kina

Ono što nije uspelo američkim i srpskim diplomatama, uspelo je kineskim proizvođačima veštačkih jelki. Ujedinili su srpske poljoprivrednike i američke farmere u optužbama da država forsira strane, na štetu domaćih proizvođača.

Teško je naći delatnost u Srbiji za koju se odmah ne tvrdi kako predstavlja naš ogorman potencijal. Ali ko traži taj i nađe. Uzgoj i prodaja prirodnih četinara je industrija oko koje se niko ovde preterano ne otima, niti busa u prsa. Naprotiv, već godinama se priča kako ovo tržište tavori i nije naročito isplativo ni u javnom ni u privatnom aranžamnu.

Tako Javno preduzeće „Zelenilo Beograd“, proizvede svega 100 do 150 komada četinara koji se prodaju kao novogodišnje jelke, što je tek jedan odsto njihovog proizvodnog asortimana. Razlog je što okolina Beograda nije geografski pogodna za uzgoj visokih četinara, pa su zato neophodna jako velika ulaganja u obradu zemljišta, negu i intenzivnu zaštitu ovakvog drveća. Ona teško mogu biti isplativa za biljku koja se prodaje maltene isključivo sezonski, odnosno samo jednom godišnje.

Da se jednom složi privatni i javni sektor

To potvrđuje i veoma mali broj privatnih uzgajivača u okolini metropole, ali ni u drugim delovima Srbije nema mnogo onih koji su se specijalizovali samo za ovu vrstu proizvodnje. Primera radi, iako je Arilje postalo sinonim za maline, tu se nalaze i neki od uzgajivača jelki sa tradicijom dužom od 45 godina, a koji i sami priznaju da ovaj posao postaje sve manje isplativ i prebacuju se u profitabilnije poljoprivredne delatnosti.

Naime, prodajna cena od 10 evra po drvetu ako kupac dođe u rasadnik, i nešto preko 20 evra ako mu se jelka šalje „na kuću“, ne donosi zaradu koja može odgovarajuće da pokrije proizvodne troškove, a kamoli da obezbedi ulaganja i to još prilično neizvesna. Jer za uzgoj četinara od semena do tržišta je potrebno oko desetak godina.

Legalnom konkuriše crno tržište, a crnom – Kinezi

Javno preduzeće „Srbijašume“ je, pak, najveći proizvođač prirodnih četinara u našoj zemlji, koji su zastupljeni u gotovo svih 25 njihovih rasadnika širom Srbije. Ipak cena drveta koja se kreće od 800 od 2.500 dinara ne može da konkuriše crnom tržištu. Ono najčešće funkcioniše tako što se u rasadniku kupi makismum 50 komada „sa papirima“, koji služe u slučaju da dođe inspekcija, a u magacinu ima bar tri puta više ilegalno posečenih stabala koji se prodaju „ipod ruke“ i ispod tržišne cene.

No čak i crno tržište ima konkurenciju koju ne može da nadigra. To su veštačke jelke iz Kine. Bilo da je reč o javnom ili privatnom preduzeću, legalnom uzgajivaču ili preprodavcu ilegalno posečenog drveća, svi se slažu da kineski „veštaci“ urnišu tržište. Kao razlog pomame za kineskim veštačkim jelkama najčešće se navodi nizak standard, ali i manjak kulture stanovništva u Srbiji u negovanju zelenih površina, od javnih do privatnih.

No, da li je baš tako? Naime, potpuno iste argumente za sve manju isplativost uzgajanja prirodnih jelki navode i poljoprivrednici iz još uvek najveće svetske ekonomije – Sjedinjenih Američkih Država. Ili da ih u daljem tekstu nazivamo farmeri, pošto prelazimo na američko tlo.

Jelke vredne dve milijarde dolara

Uzgajanje i prodaja božićnih i novogodišnjih jelki u SAD vredi godišnje za nas nezamislivih dve milijarde dolara. Trenutno, 98 odsto prirodnih jelki koje se prodaju na američkom tržištu dopremaju se sa farmi koje su specijalizovane isključivo za sadnju i uzgoj četinara. U Americi postoji oko 15.000 ovakvih farmi, veličine od dva hektara pa čak do devet hiljada hektara.

Na njima raste oko 350 miliona jelki u različitim fazama razvoja, od kojih se pred božićne i novogodišnje praznike svake godine proda između 25 i 30 miliona trgovcima na veliko i velikim baštenskim centrima. Otprilike svake dve od tri jelke dolaze iz samo četiri savezne države: Oregon, Sevrena Karolina, Mičigen i Pensilvanija. Iako na ovom tržištu ima mnogo igrača, nešto više od 430 najvećih firmi kontroliše 75 odsto ukupne ponude.

Finansijska crna rupa

Na specijalizovanim farmama četinara se uzgaja najmanje 15 različitih vrsta jelki, ali i američkim, kao i našim, treba od osam do deset godina dok drvo ne dosegne fazu kada je spremno za seču i prodaju. U međuvremenu, to je finansijska crna rupa, žale se američki farmeri.

Naime, prosečna cena sadnice od 50 centi do jednog dolara je kap u moru mnogo većih troškova. Prethodno je potrebno obezbediti ulaganja u zemljište, prilazne puteve, mehanizaciju, potom u agronomske stručnjake, radnu snagu, đubrivo, sertifikate…. Na kraju sva zarada može da propadne tokom samo jedne kišne godine.

Zarada samo od osam do 10 dolara po drvetu

Takođe, teško je isplanirati koji je to optimalan broj sadnica koje treba zasaditi, jer niko ne može da zna sa sigurnošću kako će tržište izgledati za desetak godina. Primera radi, devedesetih godina prošlog veka, ovaj posao je u SAD promovisan kao jedan od onih u kojima leži budućnost, pa je zbog prekomerne ponude na tržištu početkom dvehiljadite godine propalo mnogo manjih farmi za uzgoj četinara. Nasuprot tome, kada je izbila svetska finansijska kriza 2008. godine, zasađeno je premalo sadnica, pa su zbog manje ponude cene jelki od 2016. godine naglo počele da rastu.

Ove godine, prosečna cena prirodne jelke u maloprodaji na američkom tržištu iznosi oko 75 dolara. Ali kome ide lavovski deo božićne zarade? Trgovcima, koji od farmera otkupljuju isečeno, balirano i natovareno „božićno drvce“ po veleprodajnoj ceni od 35 dolara po komadu. Kada odbije sve troškove, farmer u proseku zaradi od osam do 10 dolara po drvetu.

Najbolje prolaze korporacije koje imaju sopstvene zasade na ogromnim imanjima i koje direktno izlaze na tržište sa maloprodajnom cenom koja se kreće od 60 do 80 dolara po drvetu.

Strane jelke proterale domaće

Ali manjim uzgajivačima, još veću pretnju od konkurencije velikih kompanija predstavlja tržište veštačkih jelki. Proizvodnja veštačkih jelki započeta je još dalekih tridesetih godina prošlog veka, kada je britanska firma Addis Brush Co, inače proizvođač četki za ribanje toaleta uvidela priliku za širenje posla u potpuno drugoj niši. Usled posledica Velike depresije, na tržištu je vladala nestašica prirodnih jelki, pa su dovitljivi britanski preduzetnici osmislili, napravili i ponudili kupcima zamenu koja je uz to bila i znatno jeftinija – veštačku jelku.

Danas je od 96 miliona jelki, koliko se otprilike svake godine nađe u prodaji na američkom tržištu, 81 odsto veštačkih. Iako je prošle godine u SAD prodat približno isti broj pravih i veštačkih jelki, prodaja prirodnih stagnira već 15 godina, dok veštačkih stalno raste i trenutno je dostigla vrednost od 1,2 milijardi dolara.

Pri tom, lanac snabdevanja veštačkim četinarima se uveliko razlikuje od onoga kojim se pribavljaju prirodne jelke. Naime, prema najnovijim podacima američkog Ministarstva trgovine, 85 odsto „lažnih jelki“ koje se prodaju u SAD proizvode se u – Kini.

Svetska radionica Deda Mraza

Najveći broj njih pravi se u kineskom gradu Jivu, u istočnoj kineskoj provinciji Džeđijang. Ovaj grad nazivaju „svetska radionica Deda Mraza“, jer u njemu radi preko 600 fabrika koje su specijalizovane isključivo za veštačke jelke, lampione i razne novogodišnje ukarse. Oko 80 odsto uobičajene novogodišnje dekoracije u svetu uvozi se samo iz ovog grada.

Ove godine, prodaja veštačkih jelki iz tamošnjih fabrika je porasla skoro za trećinu. Ranije je plastična jelka koštala svega nekoliko desetina juna, ali sa uvođenjem novih, ekološki podobnijih materijala kako bi se zadovoljili standardi pre svega na zaopadnim tržištima, fabrička cena sada se kreće od 100 do 300 juana, odnosno između 15 i 45 dolara. Ali dok prirodnom drveću treba osam do 10 godina da bi stiglo do tržišta, kineske fabrike produkuju u proseku oko 1,5 hiljada veštačkih stabala dnevno.

Kada jelka iz Juana dospe na američko tržište, ona u maloprodaji košta preko 100 dolara, odnosno za oko 30 dolara više nego prirodna jelka, uzgajana u SAD. Naravno, ovde je sve vreme reč o običnim jelkama, dok one luksuzne, pravljene od specijalnih ekoloških materijala koje mogu da traju više od decenije dostižu cenu i do 3.000 dolara.

Novogodišnje jelke kao geopolitičko pitanje

Jedan od najvećih igrača u ovom segmentu tržišta, kalifiornijska kompanija Balsam Hill koja se bavi isključivo proizvodnjom luskuznih veštačkih jelki i božićnih ukrasa, prošle godine je samo na prodaji veštačkog „božićnog drvca“ ostvarila prihode od 150 miliona dolara, dalako više od najvećih fami prirodnih četinara.

Iako su veštačke jelke, čak i one najobičnije, skuplje od prirodnih, dugoročnija računica ide u prilog „lažnom drveću“, jer su troškovi zamene prave božićne jelke svake godine u proseku tri puta veći od kupovine jedne veštačke. Stoga, sve više američkih farmera odustaje od ovog posla, jer procenjuju kako ne mogu da se takmiče sa „veštačkom“ ali ubitačnom konkurencijom.

Za neke je ona doslovno „veštački nametnuta“, odnosno predstavlja geopolitičko pitanje – da li će američke vlasti dati podršku domaćim proizvođačima, ili će favorizovati strane komanije na štetu domaće privrede.

Iako zvuči tipično srpski, ovo je citat iz američkih medija.

Zorica Žarković

Foto: Bairyna, Pixabay