu’ sa gomilom čuperaka. I sve na meni je šareno, i kosa i haljina. To ne odgovara mom izgledu u stvarnosti, ali moram da priznam da mi je prijalo što me je dete videlo kao razigranu, veselu osobu”, prepričava Vesković kako je izgledao crtež iz kojeg je nastala „Žvrlja“.

Ogrlica i privezak izrađeni po tom crtežu uveli su je u svet preduzetništva. Kada su taj komad nakita videle tetke, prijateljice, njihove prijateljice i drugi, Mina je dobila mnoštvo pohvala, koje su je ohrabrile da se upusti u ovu, nesvakidašnju proizvodnju.

„Imala sam ogromnu sreću da ’Žvrlja’ nastane u krugu prijatelja, koji se bave različitim delatnostima. Oni su mi pomogli da osmislim ceo poslovni proces, od izrade nakita, njegovog pakovanja i fotografisanja, do toga kako da isplaniram prodaju“, priča Vesković. Razvoju poslovanja, koje je od početka bilo detaljno razrađeno, doprinele su i društvene mreže, koje početnicima u poslu pružaju mnoštvo mogućnosti za jeftinu, pa čak i besplatnu promociju.

No, i pored navedenih marketinških prednosti na internetu, naša sagovornica tvrdi da su najbolja reklama zadovoljne mušterije, koje svoju „Žvrlju“ svuda nose sa sobom i pričaju kako je ona nastala.

Svaka „Žvrlja“ ima poseban život

Svaka „Žvrlja“ ima svoju priču i svaka je namenjena nekoj posebnoj osobi. Najčešće su to mame, a odmah iza njih tate, bake i tetke. „U pitanju su uglavnom portreti dragih osoba, jer deca najčešće crtaju članove svoje uže familije. Međutim, dešava se i da izrađujemo nakit u vidu prvih slova, prvih reči ili prvih poruka, kao i portrete kućnih ljubimaca“, nabraja Vesković šta sve traže kupci, koji nakit uzimaju ili za sebe, ili kao poklon za osobu koja je bliska malim „umetnicima“.

Radionica izrađuje uglavnom one komade nakita na kojima je moguće reprodukovati crteže dece, a to su ogrlice, narukvice, minđuše, broševi, igle za kravate i privesci za ključeve.

Ogrlice se najviše prodaju, a njihov najvažniji deo je privezak koji prikazuje ono što su mališani nacrtali. Izrađuju se od plemenitih metala kao što su srebro i zlato, po dimenzijama koje su „Žvrljin“ standard, a cena se određuje na osnovu crteža. Radionica metale otkupljuje od građana, što je postupak za koji je registrovana kao proizvodna delatnost. Vesković napominje da se i u njenom poslu osećaju posledice aktuelne krize koja je podigla cene plemenitih metala, ali da se i dalje trudi da „Žvrlje“ budu cenovno dostupne „svakoj mami, u svakom delu Srbije“.

To ne znači da je prodaja ograničena samo na našu zemlju – ovaj nakit često putuje i u inostranstvo, ponajviše u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ali i na neke mnogo udaljenije destinacije, pa čak i preko okeana.

Kako se pravi „Žvrlja“

Da bi se „Žvrlja” zaputila po Srbiji i svetu, potrebno je mnogo rada u radionici. Na pitanje kako nastaje „Žvrlja“, Mina Vesković odgovara: „Kada crtež prosledim majstorima, najpre razaznajemo šta je nosić, a šta pupak ili mašna. Uvek im prepričam kako je nastao crtež, odnosno da li je to mama kada pođe na posao ili tetka koja se vratila od frizera. To je i najlepši deo ovog posla, jer sa ljudima delimo uspomene. Majstor, potom, verno precrtava svaku tačku i čuperak, pa obrađuje plemeniti metal na način koji taj komad nakita čini atraktivnim i originalnim. Tako postižemo taj neobični efekat, da nakit istovremeno izgleda kao naivni dečiji crtež, ali i kao nešto najvrednije na svetu. Opštem utisku doprinosi i činjenica da je ’Žvrljin’ nakit unikatan i da se izrađuje ručno“.

Radionica sada sarađuje sa nekoliko majstora, a posla je bilo i tokom pandemije, mada je broj porudžbina varirao od meseca do meseca. Najbolji mesec za ovo preduzeće je avgust, kada se, po nekom nepisanom pravilu, uvek naručuje najviše nakita.

Mina Vesković kaže da još ne može da živi samo od ovog posla, ali da to ne umanjuje uživanje u onome što radi. Uživanja je mnogo, i u radionici dok prave nakit, i van nje kada dele radost sa ljudima koji vole „Žvrlju“. Zato naša sagovornica ističe da nema ambicije da ovaj posao pretvara u industriju za što masovnije tržište, jer bi to obesmislilo ono što „Žvrlju“ čini – „Žvrljom“.

Marija Dukić

Biznis i finansije, broj 196, april 2022. 

Foto: Žvrlja

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Lena Miladinović, šahistkinja i izvršna direktorka platforme Outpost Chess: Velemajstorski potez za povezivanje šahista

by bifadmin

Lena Miladinović sa nepunih trideset godina života već ima iza sebe više od dve decenije „radnog staža“ u svetu šaha, kao igrač, trener, sudija, organizator šahovskih događaja i od nedavno kao – preduzetnik. Zajedno sa iskusnim stručnjacima iz različitih oblasti razvija digitalnu platformu Outpost Chess, kako bi se kroz delotvornije povezivanje šahovskih profesionalaca vratio prestiž ovoj profesiji. „Šahisti su i te kako spremni da modernizuju svoj tradicionalni svet“, tvrdi naša sagovornica, „samo im je potrebno ponuditi odgovarajući način. Nadam se da će se Outpost Chess pokazati kao velemajstorsko rešenje“.

Lena Miladinović se uputila u svet šaha već sa šest godina, u društvu dede i oca koji su je naučili prvim šahovskim koracima i preneli joj ljubav prema ovoj drevnoj igri. Šah je specifična, statična igra i zato je deci manje privlačna od ostalih, pa se i buduća profesionalna šahistkinja dugo dvoumila između lopte i figura. „Ali ima nešto misteriozno u šahu, što vas vuče njemu“, priča Miladinovićeva kako je došlo do toga da sa šahovskim figurama deli svoj život više od dve decenije.

Misterija postaje još veća kada se ima u vidu da, kako kaže, ona nije osoba koju „drži mesto“, pa otuda dolazi i odluka da se kroz šahovsko polje kreće sa različitih strana, kao igrač, trener i šahovski sudija. Trenutno učestvuje i u organizaciji jednog od najvećih šahovskih događaja u svetu, FIDE Grand Prix Belgrade 2022. Prestonica Srbije je ponovo domaćin ovakvog turnira posle više od tri decenije, što je za našu sagovornicu još jedan pokazatelj da šah vraća nekadašnju popularnost i u svetu i kod nas.

B&F: Svojevremeno su najvažnije šahovske turnire pomno pratili vodeći mediji. Koliko su ovakvi događaji vidljivi danas, u digitalnom dobu?

Lena Miladinović: Nekada su šahovske sale bile pune, publika je čekala u redovima da uđe, dešavalo se čak i da se navijači potuku… Danas se većina zadovoljava lakšim, „instant“ sadržajima, jer da biste pratili šah morate uložiti napor i puno razmišljati. S druge strane, ni šahovska zajednica se nije dovoljno prilagodila promenama koje je donelo „globalno selo“. Svetu šaha nedostaje veća prisutnost u medijima, ali i veća međusobna vidljivost.

Profesionalni šahisti komuniciraju preko postojećih društvenih mreža, što nije odgovarajući način, ali mi za sada nemamo posebnu platformu na kojoj možemo da se predstavimo, povežemo i globalno komuniciramo sa ljudima iz šahovskog sveta. Nedovoljna povezanost loše utiče i na profesionalni angažman. Kada nas neko pozove na turnir ili neki drugi šahovski događaj, mi nismo sigurni sa kime razgovaramo, niti imamo dovoljno informacija ko nas angažuje. Upravo zato se nadam da će platforma koju razvijamo za povezivanje profesionalnih šahista i popularizaciju šaha, Outpost Chess, bitno poboljšati ovakvu situaciju.

B&F: Šta je presudno uticalo da se baš sada odlučite za takav korak i upustite se i u preduzetništvo?

Lena Miladinović: Kao mladoj šahistkinji najbitnije mi je bilo da pobedim i osvojim zlato. Sada, posle 22 godine bavljenja šahom, važnije mi je da olakšam profesionalni život svojim kolegama i sebi, i da tako vratim šahu sve ono lepo što mi je dao. Nisam se školovala za preduzetništvo, završila sam osnovne i master studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ali sam tokom duge šahovske karijere, kao igrač, trener, sudija i od nedavno kao organizator, imala priliku da veoma dobro upoznam svet šaha sa različitih strana. To mi je omogućilo da uočim glavne prepreke za napredak šahovske zajednice, a s druge strane da kao neko ko je prepoznatljiv u tom svetu, povezujem organizatore, trenere, klubove, igrače…

Tada sam shvatila da postoji ogroman problem u međusobnoj komunikaciji i upitala sam se šta je sa svim onim šahistima koje ne poznajem i ne mogu da ih angažujem? Zašto ne postoji neka platforma kao što je Linkedin, ali isključivo za šahiste, koja bi nam omogućila da se lakše međusobno upoznamo? Tako se rodila ideja za osnivanje Outpost Chess platforme.

B&F: Kako objašnjavate činjenicu da se u jeku „inovativnog doba“ niko ozbiljnije nije posvetio razvoju takve platforme do sada?

Lena Miladinović: Naš tim koji objedinjava iskusne profesionalce u oblasti šaha, poslovanja, preduzetništva i programiranja, prethodno je detaljno istražio situaciju na tržištu. Bilo je nekih ideja i pokušaja, ali su njihovi nosioci brzo odustajali, tako da u svetu ne postoji ništa slično našoj platformi. Glavni razlog zašto se niko tome nije ozbiljnije posvetio je u samoj zamisli, koja je izuzetno složena, pa time i u činjenici da njena realizacija zahteva ogroman trud, vreme i resurse. Mi smo toga potpuno svesni, ali nemamo nameru da odustanemo, jer smo sigurni u svoje sposobnosti da uspešno iznesemo jedan ovakav poduhvat.

B&F: Naziv platforme je takođe povezan sa svetom šaha. Šta znači Outpost?

Lena Miladinović: Da bih odgovorila na ovo pitanje morala bih da održim jedan šahovski čas. Outpost je jedno divno strateško polje na šahovskoj tabli koje često nazivamo – uporište. Od svih šahovskih tema, ova je nekako najdublje šahovska, i zato smo odabrali baš taj naziv za našu platformu.

B&F: Kako će platforma funkcionisati, šta su njene osnovne funkcije?

Lena Miladinović: Svrha platforme je da povezuje sve profesionalce u šahovskoj zajednici na jednom mestu, gde mogu da naprave lične profile, poboljšaju komunikaciju i efikasnije organizuju šahovske događaje. Platforma omogućava pametnu pretragu igrača, klubova, organizatora, sudija, trenera, koja će svima olakšati da budu više angažovani u šahovskom svetu. Jednostavnom pretragom moguće je i videti koji su igrači zainteresovani za učešće na događaju, kao i njihove titule i rejtinge koji odgovaraju ligi ili turniru koji se organizuje.

Imajući u vidu da se većina naknada za učešće na turnirima isplaćuje u gotovini, platforma služi i da se uspostavi siguran, jednostavan i transparentan način za razmenu novčanih transakcija između klubova, organizatora, igrača, trenera i sudija. Ovo je jako važno, jer prilikom organizacije svakog šahovskog događaja, ili organizator plaća učesnika, ili to čini sam učesnik. Kad se taj novac isplaćuje u gotovini, to izaziva nesigurnost, posebno kada se organizuju međunarodni događaji. Prime radi, u praksi je najčešći slučaj da igrač i organizator sve ugovore putem Fejsbuka, uz obećanje da su zagarantovani smeštaj i novac, ali niko tu zaista nema garanciju da će to biti i ispoštovano. Ovo je pogotovo osetljivo kada su u pitanju žene. Transparentan i olakšan protok novca bi svim učesnicima obezbedio sigurnost i time povećao broj učesnika na bilo kom šahovskom događaju.

B&F: Dokle ste stigli u razvoju platforme i kako obezbeđujete potrebna sredstva?

Lena Miladinović: Nedavno smo lansirali takozvani MVP – minimalno održiv proizvod, kako bismo testirali platformu i što pre validirali našu ideju. Iako nisam bila sklona tome da izađemo na tržište pre nego što usavršimo proizvod, shvatila sam da stvari tako ne funkcionišu u startap svetu. Kako je rekao jedan poznati osnivač startapa: „Ukoliko se niste stideli svoje prve verzije, to znači da je niste izbacili na vreme“. Dobili smo finansijsku i mentorsku podršku od Naučno-tehnološkog parka Beograd kroz program „Raising Starts“, a sada konkurišemo za sredstva kod Fonda za inovacionu delatnost i kod inostranih fondova.

B&F: Ko vam može biti najveća podrška u promovisanju platforme, da li su to šahovski savezi?

Lena Miladinović: Iako sam angažovana u Šahovskom savezu Srbije i povezana sa regionalnim, evropskim i svetskim organizacijama i federacijama, danas su važni promoteri influenseri, koji su u šahovskom svetu poznatiji kao „streameri“. Potrebno je mnogo znanja i marketinške moći kako biste privukli ljude da koriste nešto potpuno novo, pa je na samom početku svaka pomoć dobrodošla.

B&F: Kakve su prve reakcije u šahovskom svetu i da li strahujte da bi neko finansijski moćniji mogao da vam preotme ovu ideju?

Lena Miladinović: Iskreno, bojala sam se kakve će biti reakcije. Ne volim da se namećem i da dosađujem drugima ubeđujući ih u neku ideju, ali bih volela da pomognem šahistima da poboljšaju svoj profesionalni život. Ohrabruje me to što su dosadašnje reakcije veoma pozitivne i što svuda oko sebe imam iskrenu podršku. S druge strane, naravno da se pribojavam nelojalne konkurencije. Ali sama pomisao da je ova ideja vredna „preotimanja“, daje mi neku drugu vrstu satisfakcije – potvrdu da ovo što radimo zaista ima smisla. U početku sam krila informacije – tako valjda rade svi početnici. Sada, kada sam se dodatno uverila koliko je ovo teško realizovati, koliko znanja i truda zahteva, pričam o onome što radimo na sav glas, kako bismo dobili što više različitih mišljenja i saveta i uradili pravu stvar.

B&F: Jedan od stereotipa o šahistima je da su pomalo „ekscentrici“, duboko posvećeni ovoj igri i malo zainteresovani za svet oko sebe. Da li su šahisti, generalno, spremni da brzo usvajaju velike promene?

Lena Miladinović: Najčešći stereotip o šahistima, koji sam lično iskusila, jeste onaj da su to „štreberi“. Kada ste tinejdžer, nije vam milo da vas tako doživljavaju, ali što ste zreliji, to vam više godi kada uvidite da se šah povezuje sa inteligencijom, logikom, koncentracijom, strpljenjem i sličnim osobinama. Činjenica da platforme poput chess.com broje 80 miliona korisnika dokazuje da su šahisti i te kako spremni da se modernizuju i ožive svoj tradicionalni svet. Samo im je potrebno ponuditi odgovarajući način. Nadam se da će se Outpost Chess pokazati kao velemajstorsko rešenje.

Zorica Žarković

Biznis i finansije, broj 196, april 2022. 

Foto: Natalija Miladinović

0 komentara
1 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Ruski radnici zaposleni u stranim kompanijama i dalje primaju platu

by bifadmin

Gotovo 200.000 ruskih radnika zaposlenih u kompanijama u stranom vlasništvu i dalje prima plate, uprkos povlačenju njihovih poslodavaca s tog tržišta zbog međunarodnih sankcija. Međutim, veliki deo tih poslodavaca sada ima problema sa slanjem novca u Rusiju koja je pod finansijskim sankcijama. S obzirom da ne ostvaruju prihod, radnike plaćaju iz rezervi tamošnjih podružnica koje će uskoro presahnuti.

Analitičari to tumače strahovanjima stranih kompanija od nacionalizacije imovine s obzirom da skori završetak rata u Ukrajini nije na vidiku.

Realni broj daleko veći

Prema analizi Financial Timesa, najmanje 188.000 ruskih radnika i dalje prima platu od niza stranih kompanija, od američkog McDonald’sa do francuskog proizvođača automobila Renaulta. Realni broj verovatno je daleko veći s obzirom da veliki strani poslodavci, poput lanca brze hrane KFC i Coca-Cole još nisu potvrdili da li i dalje isplaćuju plate u Rusiji, prenosi Poslovni dnevnik.

Povod za analizu bila je izjava moskovskog gradonačelnika Sergeja Sobjanina koji je početkom nedelje rekao da u ruskoj prestonici oko 200.000 radnika može ostati bez posla.

Stoga su gradske vlasti odobrile plan pomoći vredan 3,36 milijarde rubalja (41,4 miliona dolara). To je dodatno osim državnog plana pomoći vrednog 40 milijardi rubalja namijenjenog za 400.000 radnika.

Kompanije iz sektora konsaltinga, poput Boston Consulting Groupa (BCG), Linklatersa i McKinseyja preselile su svoje ruske radnike u druge države. Međutim, radnike iz proizvodnog, uslužnog i maloprodajnog sektora teško je preseliti, pa mnogima prete otkazi s obzirom da se aktivnosti zapadnih kompanija očito neće tako skoro obnoviti.

Čip Berg, izvršni direktor Levi Straussa, izjavio je ovog meseca kako taj čuveni proizvođač džins odeće i dalje plaća više od 800 ruskih radnika. No, dodao je kako “nije optimističan da će kompanija obnoviti proizvodnju u punom obimu tako skoro”.

Kako tvrdi Piter Fajnding, stručnjak za radno pravo u firmi FisherBroyles, prema ruskom radnom zakonodavstvu kompanije koje su obustavile poslovanje i dalje su dužne da isplaćuju plate. Poslodavci pri tome imaju tri opcije.

Mogu da isplaćuju redovne plate, plate šestomesečni iznos ili presele radnike u delove kompanije gde poslovanje nije obustavljeno.

Poslodavci imaju i mogućnost zadržavanja radnika na manjim platama. Švedski trgovac nameštajem Ikea objavio je kako će isplatiti tri plate, do kraja maja, jednu više nego što zahteva ruski zakon.

Pritisak javnosti

Jedan radnik otkrio je da deo radnika dolazi u praznu Ikeinu robnu kuću kako bi obavio povremenu “papirologiju”, ali se pribojavaju hoće li u idućim mesecima ostati bez posla. Ikea je odbila da komentariše što namerava sa zaposlenima.

Valja naglasiti kako nastavak plaćanja ruskih radnika velikim zapadnim kompanijama nije preveliki teret, s obzirom da minimalna plata u Rusiji iznosi 12.500 rubalja, odnosno 156 dolara.

Tako McDonald’s – s lanjskim ukupnim prihodima od 23 milijarde dolara – i dalje plaća 62.000 radnika u Rusiji, a za plate i troškove najma prostora mesečno izdvaja 50 miliona dolara.

No, veliki deo zapadnih poslodavaca ima problema sa slanjem novca u Rusiju, a s obzirom da ne ostvaruju prihod, radnike plaćaju iz rezervi tamošnjih podružnica koje će uskoro presahnuti, kaže Piter Fajnding.

Prema najnovijem istraživanju BCG-a, većina zapadnih investitora smatra da će proteći između dve i pet godina do obnove njihovog poslovanja u Rusiji. Hoće li uslediti otkazi, zavisi i od razvoja javnog mnjenja na Zapadu prema postupcima ruske vojske u Ukrajini.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaPolitika i društvoVesti

Na određeno vreme radi pola miliona radnika u Srbiji

by bifadmin

U Srbiji najviše zaposlenih, skoro 1,7 miliona ima ugovore na neodređeno vreme. Na određeno vreme radi pola miliona radnika, a ugovori o toj vrsti radnog angažmana često su predmet zloupotrebe. O tome govori i vest da je veći broj radnika u valjevskom Krušiku radio na određeno vreme i devet godina, iako zakon propisuje da takav angažman traje dve godine.

Advokatica Ninoslava Vasić iz Leskovca, koja je zastupala oštećene radnike u sudskim postupcima, za Infobiz je govorila o nepoštenoj praksi poslodavaca i kršenju zakona o radu. „Svi mi znamo da možemo kod jednog poslodavca, na jednom radnom mestu, da radimo najduže dve godine na određeno vreme i da nakon toga imamo pravo da tražimo preobražaj radnog odnosa na neodređeno vreme. Ali, to u praksi – nije tako“, kaže gošća Infobiza.

Sve više i ugovora o privremeno povremenim poslovima (PPP)

Ninoslava Vasić ističe da, prema njenom iskustvu, radnicima se menjaju ugovori o radu na određeno vreme tako što se prebacuju s jednog radnog mesta na drugo – i oni posle dve godine ne dobijaju ugovor o radu na neodređeno, već nastavljaju da rade kao i do tada.

„Preduslov da bi kod ugovora na određeno došlo do preobražaja na ugovor na neodređeno vreme je da jedna osoba obavlja iste poslove na jednom radnom mestu, kod istog poslodavca, duže od dve godine. Tada ugovor na određeno mora da se preobrazi u ugovor na neodređeno“, navodi Ninoslava Vasić.

Poslodavci to, međutim – izbegavaju i rešavaju tako što radnicima uručuju nove ugovore na određeno vreme radi obavljanja – različitih poslova.

„Primećujem da je sve više i ugovora o privremeno povremenim poslovima (PPP). Radnici sa takvim ugovorima nemaju status zaposlenih , angažovani su maksimalno 120 dana za privremene poslove za kojima poslodavac ima potrebe“, navodi gošća Infobiza.

Institut ugovora o PPP se, kaže Vasić – zloupotrebljava.

„Toga je sve više u lokalnim samoupravama i kod javnih preduzeća. Kod njih je u poslednjih desetak godina to mehanizam zloupotrebe od strane vlasti – oni često radnicima uručuju te ugovore o PPP, pa ih menjaju, radnike prebacuju na drugo radno mesto, drže ih u šaci radi agitovanja za vladajuću stranku i prikupljanja sigurnih glasova. Takvih je lica za teritoriju Leskovca sve više u poslednje vreme“, navodi gošća N1.

Kada je reč o pokretanju sudskog postupka protiv poslodavaca – ovi radnici se plaše da će snositi posledice. Uz to, dodaje, u tom postupku su im potrebni i svedoci, a retko ko se od kolega, kaže – usuđuje da svedoči.

Izvor: N1

Foto; Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Vojni rok traje šest meseci uz platu od 38.000 dinara mesečno

by bifadmin

Ministarstvo odbrane Srbije pozvalo je mlade ljude da se prijave na junski konkurs za dobrovoljno služenje vojnog roka. Vojni rok traje šest meseci i služi se pod oružjem uz platu od 38.000 dinara mesečno.

Kako se navodi, konkurs je uveliko u toku, a pravo prijavljivanja imaju svi zdravstveno sposobni državljani Srbije, koji u 2022. godini navršavaju od 19 do 30 godina, a prethodno nisu odslužili vojni rok sa oružjem.

Prijavu za dobrovoljno služenje vojnog roka moguće je podneti u svim filijalama Pošte Srbije, na portalu eUprave, kao i u centrima Ministarstva odbrane, odnosno u nekadašnjim vojnim odsecima.

Svi oni koji izraze želju da postanu profesionalni vojnici, moći će to da učine po ubrzanoj proceduri i potpišu ugovore odmah po okončanju dobrovoljnog služenja, dodaje se u saopštenju.

Izvor: Nova ekonomija

Foto:Bing

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvo

Ugostitelji povezuju ljude: Ko se odrekne telefona dobija jeftiniju večeru

by bifadmin

Sve je veći broj restorana koji se trude da svoje goste, bar privremeno, odviknu od korišćenja telefona za vreme jela. Jednom britanskom ugostiteljskom objektu to je pošlo za rukom kada je ponudio popust od 20 odsto gostima koji dozvole da im telefon stoji u zaključanoj kutiji.

Restoran iz Kenta pod nazivom “Spice Fusion” zaključava telefone svojih gostiju kako bi oni mogli da obeduju na miru. Zašto se ovaj ugostiteljski objekat odlučio na tako nesvakidašnji potez objašnjava njegov menadžer Rajeev Gupte: “Često nam dolaze ljudi koji za vreme obroka non-stop tipkaju po telefonima, tako da smo se na to već navikli. A onda smo jednom prilikom imali veliku grupu posetilaca i primetili da je kod njih nešto drugačije. Oni su zapravo razgovarali, niko od njih nije imao telefon u rukama”.

Tako se rodila ideja o popustu za one koji su u stanju da drže svoj telefon pod ključem.

Pomenuti podhvat je međutim daleko od pionirskog. Naime, već godinama restorani širom sveta pokušavaju nekako da odvrate ljude od korišćenja tehnologije za vreme obedovanja, kako bi se oni družili međusobno. U tim nastojanjima koriste razne metode, a kao jedna od najboljih pokazali su se upravo popusti. Jer ljudi moraju misliti da imaju neku korist od svog odricanja, iako je to odricanje, na kraju krajeva, u njihovu korist.

Izvor: Food & Wine

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Crno tržište auto delova: Cirkularno podzemlje

by bifadmin

Poremećaji na tržištu automobila toliko su uvećali krađe auto delova u svetu, da su one dostigle srazmere organizovanog kriminala. Najnoviji trend je krađa volana zbog deficita vazdušnih jastuka, ali se najviše kradu katalizatori radi recikliranja plemenitih metala čije cene vrtoglavo rastu na berzama. Lopovi u Srbiji su najnovija tržišna kretanja dočekali spremni i sa pozamašnim iskustvom u primeni „cirkularne ekonomije“.

Lopovi u Srbiji su „pioniri“ cirkularne ekonomije u našoj zemlji i preteče berzanskih trendova u svetu. Dok su kod nas o konceptu cirkularne ekonomije zvanično govori tek u poslednjih nekoliko godina, kradljivci automobilskih delova su odavno razradili takav način poslovanja. Krali su katalizatore, akumulatore, auspuhe kako bi se iz njih vadilo gvožđe, bakar, aluminijum i drugi metali i vraćali ponovo u proizvodnju.

Lokalni pljačkaši su još pre desetak godina prodavali reciklažnim centrima ukradene akumulatore iz putničkih automobila za 600 do 1.000 dinara po komadu, dok su oni iz teretnih vozila bili skuplji, zbog veće težine. Cene katalizatora su bile znatno više, od 180 do 200 evra po komadu, jer se iz njih izdvajaju plemeniti metali poput platine, zlata, srebra, paladijuma, rodijuma… U pojedinim katalizatorima je moguće izdvojiti čak i do 30 grama platine, odnosno 8 do 10 grama zlata.

Sve to se dešavalo znatno pre nego što su cene ovih metala vrtoglavo skočile na berzi tokom pandemije i krađa katalizatora se toliko uvećala u svetu, da je postala i jedna od vrućih tema u medijima. Ovdašnji lopovi su takve tržišne potrese dočekali spremni i sa pozamašnim iskustvom. Pored toga što su u međuvremenu prešli sa krađe delova iz „Zastavinih“ automobila na mnogo „zvučnije“ modele koje proizvode automobilski giganti u svetu, počeli su da se bave i izvozom, uprkos poremećajima u transportu koje je prouzrokovala korona.

Procenjuje se da su prošle godine lopovi u Srbiji ukrali oko 15.000 katalizatora koji su uglavnom završili u susednim zemljama. Stručnjaci kažu da su lopovi pribegli timskom radu, pa krađu katalizatora obavljaju za svega tridesetak sekundi, najviše do dva minuta i na tome zarađuju mesečno i po nekoliko hiljada evra. Kazne za ovo krivično delo su u Srbiji i dalje neznatne, iako je šteta za vlasnike automobila visoka, kao i za životnu sredinu.

Naime, katalizatori služe kao prečišćivači izduvnih gasova kod automobila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, a u Komitetu za bezbednost saobraćaja iznose podatak da mnogi vlasnici automobila pošto im je katalizator ukraden, ne kupuju novi nego umesto njega stave cevi. Isti izvor tvrdi da je lane pomerena kontrola izduvnih gasova za dve godine, upravo zato što je ukraden veliki broj katalizatora.

Lanac vrednosti u „podzemnoj“ trgovini

Procenjuje se da će tržište katalizatora, koje čini 80% ukupne potrošnje rodijuma i paladijuma, rasti za oko 8% godišnje zbog strožijih standarda koji se nameću automobilskoj industriji u emisiji štetnih gasova. Usled toga, proizvođači automobila moraju više da se oslanjaju na reciklirane plemenite metale. S druge strane, poremećaji u proizvodnji plemenitih metala zbog sprovođenja restriktivnih mera tokom pandemije, uzrokovali su vrtoglavi rast njihovih cena na svetskim berzama, posebno paladijuma, platine i rodijuma. Stoga je krađa katalizatora u svetu dostigla srazmere organizovanog kriminala.

Prema izveštajima britanske policije, ova vrsta kriminala se uvećala skoro osam puta u poslednjih šest godina, a najveći broj krađa je izvršen lane. Pošto je u pitanju statistika koja se odnosi samo na otkrivena krivična dela, procenjuje se da je broj ukradenih katalizatora daleko veći, a njihova zamena u Velikoj Britaniji košta oko 1.000 funti.

Na meti lopova u velikom procentu su automobili sa hibridnim pogonom, budući da njihovi katalizatori sadrže veće količine plemenitih metala od vozila sa „običnim“ pogonom na fosilna goriva. Podaci pokazuju da je najveći broj krađa zabeležen kod automobila koji dolaze iz fabrika japanskih proizvođača.

Ogromno povećanje premija osiguranja, od kojih su neke skočile za čak 600 odsto, pa čak i odbijanje osiguravajućih kuća da pokriju troškove, ubrajaju se u najozbiljnije probleme koje doživljavaju vozači u Velikoj Britaniji, a neki od njih optužuju i proizvođače automobila da nisu dovoljno učinili na sprečavanju krađa.

Stoga je japanska kompanija „Tojota“, da bi obeshrabrila lopove, redukovala sadržaj plemenitih metala u katalizatorima novih modela, dok je istovremeno stavila na raspolaganje uređaj za zaključavanje katalizatora po ceni klasičnog alarma. Predstavnici kompanije su izjavili i da sarađuju sa vlastima i policijom kako bi se pooštrile kazne za počinioce krađa.

Njihove „kolege“ u SAD su toliko poboljšale svoju produktivnost tokom pandemije, da je krađa katalizatora povećana za čak 11 puta. Automehaničarske radionice koje su ranije prijavljivale dve do tri ovakve krađe mesečno, sada to čine šest do osam puta dnevno. Primera radi, vlasti u Vašingtonu su prošle godine zaplenile sa crnog tržišta katalizatore u vrednosti od 300.000 dolara, a u Kaliforniji je vrednost oduzetih katalizatora iznosila čak 750.000 dolara.

Na američkim otpadima korišćeni katalizatori koštaju i do 1.000 dolara, u zavisnosti od marke i modela, a najskuplji su oni koji se ugrađuju u velike Fordove kamione, pa se shodno tome najviše i kradu. Lanac vrednosti u „podzemnoj“ trgovini katalizatorima izgleda otprilike ovako: lopov prodaje ukradenu robu posredniku za oko 200 dolara po komadu, a ovaj preprodaje katalizatore na veliko automehaničarskim radnjama ili vlasnicima otpada. Kada se iz njih izvuku plemeniti metali, oni se prodaju kao sirovina proizvođačima u vrednosti od 600 do 1500 dolara za količinu koja je reciklirana samo iz jednog katalizatora.

Prevare u samoj proizvodnji

S druge strane, žrtve krađe moraju da izdvoje od 500 do 3.000 dolara da bi popravile štetu. Što je još gore, na ugradnju katalizatora se sada čeka i po nekoliko meseci, zbog poremećaja u lancima snabdevanja. Ovakva situacija ide na ruku proizvođačima uređaja za sprečavanje krađa automobila i automobilskih delova, pa se njihova prodaja na američkom tržištu udvostručila prošle godine.

Lane je u Americi započeo i novi trend – krađa volana sa automobila, i to usled deficita vazdušnih jastuka na tržištu. Pošto su fabrike dugo bile zatvorene i sada ne mogu da zadovolje potražnju, mehaničari dobro plaćaju na crnom tržištu za vazdušne jastuke, a lopovi ih isporučuju tako što skidaju čitav upravljač u kome se nalazi jastuk.

Nelegalna prodaja vazdušnih jastuka je „eksplodirala“ i u susednoj Hrvatskoj, gde ovaj deo za automobil, zavisno od modela, legalno košta od 1.000 do 1.500 evra, dok se na crnom tržištu može nabaviti za trećinu, pa i za četvrtinu te cene. Hrvatski mediji pišu da preprodavci ovaj deo nabavljaju na više načina. Jedan su slupani automobili, na kojima je šteta tolika da se popravka ne isplati, pa se takva vozila prodaju u delovima i postaju „donatori organa“.

Ali isplativija mogućnost za nelegalnu preprodaju je „dil“ u samoj proizvodnji. Iz automobila koji se prodaje, pogotovo ako ide u izvoz, skida se originalni vazdušni jastuk, s aktivacionim i senzorskim sklopom i prodaje na „crnom“ tržištu, dok se umesto njega ugrađuje onaj koji je već korišćen. Kako bi upravljački modul „prepoznao“ da je ugrađen ispravan sistem vazdušnog jastuka, ugrađuje se dodatni otpornik. Stoga se ni u propisanoj proceduri tokom tehničkog pregleda ne može utvrditi ova „majstorija“.

Crnom tržištu vazdušnih jastuka prema pisanju hrvatskih medija, pogoduje i sve češća praksa osiguravajućih kuća da odštetu za popravak vozila dogovaraju po sistemu nagodbe. Pri sudaru, čak i manjeg intenziteta, ako se otvori vazdušni jastuk cena popravke leti u nebo zbog složenosti upravljačkog sistema u automobilu, dok osiguravajuće kuće sve više isplaćuju tek polovinu stvarne štete. Zato se vlasnici oštećenih automobila neretko snalaze tako što kupuju ispravne ali već korišćene vazdušne jastuke na crnom tržištu.

Branko Bogavac

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Mentalno zdravlje mladih: Poziv u pomoć

by bifadmin

Pandemija je veoma negativno uticala na mentalno zdravlje mladih. U SAD se četiri od 10 tinejdžera konstantno osećalo tužno i beznadežno, a u Srbiji je simptome depresije imalo više od polovine mladih, što je desetostruko više nego kod odrasle populacije.

Čak i pre pandemije korona virusa širom sveta bilo je primetno pogoršanje mentalnog zdravlja kod mladih, a ponajviše kod tinejdžera. Prema podacima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CKPB), u prvoj deceniji ovog veka 26 odsto srednjoškolaca se konstantno osećalo tužno i beznadežno. Taj procenat je između 2009. i 2019. godine porastao na 37 odsto, da bi tokom pandemije dostigao rekordnih 44 odsto. Ovo osećanje je češće prisustno kod mladih devojaka (46,6 odsto) nego kod njihovih muških vršnjaka (36,7).

Upravo zbog toga su poslednje dve godine američki pedijatri i psiholozi u više navrata javno upozoravali da se mora nešto preduzeti po pitanju mentalnog zdravlja mladih. Američka pedijatrijska akademija je u oktobru prošle godine proglasila uzbunu navodeći da se njeni članovi sve češće i intenzivnije bore sa pojačanom depresijom među tinejdžerima, ali i anksioznošću, traumama, usamljenošću i suicidnim težnjama.

CKPB je u prvih šest meseci 2021. uradio opsežno istraživanje na 7.700 tinejdžera koje je pokazalo da su pedijatri bili čak i blagi u proceni situacije. Od ukupnog broja anketiranih srednjoškolaca čak 19,9 procenata njih je razmišljalo o samoubistvu, a devet odsto je i pokušalo da sebi oduzme život. Toliko je bar prijavljeno, a pretpostavlja se da je pravi broj veći.

“Ovi podaci su poziv upomoć”, rekla je tada Debra Hauri, zamenica direktora Centra za prevenciju i kontrolu bolesti.

Zašto su mladi teško podneli pandemiju?

Tokom pandemije smo svi bili primorani da previše vremena provodimo u kućama, bez kontakata sa prijateljima, rođacima i svima onima sa kojima u normalnim okolnostima ostvarujemo svakodnevnu komunikaciju. Mučile su nas mnoge brige – da li ćemo se zaraziti, da li ćemo zarazu preneti nekome ko je slabijeg zdravlja, ali i da li ćemo preživeti. Sve ovo je i za odrasle, formirane ličnosti, bilo traumatično iskustvo, a kamoli za tinejdžere koji se nalaze u veoma delikatnom životnom dobu.

Pored zdravstvenih strepnji, mlade ljude je mučila i sumorna i monotona svakodnevica. Pokušavali su da je ispune provodeći vreme na društvenim mrežama, za koje sve više analiza pokazuje da takođe negativno utiču na mentalno zdravlje.

Njihovi roditelji su često bili primorani da rade od kuće, gde su imali mnogo dodatnih obaveza pored poslovnih, što ih je činilo nervoznijima nego inače. Pomenuto istraživanje pokazalo je da je tokom pandemije bar 30 odsto tinejdžera imalo i ekonomske probleme pošto im je bar jedan od roditelja dobio otkaz na poslu. Čak četvrtina srednjoškolaca bila je u nekim trenucima pandemije gladna.

Tako su se i roditelji i deca našli pod većim pritiscima nego što je to uobičajeno u razvijenom svetu. Stres pod kojim su bili ispoljavao se na različite načine. Čak 55 odsto američkih tinejdžera je anketarima reklo da je tokom pandemije doživelo emocionalno zlostavljanje od strane roditelja ili nekog drugog odraslog iz kuće. To uključuje raznovrsne uvrede, omalovažavanje, atake na samopouzdanje isl. Fizičko nasilje je trpelo čak 11 procenata tinejdžera.

Još gore su prolazili oni mladi ljudi koji pripadaju grupama koje su i inače ugrožene u američkom društvu, poput etničkih manjina ili gej populacije. Njihovo psihičko zdravlje je bilo još slabije nego kod opšte populacije.

Rezultat svog tog nagomilanog stresa i pogoršanog mentalnog zdravlja su bili i lošiji rezultati u školi, ali i promene u ponašanju. Direktori škola upozoravaju da raste broj učenika koji izbegavaju druženje, pa čak i ostvarivanje kontakta očima, kao i onih koji se ponašaju agresivno i redovno krše pravila.

Polovina tinejdžera u Srbiji depresivna

Krajem prošle godine Krovna organizacija mladih Srbije je predstavila rezultate istraživanja o zdravlju mladih u našoj zemlji. U 2020. i 2021. njihova mentalna stabilnost našla se na velikom testu, sličnom onom sa kojim su se susreli i njihovi američki vršnjaci.

Utvrđeno je da je manje od trećine mladih imalo nivoe stresa u okviru normalnih vrednosti, a svi ostali su bili pod mnogo većim stresom nego što je uobičajeno. Više od dve trećine ispitanika (68,5%) osećalo je anksioznost, a više od polovine (51,9%) imalo je simptome umerene ili teške depresije, što je desetostruko više nego kod odrasle populacije.

Preko trećine ispitanika (34,2%) je navelo da su im bile potrebne usluge psihologa ili psihoterapeuta tokom poslednjih šest meseci, ali da ipak nisu razgovarali sa njima. Na pitanje zašto mladi ne koriste usluge profesionalaca za mentalno zdravlje, najveći broj njih saglasan je da glavni razlog za to leži u njihovoj nedostupnosti. Jedan od učesnika fokus grupa rekao je da bi se mladi verovatno više obraćali psiholozima ili psihoterapeutima “ako ne bi bilo novčane prepreke i birokratske prepreke, da ne moraš da se javiš, da tražiš pet uputa, ako odeš u centar gde znaš da ćeš dobiti pomoć, naravno ako bi to barem u početku bilo oslobođeno od plaćanja, ako bi ljudi znali za to – to je ključno“.

Ovo opsežno istraživanje navelo je njegove autore na zaključak da bi trebalo usmeriti napore države i društva ka primarnoj prevenciji poremećaja mentalnog zdravlja kod mladih, ali i povećati dostupnost, a naročito prihvatljivost usluga u oblasti zdravstvene zaštite mentalnog zdravlja mladih.

Takođe, trebalo bi apelovati na mlade da kad god se osećaju loše, beznadežno ili manje vredno, potraže stručnu pomoć.

Marija Dukić

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci