Ima veoma malo pitanja na koje svi ljudi u svetu imaju isti odgovor. Jedno od njih je budućnost fosilnih goriva – sasvim je sigurno da će na kraju sva energija koju čovečanstvo bude koristilo dolaziti iz obnovljivih izvora bez CO2 emisija. Međutim, kako ćemo do te tačke doći i kojim tempom, jeste nepoznanica vredna pet biliona dolara. Tim pre što energetska tranzicija – kao što je to bio čest slučaj u istoriji – nije samo pitanje promene tehnologije već sa sobom donosi ogromne promene u strukturi vlasništva i centara moći, kao i koncentraciji kapitala. I, na kraju, neminovno, dovodi do političkih promena.
Satirični sajt Onion je kao i uvek pogodio suštinu problema svojom „reportažom“ o eboli.„Stručnjaci poručuju: od vakcine za ebolu deli nas samo 50 belaca“, glasi zajedljiv naslov od 31. jula. Da su oboleli belci, kaže ovo kratko objašnjenje, problem ebole bi bio rešen. Rasizam je svakako jedan od faktora. Džeremi Farar, specijalista za infektivne bolesti i šef organizacije Wellcome Trust, jednog od najvećih humanitarnih istraživačkih centara u svetu, rekao je zaToronto Star: „Zamislite da u nekom regionu Kanade, Amerike, Evrope 450 ljudi umire od virusne hemoragične groznice. To bi bilo neprihvatljivo – ali neprihvatljivo je i u zapadnoj Africi.“
Možda ne postoji društvena inicijativa koja vernije oponaša ideologiju bitnika i hipi pokreta od udruženja koja organizuju jeftina putovanja, u kojima akcenat nije toliko na komforu koliko na druženju i upoznavanju sa lokalnim kulturama. Za put oko sveta dovoljan je slobodan kauč, a ni pod nije opcija za bacanje.
Šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka mladi ljudi su bezbrižno putovali autostopom i odsedali kod prijateljevih prijatelja i poznanika. Danas je sesti u kola neznanca ili zakucati na nečija vrata „tek tako“ gotovo nezamisliv poduhvat, ali su nove tehnologije otvorile drugi prozor za putnike koji žele da upoznaju zemlje i ljude van u celofan umotanih ponuda turističkih agencija i budu bezbedni. Najpoznatiji takav sajt „Kaučserfing“ www.couchsurfing.org (CS) nije samo berza besplatnih mesta za noćenje – u vrh posećenosti doveo ga je način na koji domaćini i putnici jedni druge mogu da provere i o tome ostave pisani trag na netu. Koliko je više pozitivnih kritika, toliko je neka osoba poželjniji (i sigurniji) domaćin ili gost. Sajtovi poput ovog imaju članstvo širom sveta, tako da svaki putnik ostavlja globalni trag.
Kristina Tasić je uz pomoć CS boravila u Španiji, Italiji, Grčkoj, Turskoj, a u Beogradu je ugošćavala goste iz celog sveta. „U tu priču sam ušla u vreme kada su nam bile potrebne vize za putovanja. Želela sam da sretnem nove ljude, čujem neke druge teme. Bivajući domaćin, putovala sam svetom kroz njihove priče. Kasnije sam i stvarno putovala i nosila alevu papriku i ajvar na poklon svojim domaćinima. Upoznala sam mnogo divnih i pametnih ljudi, od doktora nauka do putujućih vagabunda. Najlepši utisak mi je prijateljstvo sa Tejlorom, sada pokojnim CS ambasadorom koji je autostopom putovao svetom 8 godina bez prestanka. Periodično se vraćao ovde da me poseti. Upoznali smo se kada je zbog devojke došao u Srbiju i zamalo odlučio da ovde ostane dok je bosonog hodao zavejanim Beogradom. To je jedna predivna osoba koja je činila dobro svima kod kojih je boravila“. Tasićeva kaže da ima raznih domaćina – od onih koji vam kažu „evo ti ključ i ništa me ne pitaj“ do onih koji vam usred Italije predlože da vas odvedu u fabriku čokolade u Švajcarskoj. Ako pak želite domaćine sa kojima biste mogli i da se družite, najbolje bi bilo da proverite na njihovim profilima da li imate slična interesovanja, savetuje Kristina.
Na kauču oko sveta
Vasko Lukinić je preko CS i jednog sličnog sajta, Hospitality Cluba (HC), koji je kasnije zamro, obilazio Jermeniju, Iran, Uzbekistan, Kirgistan, Rusiju, Ukrajinu, Peru, Boliviju, Čile, Argentinu, Urugvaj, Paragvaj, Brazil, Irak, Izrael, Palestinu, Rumuniju, Moldaviju, Maroko i Albaniju. I on je, pre oko devet godina, počeo sa ugošćavanjem ljudi kao i Kristina, sve dok i sam nije odlučio da otputuje kod Armena u Jermeniji, kojeg danas smatra istinskim prijateljem. „Najvrednije što sam stekao tokom ovih putovanja su – novi prijatelji. Svima rado pričam o porodici iz Teherana koja me je ugostila pre pet godina. Oni su to činili sa toliko ljubavi i pažnje da mi nije bilo teško da odem par godina kasnije u Atinu, pa onda ponovo u Beč, samo da bih ih ponovo video. Jednostavno, njih doživljavam kao svoje najdraže rođake, koji žive malo dalje”, kaže Lukinić. Naravno, na ovakav način se i štedi na troškovima putovanja, mada je, kako tvrdi, njihova osnovna prednost to što mu je omogućeno da vidi kako život u nekoj zemlji ili nekom gradu izgleda ’iznutra’. „U Argentini sam tako prespavao u jednom skvotu, u kome je živeo moj domaćin, filozof i anarhista. Iako je tamo društvo bilo odlično, možda najzanimljivije društvo na koje sam naišao tokom putovanja po Južnoj Americi, samo mesto je bilo užasno – sa temperaturom od nekoliko stepeni, jer nije bilo stakala na prozorima, ponekim pacovom i ekološkim toaletom, koji se sastojao od jednog paravana nasred prostorije i velike kante u koju se obavljaju fiziološke potrebe i potom posipa piljevina, a produkt se koristi kao đubrivo za obližnju baštu. Sve sa detaljnom šemom na zidu ‘toaleta’. Za takva iskustva sa putovanja, koja su zanimljiva a ne i nužno prijatna, smislio sam termin: ‘dokumentarističko iskustvo’.” Nažalost, kaže Luknić, došlo je omasovljenja Couchsurfinga, tako da ga većina ljudi danas shvata isključivo kao sajt za jeftina putovanja.
Jeleni Ćirić je tokom druženja sa putnicima samo jednom imala negativno iskustvo “prvenstveno zato što momak kojeg smo mi ugostili nije bio onakav kakav je bio opisan na profilu, ali to nije bilo ništa strašno, niti mi je sigurnost bila ugrožena. Kada sam se, međutim, preko ovih sajtova upoznavala sa ljudima i bila njihov ‘vodič’ osećala sam se odlično i iskustva su mi bila više nego pozitivna”, kaže Ćirić.
Solidarnost u novom pakovanju
Avanturisti koji vole da putuju i stiču nova poznanstva, verovatno su osim navedenih sajtova koristili i onaj Kluba putnika, internet-časopisa o geokulturi i servisa za samostalna putovanja, odnosno jedan od njegovih najpoznatijih projekata – Putničku kuću. Princip Kuće je sledeći – svako donira onoliko novca koliko može, potom se od skupljenih sredstava iznajmi kuća ili stan u nekom zanimljivom gradu u inostranstvu na dva meseca u kojima svaki putnik sa Balkana može da prespava 10 noći a stranac po pet, bez obzira na to da li su dali donaciju. Ovaj način putovanja nije preterano komforan – zbog velikog broja putnika obično se spava u vrećama na podu.
Prema rečima organizatora ovakvih putovanja, njihov cilj je da se putnici iz celog sveta međusobno upoznaju, povežu, razmene priče i iskustva. Prva Putnička kuća otvorila je svoja vrata putnicima 2012. godine u Istambulu, potom je narednog leta preseljena u Granadu u Španiji, a ove godine je bila u Tbilisiju, prestonici Gruzije.
“Mesto za Putničku kuću nije lako odabrati. U igri je dosta faktora. Ono mora biti dovoljno blizu Balkana, odakle je najveći broj putnika koji posećuju ovaj sajt, zatim mora da se nalazi na raskršću puteva, da za njega nisu potrebne vize ni putnicima iz istočnog, ni onima iz zapadnog bloka, da ima cene prihvatljive za naše mogućnosti, kao i da u njemu ima zanimljivih sadržaja“, kaže za B&F Uroš Krčadinac sa sajta Klub Putnika. „Kada smo prvi put sve stavili na papir, ispostavilo se da sve ove uslove, od svih mesta na svetu, ispunjava samo – Istanbul. Sledeći put smo odlučili da rizikujemo i odabrali Granadu, zbog blizine Maroka, Alžira, ali i Portugala i naravno, ostatka Španije. Treći put smo se opredelili za Tbilisi. Gruzija je odlična baza za istraživanje regiona. Graniči se sa Turskom, Jermenijom, Azerbejdžanom i Rusijom. U blizini su Iran i Irački Kurdistan. Preko Kaspijskog mora idu trajekti za Turkmenistan i Kazahstan. Na Kavkazu živi mnoštvo naroda, sa svojim posebnim kulturama i jezicima. Tu je ruska republika Dagestan, uz Kaspijsko more, tik do Gruzije. Tu su i Abhazija, Svanetija, Kabardino-Balkarija, Čerkesija, Osetije, Čečenija, Ingušetija. Ukoliko ste mislili da je Balkan iznimno prelepa i opasno složena etnička mešavina, treba da vidite Kavkaz. Osim toga, državljanima Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore ne treba viza za Gruziju”.
Nije lako naći vlasnika koji hoće da iznajmi stan za ovakve namene. U Istanbulu je to značilo da za stan koji košta 500 evra, treba odmah dati 2.000 evra, na ruke, od kojih će se polovina vratiti ukoliko u stanu ne bude štete. Takve izdatke, Klub putnika je do sada uvek pokrivao donatorstvima, a ni putnika nije nedostajalo: ove godine je Kuću u Gruziji posetila ukupno 341 osoba iz 38 zemalja sveta, najmlađi posetilac je imao 10 a najstariji 64 godine. Svako od njih je tamo došao iz svojih razloga.
Društveni potencijal ovih Kuća možda najbolje pokazuje to što mnogima koji su u njima boravili najjači utisak sa putovanja nisu lepote zemalja koje su videli, nego sama atmosfera u Putničkoj kući i svi ljudi koji su se tamo mogli sresti i upoznati, a isto tako i celokupan način života u kući, u kome je svako imao svoje mesto i ulogu. “To je život u kome istovremeno neko peva uz gitaru, neko kuva ručak, neko igra šah, neko se moli na ćilimu, neko crta, neko piše ili čita, neko razgovara… Gomila ljudi iz različitih kultura, sa različitih krajeva sveta, koji dele mali prostor, savršeno sarađuju i funkcionišu kao jedan, paze na tuđe potrebe, trude se da doprinesu na razne načine i to još rade sa velikim osmehom”, kaže Krčedinac.
broj 111, oktobar 2014.
Prekinite me ako ste ovo već čuli: izgleda da svetska ekonomija opet posrće. Neko vreme se činilo da se situacija popravlja i pričalo se o delimičnom oporavku. Ali sada se rast odužio, a bauk deflacije je još uvek tu.
Ako vam ova priča zvuči poznato, to je zato što jeste poznata: traje od 2008. Kao i u prethodnim epizodama, najgore vesti dolaze iz Evrope, ali ovoga puta je usporavanje na tržištima u razvoju očigledno – upozoravajućih naznaka ima čak i u Sjedinjenim Državama, i pored trenutno prilično dobrog rasta broja novih radnih mesta.
Zašto se ovo stalno dešava? Uostalom, događaji koji su doveli do Velike recesije – pucanje stambenog mehura, bankarska kriza – odigrali su se dosta davno. Zašto ne možemo da pobegnemo od njihovih posledica?
Najbliži odgovor krije se u nizu političkih grešaka: štednja u vreme kada su državama potrebni podsticaji, paranoja oko inflacije kada je pravi rizik deflacija itd. Ali zašto države redovno prave ove greške? Tačnije, zašto prave iste greške iz godine u godinu?
Odgovor je, čini mi se, višak morala. Čestitost ubija svetsku ekonomiju.
Šta je, na kraju krajeva, naš osnovni ekonomski problem? Pojednostavljena ali u osnovi tačna verzija priče o tome šta je krenulo naopako ide ovako: u godinama pred veliku recesiju, imali smo eksploziju kredita (uglavnom datih privatnom sektoru). Stare ideje o razboritosti, i poverilaca i dužnika, gurnute su u stranu, nivo zaduženja koji se nekad smatrao neodrživim postao je normalan.
Onda je muzika stala, novac je prestao da teče i svi su krenuli da se razdužuju. Za svakog od nas pojedinačno, to je bio razborit izbor. Ali moja potrošnja je vaš prihod, a vaša potrošnja je moj prihod, i kad svako pokušava da otplati dug u isto vreme, dobijate depresiranu privredu.
Dakle, šta može da se uradi? Kroz istoriju, veliki dugovi su se često rešavali otpisom i oprostom njihovog najvećeg dela. Ponekad se to radilo eksplicitno. Tridesetih godina prošlog veka, Ruzvelt je pomogao dužnicima da refinansiraju dugove preko mnogo jeftinijih kredita, dok je u ovoj krizi Island prosto otpisao značajan deo dugova domaćinstava nastalih u godinama mehura. Češće se otpis duga odvija implicitno, kroz „finansijsku represiju“: državna politika obuzdava kamatne stope sve dok inflacija ne pojede realnu vrednost duga.
Međutim, u poslednjih nekoliko godina bilo je vrlo malo otpisivanja. Jeste, tu je Island – ali on je mali. Da, grčki poverioci su malo „ošišani“ – ali Grčka je ipak mali igrač (i još uvek je beznadežno zadužena). U velikim privredama, retki su dužnici koji su dobili neku pomoć. A umesto da ga pojede inflacija, dug je otežan usled opadanja inflacije, koja je sada daleko ispod planiranog nivoa u Americi, dok je u Evropi blizu nule.
Zašto su dužnici dobili tako malu pomoć? Kao što rekoh, radi se o čestitosti – o osećaju da bi bilo kakav oprost duga podrazumevao nagrađivanje lošeg ponašanja. U Americi, čuveni govorRika Santelija koji je stvorio Tea Party nije se odnosio na oporezivanje i potrošnju – bila je to oštra osuda predloga da se pomogne kućevlasnicima. U Evropi, politika štednje nije proizilazila toliko iz ekonomskih analiza koliko iz moralne indignacije Nemačke nad idejom da bi neodgovorni zajmoprimci mogli da izbegnu posledice svojih postupaka.
Tako da je odgovor na krizu prekomernog zaduživanja bio zahtev da dužnici u potpunosti otplate svoje dugove. Šta istorija ima da kaže o toj strategiji? Odgovor je lak: to ne radi. Svaki pomak koji dužnici naprave kroz patnju i štednju biće više nego neutralizovan depresijom i deflacijom. To se, na primer, dogodilo Britaniji posle Prvog svetskog rata, kada je pokušala da otplati svoj dug ogromnim budžetskim viškom, istovremeno se vrativši na zlatni standard: uprkos višegodišnjem žrtvovanju, nije uspela da spusti nivo duga prema BDP-u.
Danas se upravo to dešava. Jedan novi opširan izveštaj o dugu nosi naslov Razduživanje, kakvo razduživanje?: i pored privatnog odricanja i javne štednje, nivo duga raste zahvaljujući lošem ekonomskom učinku. A danas verovatno nismo ništa bliže bekstvu iz dužničke zamke nego što smo bili pre pet godina.
Ali vrlo je teško ubediti i političku elitu i javnost kako je otpis dugova ponekad svima u interesu. Umesto toga, odgovor na slab ekonomski učinak glasio je da će batinanje trajati sve dok se moral ne popravi.
Možda će, samo možda, neka loša vest – na primer recesija u Nemačkoj – konačno zaustaviti ovu destruktivnu vladavinu morala. Ali ne nadajte se previše.
The New York Times, 12.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Od ustanove koja je godinama predstavljala odskočnu dasku za buduće naučne talente, Istraživačka stanica Petnica (ISP) je, sa opadanjem kvaliteta nastave u školama i (ne)dostupnošću učila postala jedino pribežište radoznalih. Danas se u njoj mladi ljudi oboružavaju kritičkim mišljenjem, umećem traženja relevantnih informacija i razlikovanja bitnih od nebitnih činjenica – neophodnim oruđem u karijeri ekonomista, bankara, umetnika, komunikatora, i političara, kaže Nikola Božić, direktor Fonda Petnica. „Vrlo je važno predstaviti modernu nauku onakvom kakva jeste. A svetski trend je da se u mnogim oblastima veoma zanimljivom naukom ne bave samo naučnici na fakultetima i institutima, nego i u razvojnim centrima velikih kompanija”.
Za generacije učenika osnovnih i srednjih škola u zemlji Petnica je bila mesto na kojem su usavršavali svoje talente i pripremali se za naučnu karijeru u zemlji i svetu. Iako nikada nije odustala od te svoje uloge, Petnica je, ulaskom zemlje u krizu, dobila i dopunsku ulogu. “Ranije su škole svojim dodatnim aktivnostima uspevale bar delimično da zadovolje radoznalost i želju učenika za znanjem, bivajući im podrška u dodatnom (samo)obrazovanju i usavršavanju. Petnica je bila logična nadgradnja za izuzetno motivisane učenike i studente. Kako je ekonomska ali i opšta društvena kriza uzimala maha, tako su se škole okretale isključivo prosečnim učenicima. Istovremeno, prestalo je i ulaganje u osnovna obrazovna sredstva, pa se učenje u školama svelo na tablu i knjigu. Tada je Petnica postala pribežište učenika i nastavnika željnih dodatnog učenja i usavršavanja, koje škole više nisu bile u stanju da im pruže”, kaže u razgovoru za „Biznis & Finansije” Nikola Božić, direktor Fonda “Petnica”.
Danas nije nimalo neobično da se pored standardne ponude programa u Petnici nađe program dizajna – discipline koja povezuje nauku, tehnologiju i umetnost, programi iz oblasti komunikologije i veštine prezentacije, finansija, poslovanja berzi i klimatskih promena.
Tokom 32 godine svog postojanja Petnica je pedantno raspoređivala svoju ponudu na prirodne, društvene i tehničke nauke, ali je sadržaj svakog od programa evoluirao i menjao se prema svetskim naučnim trendovima, interesovanjima đaka i sadržajima koje su unosili „Petničari povratnici“, mladi stručnjaci koji su od đaka, izrasli u predavače. „Ne želimo da u inovacijama budemo spori, kao što je to slučaj sa redovnim školskim sistemom”, kaže Božić.
Nauka u kompanijama
Nauka i naučni metod u Petnici nisu sami po sebi cilj, kaže Božić. Usvajanjem naučnog metoda, polaznici treba da nauče da kritički razmišljaju, pronalaze informacije i razlikuju bitne od nebitnih činjenica, i zaključuju. Radeći na samostalnim malim naučnim projektima, osmišljavajući temu istraživanja, birajući metodu rada, realizujući samo istraživanje, oni se uče i samostalnom i timskom radu i razvijaju sebe kao ličnost. To su osobine koje su potrebne i onima koji će sutra biti biznismeni, ekonomisti, umetnici, bankari i političari”, kaže Božić.
I sama Petnica je u tom svom menjanju izoštrila čula za potrebe tržišta. Sa završetkom rekonstrukcije i izgradnje novih kapaciteta u Petnici, i pristizanjem nove moderne naučne opreme, otvorila se mogućnosti za proširenje programskih aktivnosti. „U saradnji sa fakultetima i institutima iz naše zemlje, ali i inostranstva, pokrećemo različite programe za studente. Svi oni pre svega omogućavaju polaznicima da nauče praktične veštine i metode rada na modernoj naučnoj opremi“, kaže Božić. „Ovakve programske aktivnosti osmišljavamo u partnerskom dogovoru sa akademskim institucijama koje su nosilac naučnog kredibiliteta ovih programa. Studentima osnovnih i postdiplomskih studija se na ovaj način daje mogućnost da mnogo pre nego što postanu priznati naučnici intenzivno rade na odgovarajućoj naučnoj opremi i nauče metode koje će im biti potrebne u budućem naučnom radu. Vrata su otvorena i mladim stručnjacima iz različitih kompanija, koji, da nije Petnice, na svojim radnim mestima na početku karijere ne bi mogli da ostvare pristup ovako modernoj opremi.
„Vrlo je važno predstaviti modernu nauku onakvom kakva jeste. A svetski trend je da se u mnogim oblastima veoma zanimljivom naukom ne bave samo naučnici na fakultetima institutima, nego i u razvojnim centrima velikih kompanija“, kaže Božić.
Kad god imaju priliku, organizatori programa pokušavaju da primere dobre prakse prikažu i u ISP, kako bi njeni polaznici dobili potpunu sliku o tome gde se sve naukom danas može baviti. „Neki naši polaznici su zainteresovani za preduzetništvo i povezivanje nauke i tehnologije i biznisa. Petnica je pogodna za ovakvo povezivanje jer ima široku mrežu svojih stručnih saradnika sa jedne strane, i bivših polaznika, koji su, nakon tri decenije postojanja ISP, sada u najboljim poslovnim godinama. Ova mreža ljudi, „Petnički oblak” kako ga nazivamo, je ono što je posebno dobro za bilo kakvo programsko i institucionalno inoviranje”, naglašava Božić.
Odliv mozgova nije uvek gubitak
Najčešći povod za uspostavljanje saradnje sa brojnim kompanijama jesu nekadašnji đaci Petnice koji sada rade u tim kompanijama. Iz želje da pomognu da aktuelni polaznici dobiju priliku da rade u još boljim uslovima, oni se sami javljaju i predlažu saradnju, koja se često ostvaruje u vidu finansijske, ekspertske ili materijalne podrške. Mnogo značajnija je ona saradnja, kaže Božić, koja na sve to podrazumeva i deljenje know-how i predstavljanje tehnoloških i naučnih trendova sadašnjim polaznicima.
Kvalitet smeštaja i moderna oprema omogućavaju ISP da u ponudi ima i međunarodne studentske programe – najčešće letnje škole, radionice i kampove. Nedavno je sa dvonedeljne prakse u laboratorijama u Petnici ispraćena treća grupa studenata sa Univerziteta Dekart u Parizu. Osim toga, ostvareni su i nemački program neuronauka, CERN-ova škola čestične fizike, škola kosmologije sa kolegama iz Trsta i Ciriha. sada ti polaznici predstavljaju most za odlazak naših stručnjaka na usavršavanje u njihove ustanove.
U situaciji kada je već decenijama odliv mozgova iz Srbije odraz sumorne svakodnevice, Božić smatra da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način: „Ostali smo u kontaktu sa velikim brojem naših nekadašnjih polaznika koji su sada uspešni u svojim oblastima. Oni su spremni da dođu i održe predavanja, da nam dovedu svoje kolege eksperte, da organizuju programe za srednjoškolce i studente, da nam doniraju komad opreme ili knjige. Ako na ljude koji su otišli gledate kao na vašu podršku iz institucija gde sada rade – a naročito kada su oni veoma spremni da daju podršku u radu sa aktuelnim polaznicima – onda to ne mora biti frustracija. Njihov povratak u zemlju nije jedini način na koji nam oni mogu biti od pomoći.”
broj 111, oktobar 2014.
Aktuelni ekonomski rat sa Moskvom iniciran je u Vašingtonu a kosi žrtve u Evropi, koja se još uvek nije oporavila od prethodne krize. Kontraproduktivnost unakrsnih sankcija možda je najvidljivija u Nemačkoj: čvrste privredne veze koje ona ima sa Rusijom daleko prevazilaze najočigledniju ranjivu tačku u energetskom sektoru.
U svom editorijalu, u vezi sa nametnutim ekonomskim embargom Rusiji, brojnim pretplatnicima u svetu nedavno se obratio Gabor Steingart, glavni urednik i izdavač najuticajnijeg ekonomskog lista u Nemačkoj, Handelsblatt, sledećim rečima: „…Dobra vest je da ekonomske sankcije deluju. Loša vest je da one imaju povratni efekat i na nas.“ U samo dve kratke rečenice sublimiran je celokupni smisao ekonomskog rata. A smisao je da čitava priča nema nikakvog smisla kada se u dobre ekonomske odnose umeša visoka politika i kada je ona, zapravo, generator nove svetske ekonomske krize, iako još uvek nije prevaziđena šteta ni one prethodne.
Izgleda da je ovog puta politički ulog i strateško zamešetaljstvo mnogo veće od onoga koje smo već jednom doživeli u vreme Prvog zalivskog rata. Zapravo, ono što se dešava danas u vezi sa ukrajinskom krizom razlikuje se samo u činjenici da Angela Merkel pokušava da u političkim odnosima sa SAD bude „pragmatičnija“ od svog prethodnika Gerharda Šredera. Da podsetimo, kada su Francuska i Nemačka poslednji put odbili da podrže američki energetski san o kontroli celokupnog svetskog tržišta nafte i naftnih derivata kroz oružanu agresiju na Irak, u SAD je pokrenuta sveobuhvatna medijska kampanja protiv kupovine proizvoda koji su dolazili iz ove dve države. Najvatrenije američke „patriote“ su izlivale francusko i nemačko vino i pivo iz boca na ulice ispred svojih restorana, a ni kupovina francuskih i nemačkih automobila nije bila poželjna.
Danas, zarad dobrih partnerskih odnosa sa SAD, Nemačka ugrožava svoje vitalne ekonomske odnose sa Rusijom. Dakle, kao Nemac, kako god da okreneš, nije dobro. Povod za novi uzlet sličnog političkog vokabulara bila je ovogodišnja realizacija referenduma o otcepljenju Krima koja je, međutim, usledila tek nakon podrške Zapada neustavnoj promeni vlasti u Ukrajini. U američkom diskursu, ta predistorija se prenebregava, a NATO se stavlja u ratno stanje pripravnosti, sa obrazloženjem da su ugroženi vitalni američki ekonomski interesi, bez vođenja računa o tome da druge zemlje imaju drugačije interese. Dakle nije bitno što će embargom biti pogođena i EU čije sve brojnije članice jedva preživljavaju, i sastavljaju kraj s krajem usled nepodnošljivih stega spoljnog duga.
Nemačko ogledalo
Prema zvaničnim podacima nemačkog Saveznog ministarstva ekonomije i energije, privredni odnosi između Rusije i Nemačke, koje imaju oko pedesetak potpisanih strateških privrednih ugovora, su dugogodišnji i „najuži“ mogući. Rusija je značajan snabdevač Nemačke u energetskom sektoru: više od jedne trećine svih potreba nemačkog gasa (38,7%) pokriva se iz ruskog uvoza. Naftni derivati zauzimaju 9,3%, ne računajući nedefinisane ali značajne količine koje preko Holandije, gde se najpre dorađuju, ulaze u Nemačku. Takođe je veoma značajan nemački uvoz nemetala kao i ruskog gvožđa i čelika. Međutim, već dve godine, zbog političkih (ne)prilika, privredni bilateralni odnosi dve zemlje trpe sve veći pritisak. Tako je tokom 2013. razmena između dve zemlje pala za čitavih 5%. U prvoj polovini 2014. ukrajinska kriza uticala je da robna razmena zabeleži dodatni pad od 6,3%, pri čemu je nemački izvoz u Rusiju opao za čak 15,5%.
Najavljene ruske ekonomske „protivmere“ zbog uvedenog embarga mogle bi imati nesagledive posledice po nemačku ali i evropsku ekonomiju. Kada govorimo u apsolutnim brojevima: trgovinska razmena dve zemlje u 2013. godini iznosila je 76,5 mlrd. evra što je pad od 5,5% u odnosu na prethodnu godinu. Nemačka iz Rusije uvozi energiju i robu u vrednosti od 40,14 mlrd. evra, dok je njen izvoz iznosio 36,1 mlrd. evra. Direktne nemačke investicije u Rusiji su krajem 2012. zabeležile saldo od 23 mlrd. evra sa čime Nemačka spada u najveće investitore u toj zemlji. Pri tome, oko 6.200 nemačkih firmi pozicionirano je u ovom trenutku u Ruskoj federaciji. Na poziv političara sa Zapada njihovim privrednicima da bojkutuju Rusiju, Putin je imao adekvatan odgovor: „Svim inostranim kompanijama koje zbog embarga napuste Rusiju, biće onemogućen povratak“.
Rusko ogledalo
Zapad vrlo dobro zna da Rusija poseduje ogroman razvojni potencijal. Njeno bogatstvo u sirovinama koje služe za razvoj drugih privrednih sektora, uprkos svemu, osigurava joj sigurnu zaradu i na tržištima van Zapada. Ova zemlja jedan je od najvećih proizvođača energije na svetu ali njena ekonomija zavisi od cena istih na svetskom tržištu koje, uglavnom, kontroliše Zapad. Konstantni pad privrednog rasta zemlje započeo je 2010. kada je BDP pao za 4%. Zatim je 2012. pao na 3,4% da bi 2013. beležio samo 1,3%. Zanimljivo je da je industrijska proizvodnja 2013. u odnosu na prethodnu godinu ostala nepromenjena. Investicije u prvih šest meseci u odnosu na prošlu godinu opale su samo za 1,4% dok je inflacija lani dostigla 6,8%. Istovremeno, Rusija, i pored svega, ima stabilno tržište rada. Kvota nezaposlenih iznosi 5,5%. Analitičari očekuju da će zbog rastućeg obima privrednog rata između Rusije i SAD, kao i Rusije sa EU, tendencija pada privrednog rasta biti nastavljena.
Uvođenje sankcija Rusiji 1. avgusta na sektorskom nivou obuhvatio je embargo na vojnu opremu i Dual-USE-robu za vojnu primenu ali i projekte koji su indirektno u vezi sa energetskim sektorom. Akcenat je, potom, stavljen na finansije odnosno ograničenje izlaska ruskog kapitala na tržišta EU za najveće ruske banke. U Nemačkoj je za kontrolu embarga prema Rusiji nadležan Savezni ured za ekonomiju i kontrolu izvoza koji deluje u okviru Saveznog ministarstva za ekonomiju i energiju. Ruski odgovor usledio je 7. avgusta kada je Rusija zabranila uvoz agrarnih i prehrambenih proizvoda za Zapada u koje spadaju i meso i mesni proizvodi, riba, mleko i mlečni proizvodi, povrće i voće.
Međutim, daleko od toga da su trgovinskim ratom obuhvaćeni samo navedeni proizvodi i privredni sektori. Mnoge nemačke firme zauzele su se iz sopstvenih interesa protiv embarga. O tome se u nemačkim medijima vodi otvorena javna debata. Kupovina novih automobila u Rusiji (ali i izvoz nemačke auto-industrije) već beleži gubitak od čak 22,9% (septembar 2014.) zbog čega je VW grupa nedavno zaustavila svoje proizvodne trake kod svoje ćerke-firme u Rusiji (Kaluga). Što zbog privrednog rata što zbog političkog pritiska, Kaluga je u ovom trenutku izbrisana iz predstojećih poslovnih planova poznatog koncerna.
Nesumnjivo je da se aktuelni ekonomski rat negativno odražava na celokupnu svetsku ekonomiju a ne samo na statistiku o tome ko kome u svemu ovome nanosi veću štetu. Još jednom je dokazano da i najbolja i najuža ekonomska saradnja dve ekonomske velesile uvek zavisi od politike – iz Vašingtona. O čemu onda treba mi da pričamo? Čemu da se nadamo? A dolazi zima.
Milan Vučković, član Mreže za poslovnu podršku (Business Support Network/BSN)
broj 111, oktobar 2014.
Ugalj je „rođen“ sa prirodnim predispozicijama za uspešnu karijeru na tržištu ljudske civilizacije. Rudnici uglja isporučili su na površinu najveća čuda industrijske revolucije, ali i epidemiju pohlepe. Sa efikasnijim načinima eksploatacije ove kapitalne zaostavštine, nastale još u periodu ugljenisanja paprati, čovečanstvo je počelo da se ponaša kao pijani naslednik na lumpovanju.
Ugalj je jedinstveni mineral: uz plemenite metale on je jedna od nekoliko supstanci koje se u prirodi nalaze u neoksidisanom stanju i istovremeno među nekoliko supstanci koje najlakše oksidišu. Ako se uporedi ista težina uglja sa istom težinom drveta, ugalj je mnogo kompaktniji za skladištenje i prevoz nego drvo. Ugalj je „rođen“ sa prirodnim predispozicijama za uspešnu karijeru na tržištu ljudske civilizacije, a o njegovom ranom usponu svedoče i zapisi grčkog filozofa Teofrasta da su ga kovači koristili u svom radu još 320. godine pre nove ere. Na drugom kraju sveta, Kinezi su otkrili prednosti uglja u pečenju porcelana i korišćenju prirodnog gasa za osvetljenje.
U ekonomskoj istoriji engleskog grada Njukasl, koji je danas univerzitetski i centar novih tehnologija, najzanačajnije mesto pored vune zauzimaju rudnici uglja. O tome svedoči i povelja iz 1234. godine da slobodni građani imaju privilegiju da kopaju ugalj, dok uredba koja pokušava da uredi probleme nastale oko prava trgovine ugljem u Londonu datira iz 14. veka. Pola veka kasnije, ugalj je bio u opštoj upotrebi kao gorivo među staklarima, pivarima, proizvođačima alkoholnih pića i šećera, sapundžijama, kovačima, bojadžijama, ciglarima, krečarima, topioničarima i bojačima pamučnog platna.
Ugalj je, međutim, tek čekao veliki iskorak u njegovom daljem poslovnom pohodu kroz istoriju. Početak 17. veka ostao je upamćen i po pokušajima da se ćumur zameni ugljem u proizvodnji gvožđa; taj cilj je uspešno ostvario jedan kveker, Abraham Darbi, 1709. godine. Tim izumom je omogućena konstrukcija visoke peći velike moći. Dalji razvoj u proizvodnji kovanog gvožđa morao je da sačeka pumpu koja efikasnije ubacuje vazduh u peć. Taj zadatak je ispunila Vatova parna pumpa, a veća potražnja za gvožđem, koja je nakon toga usledila, zauzvrat je povećala potražnju za ugljem.
Kvantifikacija života
U međuvremenu, ugalj je diversifikovao svoju delatnost: pojavio se na tržištu kao gorivo za grejanje domaćinstava i za pogonsku energiju. Do kraja 18. veka, ugalj je počeo da zamenjuje tekuće izvore energije za osvetljenje, pomoću naprava za proizvodnju gasa za prvi sistem javne rasvete, čiji je tvorac bio Džejms Mardok. Drvo, vetar, pčelinji vosak, loj, semeno ulje – sve to je postepeno zamenjeno ugljem i derivatima uglja, mada se efikasan tip goriva pojavio tek kada je elektricitet bio spreman da zameni gas za osvetljenje. Ugalj, koji se mogao iskopati unapred, znatno pre korišćenja, i koji se mogao skladištiti, omogućio je industriji da ne zavisi od uticaja godišnjih doba i hirova vremena.
Nova industrija je dominantno počivala na rudniku i njegovim proizvodima, koji su odredili i njene karakteristične izume u daljem usavršavanju. Iz rudnika je na površinu isporučena parna pumpa, parna mašina, parna lokomotiva, a nakon nje i brod na paru. Rudnik je bio tvorac ideja o dizalici, liftu i metrou za gradski prevoz. Železnica je, takođe, došla direktno iz rudnika: tračnice sa drvenim šinama su postavljene u Njukaslu 1602. godine. Ali, one su bile uobičajene u nemačkim rudnicima sto godina pre toga, jer su omogućile da se teška kolica sa rudom lako pokreću preko neravne i inače teško premostive površine. Kombinacija tračnica presvučenih gvožđem, niza vagona i lokomotive, prvi put korišćena u rudnicima početkom 19. veka, primenjena je u prevozu putnika jednu generaciju kasnije. Gde god su išle gvozdene tračnice tog novog sistema kretanja, pratili su ih rudnici, jer glavni proizvod koji je železnica prenosila bio je – ugalj. Grad iz 19. veka je i po funkciji i po izgledu postao produžetak rudnika uglja, a oko njega se koncentrisala i teška industrija, kako bi bila što bliže sirovini od koje je postala zavisna.
Zbog potrebe za efikasnijim rudarstvom koje bi moglo doseći dublja nalazišta, ulagali su se napori da se osmisli pumpa snažnija od ljudskog ili konjskog rada, koja bi bila dostupnija od vetrenjača ili vodenica. Ti napori doveli su do razvoja parne mašine, koju je konačno usavršio Vat, ali koja je predstavljala skupu investiciju, kao i mašine koje je ona pokretala. Dvadesetčetvoročasovni rad koji je karakterisao rudnik i visoku peć, sada se preselio u druge industrije koje su do tada poštovale razgraničenje dana i noći. Parna mašina je određivala ritam.
Činjenica da je snaga pare efikasnija u velikim jedinicama nego u malim, podstakla je tendenciju ka velikim postrojenjima i dovela do toga da veličina postane simbol efikasnosti. Uz veliku parnu mašinu, veliku fabriku, veliku farmu sa resursima, veliku visoku peć, ustoličilo se uverenje da je efikasnost u direktnoj srazmeri sa veličinom. Uz integrisanje železničkog sistema i rast međunarodnog tržišta, gradovi su bivali sve naseljeniji, a nove urbane sredine pratile su glavne linije prevoza. Prosperitet tih novih oblasti meren je veličinom njihovih fabrika, populacije i tekućom stopom rasta. Tako je parna mašina, na svaki način, naglašavala kvantifikaciju života. Do 1852. železnica je stigla do Indije, do 1872. u Japan, a do 1876. u Kinu. Gde god je išla, sa sobom je prevozila ideje i tehnologije rudarske civilizacije.
Nešto za ništa
Čovečanstvo je došlo u posed kapitalnog nasledstva, koje je nastalo još u periodu ugljenisanja paprati. Ali, eksploatacija uglja je u svom „prtljagu“ nosila i nedostatke, koji nisu pratili dobijanje energije iz živih biljaka, vetra ili vode. Sve dok su nalazišta uglja u Engleskoj, Velsu, Ruru bila duboka i bogata, ograničenja nove privrede mogla su da se zanemare. Ali čim su ostvareni prvi laki dobici, na svetlo su isplivale teškoće oko održavanja tog procesa. Jer, rudarstvo je kradljiva industrija. Vlasnik rudnika neprestano troši svoj kapital, a kada se površinske količine smanje, cena po jedinici vađenja minerala i ruda postaje sve veća. Kada se nalazišta u nekom rudniku iscrpe, on mora da se zatvori, a iza sebe ostavlja razvaline, napuštena postrojenja i naselja. Nus proizvodi su zagađeno i narušeno okruženje, a krajnji proizvod je iscrpljen.
Iznenadno sticanje kapitala u obliku ogromnih polja uglja, kod ljudi je izazvalo groznicu za eksploatacijom. Delatnosti u 19. veku sastoje se od niza groznica: zlatnih, gvozdenih, bakarnih, naftnih, dijamantskih… Želja za brzim ličnim bogaćenjem proširila se svuda: farme sa nalazištima u Sjedinjenim Državama eksploatisane su kao da su rudnici, a isto je rađeno i sa vađenjem minerala na šumskim obroncima. Čovečanstvo se ponašalo kao pijani naslednik na lumpovanju. Bez obzira na činjenicu da li je izvor energije preživeo ili se ugasio, navike u nekontrolisanoj eksploataciji i rasipničkom trošenju više nisu mogle da se zauzdaju, uprkos sve očiglednijim štetama po prirodu.
Društvene posledice očitovale su se još brže i pogubnije: narušeni moral, očekivanje da se dobije nešto za ništa, nezainteresovanost za uravnoteženi način proizvodnje i potrošnje, navikavanje na ruševine i otpad kao deo normalnog ljudskog okruženja. Tako je ugalj, čija se karijera bliži zalasku, od jedinstvenog minerala preimenovan u čovekovog nevoljnog saučesnika u zločinu, u kome je i sam postao žrtva.
U prostoru čija je donja granica, nizak nivo korišćenja onlajn bankarskih usluga, svega devet odsto, a gornja granica broj aktivnih korisnika pametnih telefona, koji je u stalnom porastu, Telenor banka našla je tržišnu nišu u kojoj zajedno mogu da „kliknu“ ekspertiza koju kompanija ima u svom osnovnom biznisu mobilnih telekomunikacija, i klasične usluge komercijalnog bankarstva stopostotno „prepakovane“ u virtuelnom prostoru. “Naše osnovno polazište je da ljudi imaju mogućnost da sve bankarske usluge obave preko svog telefona i onlajn. Želimo da aktivno učestvujemo i predvodimo ovu tehnološku promenu – prelaz bankarskih usluga na mobilne platforme“, kaže Martin Navratil predsednik Izvršnog odbora Telenor banke, za Biznis i Finansije.
Dok srpski mediji najavljuju da ‘leto odlazi a nije ga ni bilo,’ statistike potvrđuju da je ova godina, do meseca jula, bila četvrta najtoplija ovog veka, sa temperaturnom anomalijom od plus 0.64 C na globalnom nivou. Svetska javnost i mediji govore o klimatskim promenama uglavnom onda kada misle da ih osećaju. U stvarnosti, promene teku svojim tempom, osećali ih mi ili ne. Na kraju krajeva, zašto smo to uglavnom ‘mi’ koji smo centar pažnje i izvor straha? Zašto ne i ‘oni’ i ‘one’, životinjske i biljne vrste oko nas?
Naučnici javljaju da mnoge životne forme menjaju svoje ponašanje i već uveliko migriraju prema severu i u dublje vode, ne bi li izdržale promene u svojim klimatskim habitatima. Ptice se gnezde, pare i sele ranije nego prethodnih decenija, kao rezultat ranijih proleća. Učestale suše smanjuju životni prostor i hranu barskim salamanderima i kornjačama. Kraće zime skraćuju hibernaciju medveda primoravajući ih da traže hranu na ljudskoj teritoriji, što je uzrok konflikta koji se rđavo završavaju po medvede. Populacije lososa opadaju zbog sve toplijih rečnih voda. Kanadski links (vrsta divlje mačke) seli se ka hladnijem severu, povećavajući borbu za postojeće zalihe hrane. Površine karipskih korala su se smanjile za oko 90 procenata tokom poslednjih trideset godina. Naučnici obrazlažu da su neki od ovih procesa ireverzibilni (nepovratni), a da tamo gde ima znakova adaptacije, takođe, ima i novih rizika. Tako, sposobnost vrsta da pronađu klimatski odgovarajuće oblasti, u procesu gubitka svog matičnog habitata (staništa), kao i njihova sposobnost da se održe u tim novim klimama, takođe zavisi od njihove sposobnosti da se izbore sa drugim, invazivnim vrstama koje će u novim uslovima biti u povlašćenom položaju.
Ne treba zaboraviti da je i ranije i sadašnje izumiranje vrsta prouzrokovano mnogim uzrocima koji imaju malo veze sa klimom, među kojima se menjanje namene prirodnog zemljišta, poljoprivreda, urbanizacija, seča šuma, industrijski ribolov, zagađenje, i mnogo toga drugog. Današnja izumiranja su, dakle, u velikoj meri rezultat evolucionog razvoja jedne vrste – čoveka. Ipak, treba imati u vidu da vrste nestaju i u epizodama masovnog izumiranja. S obzirom da je ogroman broj iščezao u pet glavnih kataklizmičkih epizoda u prošlosti, naučnici tvrde da današnja biosfera sadrži neznatnih 0.01 procenata od ukupnog broja vrsta koje su postojale na ovoj planeti. U ovom trenutku, brzina izumiranja je čak hiljadu puta veća od takozvane ‘pozadinske’ (referentne) brzine izumiranja koja iznosi u proseku do oko jednog procenta svih vrsta svakih deset godina.
Ako su ove procene iole blizu istine, onda se mogu prevesti na podatak da, s obzirom da na planeti ima oko dva miliona poznatih vrsta, svake godine ubeležimo gubitak od najmanje 200 (a čak i do 2000) vrsta! Ovi naizgled zapanjujući brojevi su odraz činjenice da na Zemlji buja život i da je dinamika organske evolucije mnogo brža nego što se to da primetiti na poljančetu iza zgrade ili u zoološkom vrtu. Uprkos tome, 3000 najjačih svetskih kompanija pričinjava štetu biosferi koja je 2010. godine bila procenjena na najmanje 2.2 triliona dolara godišnje.
Nestajanje vrsta sa lica Zemlje ovim tempom dovodi do gubitka biodiverziteta, (raznovrsnosti životnih oblika), a time i do slabljenja karika u ekosistemima koji mogu imati značajne posledice na delatnosti koje upravo zavise od ‘ispravnosti’ tih karika.
Koji je, recimo, ekološki (i klimatski) efekat nelegalnog sečenja šume u Pčinjskom okrugu, koji je rezultirao padom od 70 do 80 posto lokalnog šumskog fonda? Nekontrolisano branje jedne vrste biljaka zbog njenih medicinskih svojstava može, na primer, dovesti do kolapsa ostalih elemenata njenog ekosistema a time ugroziti i reprodukciju te biljke. Ovo nema značaj samo za lokalne zajednice u neurbanizovanom svetu, koje žive u kvazi-stabilnoj ravnoteži sa svojom okolinom, već i na globalnu ekonomiju. Ekonomske studije procenjuju da je finansijski doprinos ‘života’ na našoj planeti u domenu od nekoliko triliona dolara godišnje. Ovaj iznos uključuje lekove i medicinske preparate kao što su antibiotici, koji zavise od prirodnih organizama. Ali, on uključuje i razne ‘poslove’ koje živi svet (izuzimajući čoveka) obavlja kako bi održao Zemlju u koliko toliko pristojnom stanju za buduće generacije. Tu, recimo, možemo navesti japansku analizu vrednosti ‘rada’ nacionalnih šuma (procenjenih na 900 milijardi dolara godišnje) na apsorpciji ugljen-dioksida, proizvodnji energije za grejanje, smanjenju erozije i plavljenja, održavanju čistoće reka, ljudskog zdravlja i rekreacije. Nije iznenađujuće sto su mnoge prefekture uvele taksu na očuvanje ovih ‘radnika’ u vrednosti od 10 dolara godišnje po stanovniku (i 100 – 800 dolara za biznise).
Jedan od problema povezan sa klimatskim promenama i sa ugrožavanjem habitata jeste i izumiranje oprašujućih vrsta. U severnoj hemisferi je ekonomska vrednost oprašujućih vrsta procenjena na oko 190 milijardi dolara, iznos koji je dobijen procenom sredstava koja bi bila potrebna da se ulože u nadoknadu potpunog nestanka ovih biljaka i životinja. Među ovim vrstama su i pčele, za čiji se broj zna da značajno opada u Severnoj Americi i delovima Evrope. Taj fenomen je 2006. nazvan ‘kolapsom kolonije’, sa padom u populaciji pčela i do 50 procenata. I pored takvih podataka, samo progresivnije kompanije razmišljaju o investiranju u očuvanje biodiverziteta, pa makar i kao dela ekološkog portfolija korporativne odgovornosti i PR. U većini slučajeva, briga i delo izostaju. Prema Pricewaterhouse-Coopers (PwC), samo 27% od uzorka veličine 1100 glavnih menadžera svetskih korporacija smatra da je biodiverzitet akutan problem. Razlog je to što je gubitak biodiverziteta ‘tiha’ tragedija prirodnih dobara koja retko može da ugrozi pojedinačnu kompaniju, pa time ostaje ispod radara interesovanja i ulaganja. Ono što, međutim, može da promeni ovaj stav jeste promena regulative u vezi sa kontrolom klimatskih promena. Po A.T. Kirniju i Svetskom institutu za resurse (A.T. Kearney, World Resource Institute), strožije kontrole emisija gasova staklene bašte, kao i čvršće politike kontrole šuma i vode bi za posledicu imale pad zarada u industrijama hrane u vrednosti između 10 i 30 procenata.
Klimatske promene u zemljama Jugoistočne Evrope takođe vrše pritisak na biodiverzitet oblasti, a time i na poljoprivrednu proizvodnju i na javno zdravlje. Stručnjaci predviđaju da će klimatske promene u ovoj oblasti usloviti porast učestalosti ekstremnih vremenskih prilika koje smo imali prilike da vidimo ovog proleća: poplave u drinsko-savskom slivu, odroni, klizišta i velike štete od polomljenog drveća na većim visinama (na primer Zlatiboru), pritisak na vodne resurse, ugrožavanje i promena poljoprivrednih radova, pad (ili neočekivani porast) u prinosima nekih kultura. Uz to, treba očekivati teškoće izazvane invanzivnim vrstama koje, usled povoljnih klimatsko-ekoloških uslova, robusnim nastupom zauzimaju teritoriju odomaćenih vrsta i ugrožavaju lokalni biodiverzitet (u Srbiji Aster Lanceolatus, Gronjasta zvezdica). Konačno, može se očekivati i porast rizika u zajednicama zavisnim od usluga koje pružaju ekosistemi u održavanju životnih uslova, uključujući hranu, vodu, goriva i građevinski materijal.
Kompleksnost i povratna sprega između prirodnih i društvenih sila je odavno kliše koji se ponavlja kao mantra, ali o kome se ne može voditi računa sem u konkretnim situacijama. Podjednako je kliše reći da živimo bogatije nego što nam resursi dozvoljavaju. Ali, kao i kod svakog klišea i stereotipa, iza ljušture osećamo istinu. Kao i u onoj opasci duhovitog dečjeg autora Dr Seussa, da će uvek, veoma uskoro postati prekasno.
Vladimir Janković
broj 110, septembar 2014.
Everest, prosvetljenje, samoubistvo, pornografija – internet je i kopija i original postojanja, a ponajviše jedno grdno smetlište u potrazi za dokonim korisnikom. A tamo gde ima smeća ima i unosnog posla i enormnog zagađenja planete.
Otkako imamo internet, svuda se govori o neslućenom napretku koji nam je on omogućio. Ni ovaj tekst ni ovaj časopis ne bi postojali bez interneta. Niti bi život imao smisla bez interneta – dopisivanje, učenje, zabava, kupovina, špijuniranje. Divota. Svako jutro pogledam da li je pao sneg na Pančićevom vrhu ali i kakvo je vreme na Everestu (pogled sa Kala Patthara na 5,675 metara iznad mora). Skoro, kao da sam tamo. Ima nečeg izvanrednog u tome da vidim real-time prizore mesta do kojih nikada neću stići. Onda, tu je i smrt. Škakljive slike nesmotrenog tinejdžera iz Škotske koje je slao svojoj navodno internet ‘devojčici’ –u stvari anonimnom ucenjivaču koji je onda pretio da će slike poslati dečakovim drugovima – dovele su do njegovog samoubilačkog skoka sa Forth Road mosta kod Edinburga u julu 2013. I druge nelagodne statistike: četrnaest procenata svih globalnih pretraživanja je usmereno ka pornografiji. Ako je 31. decembra 2013 godine u ekran gledalo 2.802.478.934 korisnika interneta u svetu, onda je 392 miliona njih svakodnevno išlo na porno sajtove.
Pozadinci i digitalna metla
Everest, prosvetljenje, samoubistvo, pornografija – internet je i kopija i original postojanja, a ponajviše jedno grdno smetlište u potrazi za dokonim korisnikom: reklame, pop-up pitanja, kvizovi, ankete, zastarele vesti, tabloidiotizmi, video snimci pregaženih ježeva i sudara u ruskoj tajgi i milioni apsurdnih dokumenata na fejsbuku ukrašenim emotikonima, ٩(͡๏̯͡๏)۶. A na email stižu pozivi za druženje, dobici na lutriji, poznanstva s afričkim prinčevima i opet reklame, polureklame, ponude, upozorenja, najave, molbe, linkovi youtube od prijatelja (molim vas!), i šifrovane budalaštine koje nemaju drugog smisla sem pukog postojanja, pukog trajanja i smetanja – što je esencija spema (sa gledišta korisnika). Kao i čitaoci ovih redova, samo u toku prošle nedelje sam dobio poruke i od Hitlera i od Staljina. Devedeset procenata svih informacija koje je ljudska rasa od početka svoje pismenosti proizvela do danas nastalo je u poslednjih deset godina ali koliko je od toga vredno govori i ovaj faktoid: Bil Gejts prima četiri miliona emailova godišnje, od čega je najveći deo spem. Četiri miliona godišnje: jedna poruka svake osme sekunde, stalno. Kao da sve to nije dovoljno, o tom krkljancu besmisla se još i komentariše, kao i u ovom tekstu uostalom, a kako i ne bi kad je problem veći nego što na prvi pogled može da se vidi.
Da pođemo od toga da se obim spema 2010-te godine procenjivao na oko 200 milijardi poruka dnevno. Brisanje istih, ometanje rada, opterećenje resursa i kapaciteta smeštaja podataka doprinose gubicima u poslovanju koji su, pre desetak godina u Sjedinjenim Državama bili procenjeni na preko 21 milijardu dolara godišnje (na globalnom nivou oko 50 milijardi). Centar za kontrolu spema pri Univerzitetu u Ajovi procenjuje da firma sa 15 hiljada zaposlenih koji primaju samo 10 spemova dnevno izlaže svoje poslovanje mogućem gubitku od 1,197 milijardi dolara godišnje, što je jednako gubitku od 6000 radnih dana. Zato ne iznenađuje da sve veći broj biznisa radi isključivo na kontroli ovog smeća, ali i ostalog suvišnog, duplikatnog i zastarelog sadržaja na sajtovima.
Kao i sa fizičkim đubretom, neko se mora baviti i digitalnim. Korporacije poput Vamose, čiji kriptični logo pominje ‘upravljanje sadržajima’ kao svoju misiju, reklamiraju usluge odstranjivanja suvišnih, zastarelih i trivijalnih informacija (akronim na engleskom jeziku ROT je primeren – truljenje). Zastareli sadržaj može da bude kontraproduktivan, da uspori rad sajta, poveća troškove skladištenja i da stvori nezadovoljstvo kod korisnika, što smanjuje ugled kompanije, a može imati i pravne posledice. Jer, nezadovoljstvo korisnika raste sa svakom irelevantnom informacijom. Tako, Janrain-ove ankete pokazuju da je 74% posetilaca sajtova frustrirano promocijama, oglasima, i ponudama koje nemaju veze sa njihovim interesima. Pedeset sedam procenata korisnika koji su u bračnoj vezi istog trenutka napušta sajt ukoliko vidi oglas za romantično upoznavanje. Da ispred sebe imaju čist sajt, pokazuje anketa, četvrtina ispitanika bi bila spremna da se odrekne čokolade na mesec dana, a čak 20 procenata ispitanika bi bilo spremno da ne koristi mobilni telefon jedan čitav dan! Radi se o ogromnim žrtvama.
A tamo gde ima smeća – ima i unosnog posla. Digitalni đubretari procenjuju obim brloga na sajtu, identifikuju duplikatni sadržaj i dokumente-siročad, praveći plan čišćenja koji poboljšava rad sajta, smanjuje troškove održavanja i smeštajnih kapaciteta. Problem duplikatnog sadržaja je i muka svakog korisnika kompjutera; pritisnite cmd/space, otkucajte ime dokumenta i proverite koliko identičnih kopija sedi na drajvu. Umnožavanje sadržaja je posledica nemogućnosti da vodimo računa o detaljima svog arhiviranja (‘možda je bolje da ovo sačuvam, može mi zatrebati’) ali i toga da raspolažemo sa megabajtima skladišnog prostora; lenji smo da čistimo sanduče i foldere koji čuvaju obaveštenja o sastancima iz 2009, a čujem da poneko čuva i čestitke sa starih rođendana (još jedan od običaja koji će nadamo se nestati sa razvojem civilizacije).
Osim što se problem ne završava na ekranima, diskovima i serverima i ljutitim korisnicima. Korišćenje interneta je i energetska i ekološka katastrofa. Prošle godine je količina električne energije potrošene na rad umreženih kompjutera i internet opreme izašla na deset procenata celokupne potrošnje struje u svetu. Kasperski Lab javlja da je 2013. procenat spema dostigao vrednost od 70.7 procenata ukupnog poštanskog saobraćaja (Kina, SAD, Južna Koreja i Italija prednjače u proizvodnji spema ali ni Rumunija ni Tajvan ne zaostaju). Zatim, Hewlett Packard javlja da nestrukturisani web sadržaj raste 90 procenata godišnje (uključuje video, audio, fotografiju; društvene mreže, i rutinski saobraćaj). A podaci koje Nuix navodi u promovisanju svoje platforme za inteligentnu selidbu digitalnog balasta govore da organizacije poseduju i po više stotina terabajta nestrukturisanog (i nepretraživog) sadržaja u svojim arhivskim legatima, koji su neupotrebljivi rusvaj na koji se troši kapacitet i energija. Nagomilavanje elektronske papazjanije krade oko 30% od ukupne energije potrebne za održavanje našeg spektakularnog digitalnog života.
Kako „vozi“ e-mail?
Što ima fascinantne posledice. Recimo ekologija. Kolike su apsolutne vrednosti ovih procenata? Ne uzimajući u obzir ukupnu potrošnju energije kroz postojeće uređaje, to jest 1.6 milijardi računara (sa potrošnjom između sedamdeset i sto dvadeset kilovat sati godišnje) – i oko šest milijardi mobilnih telefona (dva kilovata sata), pogledajmo srazmere razaranja životne sredine samo od običnog spema. Gorepomenuta cifra od dve stotine milijardi dnevno, pomnožena sa brojem dana u godini i pomnožena sa 0,3 grama ugljendioksida koji se oslobode u slanju elektronske poruke (bez atačmenta) iznosi 2 milijarde i 190 miliona tona ugljendioksida godišnje. Ovaj podatak ne uključuje kilovate provedene u kreiranju spema, već samo transfer. Gardijan je izračunao da 0.3 grama iznosi oko jedan metar vožnje automobilom. Godišnje, dakle, spem ‘proveze’ skoro 30 triliona kilometara u jednom autu ili oko 30 hiljada kilometara u svakom postojećem automobilu na planeti Zemlji. Energetski govoreći, spem ima snagu automobilskog saobraćaja cele planete. A da ne govorimo o održavanju svog onog nepretraživog vašara zastarelih detalja o nepostojećim entitetima koje čine ne-strukturisani ROT.
U davna vremena svojih studija na jednom američkom univerzitetu, kada je email bio u povoju, vaš autor se vozio autom do kampusa da bi slušao predavanja. Danas studenti brane planetu vozeći bicikle. Osim što njihov život na internetu oslobađa više gasova nego moja ondašnja vožnja. Eto u šta smo se uvalili.
Vladimir Janković, predavač društvene teorije klime na Mančesterskom univerzitetu
broj 111, oktobar 2014.