Poučeni situacijom na tržištu, gde ne mogu da dobiju cenu kojim bi pokrili samo troškove uzgoja žita, srpska gazdinstva i agrofirme se okreću drugim žitaricama
Setva pšenice je u jeku, i aktuelni pljuskovi tu neće mnogo promeniti jer je zemlja suva i brzo se može nazad u polje. Ali, daleko je od toga da će i tada sve teći kao po loju i zbog toga bi sledeća žetva mogla da bude „veoma zanimljiva“, kaže za 24sedam Petar Radić, stručni savetnik za agrarnu proizvodnju u Zadružnom savezu Vojvodine.
– Mnogo se u javnosti licitira sa time koliko smo ove godine manje sejali pšenice, teško je to sa predvideti. Neki kažu 30 odsto neki i više od 50, čak 60 odsto. Ono što je sigurno je da se seje znatno manje, jer definitivno tu „nema matematike“ ali ni to nije najveći deo problema i neizvesnosti – objašnjava Radić.
Uz to što se zbog veoma niske cene na domaćem tržištu, srpski seljak ove godine u dobrom delu slučajeva odlučio za nešto drugo, problem je i što su oni koji su zasejali, nisu se držali neophodnih agrotehničkim mera i dobre poljoprivredne prakse.
– Đubrivo za pšenicu je skupo, i zbog toga će se ono mnogo manje baciti u zemlju. Uz to, seje se svoja proizvodnja a ne deklarisano seme pa će i zbog toga prinosi biti znatno manji. Kolko rodi, rodiće i to je to – pesimističan je po ovom pitanju naš sagovornik.
Aktuelna akcija države, odnosno Robnih rezervi, da ponude ratarima 36.000 tona mineralnog đubriva NPK (6:24:12) u zamenu za merkantilnu pšenicu i merkantilni kukuruz roda 2023. i 2024, neće tu imati mnogo efekta.
Na štetu proizvođača
– Cena pšenice na tržištu je katastrofa. Ljudi u Vojvodini ne znaju da li da prodaju ili da bace u Dunav i nahrane ribu, ili da čekaju. Pariret po kome se ta pšenica menja za đubrivo je izuzetno nepovoljan i ljudima se to isplati jednako kao i da je prodaju na berzi po ovoj žalosno niskoj ceni – kaže RAdić.
Prema oglasu Republičke direkcija za robne rezerve, kilogram mineralnog đubriva NPK menjaće se za 2,3 kg merkantilne pšenice roda 2023, odnosno za 2,4 kg roda 2024, kao i za 2,8 kg merkantilnog kukuruza roda 2023, i 2,9 kg roda 2024. Može da se dobije 350 kilgrama đubriva po hektaru i to za do 100 hektara.
– Davno smo mi pogubili normalne paritete. Poslednji put su bili u korist proizvođača osamdesetih godina prošlog veka. Tada je kilogram pšenice vredeo koliko i dva kilograma brašna ili četiri hleba ili se za osam kilograma pšenice dobijalo koliko i za kilogram žive vage mesa. A danas kifla košta koliko tri kilograma žita – priseća se Radić.
Prevedeno u današnje dinare, a ako bi gledali prema velikoprodajnoj ceni brašna (50 dinara), to bi značilo da bi kilogram pšenice trebalo da vredi bar 25 dinara a da kilogram hleba košta 100 dinara. U Srbiji su poslednjom uredbom Vlade iz septembra a koja važi do kraja godine, ograničene cene i brašna i osnovne vrste hleba „sava“ (nekadašnjeg „narodnog hleba), tako da je i ovaj paritet uslovan, ali i po njemu bi pšenica trebalo da vredi mnogo više od 15 do 20 dinara koliko se plaćala u oktobru.
Za hleb će biti, što možda i jeste problem
Ovi pariteti se, po svemu sudeći, neće (brzo) vratiti ali bez toga nema ni razvoja ratarstva a s tim u vezi i stočarstva. Međutim, i sa nerazvijenim ratarstvom Srbija ne mora da brine da neće ostati bez hleba.
– Koliko god dobijemo, biće dovoljno za naše potrebe, Uz to i centralnoj Srbiji pšenicu većim delom seljaci i prave za svoje potrebe, dok u Vojvodini 80 odsto se pravi za tržište. To možda i jeste deo problema, jer možda bi tek kada nam zafali uradili nešto da stvar u korenu popravimo. Ovako se oslanjamo na seljaka i njegovu potrebu da zemlja ne bude u parlogu – zaključuje Petar Radić.
U zlu oko manje pšenice koje ćemo imati na proleće malo dobrog je to što će to što se prikupi imati gde da e skladišti. Jer, sa žitaricama koje su skinute jesenas, kao što je kukuruz ili soja, to je bio veliki problem. Silosi su po Srbiji i dalje puni stare robe jer ona prvo nije mogla da se proda zbog zaliha prošle godine napravljenih donekle opravdanom zabranom izvoza, a potom i prirodnim (niski vodostaj), geopolitičkim (rat u Ukrajini) i na kraju ekonomskim problemima (niska cena kod konkurencije u okruženju i svetu).
– Sa kukuruzom još ponegde ima problema da ne mogi ni da ga skinu sa polja jer nema mesta gde da ga stave – objašnjava Radić.
Izvor:24sedam.rs
Foto: Pixabay