Rusija

Najzaslužniji pojedinci za pokretanje naftne industrije u carskoj Rusiji, a mnogo kasnije i za otkriće naftnih rezervi u Sibiru koje su Sovjetima bile jedan od glavnih aduta u Hladnom ratu – nisu bili Rusi. S druge strane, pokušaji mešanja „stranih elemenata“ u nadmetanju Rusije sa zapadnim silama ko će preko nafte kupiti ekonomsku moć i politički uticaj, skoro vek i po su u dlaku bili isti kao i danas.

Čudni su putevi gospodnji, pa tako i oni koji su 1842. godine doveli u carsku Rusiju jednu švedsku porodicu koja će postati najzaslužnija za pokretanje i rani razvoj ruske naftne industrije. Ispostaviće se da to nije bila obična porodica. Iako se najviše proslavila po jednom svom članu, Alfredu Nobelu, izumitelju dinamita i osnivaču Nobelove nagrade, traganje za unosnim pronalascima je bila porodična strast, a porodični poslovi dokaz da iver ne pada daleko od klade.

Alfredov otac, Imanuel Nobel je bio inženjer inovator, koji se po dolasku u Rusiju uspešno bavio proizvodnjom podvodnih mina, sve dok preduzeće nije zapalo u novčane neprilike kada je nakon Krimskog rata, car Aleksandar Drugi drastično srezao vojni budžet. Porodica se zato 1859. vratila u Švedsku, ali su Imanuelovi sinovi i Alfredova braća, Ludvig i Robert Nobel, ostali u Sankt Peterburgu.

Poduhvat za Nobela

Odatle su ubrzo otišli u Baku u današnjem Azerbejdžanu, gde je Ludvig nastavio da se bavi inovacijama u proizvodnji, dok je Robert „namirisao“ odličnu poslovnu priliku u nečemu sasvim drugom – naftnim bušotinama. U to vreme, brodovi na Kaspijskom moru su koristili mazut, ali je veća proizvodnja „crnog zlata“ krenula tek kada su dvojica braće osnovala 1876. godine preduzeće „Branobel“ za eksploataciju nafte. Robert je posle nekoliko godina morao da se povuče iz posla zbog zdravstvenih problema, pa je celokupan posao preuzeo Ludvig.

Uporedo sa tehničkim i komercijalnim inovacijama koje je uvodio u kompaniju, razvijala se i ruska naftna industrija. Kako navodi Jovo Ilić, stručnjak za ekološku politiku u energetici, Ludvig Nobel je prvi u naftnoj industriji zaposlio geologa i osmislio tehnički naprednije naftne tankere koji su plovili Kaspijskim morem. Bio je veoma poštovan u Rusiji, koja će zahvaljujući njemu i njegovom bratu vrlo brzo postati najveći proizvođač nafte na svetu.

Stoga će privlačiti i sve veći broj stranih investitora, među prvima porodicu Rotšild koja je finansirala izgradnju naftovoda od Bakua do Batumija, luke u Gruziji na Crnom moru. To je omogućilo Rusiji da krajem 19. veka sa svojim proizvodima izađe na tržišta širom sveta.

Zahvaljujući braći Nobel, Rusi su već početkom 20. veka proizvodili oko 200.000 barela nafte dnevno, što je bila gotovo polovina tadašnje dnevne proizvodnje u svetu i više od američke konkurencije, koja je proizvodila oko 170.000 barela. Ali nakon otkrića nafte u Teksasu i Oklahomi, SAD će u narednih nekoliko godina prestići Rusiju po proizvodnji nafte. I pored koncesija koje su dobile neke velike strane kompanije, proizvodnja nafte u Rusiji je sve više stagnirala, da bi po završetku Prvog svetskog rata spala na tek nešto više od 70.000 barela dnevno, navodi Ilić.

Ko će potkupiti boljševike?

Kada su posle izbijanja Oktobarske revolucije 1917. godine na vlast došli boljševici, koji su nacionalizovali naftnu industriju i ukinuli sva prava stranim koncesionarima, usledio je buran period u pokušajima „stranih elemenata“ da se infiltriraju na rusko tržište nafte. Tako su Britanci sazvali 1922. godine međunarodnu konferenciju u Đenovi, sa zvaničnim ciljem da se diplomatski prizna nova sovjetska država i započne ekonomska saradnja, a sa nezvaničnim da se prvi dokopaju koncesija na rusku naftu.

Tek na konferenciji su saznali da su izvisili, kada se obelodanilo da su Sovjeti već sklopili dogovor sa Nemcima da im oproste ratnu štetu u zamenu za industrijsku tehnologiju koja će obnoviti razorenu zemlju. Tada su Englezi skinuli rukavice i počeli otvoreno da finansiraju belogardejsku kontrarevoluciju pod vođstvom generala Vrangela, u pokušaju da promene vlast i sebi obezbede koncesije.

Činilo se da će u tome više uspeha imati Amerikanci, pre svega zahvaljujući jednom čoveku, kako je to već priličilo zemlji koja je nekada predvodila u individualnoj inicijativi. To je bio Heri Sinkler, naftaš iz Oklahome i vlasnik preduzeća „Sinclair Petroleum“. On je uspeo da ugovori sastanak u Moskvi i da izdejstvuje koncesije na naftnim poljima kod Bakua i na Sahalinskim ostrvima. Sa sovjetskom vladom je dogovorio i osnivanje zajedničkog preduzeća sa ravnopravnim udelima u vlasništvu. Ali priča nije završila srećno zbog korupcije, no tada to nije imalo veze sa podmićivanjem komunista, nego sa ondašnjim američkim predsednikom.

Naime, da bi pomenuti dogovor zaživeo, SAD su morale da diplomatski priznaju Sovjetski Savez, ali je upravo tada u američkoj javnosti izbila afera u kojoj je naftaš Sinkler optužen da se dokopao zemljišta u državnom vlasništvu šurujući sa predsednikom Vorenom Hardingom, čiji su mandat pratili brojni korupcionaški skandali. Afera je dospela i u međunarodnu javnost, pa kada je Harding ubrzo umro, njegov naslednik na predsedničkoj funkciji Kalvin Kulidž je pustio niz vodu i priznavanje Sovjetskog Saveza i Sinklerov nesuđeni posao sa ruskom naftom.

U se i u svoje kljuse

Sovjeti su posle ovoga digli ruke od stranih direktnih investicija i sami osnovali novu državnu kompaniju „Russian Oil Products“ 1925. godine, koja je četiri godine kasnije već proizvodila preko 270.000 barela nafte dnevno. Intenzivirali su i istraživanja, pa su uoči Drugog svetskog rata otkrivena nova naftna polja na području između Volge i Urala, koja su zbog svojih rezervi nazvana „drugi Baku“.

Ovo otkriće je bilo od ogromne važnosti u odbrani zemlje od nemačke invazije, no malo je poznat detalj da je sporazum koji su sklopili Ribentrop i Molotov 1939. godine obezbedio Hitleru sovjetsku naftu. „Na osnovu ovog sporazuma, Sovjetski Savez je za manje od dve godine isporučio skoro 50 miliona barela nafte Berlinu i upravo sa tom naftom Hitler je osvajao države zapadne Evrope“, ističe Ilić.

Po završetku rata, razorena sovjetska država je vrlo brzo demantovala zapadne procene o skromnim rezervama nafte kao najslabijoj karici u ambiciozno planiranoj industrijalizaciji. Samo tokom pedesetih, Sovjetski Savez je utrostručio proizvodnju i za manje od dve decenije postao je drugi najveći proizvođač nafte na svetu, odmah iza Saudijske Arabije.
Nemojte da se prodate za sovjetsku naftu!

Presudni preokret u ovom periodu je nastupio kada su 1961. otkrivene ogromne rezerve nafte u Sibiru, i to opet zahvaljujući čoveku koji nije bio Rus već pripadnik azerskog naroda, geologu Farmanu Salmanovu. Svestan koliko je ovo otkriće važno za budućnost države, Salmanov je poslao telegram direktno tadašnjem sovjetskom predsedniku Hruščovu, sa spartanski napisanom porukom: „Pronašao naftu!“

U jeku Hladnog rata ovaj kratki telegram toliko je značio Sovjetima, da je Hruščov lično ovaj pronalazak slavio kao veliku pobedu. Zahvaljujući sibirskoj nafti, izvoz nafte i gasa postaće glavni izvor prihoda za Sovjetski Savez, a Farman Salmanov je odlikovan najvećim državnim priznanjima, navodi Ilić.

U istom periodu, Sovjeti kreću u izgradnju naftovoda koji je povezao naftna polja između Volge i Urala i države srednje i istočne Evrope, koje su „dobrovoljno“ prigrlile komunizam pod patronatom zvanične Moskve. Kada je naftovod završen početkom šezdesetih i nazvan „Prijateljstvo“, to je izazvalo podsmešljive komentare među zapadnim silama.

Ali šale su im prisele čim su shvatile da su Rusi na ovaj način stigli na kapije zapadne Evrope, kao glavni konkurent američkim naftnim kompanijama. Sovjeti su nudili 20 do 30% niže cene od zapadne konkurencije, pa je zvanični Vašington nadigao dreku kod zapadnih saveznika da ne kupuju sovjetsku naftu, uz dramatična upozorenja da Rusi na taj način hoće da ih učine zavisnim i stave pod svoju kontrolu. No, da ni nafta ni komunizam ne smrde kad je potrebno obezbediti energente za manje novca, ubrzo su pokazale Austrija, Italija, Nemačka i Švedska, koje su bile među glavnim kupcima sovjetske nafte.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, Biznis top 2020/21

Foto: Pixabay