Prvi čovek koji je otkrio da su pranje i dezinfekcija ruku neophodni kako bi se sprečile smrtonosne infekcije u bolnicama, platio je svoje otkriće – glavom. Kada su ga njegove kolege lekari i najuticajniji naučnici tog vremena ismejali i na kraju otpustili iz bolnice u kojoj je radio, završio je u psihijatrijskoj ustanovi. Tamo je i umro i to od infekcije koja se razvila nakon što su ga prebili bolnički čuvari.
Bolničke infekcije predstavljaju veliki problem u celom svetu, posebno u siromašnim zemljama koje se još uvek bore da obezbede osnovne uslove za rad u zdravstvenim ustanovama. Premda su standardi u bolničkom lečenju, počev od higijenskih, daleko viši u razvijenim društvima, rizik od infekcija je i dalje prisutan, a za pacijente može biti posebno opasan nakon operativnog zahvata.
Infekcije tokom operacija su pre 150 godina bile izuzetno česte, jer se znalo veoma malo o dezinfekciji, sterilizaciji i aseptičkim tehnikama. Šta više, lekari su smatrali da ukoliko se rana posle operacije zagnoji, to predstavlja pozitivnu reakciju organizma na povredu. Ovakvo uverenje je opstajalo uprkos tome što je dve trećine pacijenata, kojima su amputirani udovi, umiralo upravo zbog toga što se rana inficirala.
Preokret u istoriji bolničkih infekcija napravio je mađarski lekar nemačkog porekla Ignac Filip Semelvajs, čovek koji je otkrio važnost redovnog pranja ruku. O njemu se, na žalost, malo zna, iako je njegovo otkriće, koje se danas čini banalnim, spasilo mnoge živote a on sam ostao nepriznat u tadašnjoj naučnoj zajednici i zbog toga završio tragično.
Bolnica za izbegavanje
Semelvajs je rođen u Budimu 1818. godine. Protivno očevoj volji napustio je studije prava i upisao medicinu, prvo u Pešti a potom je studirao u Beču, gde je diplomirao 1844. godine. Postao je doktor medicine sa 25 godina i svoj život je posvetio nauci i praktičnom radu u oblasti akušerstva.
Mladi lekar je iste godine počeo da radi na akušerskoj klinici u Opštoj bolnici u Beču, koju je osnovala Marija Terezija 1763. godine. U vreme kada se Semelvajs zaposlio, to je bila jedna od najvećih akušerskih bolnica na svetu, u kojoj se porađalo godišnje oko tri hiljade žena. Ali ubrzo se suočio sa užasnom činjenicom – skoro 20 procenata porodilja je umiralo od bolesti poznate kao porodiljska, odnosno puerperalna groznica.
Akušerska bolnica je postala noćna mora za upravu bolnice, a porodilje su je doslovno izbegavale. Žene su se radije porađale na ulici na putu do bolnice, nego u bolnici. Naime, koliko god zvučalo apsurdno, stopa smrtnosti među porodiljama koje su se porodile na ulici bila je niža u poređenju sa stopom smrtnosti porodilja u akušerskoj klinici.
Zgrožen ovakvim stanjem, Semelvajs je sebi postavio kao životni cilj da pronađe mogući uzrok ove bolesti. On je i jedan od prvih naučnika koji je koristio formalno prikupljanje podataka i statistiku da bi testirao svoje hipoteze. Iako je njegova statistička metoda patila od početničkih mana, mnogi statističari su kasnije daleko razvijenijom tehnikom potvrdili tačnost Semelvajsovih rezultata.
Pet godina pionirskih istraživanja
On je tokom pet godina prikupljanja podataka u bolnici u kojoj je radio uočio da je smrtnost znatno veća na Prvoj klinici, gde su radili lekari i studenti, nego na Drugoj klinici gde su žene porađale babice. U nadi da će pronaći odgovor na pitanje šta tačno prouzrokuje razlike u stopi smrtnosti porodilja, Semelvajs je detaljno proučavao sve uslove rada u ove dve klinike.
Došao je do podatka da je Prva klinika godišnje radila mnogo više sati od Druge, na osnovu čega je postavio pitanje da li su prenatrpanost i gužva razlozi za veću smrtnost u ovoj ustanovi? Međutim, detaljnim proučavanjem Semelvajs je utvrdio da je veći broj pacijentkinja priman upravo na Drugu kliniku, baš zato što su porodilje očajnički nastojale da izbegnu ozloglašenu Prvu kliniku.
Potom je razmatrao hipotezu da li nelagodnost koju porodilje osećaju prema lekarima muškarcima na Prvoj klinici utiču na lošiji kvalitet pregleda, pa time i na veću smrtnost prilikom porođaja. Ali kada se uverio da veliki broj živorođene dece umire na isti način kao i njihove majke, iako bebe ne mogu da osećaju takvu nelagodnost pred lekarima, odbacio je ovaj faktor kao vodeći uzrok smrti porodilja.
Pomno je proučavao i tehniku porođaja na obe klinike, koje su se razliklovale – na Prvoj su se žene porađale ležeći na leđima, a na drugoj oslanjajući se na bokove. Potonju tehniku je primenio i na Prvoj klinici, ali se stopa smrtnosti nije smanjila.
Krive su prljave ruke
Na kraju, nijedna od ovih i još nekolicine hipoteza koje je Semelvajs proučavao, nije mogla da objasni toliki broj porođaja sa tragičnim ishodom. Mada je detaljno razmatrao sve razlike između odeljenja i porodilja, uključujući i one religiozne, nije uočio bilo kakvu pravilnost kojom bi mogla da se objasni veća smrtnost porodilja na Prvoj klinici.
A onda se desilo da tokom izvođenja vežbi iz sudske medicine, jedan student dok je radio autopsiju slučajno nožem povredi lekara. Lekar je vrlo brzo umro jer mu se rana inficirala, a tok bolesti je veoma podsećao na ono što se događalo porodiljama koje su preminule posle porođaja. Pošto se u to vreme nije znalo za mikroorganizme, Semelvajs je zaključio da uzrok smrti njegovog kolege i velikog broja porodilja mora biti nešto što se prenosi rukama, čestice koje je nazvao „otrov sa kadavera“.
Naime, lekari i studenti su često pre odlaska na akušersko odeljenje obavljali autopsije, i tako su nesvesno prenosili zarazu porodiljama. Semelvajsu je odjednom postalo jasno: stopa smrtnosti na drugom odeljenju je bila niža jer babice nisu obavljale autopsije!
Semelvajs je odmah objavio hipotezu o prenosu ovih čestica u krvotok ubodom noža kod patologa, anatoma i hirurga, odnosno vaginalnim pregledom koji su vršili studenati i lekari koji su dolazili iz obdukcione sale. Zato u obe klinike uvodi obavezno pranje i dezinfekciju ruku kalcijum-hipohloritom, kao preventivu, što značajno smanjuje obolevanje i umiranje porodilja. Godinu dana nakon uvođenja dezinfekcije ruku kalcijum-hipohloritom, 1848. godine, na Prvoj klinici je smrtnost porodilja pala na 1,27%, a na Drugoj tokom istog perioda na 1,34%.
Ismejan i odbačen
Pored činjenice da je došao do revolucionarnog otkrića, Samelvajs je ostao upamćen u istoriji nauke i po načinu na koji je stigao do njega, a koji je bio pionirski u ovoj oblasti medicine. Ali to se desilo tek posle njegove lične tragedije. Ma koliko zvučalo neverovatno iz današnje perspektive i premda su rezultati jasno pokazivali da je Ignac Semelvajs u pravu – kolege nisu želele da poštuju njegova uputstva.
Drugi lekari su smatrali da Semelvajs koristi svoje hipoteze kako bi kolege optužio kao direktne krivce za porodiljsku groznicu. Osim toga, rezultati do kojih je došao doveli su u pitanje teorije o ovoj bolesti koje je imao njegov nadređeni. Lekari koji su tada važili za vrhunske stručnjake u ovoj oblasti zdušno su odbacili i knjigu koju je Semelvajs objavio, pozivajući se na svoje rezultate. S druge strane, on je je bio vrlo direktan i prilično agresivan u borbi za svoja uverenja što mu je stvorilo brojne neprijatelje na veoma uticajnim pozicijama.
Zbog toga je, na kraju, ostao i bez posla, a njegov protokl obaveznog pranja i dezinfekcije ruku u bolnici je prekinut i zaboravljen. Pokušavao je da sprovede svoje ideje i u drugim delovima Evrope, ali ga niko nije slušao. Iscrpljen neprestanim borbama, neshvaćen i odbačen, duševno je oboleo i 1865. godine je završio u pshijatrijskoj bolnici. Imao je samo 47 godina kada je u njoj i umro. Njegova smrt je predstavljala više nego ciničan kraj čoveka koji je otkrio uzroke infekcija: i sam je umro od infekcije koja se razvila nakon što su ga prebili bolnički čuvari.
Već 1867. godine, dakle samo dve godine posle njegove smrti, engleski hirurg Džozef Lister, sledeći Pasterovu hipotezu da mikroorganizmi ne uzrokuju samo fermentaciju i truljenje, već i gnojenje tkiva, uvodi antiseptičke principe, koristeći i karbolnu kiselinu u operacionoj sali. Tek posle toga, Ignaca Semelvajsa, koji je umro ismejan i odbačen, počeli su sa pijetetom da nazivaju „spasiocem majki“.
Foto: Pixabay
Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021
Foto: Pixabay
