Slajder

Svi govore o Škotima, iako i Šveđani, danas, takođe imaju „istorijsku misiju“. Da li će desnica pobediti i po treći put? Na švedskim parlamentarnim izborima zakazanim za 14. septembar, uprkos stalnoj popularnosti koju ‘država blagostanja’ ima u zemlji, izgledi levice su prilično sumorni. Kakav god da je ishod nedeljnih izbora, piše Petter Nilsson, ostaje nevesela realnost – nijedna politička stranka ne drži se svojih političkih principa na kojima je, već decenijama, počivala. Izgubivši kompas, ni švedske partije a ni birači više ne znaju šta su osnovna načela kojima se povode.

Gledano izdaleka, verovatno da će rezultati predstojećih izbora u Švedskoj – pobeda socijaldemokrata (SAP) i njihovih koalicionih partnera – izgleda, potvrditi rašireno mišljenje da je Švedska i dalje model zemlje koja neguje tekovine socijaldemokratije.

Prema mnogima sa levog centra, u doba kada su evropske države blagostanja bivale dramatično restrukturisane tokom poslednjih 30 godina, švedska „folkhemmet“ („kuća naroda“ ) i dalje čvrsto stoji. Ali, takvi nisu sasvim u pravu. Sistem zdravstvene zaštite je i dalje uglavnom pristojan. Realne zarade radnika rastu, čak i kada ostatak evropske privrede stagnira. Članstvo u sindikatima je i dalje veoma visoko, oko 70%. I mada je istorijska posvećenost zemlje, dostizanje pune zaposlenosti, zamenjena konceptom „ravnoteže odnosa“, još uvek postoje subvencionisane predškolske ustanove, besplatno obrazovanje i državne subvencije za studente, kao i 480 dana plaćenog roditeljskog odsustva (i to po principu rodne ravnopravnosti: ti su dani pojednako podeljeni između oba partnera).

SAP je upravljao Švedskom otprilike 70 od poslednjih 100 godina. A konzervativne stranke naučile su očiglednu stratešku lekciju: da bi pobedile na izborima, potrebno je da funkcionišu na socijaldemokratskoj platformi.

Na izborima 2006. ‘umerenjaci’ (vodeća stranka desnog centra) su ponovo „izmislili sami sebe“, barem retorički, i pobedili. Sebe su nazivali „strankom novih radnika“ (SAP je skraćenica za švedsku Socijaldemokratsku Radničku partiju), proglasivši svoju vernost švedskom modelu i snažnoj državi blagostanja. Njihov glavni politički projekat bio nastavak onog što se zove workfare*, državni režim podrške radnicima i nezaposlenima kojeg je prvobitno pokrenuo SAP pod sloganom „uradi svoj deo, potvrdi svoje pravo.“ (*Workfare – Švedska subvencioniše svoje nezaposlene, radno sposobne građane tako što ih angažuje u javnim radovima; subvencije su, samim tim, jedna vrsta nadnice odnosno „plate“ za njihov posao koji obavljaju na poziv države; takođe, Švedska i ostale skandinavske zemlje imaju snažan sistem obučavanja nezaposlenih prema potrebama tržišta rada, nakon čega nezaposleni dobijaju posao u najkraćem mogućem roku).

Rezultati izbora iz 2006. tumačeni su kao odbacivanje umornih i nepopularnih lidera Socijaldemokrata. Mnogi birači, kako se tvrdilo, još su uvek u srcu socijaldemokrate ali su glasali za umerenjake kako bi SAP-u poslali poruku, ne bi li ih povratili u pravu formu.

Na prvi pogled, izgleda da se radilo o tome. Preuzimajući dužnost, podrška Umerenjacima je pala a za SAP porasla tokom četvorogodišnjeg mandata Moderata. Ali, pravo iznenađenje dolazi nakon što su Umerenjaci pobedili i na izborima 2010. godine, što je prvi put u modernoj istoriji švedskog parlamentarizma – da SAP izgubi u dva uzastopna glasačka ciklusa.

U tom svetlu, socijaldemokrate su sa tih izbora otišle uneređene – kao da više, izgleda, ne poznaju čarobnu formulu za pobedu na izborima. Iako se očekuje da 14. septembra osvoje najviše glasova, glasovi za SAP su na istorijski niskom nivou. Tokom većeg dela XX stoleća, ova stranka je uspevala da privlači stabilan nivo podrške iznad 40%, ali sada je imala samo oko 30% javnog mnjenja. Pošto su Umerenjaci takođe privukli oko 30% glasova, SAP više nije partija koja je „prirodan izbor“ da bi se vodila Švedska. Ovo je donekle ironično, jer su Umereni gradili svoj politički poziv biračima upravo na tvrdnji kako su „oni još bolje socijaldemokrate i od samih Socijal-demokrata“ .

Podmetanje nogu

Univerzalna država blagostanja po švedskom modelu zahteva jednog snažnog, kolektivnog političkog subjekta koji je u stanju da ovakvu državu uspostavi i održava je. Strateški proboj SAP-a tokom 1930-tih bio je zasnovan na uključivanju radničke i srednje klase u jedan hegemonistički savez u cilju zaštite i unapređivanja interesa obe klase. U Evropi je termin „javno/ javnost“ odjednom identifikovan kao nešto „najvišeg kvaliteta“, a nema tog mesta na kojem je ova tvrdnja bila istinitija nego u samoj Švedskoj. Samo je najbolje dovoljno dobro za javnost, kako je legendarni Socijaldemokrata Gustav Möller jednom rekao. Institucije koje su radile na tome da se švedski građanin „dekomodifikuje“ tj. prestane da bude tretiran kao roba, uz univerzalizaciju ljudskih i građanskih prava, u švedskom društvu bile su inkorporirane u građanina-pojedinca kroz jačanje kolektiviteta – promovisanjem javnih biblioteka, bazena i škola kojima su svi imali pristupa, baš kao i pravom na državljanstvo; tako se švedski građanin izdizao iznad proste uloge klijenta ili potrošača.

Naravno, Švedska dvadesetog veka bila je razrovana sukobima, klasnom borbom i strukturnim problemima. Ali, bio je to – i pored svih svojih neuspeha – pokušaj izgradnje baš takvog „društva“, koje je Margaret Tačer vređala i doslovce psovala, sukobivši mu se u svom čuvenom govoru koji je odisao protivljenjem samoj ideji postojanja takvog društva.

Ipak, jedan univerzalistički model društva blagostanja (nasuprot svim dotad isprobanim imovinskim cenzusima kojima su zacrtani uslovi ko, kada i na koji način može dobiti subvencije) zahteva nivo sveopšte ravnopravnosti da bi uopšte bio izvodljiv. Poreska stopa mora biti dovoljno visoka da bi obezbeđivala usluge korišćenja javnih dobara, usluge superiorne u odnosu na privatne alternative, inače će se bogati povući iz sistema kako bi iznašli ‘svoj put’. Ako to nije zarad onoga što je „javno/javnost“, sistemi će se urušiti, a kada se socijalni sistem urušava manje ljudi osećaće sklonost da doprinose državi blagostanja koja ne sprovodi obećano. Uskoro, „javno“ više ne znači ono što je „najvišeg kvaliteta“, već postaje „nazadna alternativa odevena u dosadno sivilo“, a sistem počinje da se ruši.

Švedska se tokom poslednjih dvadeset do trideset godina nalazila u stanju fundamentalne transformacije, preobražaja započetog pod vladom SAP-a ali intenziviranog tokom poslednjih osam godina vladavine konzervativaca. Iako je konzervativna koalicija vođena platformom kojom se proglašava privrženost švedskom modelu, porezi su sistemski spuštani, dok je, istovremeno, iz državnog resora privatizovano ili izdvojeno sve što se kreće: železnički sistem, telekomunikacije, poštanske usluge, škole, zdravstvena zaštita i obrazovanje.

Nagomilali su se skandali i kolapsi. U sektoru zdravstva, osoblje je zahvaćeno napadima panike iz straha od preopterećenosti, a stari leže u mokrim nepromenjenim pelenama jer nema nikoga ko bi im pomogao. Po prvi put, švedski studenti su sada ispod proseka OECD-a u godišnjim PISA istraživanjima koje testiraju poznavanje matematike, prirodnih nauka i pismenosti. Oko četvrtina srednjoškolaca pohađa škole koje nisu javno finansirane već ih plaćaju privatne organizacije, među kojima su neke i u vlasništvu kompanija s privatnim kapitalom. Ovo daleko prevazilazi procenat učenika upisanih u privatne škole u Sjedinjenim Državama.

Kako se sve to desilo, i to u u jednom društvu koje je tradicionalno ponosno na svoj visok nivo socijalne jednakosti? Prema anketama, 90% švedske populacije želi da se otarasi venčer kapitalista u javnom sektoru, a 80% njih bi pristalo bi da plaća veće poreze ako bi to povećanje dovelo do višeg nivoa blagostanja. Podrška za državu blagostanja je među Šveđanima još uvek netaknuto, a čini se čak da je tokom poslednjih decenija i neznatno poraslo.

S obzirom na stalnu podršku javnosti za državu blagostanja, zbog čega je onda glasanje za Socijaldemokratsku opciju na istorijski niskom nivou ? Kako konzervativne partije uspevaju da na izborima poraze SAP, iako u javnosti postoji rašireno protivljenje njihovim glavnim reformama?

Isprva, kao tragedija …

I dok aktuelne ankete stavljaju SAP i njegove verovatne koalicione partnere u vođstvo, ishod je i dalje neizvestan. Ne treba zaboraviti da se na izborima 2010, takođe, nije očekivalo da pobede konzervativci – a ipak jesu.

Sa svojim samopouzdanjem usred rasula i igranja predstave „obnove stranke“ (premda je „Obnova“ oduvek, izgleda, imala sudbinu da bude povezivana sa desnicom), švedski socijaldemokrati vode poprilično konzervativnu kampanju. Profitiraju na činjenici da je već dovoljno onih koji su nezadovoljni konzervativnom vladom, pa će, stoga, izglasali njen pad. Platforma SAP-a za izbore 14. septembra protivi se dodatnim poreskim olakšicama, ali takođe i isključuje povećanje poreza, temeljeći taj stav na opažanju da su Šveđani već navikli na smanjene nivoe oporezivanja, pa bi, samim tim, i njihovo podizanje bila politička greška. Socijaldemokrate kažu kako se protive kapitalističkom uplivu u javni sektor, ali ne govore i o tome kako ih odatle treba otkloniti, jer su oni dosad već postali ‘životna činjenica’. I tako dalje.

Švedski izbori puni su buke i besa. Ipak, dve glavne stranke su, u stvari, kao u kakvoj komediji, poput likova koji zapravo i ne žele da se međusobno sukobljavaju. Mogu da galame i viču do mile volje, ali onda zamole svoje prijatelje da ih zadrže u svojim „nastupima pravedničkog besa“, i to tako da mogu da sve to čine sa bezbedne udaljenosti. „Samo kada me ovi moji momci u tome ne bi sprečavali, pokazao bih vam ja još ponešto!“

Osam stranaka moglo bi da uđe u Riksdag, švedsku Narodnu skupštinu, nakon nedeljnih izbora. SAP, Stranka Levice, Zeleni, Centralna partija (partija neoliberalnih poljoprivrednika), Liberali, Hrišćanski demokrati, Umerenjaci, i, konačno, rasističke, ksenofobične, ultradesničarske Švedske Demokrate. Tu je i nova stranka pod nazivom Feministička inicijativa, bazirana na anti-rasističkoj i feminističkoj platformi, i formulisana na queer i međusektorskoj politici. Ovog proleća su na izborima za Evropski parlament dobili 5,5% glasova, mada je u ovom trenutku malo verovatno da će proći cenzus od 4%, potreban da bi se ušlo u Riksdag.

Koaliciona strategija desničarskih partija pretvorila je švedsku politiku u sistem blokova – prvo formiranje desničarske koalicije, a zatim off /on, „stalno-povremenu koaliciju“ koju čine SAP , leve stranke i Zeleni. Ultraekstremne Švedske Demokrate zvanično su izopštene, premda su obezbedile pasivnu podršku aktuelnoj konzervativnoj vladi.

Zbog toga što ova dva glavna bloka privlače skoro identične nivoe podrške, švedska politika je donekle postala amerikanizovana, pa se fokusira na „Sving glasače“ tj na one koji su neodlučni. Umerenjaci su preuzeli vlast u Švedskoj tako što su zvučali kao da su socijaldemokrate, socijaldemokrati sada imitiraju umerene, i sada smo u dvorani s ogledalima. Rezultat je utrkivanje ka pozicijama centra, koje otupljuje i ublažava sukobe, disciplinujući sve učesnike osim dve najveće stranke, i, paradoksalno, stvarajući situaciju u kojoj, izgleda, nema partija koje bi ponudile ono što većina stanovništva zapravo želi.

I dok 80% do 90% stanovništva želi jačanje države blagostanja, nijedna stranka ne radi na toj platformi – izuzev Leve partije, koja sa svojih 7% podrške birača ima malo prilike da se iskaže. Ovo otupljivanje oštrice političkog sučeljavanja je dozvolilo Švedskim Demokratama da dobiju preko 10% birača, zahvaljujući svojoj jedinstvenoj ofanzivi u kojoj je fokus bio na suprotstavljanju imigrantskoj politici i useljenicima. Ovo je pomalo čudno, s obzirom na generalno pozitivne stavove Šveđana o imigraciji. Ankete pokazuju da manje od 4% stanovništva smatra da je imigracija u Švedskoj previsoka.

Postoje dva moguća objašnjenja za ovu prividnu protivrečnost. Prvo, onda kada se o ključnim pitanjima koja se tiču političke ekonomije ne raspravlja, pitanja kulture i identiteta mogu doći na dnevni red i na svoje mesto. Stranka koja govori u korist „švedske tradicije“ (kao npr. Švedski Demokrati) može da, onda, uspešno uklopi nostalgiju za državom blagostanja u društvo koje zazire od useljenika, LGBT prava i modernističke kulture, tvrdeći kako je jedini način da se ovo prvo ojača tako što će se otarasiti ovog drugog. Drugo, konsenzus između ovda dva velika politička bloka-koalicije otvara prostor za nezadovoljstva. Za mnoge građane ove skandinavske zemlje, Švedske Demokrate predstavljaju jedinu stranku koja pokušava da objasni zbog čega se Šveđani danas osećaju daleko lošije nego pre, recimo, deceniju ili dve.

Ankete pokazuju da ova dva bloka imaju gotovo isti nivo podrške glasača, sa 10% margine u korist „crveno-zelene“ koalicije, uparene sa 10% podrške za Švedske Demokrate. Očajnička želja konzervativne koalicije da ostane na vlasti predstavlja poigravanje izbornim tehnikama sa visokim ulozima. Kako su izbori postajali sve bliži, Fredrik Rajnfelt (Fredrik Reinfeldt), umerenjački premijer je započeo da emituje uvijene i blago ‘kodirane’ žalopojke uperene ka onim biračima koji podržavaju Švedske Demokrate. Iako se umerenjaci ne mogu opisati kao ksenofobična stranka, njeni članovi nadaju se da će veći broj glasova za Švedske Demokrata onemogućiti crveno-zelenu koaliciju da dobije većinsku vladu, pretvarajući rasiste u ‘zlatni glas’ koji će naprednjake ponovo dovesti na vlast.

Sa svoje strane, SAP nije voljan da formira koalicionu vlade koja bi uključivala i Stranku Levice, koja je obećala da će okončati učešće privatnih interesa u javnom sektoru – korak koji socijaldemokrate nisu bile spremne da preuzmu. Ova situacija je proizvela jedno bizarno političko pozorište, u kome umerenjaci tvrde da će prihvatiti formiranje samo takve manjinske vlade u kojoj bi svog učešća uzela i Leva Partija – koja je, istorijski, komunistička partija, doduše reformisana. To bi bilo kako kada bi američki republikanci poručili Obami da će podržati njegovu vladu samo ukoliko dozvoli da Noam Čomski postane državni sekretar.

Dva bloka, jedan režim

Sa blokovima tako politički približenim u anketama postoje dva verovatna ishoda, od kojih se nijedan ne može progutati. Jedan je manjinska crveno-zelena koalicija, nesposobna da upravlja jer će Švedske Demokrate uvek glasati protiv njih u Riksdagu. Drugi je manjinska desničarska koalicija koja vlada uz pasivnu podršku rasističke, ksenofobne stranke, sposobne da dobije veću političku težinu nego što su joj to obezbedili izbori.

U dvadesetom veku, Švedska je preduzela možda najuspeniji eksperiment uspostavljanja kapitalizma sa ljudskim likom. Njena država blagostanja još nije uništena, ali su temelji folkhemmeta sve klimaviji. Bez obzira na to ko dobije najveći broj glasova, centristički režim koji zagovara workfare biće verovatno pravi pobednik. Na sve to se može dodati prstohvat socijaldemokratije ili neoliberalizma posutih preko, već prema stranačkim ukusima, iako će ukus, u svakom slučaju, biti prilično bljutav.

Vera u reforme putem parlamentarnih izbora je na svom istorijskom minimumu. Neki hardkor ultra-levičari mogli bi se i poradovati ovakvom stanju stvari, mada je, u stvarnosti, vrlo malo toga oko čega bi trebalo biti ushićen. Švedska tokom 1970-tih nije bila socijalistička zemlja, ali čak i one najmračnije, najtamnije zime mogu se pretrpeti kada ste u skloništu koje vam pruža jedna od najboljih država blagostanja u svetu. Danas, ledeni vetar duva iz oba pravca.

Petter Nilsson, Jacobinmag.com

(Preveo i priredio: Milan Lukić)

Sked je možda osnovao UKIP, ali mu se, vremenom, ova umerena partija zasnovana na bojkotu Brisela, odmetnula – dok ovaj akademik očajnički pokušava da zaustavi taj pomahnitali voz kojeg je pokrenuo. Alan Sked osnovao je UKIP kao „ne-sektašku, ne-rasističku stranku bez predrasuda prema strancima ili zakonom ustanovljenim manjinama bilo koje vrste“. Zamenik urednika londonskog dnevnika Gardijan Stjuart Džefriz razgovarao je sa Skedom o političkim razlikama između njega i Najdžela Faradža, aktuelnog lidera stranke koju je Sked osnovao, kao i o Faradžovoj, kako Sked kaže, ‘kratkovidosti, nepismenosti i nedostatku vizije“.

(Najdžel Faradž, nakon udesa pajpera. foto; Telegraph.co.uk)

Osnivač UKIP-a pokušava da dokaže da, u vreme kada je on bio zadužen za nju, stranka nije bila rasistička, piše Džefriz. Sked takođe pokušava da pokaže kako nikada ne bi dozvolio da njegov UKIP „rije njuškom po kasi Evropskog parlamenta, za razliku od ove aktuelne inkarnacije UKIP-a koja iz dotične kase više nego zdušno zahvata. Donedavno sam ovde imao jednu staru pristupnicu UKIP-u, u doba dok sam ja bio lider“, kaže Alan Sked, profesor svetske istorije na Londonskoj školi za ekonomiju, tražeći je, u prilog svojoj tvrdnji, kao dokaz.

Ovo je težak zadatak: njegovoj kancelariji Londonske škole za ekonomiju – LSE sobi E503 – strana je svaka veština čišćenja, mada i nije toliko pretrpana knjigama i radovima koliko je, zapravo, nezgodno ‘minirana’.

Soba E503 je od istorijskog značaja za savremenu britansku politiku. U njoj je 1991. Sked formirao Antifederalističku ligu; U njoj je 1993. Liga prerasla u Partiju za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP). U njoj, takođe, Sked sada sanja o svojoj trećoj britanskoj političkoj stranci. Nazvana je ‘New Deal’, sacilj da Laburistima učini ono što je UKIP već uradio Torijevcima – da ih osramoti na izborima i raspali kod birača latentni evroskepticizam. Dogodine će na opštim izborima stajati u Donkasteru nasuprot laburističkom lideru, Edu Milibandu.

Mada, prvo da vidimo, gde je taj Skedov papir? „Vidite“, priča on Džefrizu dok i dalje nastojeći ‘ulovi’ zaturenu pristupnicu za UKIP, „sve do 1997. godine uspevao sam da zadržim UKiP kao liberalan – sa malim slovom „i“ (independence-nezavistan) u nazivu skraćenice, kao umerenu partiju centra. Takva je naša partijska pristupnica iz tog perioda – Ah, evo je! – ona pokazuje koliko se partija otada promenila.“

Uručuje mi obrazac za pristupanje UKiP-u iz tog vremena. Fascinantno je čitati ga. Godine 1993, zajedno sa britanskim povlačenjem iz EU, potencijalni članovi morali su da se saobraze sa sledećim: „Ovo je ne-sektaška, ne-rasistička stranka bez predrasuda prema strancima ili zakonom ustanovljenim manjinama bilo koje vrste. Ne priznaje legitimitet Evropskog parlamenta, a svoje će predstavnike slati jedino u britanski parlament u Vestminsteru.“

„Svega ovoga su se otarasili nakon što sam otišao iz stranke“, kaže Sked , koji je ostavku na svoje rukovodstvo dao ubrzo po okončanju opštih izbora 1997. Tvrdi da je UKiP iz njegovog vremena – „tolerantna, liberalna i demokratska partija“ – preuzeta od strane desničara i da, razoružana i izmanevrisana od strane Najdžela Faradža i drugih vodećih ličnosti posle tih izbora, nije imao drugog izbora nego da se povuče.

„Izbacili su taj ‘detaljčić’ da je (ondašnji) UKiP bez predrasuda i da nije protiv zakonitih manjina i, čim sam nestao iz stranke, svi su odlučili kako žele da uđu u Evropski parlament – kako bi namirili svoje ‘troškove’.“

(Alan Sked u svojoj kancelariji, Londonska škola ekonomije. foto: Gardijan)

Ali samo te izmene ne čine UKIP rasističkim, zar ne? „Defakto je lider UKIP-a od 1999. predstavljao rasistički politički promašaj“, uzvraća Sked. Misli, naravno, na Najdžela Faradža. Ali, čak i ako nedavne Faradžove izjave – kako ne želi da živi u susedstvu s Rumunima – sugeriše da je ksenofobičan, postoji li ikakav dokaz da je bio rasista, onda kada je sredinom 1990-tih radio zajedno sa Skedom? Nasmejavši se na ovo pitanje, Sked podseća na incident iz 1997, kada su se njih dvojica prepirala oko kandidata koji je na opštim izborima trebalo da predstavlja UKIP. „Želeo je kandidate koji su nekada pripadali Nacionalnom Frontu pa sam mu rekao kako ‘Nisam siguran u to’, a on je odvratio kako ‘Nema potrebe da brinete o glasovima crnčuga (Niggers). Čamuge (Nig- nogs) nikada neće glasati za nas.’ “

Faradž je negirao da je izrekao ove reči, uvek insistirajući na tome kako nije rasista.

Kako se Sked oseća kada čuje takav jezik? Ko koristi takve rasističke termine osim ako ne namerava da se obrati nekom ko mu je već osvedočeni ‘rasistički drugar’, ili ako s njim već ne deli rasističku agendu? Sked odmahuje glavom. „Bio sam šokiran“, kaže on. „Nikada nisam čuo da ljudi koriste takve reči. U to vreme, ostali su mislili kako je Faradž smešan. Ja nisam. Oni su pokazali o kakvom se čoveku radi.“

Sked tvrdi da ultradesničari koji su u prošlosti radili za Nacionalni front sada rade za UKIP. „Ako [Faradž] operiše u Južnom Tenetu, njegov posrednik biće čovek koji se zove Hil, a koji je organizator Nacionalnog fronta u zapadnom Londonu.“ Sked pri tom misli na Martina Hila, predsedavajućeg UKIP-a za oblast Tenet i bivšeg organizatora ogranka Narodnog fronta za Hamersmit. To je bilo nakon što je Sked podneo ostavku, kada mu je i dozvoljeno da se pridruži UKIP-u, da bi kasnije ojačao, postavši Faradžov izborni zastupnik na opštim izborima 2005.

„Stranka koju sam osnovao postala je Frankenštajnovo čudovište“, uzdiše Sked. „Dok sam bio njen lider, naše članove ne bismo ni slali kao predstavnike u Evropskom parlamentu, jer nismo želeli da dajemo legitimitet ovoj evropskoj  instituciji. Moja politika je bila – ako bismo već bili prinuđeni da budemo na platnom spisku Evropskog parlamenta – da  bi ta primanja trebalo da predamo Nacionalnoj zdravstvenoj službi: plate Evropskog parlamenta ne bi se preuzimale od strane partije ili njenih pojedinaca. Sada UKIP kaže da je protiv pronevera socijalne pomoći nalik onima u istočnoj Evropi, mada su sada, u stvari, oni ti koji su prevaranti.“

Sked sugeriše da poslanici UKIP-a i Strazburu i Briselu čine malo ili nimalo, iako od Brisela uzimaju onoliko poreskog novca koliko mogu da potroše: u vidu svojih plata i, naročito, dnevnica.

„Ne rade ništa u Evropskom parlamentu, a od njih uzimaju novac. Nisu ništa bolji od onih ljudi iz emisije Benefits Streets [Ulica Socijale, dokumentarni rijaliti-serijal o siromašnima na britanskom kanalu 4]. Faradž je, po sumi novca koju troši, milioner. Faradž je, naravno, 2009. godine inostranim novinarima rekao da je za svoje (partijske) troškove od poreskih obveznika uzeo 2 miliona funti, kao i dodatke na koje, kao poslanik u Evropskom parlamentu, ima pravo, a sve to povrh svoje plate od 64 hiljade funti. „Nema razloga glasati za UKIP,“ kaže Sked, “ jer, da je postupano po pričama u koje su UKIP-ovi glasači verovali, ta se partija nikada i ne bi pojavila u Evropskom parlamentu.“

Ipak, nema li UKIP svoje predstavnike u Strazburu i Briselu upravo kako bi ‘razotkrio pravo delovanje’ Evropskog parlamenta, i nisu li njihovi troškovi pretočeni u promovisanje partijske poruke da bi Velika Britanija trebalo da izađe iz EU? Sked se zakikotao. „Oh, gluposti“, kaže on. „teško da su ikada tamo i prisutni. Tamo se pojave samo da bi ‘namiril troškove’. Kada su u pitanju ključne evropske debate, njih tamo nema.“ A kada UKIP treba da glasa, kaže on, nema partijske linije po kojoj to čine. „Kada je bilo samo tri predstavnika UKIP u Evropskom parlamentu, LSE institut za Evropske studije je otkrio da su sva trojica glasala različito.“

Nekoliko dana kasnije, piše Stjuart Džefriz, potražio sam Skeda kako bih ga upitao za mišljenje o rezultatima prošlonedeljnih lokalnih izbora. Politički analitičari su, piše on, široko sugerisali da je trijumf UKIP-a pokazao kako je ta stranka postala četvrta nacionalna politička snaga u Britaniji. Sked u vezi toga kaže kako očekuje da će se nepodesnost ove stranke prema Evropi preslikati na stanje u gradskim skupštinama na lokalu: „Sažaljevam te birače, koji će sada kao svoje odbornike imati ljude koji nisu baš sofisticirani, koji nemaju jasnu politiku lokalne samouprave i koji nemaju iskustva u tome kako stvari funkcionišu. Sve ono za šta je UKIP jedino dobar ogleda se u njihovom ponašanju u Strazburu i Briselu – a to je uzimanje poreskog novca.“

Šta je sa Faradžovom sugestijom da će UKIP održavati ravnotežu snaga nakon opštih izbora sledeće godine? „Fantazira. On i njegovi uvek dobro odrađuju kada su u pitanju evropski izbori, jer su očigledno stranka protesta – stranka protiv nekih ideja, protiv nekoga i nečega – ali nisu i stranka koja ima ili afirmiše svoje ideje. Samim tim je i njegova izjava – da će tek tako, ni iz čega, održavati ‘ravnotežu snaga’ – smešna. Ne očekujem da će uzeti ijedno mesto.“

Svaki glas za UKIP u evropskom istraživanju, kaže Sked, bio bi uzaludan. „Ako se izaberete UKIP predstavnike, time ćete samo izabrati nekog drugog nekompetentnog šarlatana, od kojeg ćete napraviti još jednog milionera više. Sad idu u Brisel već po navici, uzimaju pare za ‘troškove’ i privilegije, i tako sve zajebu“.

(foto: Telegraph.co.uk)

Ovo možda nije jezik koji se očekuje od jednog profesora istorije, bivšeg studenta čuvenog profesora A.J.P. Tejlora i svetskog autoriteta za Habsburško carstvo. Sked je, međutim, neobičan akademik koji je u tolikoj meri postao protivnik EU da su se njegovi studenti žalili nekadašnjem direktoru Londoske škole za ekonomiju (LSE), Džonu Ešvortu. Iz istrage pokrenute tim povodom nije ništa proizašlo. Danas, međutim, izgleda kao da ga LSE sprečava u izlivima mrzovoljnih, evroskeptičnih žalopojki koje prosipa mladom auditorijumu podložnom uticajima. Čovek koga su 80-tih godina prošlog veka nazivali ‘Gospodin Evropa,’ sada drži kurseve o istoriji SAD o rivalitetu između Pruske i Austrije iz 1618. Trenutno završava knjigu ‘Abraham Linkoln: Kritička istorija američke ikone’ koja će biti objavljena naredne godine i u kojoj će, kako kaže, čoveka poštovanog kao „velikog oslobodioca“ afro- američkih robova predstaviti kao „rasističkog, ratnog, neliberalnog predsednika“.

Sked drži da su ga njegova iskustva predavača na LSE pretvorila u evroskeptika (specijalnost su mu Imperijalna Evropa a naročito Habzburška monarhija, a važi za vrhunskog svetskog eksperta u ovoj oblasti). Između 1980. i 1990, organizovao je Odsek evropskih studija na LSE, predsedavajući svom Seminaru evropskih studija. „Tada bih susretao sve te evropske političare i birokrate koji su potom dolazili, a to je imalo kumulativni efekat na moja shvatanja – da je vreme da izađemo iz ‘evropske kombinacije’. Imali smo kao gosta i jednog italijanskog senatora koji je bio predstavnik Evropskog parlamenta. Jednom sam ga upitao: ‘Koliko mafijaša imate u Evropskom parlamentu?’ On je uzvratio: ‘Oh, imamo ih samo dvanaestak’. Deset godina sam proveo susrećući se s takvim lujkama.“

Na opštim izborima 1992. Sked je stajao protiv predsednika Konzervativaca Krisa Patena vodeći borbu protiv njih kao najniži predstavnik Antifederalističke Lige za oblast Bat. Sked je imao iskustva s izborima, podržavajući Liberale 1970, ali u svojoj biografiji dotad nije imao ponižavanja upućena na račun uglednih Torijevaca. Na debati za kandidate, međutim, upravo je to učinio. „Ustao sam i rekao, ‘Da ili ne? – Da li se izvinjavate za komunalne takse?’ Ne, rekao je. Dan kasnije naslovi u štampi bili su tipa ‘Paten odbija da se izvini za komunalni porez’ „. Paten je kasnije izgubio od LDP-ovog kandidata Dona Fostera – ovo je, kako kaže Sked  ‘njegov skalp’.

„Ova primedba koštala je Patena izbora. Znam da me i danas krivi što nikada nije uspeo da postane premijer“, Kaže Sked. „Dakle, i da nisam učinio ništa drugo u životu osim ovog javnog istupa protiv njega – bila bi to jedna dobro urađena stvar. Kakav je samo nered napravio od svega u šta je bio upetljan, počev od BBC-ja [Paten je početkom maja podneo ostavku na svoje mesto predsedavajućeg ove medijske kuće], do Hong Konga [Paten je bio poslednji guverner ove nekada britanske kolonije], i bio bi užasan premijer. Ako sam zemlju poštedeo njegovog vođenja, onda moj život nije bio uzaludan.“

Anegdota koje se vredi podsetiti, jer, Sked gaji nadu da će ponoviti ono što je 1992. učinio Patenu u Batu – da će to isto uraditi Edu Milibandu u Donkasteru 2015.

Kao lider stranke Nju dil (New deal), lansirane prošle jeseni, Sked planira da ustane protiv lidera Laburističke partije, zasnivajući svoj napad na evroskeptičnoj platformi. „Kao što mi je pri stvaranju UKIP-a ideja bila da izvršim pritisak na torijevsko desno krilo, kako bih ih pridobio za evroskepticizam i referendumsku kampanju, sada to isto činim ali na levom krilu, među laburistima“, kaže on.

Ali, u stranci Nju dil postoji i nešto više od evroskepticizma. Ona se poziva i na renacionalizaciju Britanske železnice. Zbog čega? „Naša najefikasnija pruga je linija na istočnoj obali, a ona je pod direktnom (državnom) kontrolom. Franšiza (u privatnim rukama) nije funkcionala. Ona je došla pod kontrolu javnog sektora a dobija najmanje subvencija, manje od bilo koje druge železničke kompanije. Prilično je glupo to što je polovina Britanske železnice u vlasništvu Nemačke državne železnice. Zbog čega smo dozvolili da Nemačka državna željeznica vodi naše železnice, kada to već nije dozvoljeno državi Britaniji? To je ludilo.“

Pa zašto bi on, bivši neoliberal, pričao u prilog državnom vlasništvu? Njegov razlog je jednostavan: „Kao što je (Džon Majnard) Kejns rekao, ‘Kada se promene činjenice, morate promeniti sopstveno mišljenje’ „. Sked je čak sa svog naloga i tvitovao za ovu temu vezane članke levo orijentisanog nobelovca, ekonomiste Džozefa Štiglica – o železnici u borbi protiv nejednakosti prihoda – nezamislive stvari za današnji UKIP, dok Skedovo prisustvo na tviteru ovakvim ‘predlozima’ neko može protumačiti ‘hotimično urnebesnim’.

„U osnovi sam liberal, ali sada su među nama ogromne nejednakosti“, kaže on . „Moj je veliki plan da male stranke izmanevrišu one velike. Ovo je moja megalomanija. Verovatno bi trebalo da me otmu ljudi u belim mantilima.“ Možda, mada Sked nije ništa više u zabludi ili megaloman nego što je to još jedan bivši UKIP-ov lik, koji je takođe osnovao svoju stranku – bivši laburistički poslanik i televizijski voditelj Robert Kilroj-Silk, koji je 2005. osnovao već uveliko zaboravljenu partiju ‘Veritas’.

Niti je u većoj zabludi ili megaloman nego što je to, možda, Skidov naslednik na poziciji lidera UKIP-a, Najdžel Faradž. „On je de fakto lider stranke od 1999, a nije osvojio nijednu stolicu [u Vestminsteru]“, kaže Sked . „Kako on to sada misli da će ‘uspostaviti ravnotežu moći’- ne znam. Moraće da tu svoju propagandu proguta.“ Međutim, neki birači veruju takvoj propagandi, delimično zbog toga što je uspeo da osmehom preko krigle piva i imidžom običnog čoveka šarmira delove biračkog tela. „Iza te predstave za javnost nalazi se neko ko nije bistar“ kaže Sked, i podseća kako je ispravljao gramatiku i padeže Faradžovih javnih nastupa, koji od obrazovanja ima jedino osnovnu školu – londonski Dalvič koledž. „Proveo sam dva sata pokušavajući da mu objasnim razliku između reči „its“ i „it’s“(sa apostrofom) – a on je samo zaždio iz kancelarije govoreći ‘Baš ne kapiram te reči. ‘ “

Sked se takođe priseća žalbenog pisma iz Solzberija, kada je Faradž stajao ispred UKIP-a na opštim izborima 1997. „Sećam se da je neko uputio reči, ‘Drago mi je što vaš kandidat veruje u obrazovanje, ali dok ne nauči da speluje – ne glasam za njega’. Ovo je baš takva vrsta čoveka za kojeg glasaju oni koji glasaju za UKIP. Zašto neko ima vremena za to stvorenje? On je tupoglavi rasista.“

Stjuart Džefriz, Gardijan

(M.L.)

Evropska unija – da, samo kakva? U trci za Evropske izbore koji se danas održavaju, piše za Špigl bivši nemački predsednik Roman Hercog, trebalo bi da smo skeptičniji prema EU. Evropa nema svoju naciju niti „evropsku javnost“ a fundamentalne mane u dizajnu i konceptu Unije mogu dovesti do njenog raspada. Donosimo prvi deo Hercogovog eseja o problemima i izazovima s kojima se „ideal Evropske federacije“ danas suočava.

I

Evropska unija je u dubokoj krizi. Svi razlozi za krizu su višestruki i svaki je, na svoj način, bio podnošljiv, čak decenijama. U sadašnjoj situaciji, međutim, oni su počeli da se prepliću, i tako će istrajno ostati i opstajati. Ako se oni koji su odgovorni odlučno ne suoče s njima, dugoročni izgledi za Evropu ne izgledaju dobro.

Pokazatelji

Dug i valutna kriza više nego jasno pokazuju da postoji nešto veoma pogrešno u ustavnoj strukturi EU, kao i u političkom ponašanju pojedinih članica. Niko ne zna šta više zbunjuje: da li to što bi neki novi članovi mogli da na prevaru utabaju svoj put ka evrozoni i samoj EU, predstavljanjem lažnih podataka o sebi, ili to što oni u Briselu ne uspevaju da primete njihove lažne aplikacije.

Prosečni građani, čak i oni koji su o aktuelnim dešavanjima samo delimično obavešteni, biće zabrinuti i očekivaće sigurnost pre svega na dve tačke: Oni bi želeli da unutar Evrope postignuti prosperitet bude racionalno osiguran, a takođe žele i da Evropa bude dovoljno jaka kako bi se evropski glas čuo u novoobrazovanom ‘svetskom koncertu’. Takvi građani zaslužuju naše razumevanje.

Opis „novih zadataka“ može izgledati šturo. U stvarnosti, taj ‘opis’ obuhvata ogroman program kojeg je u stanju da savlada samo veoma jaka institucija. Da li je današnja Evropska unija u stanju da iskaže tu snagu – to bi se već moglo dovesti pod otvorenu sumnju, pa bi stoga vredelo da ovo pitanje detaljnije razmotrimo.

Iz ove perspektive, Evropska unija je u poslednjih nekoliko godina oslabljena a ne ojačana brojnim novim članicama. Politička snaga određene vrste – danas preko potrebna Evropi – nešto je što se fundamentalno razlikuje od njene veličine, posebno od puke teritorijalne veličine. U zabludi je onaj ko misli da institucija poput EU jednostavno mora da bude velika koliko god je to moguće, kako bi bila jaka i sposobna da preživi pod pritiscima.

Veličina takođe može učiniti i da EU postane kruta i nefleksibilna, usled, recimo, preterano brzog rasta, a još više usled izazova i problema koje sobom nosi njena unutarnja uniformnost. Ovo je naročito rizično u vremenima kao što je naše, kada svaki dan donosi nove rizike i probleme – ali i nove mogućnosti. U takvim situacijama veličina može biti prednost. Međutim, ona bi mogla biti okretnija i brže reagovati, samo ako bi se ograničavala na ono što su najbitnija zajednička pitanja a ne da, kao sada, samo pokušava da igra ulogu sveobuhvatne superdržave.

Što se jedna institucija više uvećava, tim sve krhkija postaje njena unutrašnja homogenost. Politički i ideološki konsenzus, bez kojih takva zajednica država nema realnih šansi za dugoročni opstanak, bio je u poslednjih nekoliko decenija prisutan među svim novim učesnicama. Ipak, naša dužnička kriza u kojoj se trenutno nalazimo pokazala je kako je ta ekonomska homogenost naopaka. Naravno, ne mogu sve EU članice biti ekonomski jednako jake.

EU je oduvek prihvatala ekonomski kako jače tako i slabije zemlje; slabijima je trebalo pomoći da se uzdignu do nivoa onih snažnijih. Ali, izvesno je kako je ovo umnogome već i trebalo da bude utvrđeno: da li bi se od kandidata za ulazak moglo očekivati da, uz pomoć EU, postignu ekonomski nivo koji bi im omogućio da stanu na svoje noge u razumnom vremenskom periodu.

II

Ostavimo po strani ispitivanje stvarnosti EU i zanemarimo ga za trenutak. Evidentno je da je stanje u EU žalosno. Ideje i realnost su dva različita noseća stuba, a ispravke će morati da se, pre svega, učine kada se radi o ‘stubu realnosti’, ukoliko EU želi da postigne ono što građani od nje očekuju. Čudna je neprilika, međutim, to što će popravak ovog ‘stuba realnosti’ zahtevati značajne izmene evropskih ugovora – a o tome će se teško ponovo pregovarati jer se zahteva pristanak svih vlada i parlamenata članica.

Naravno, tim je pre teže kada u taboru ima 28 zemalja članica – a ne npr. šest, koliko je u početku imalo EU osnivačko jezgro  – naročito kada ovih 28 sadrže grupe sa sasvim različitim istorijskim iskustvima. Ovo je očigledno bio slučaj od trenutka ulaska bivših zemalja istočnog bloka. Tokom pola stoleća, ove su države morale da trpe bolove poraza i predaje svog suvereniteta Moskvi, a sada ih je ulazak u EU ponovo primorao da trpe osetljive uplive u svoj suverenitet.

Sasvim je razumljivo da su neki od njihovih političara imali veoma skeptičan stav prema daljim promenama. Ali, zauzvrat, te druge države u Evropi, koje su već bile pripremljene za dalju integraciju, morale su imati pravo da formiraju manje krugove i da, primera radi, stave svoju ukupnu težinu na vagu svetske politike. Ovi sporazumi obuhvataju specifičan, u tu svrhu sačinjen instrument: ime mu je „pojačana saradnja“. Na nju se, s izvesnim skepticizmom, gleda kao na „dve brzine integracije“, iako je upravo ova „dvobrzinska integracija“ ta koja će omogućiti pravo ohrabrenje za pojedinačne države da se kreću napred i da, zajedno u saglasju sa ostalim „starim članicama“ unapređuju integrisanje EU kao celine – u pitanju je ona sasvim ista vrsta kretanja napred kakva je postojala i prilikom akta osnivanja EU – akta kojeg su samima sebi nametnule onih prvih i originalnih šest zemalja – osnivačica.

Sve ovo bilo bi lepo samo kada ne bi postojala jedna ‘kvaka’: Poboljšanje saradnje duž ovih linija zahteva dozvolu svih šefova EU država, a ta dozvola mora biti jednoglasna. Ovo je teško razumeti. Kao što je već ranije pomenuto, dok s jedne strane mora postojati simpatija za istočne članice koje ne žele da prihvate dodatne gubitke svog suvereniteta, s druge strane nijedna pojedina država članica EU – ma kako ona bila mala – ne bi trebalo da bude u poziciji da sprečava bliskiju saradnju između ostalih članica. Ovo je najozbiljnija slabost Lisabonskog sporazuma.

III

Još jedna potencijalna pretnja evropskim integracijama je već preterana proizvodnja standarda unutar same EU. Sveobuhvatno donošenje zakona može biti pokazatelj moći jedne institucije: u prošlom stoleću to je bio slučaj sa velikim evropskim radovima na projektu pravne ‘kodifikacije’ – stvaranja EU zakona i pravila, kao i njihovog upodobljavanja i distribucije na pojedinačne članice. Ali to je takođe pitanje onoga šta će, kao pravna supstanca, biti po novim zakonima distribuirano (do nivoa pojedinačnih članica), što je posebno umesno kada zakonodavac deluje u okviru veoma proširenog teritorijalnog okvira, kada njegova tema, dakle, nije „modernizacija zakona“, već „ujedinjenje različitih pravnih regiona“, kao što je to, naravno, slučaj sa integracijom Evropskog kontinenta. Neprekidna, često besmislena aktivnost donošenja zakona unutar tela Unije dovela je do 60-70 hiljada štampanih strana iz oblasti zakonodavstva, premda njihova količina nije i znak „obilne kreativne energije“ u EU. Umesto toga, ona je uzrok, ili jedan od uzročnika, njenoj kreativnoj – i stoga i političkoj – slabosti.

Sam proces po sebi je očigledan. Što je veći prostor koji treba da bude standardizovan, tim se više izdvaja i udaljava iz osobenosti svakog individualnog regiona a ono što je „naširoko zahvaćeno“ mora biti zamenjeno odlukama iz fotelja i konfuznim, razbarušenim konstruktima. Proces se zatim završava na građanima EU pogođenih osećanjem nerazumevanja prema merama zakonodavca, i uskraćivanjem njenog ili njegovog poverenja i podrške.

IV

Ono što je ovde stavljeno na kocku jeste ništa manje nego – demokratska supstanca Unije. Diskusije o demokratskom deficitu EU imaju za tendenciju okončavanje zahteva za direktnim izborima za pojedinačne uloge unutar Unije, ili okončavanje želje za proširenjem ovlašćenja Evropskog parlamenta.

Kako ne bih cepidlačio s ovim zahtevima, takođe bi trebalo da postoji priznanje da, izuzev pojedinačnih/zasebnih mera, demokratija zahteva vezu između poverenja i razumevanja, između organa Unije i njenih građana, a ovde stvari nisu kakve bi trebalo da budu. Ne i najmanji dokaz za ovu tvrdnju jeste uobičajena žalba na račun „evropske javnosti“ – evropskog demosa – što nije uspeo da materijalizuje napore koji su trajali više od pola veka – pa kako god da bi ta polifona javnost trebalo da izgleda.

Što su javne institucije veće, tim je pre teže u njima stvoriti razumevanje i poverenje. Ako su ovlašćenja Parlamenta suviše ograničena, onda to može biti loš znak za način na koji se EU nosi sa parlamentarizmom, mada su limitirana ovlašćenja samo jedan od elemenata koji čine demokratiju. Istovremeno, kada građani Unije više ne osećaju da joj pripadaju, jer je previše toga što se već odlučuje u njihovo ime – jer neki ljudi na nedostižnim funkcijama u Briselu ne mare niti su upoznati sa njihovim ličnim težnjama, bez empatije za njihove okolnosti u kojima se nalaze – onda je u pitanje doveden demokratski karakter Unije.

(II deo eseja Romana Hercoga možete pročitati ovde)

(M.L.)

Lorens Lesig želi da umanji moć novca u politici. A da bi se to uradilo, kako kaže, trebaće „bogzna koliko velika suma novca.“

Ironija nije bez osnova kada je u pitanju ova izjava Lesiga, eminentnog političkog i internet aktiviste i profesora na harvardskoj Pravnoj školi. On, međutim, smatra da je jedini način da se pobedi veliki novac upravo identičan: veliki novac. On je na BizCon konferenciji u organizaciji magazina Wired pozvao publiku ispred sebe – sastavljenu od poslovnih lidera – da „ovu ironiju oberučke prigrli i učini nešto po tom pitanju (novca).“

  (foto: Getty images)

Lesig je osnivač ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC), kojeg on naziva “ Super komitetom za okončavanje svih drugih (etabliranih) super komiteta.“ Pokrenut na Prvi maj – dovitljiv znak i „mig“ za stanje uzbune – Lesig kaže da je u igri i američka vlada – cilj ‘Prvog Maja’ je da skupi dovoljno novca kako bi osvojio nekoliko ključnih mesta u Kongresu tokom 2014., a te političke pobede bi do 2016. pretočio u još opsežniju borbu za osvajanje većine u Predstavničkom domu – čak bi učestvovao i u predsedničkoj trci. To bi, po njegovom mišljenju, omogućilo da vlada „pretrpi fundamentalne reforme, što je prvi korak ka smanjenju uticaja novca u politici.“

Koren svakog zla

Način na koji Lesig gleda je da je novac u politici koren svih zala. On kaže da je isuviše često američka javnost bila u prilici da poveruje da su velike korporacije, u svojoj stalnoj potrazi za profitom, te koje su i zaista krive za društvene probleme. Pa ipak, objašnjava Lesig, ovo i jeste smišljena priroda korporacija. „Napravili smo ih kako bi (oni) zarađivali novac“, rekao je on publici. „To je fantastična stvar za privredu. Ali, ako to ostavimo po strani, oni žele da zarade novac na bilo koji način.“

Ne treba kriviti korporacije, tvrdi Lesig, zato što se ponašaju onako kako su projektovane da se ponašaju. Umesto da se okrivljuju korporacije za ono što, uostalom, čine najbolje – a to je da zarađuju novac – Lesig kaže da vlada mora da „prepozna šta je to što ne mogu ne čine dobro i regulišu to.“

Srž Lesigovog argumenta je nedavna debata o neutralnosti interneta – ideja da internet provajderima ne bi trebalo da dozvoliti da protežiraju aplikacije svojih „favorita“ kada je u pitanju upravljanje mrežnim strukturama. Ali, u poslednje vreme, ova je garancija u opasnosti pošto je američka Savezna komisija za komunikacije predložila nova pravila koja će provajderima omogućiti da za distribuciju sadržaja na svojim serverima kupuju svoj brži i veći protok. Ovo je potez od koga će koristi imati (uglavnom) velike kompanije koje su jedino i u stanju da ove „usluge brzog interneta“ plate.

Strah od velikog biznisa

Gužva i metež u IT krugovima je, nakon ove najave, poprimila kolosalne razmere, a FCC se sada ponovo osvrće na svoj predlog radeći reviziju istog. Ali, po Lesigu, činjenica da je ovo uopšte i predloženo dokazuje kako se vlada plaši da reguliše veliki biznis – zbog straha od ugrožavanja „svog glasačkog tela’. Uostalom, Lesig je prikazao i video-materijal na kojem predsednik Obama bila usta puna te – američki predsednik izjasnio se za neutralnost interneta i tokom svoje predsedničke kampanje.

„Da li neko zaista veruje da Obamina administracija želi da otuđi sektor telekomunikacija dok kreće u novembarske izbore za Senat, kada se milioni dolara mogu utrošiti da bi se njegova Demokratska stranka istisnula, a samim tim i ostvari većina zebnji demokrata?“, pita se Lesig.

Pa ipak, veruje Lesig, rasplet oko neutralnosti Mreže dao bi ovim telekom provajderima „bruto iznos moći“ da biraju i izaberu kako će sadržaj interneta cirkulisati kroz njihove servere. To znači, kaže on, da bi ove kompanije mogle odlučivati koje političke reklame i oglašavanja vidimo a koje ne, što bi samo još dodatno pogoršalo problem aktuelne politike kojom vlada korporativni novac. Dozvoliti da net-neutralnost ostane nerazrešena, bi, po njemu, „proizvelo silu koja, bukvalno, nikada dosad nije viđena u Americi, moć da kontroliše pristup našoj kulturi i politici, moć koja bi ostala van domašaja nadzora i provere, čak uz nesposobnost da bude proverena od strane vlade, i katastrofa za diverzitet interneta, za koji su nam uvek govorili da će nam ga pružiti.“

Mayday, Mayday – Pomoć, pomoć

Sve su ovo razlozi za pokretanje ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC). Do utorka 13. maja PAC je već premašio svoj cilj finansiranja, sakupivši od pobornika ove ideje više od milion dolara u roku od samo 13 dana. Lesig sada treba da iznađe (ne samo dobrostojeće) pristalice, koje bi finansijski podržale dalji razvoj komiteta – a kada to bude obavio, njegov PAC će uputiti poziv za drugi krug od pet miliona dolara, i tada takođe pokušati da ovu sumu prikupi. Komitet ‘Prvi Maj’ će ta sredstva iskoristiti da bi podržao nekoliko ovogodišnjih trka za ulazak u Kongres. Cilj je, po Lesigu, pre svega sumirati iskustva iz ovih kampanja i iskoristiti pouke koje će on i saradnici izvući. A tada bi podigli lestvicu za donacije – samim tim i za još više novca koji bi se slio u ovaj fond – ne bi li ga, onda, upotrebili za osvajanje što većeg broja mesta u Predstavničkom domu na izborima 2016.

Naravno, biće potrebno i više od novca kako bi se Lesigove vizije ostvarile. Ono što ovaj plan, izgleda, previđa jeste činjenica da politika ne samo što je obogaljena novcem, već je tu i problem permanentnih izbornih smicalica i mešetarenja/ trgovine glasovima na relaciji oblasne vlasti na lokalu – federalna vlast. Jer, između okruga i država „politička ljubav“ je posebno „klimava“ i podložna obećanjima koje oni iz federalne vlasti upućuju zvaničnicima na lokalu – ne bi li ih, uoči izbora, privoleli na koaliciju. Kraće rečeno, pitanje je da li će Lesigov novac biti dovoljan da bi kupio ljubav oblasnih političara. U većem delu Sjedinjenih Država, političke linije iscrtane su mastilom koje se ne može izbrisati. Korekcija te linije verovatno će zahtevati mnogo više od novca – „a bogzna koliko je ta suma velika“.

Lorensa Lesiga možete pratiti na njegovom sajtu i blogu.

(slider foto: Huffington Post)

(M.L.)