Tekstovi

Juče je u malom švajcarskom mestu Davos započeo 41. po redu Svetski Ekonomski Forum na kojem se okupilo više od 2500 vodećih licnosti iz sveta politike, ekonomije, kulture, nauke.

Skup je otvorio predsednik Ruske Federacije Dimitij Medvedev rekavši, pored ostalog, da je „Glavni izazov globalnog društva – terorizam“, a da čelnici državnih institucija (u svim državama) moraju više da „osluškuju mišljenje i raspoloženje masa“ ukoliko ne zele da se suoče sa jos drastičnijim problemima nego sto su oni viđeni u Tunisu ili Moskvi!

Ovogodišnje teme o kojima diskutuju učesnici WEF-a su: „Uloga države u svetu i ekonomiji“, „Zajedničke norme i nova realnost“, „Konjukturni izgledi i izrada pravila igre“,“Podrška Agendi G-20 sa novim idejama i rešenjima“,stvaranje „Mreže za odgovore na predstojeće rizike“.

„Osnovni problem sa kojim se čovečanstvo suočava na globalnom planu jeste nova realnost„ – kaže Klaus Švab, osnivač WEF-a i dodaje: „A ta nova realnost tiče se svih ljudi na Zemlji, ne samo političara ili biznismena. Ono sto svima nama danas treba jeste ‘partnerstvo svih’ kako bismo u novonastalim okolnostima, uspešno kreirali i primenili nove vrednosti, nove norme. Sve se drastično promenilo. Sa jedne strane imamo eroziju mnogih društvenih vrednosti, eroziju institucija, a sa druge strane, ekonomski centri razvoja su pomereni sa Zapada na Istok, sa Severa na Jug.“.

Daleko oštriji u definisanju globalnih ekonomsko društvenim problema Globalnog sela (i čovek o kome „bruji“ ceo Davos) je Hravardski profesor Jan Bremer koji tvrdi da je „došao kraj zapadnog liberalnog kapitalizma“. Ovu tezu profesor Bremer potkrepljuje činjenicom da je nakon opšte finansijske krize ponovo na sceni dominacija državnog kapitalizma. „Uzmite samo kao primer dve najjače ekonomije sveta – Kinu i Ameriku! I kod jednih i kod drugih država je ta koja određuje pravila igre, okvir u kojem se razvija ekonomija. Ali mi govorimo o dva potpuno suštinski različita modela društva i države. Generalno je na sceni erozija institucija sa temeljnim vrednostima liberalnog kapitalizma. Sa druge strane, jedna Kina nije samo druga po snazi ekonomska velesila sveta, već je i neko ko investira u druge države. Samo u Španiju je kineski kapital „ušao sa 9 milijardi dolara“, isto se događa i u drugim evropskim i azijskim državama. Kina je defakto u fazi razvoja. Amerika je ovu fazu već odavno prošla. Ali u suštini to su dva totalno različita društvena sistema. Ključno pitanje današnjice jeste: „Da li je zapad izgubio verodostojnost“ i mogu li transnacionalne korporacije, koje su do juče bile motor globalizacije, pronaći odgovore na izazove razvoja Globalnog društva u dijalogu sa sve više rastućim uticajem državnog kapitalizma? Lično mislim, da je liberalni kapitalizam sa svim vrednostima koje smo do sada poznavali – mrtav!“

Ugledni američki prof Fred Zakarija je na panel diskusiji vođenoj danas (27. 01.) podsetio da su „postojeći globalni problemi ujedno i izazov koji traži rešenje“. Prema prof Zakariji nemački model razvoja se pokazao kao uspešan , a „temelj nemačkog modela jeste ulaganje u obrazovanje i iznalaženje novih i inovativnih privrednih rešenja “. Prof Zakarija je tvrdi da se „deo rešenja za novonastale Globalne probleme zasigurno nalazi u intenzivnijem ulaganju i razvoju obrazovanja“.

Sa Zakrijom se složio i francuski predsednik Nikolas Sarkozi rekavši da bi prednosti modernih tehnologija trebalo daleko više iskoristiti, ali tako „da internet, koji nam pruža obilje mogućnosti za kreiranje novih oblika privređivanja, zaštitimo od svih vrsta zloupotreba pre svega od strane terorista i kriminalaca“.

Posmatrači ovogodišnjeg Svetskog ekonomskog foruma, podsećaju da se na privatnim „večernjim sedeljkama“ (zatvorenog tipa) uglavnom diskutuje o novim monetarnim merama FED-a (Banka Federalnih rezervi USA) i galopirajućoj krizi vezanoj za cene hrane i energenata. Koliko se među novinarima saznaje, na ovim sinoćnim „čavrljanjima“ moćnih, uglavnom se izražavala zabrinutost oko američkog koncepta QE2 („quantitave easinig“- upumpavanje doštampanih 600 milijardi dolara u američki finansijski sistem, kao model za prevazilaženje postojeće krize).

Analitičari primećuju da „Zajedničke norme za novu realnost“, o kojima se ove nedelje u Davosu diskutuje, sve više u prvi plan stavljaju kao vodeću međunarodnu organizaciju Grupu 20, najjačih i najuticajnih ekonomija sveta. Međutim, primećuju analitičari, ta grupa država još nema dovoljno razvijene insitucije ni mehanizme, da na novonastale probleme brzo i kvalitetno odreaguje.

Zoran Vitorović, Davos

Svetski ekonomski forum u Davosu (WEF) je mesto gde se svake godine okupi više hiljada najuticajnijih ljudi iz preko 100 država sveta i prilika da se sklope „lukrativni“ poslovni aranžmani, ali i uspostave dobre političke, privredne i veze svakog drugog oblika.

Da li ste nekada razmišljali koliko vam novca treba da na ovakom mestu i vi učestvujete?

Da li morate imati samo dosta para ili vam je neophodno i „zeleno svetlo“ organizatora, da ste „prihvaćeni u krug“ uticajnih ?

O ovome vec danima pišu američki i švajcarski mediji, a sve se više diskutuje i u kuloarima prisutnih u Davosu.

Obzirom da je jedan od tema ovogodišnjeg skupa „Nove vrednosti“, nove norme u opštim globalnim promenama, svakako da se govori sve češće i o socijalnim problemima. Međutim, neki od učesnika skupa su skrenuli pažnju i na samu činjenicu „da oni koji ovde diskutuju takođe pripadaju tzv. izabranom krugu ljudi“. Postavljeno je i pitanje, koliko, u tom slučaju, ako su i prisutni „izabrani“ realno mogu da govore o predstojećim socijalnim problemima i rizicima sa kojima će se svet suočiti? Koliko elita realno može da percipira probleme najugroženijih slojeva društva?

Kako god bilo mediji su uspeli da naprave „presek“ troškova učesniika Davosa.

Tako je na primeru jednog učesnika iz Sjedinjenih Američkih Drzava izračunato da za let, smeštaj, učesce na WEF-u i ishranu treba izdvojiti ‘tričavih’ 250.000 dolara. Ukoliko dolazite sa suprugom, ljubavnicom, kćerkom onda je to sve za još 100.000 dolara više/po osobi. Na sve to dodajte i godišnju članarinu u WEF-u koja iznosi od 45-65.000 CHF (franaka).

Ukoliko dolazite samo kao posmatrač skupa, spremite se na cene od kojih ce vam se (u poređenju sa Srbijom) zavrteti u glavi: novine koštaju od 1,5 – 3 franka, paklica cigareta od 6.5 -7.5 franaka, sendič sa šunkom i tunjevinom oko 8 franaka, kafa od 3,5 do 5,5 franaka, sok od 6 – 8 franaka, o žestokom piću da ne govorimo.

Karta, ukoliko putujete samo jednom dnevno do Kongresnog centra iz nekog drugog grada Švajcarske (što je uobičajeno za većinu novinara obzirom da su hoteli od 26.-30.01. u samom Davosu, unapred prebukirani), oko 60 – 90 franaka…

Ukoliko se odlučite (jer ste kao izvestač dobili zahteve prijatelja i poznanika) da pošaljete i po neku „sitnicu“ /poklon/suvenir u Srbiju, spremite se da „olakšate“ novčanik za 35 do 65 frnaka za jedan suvenir.

A na licu mesta čuva vas svake godine više od 4.000 policajaca i vojnika, plus lična obezbeđenja zvanica …plus..plus..plusss…

Prosečan stanovnik Davosa, koliko god je zadovoljan sa ekonomskim rezultatima skupa, (više para u kasicama svakog građanina Davosa) toliko je razočaran gužvom i „malte ne opsadnim stanjem“ koje svake godine, po nedelju dana, traje u inače pitomom mestašcu lociranom na jednom od najlepsih dela Alpa.

Zoran Vitorović, Davos.

Sve države u okruženju – od Hrvatske i Mađarske do Rumunije i Bugarske, imaju iste ili slične probleme kao i Srbija. Sve troše preko mogućnosti, sve imaju deficit tekućeg bilansa i sve su, kao posledica toga, prezadužene. Ove države imaju eksplozivan rast privatnih dugova čija naplata ide sve teže, i u svakoj od njih postoji rizik izbijanja ozbiljne bankarske krize smatra Nebojša Katić, poslovni konsultant, koji je nedavno javno upozorio da su zemlje u okruženju u velikoj krizi i da nam preti regionalna kriza.

U svim državama u regionu, kaže sagovornik BiF-a, dominiraju inostrane banke čiji je osećaj odgovornosti prema lokalnim ekonomijama po logici stvari manji nego što je prema ekonomijama njihovih matičnih država. Srbija je u ovom trenutku najranjivija u bankarskom sektoru. Rizik da prevelik broj preduzeća ili građana ne može da vraća kredite je akutan. Kada se isti fenomen događa u celom regionu, tada dolazi do širenja panike, do situacije u kojoj građani povlače novac iz banka, a banke povlače novac iz ugroženih zemalja. Privreda koja grca u nelikvidnosti ostaje bez kredita. Stvara se atmosfera masovne finansijske psihoze i loša situacija postaje još gora, kaže Katić.

BiF: Ako bi NBS prestala da brani dinar i pustila da se njegova cena slobodno formira na tržištu, što je unekoliko i vaša preporuka, šta bi to konkretno značilo za građane, preduzeća i državu koji svi imaju velike dugove u evrima?

N. Katić: NBS ne može pustiti dinar da se sasvim slobodno formira, već mora izvršiti brzu depresijaciju, mora pronaći ravnotežni kurs, a zatim odrediti zonu u kojoj će taj kurs braniti od špekulativnih napada. Veći pad dinara bi doveo do situacije u kojoj bi banke morale da otpisuju deo potraživanja i da reprogramiraju kredite i privredi i građanima. Veliki broj preduzeća bi otišao u stečaj, ali bi se stvorili uslovi da ostatak privrede preživi. Banke bi imale ogromne gubitke koje bi država morala delom da sanira, ali bi se teret sanacije podelio između banaka, dužnika i države, i ne bi bio prevaljen samo na državu. Bez te velike sanacije, potonuće i oni koji bi se mogli spasiti. Ovde se samo radi o ubrzanju neminovnog procesa od koga se ne može pobeći. Švedska iskustva s početka devedesetih nisu loš model sanacije bankarskog sistema. Ovo su surove i teške mere, tim gore što su godinama odlagane. Ako se i nadalje bude odlagalo, cena će biti još veća.

BiF: Mnogi saradnju sa MMF ističu kao jedan od glavnih razloga što smo do sada lakše prebrodili krizu od naših suseda. Vi naprotiv to smatrate priznanjem bankrota. Sa druge strane smatrate da Srbija treba da se osloni na svoje resurse za podsticanje razvoja, a ne na strane investicije. Koji su to resursi?

N. Katić: Sporazum sa MMF-om je priznavanje poraza ekonomske politike. To je globalna percepcija i tu nema nikakve dileme. Da te percepcije nema, da se države ne odriču svog ekonomskog suvereniteta, sporazume sa MMF-om bi potpisivali svi od reda.

Srbija niti je prebrodila krizu, niti je u boljoj situaciji od susednih država. Taj pogrešan zaključak se izvodi iz podatka da je pad BDP-a u Srbiji bio manji nego u najvećem broju država u okruženju. To statistički jeste tačno, ali je nebitno za stvarnu ekonomsku poziciju građana Srbije. Zaboravlja se da su svi ostali parametri srpske ekonomije mnogo lošiji nego u većini zemalja u okruženju – od stope zaposlenosti, preko visine inflacije, do visine plata. Pri tome, i privredna struktura Srbije je mnogo lošija nego u najvećem broju okolnih država.

BiF: Rekli ste da je veći problem privatno zaduživanje nego javni dug. Da li bi situacija bila drugačija, bar u domenu dugovanja preduzeća, da država i sama njima ne duguje veliki novac?

N. Katić: Srbija je u problemu pre svega zbog neproduktivnog zaduživanja građana i privrede, kao i zbog loše privredne strukture okrenute trgovini i uvozu.

Hronična dugovanja države su po mom sudu nedopustiva zloupotreba moći koja bazira na tome da preduzeća ne smeju tužiti državu, jer će na ovaj ili onaj način biti kažnjena. Zbunjuje da država nalazi novac da subvencioniše kredite ili inostrane investitore na primer, a nema novca da plati obaveze za izvršene poslove. Reč je i o neshvatljivom finansijskom voluntarizmu u kome nije jasno ko i kako odlučuje šta će plaćati, a šta neće. Država je tako postala jedan od najvećih generatora nelikvidnosti.

BiF: Šta bi po vašem mišljenju trebalo da bude najveća glavobolja ili prioritet naše vlade?

Nebojša Katić: Prioritet i fokus vlasti bi morao biti vezan za dramatično nisku stopu zaposlenosti u Srbiji koja je danas na nivou od oko 38 procenata. Prosek za EU je oko 65, a za razvijene zemlje oko 70 procenata. Broj zaposlenih i broj penzionera se gotovo izjednačio i na jednog penzionera dolazi samo 1.1 zaposlen. To je neodrživo.

Kratkoročno gledano, inflacija je ogroman problem, tim više zbog užasnih iskustava 90-tih. Da bi se inflacija suzbila, kamatna stopa se mora podizati a javna potrošnja smanjivati. I jedno i drugo gura privredu u novi recesioni ciklus. Novih investicija koje bi mogle amortizovati ovaj udar za sada nema, a ako ih i bude, proces aktiviranja investicija će trajati dugo, a to znači da ni porast zaposlenosti nije „iza ćoška“.

BiF: Pomenuli ste da je naša velika kočnica loša administracija?

N. Katić: Rad u državnoj službi je profesionalni posao, i nije posao nižeg reda. Između državne administracije i stranaka mora postojati gvozdeni zid. Državnim službenicima ukinuo pravo da budu članovi partija, jer državna administracija je stručni, a ne partijski aparat. Britanska iskustva i državno ustrojstvo su jedan od boljih modela u tom smislu. Japan sam pomenuo kao primer koji demonstrira značaj kvalitetnog državnog aparata u strateškom planiranju razvoja.

BiF: Mnoge zemlje oko nas pribegle su povećanju PDV, neke i za pet procentnih poena. Mi smatramo velikim uspehom vlade, to što povećanja poreza – koji ima najjači efekat na siromašno stanovništvo – nije bilo. Da li postoji nešto u domenu poreske politike što bi se ipak moglo popraviti?

N. Katić: Srbija će pre ili kasnije morati da podigne PDV, bolje ranije. Što se poreskog sistema tiče, za njega je bitno da bude stabilan, predvidiv, nekomplikovan, sa što manje poreskih olakšica i rupa, jer je tada lako sprovodiv. U domenu poreske politike bi se moralo uvesti progresivno oporezivanje, kao i u najvećem delu Evrope. Srbija se takođe mora držati baznog poreskog principa po kome se svi porezi moraju platiti tamo, odakle se poslovanje kontroliše. Poslovni čovek koji živi u Srbiji i iz nje kontroliše svoje poslovanje, mora na kraju konsolidovati svoj poreski bilans i porez platiti u Srbiji, bez obzira gde je registrovao svoja preduzeća. To je pravilo koje važi u najvećem delu Evrope i to bi u mnogome rešilo problem of-šor poslovanja.

BiF: Svi očekuju da će 2011. godina biti teža od ove. Šta bi po vašem mišljenju bili ključni potezi koje bi Srbija mogla da povuče u ekonomskoj politici da bi tu situaciju olakšala?

N. Katić: Srbija pre svega mora napraviti dugoročnu i realističnu strategiju razvoja, i otklon od metoda po kome se fraze i opšta mesta proglašavaju strategijom. Prvi deo paketa bio bi posvećen sanaciji krize koja traje. To bi morao biti sinhronizovan i celovit paket mera. Bojim se da se sa tim već užasno kasni.

Realnost se mora priznati a procesi koji su u toku se moraju ubrzati. Nekoliko mera mora ići istovremeno. Gotovinsko kreditiranje građana bi se moralo ukinuti i novac usmeriti privredi. Država bi morala izmiriti sve svoje obaveze i paralelno s tim bi se morala izvršiti multilateralna kompenzacija kako bi se jasno videlo ko može, a ko ne može da opstane. Kurs bi morao da depresira i morala bi se sprovesti sanacija banaka i dužnika. Bez tog velikog sistemskog spremanja, agoniji će predugo trajati.

BiF: Ima li uopšte smisla kritikovati vladu kad govorimo o javnoj potrošnji ili nivou investicija ako vidimo da je kriza globalna. Koliko jedna vlada zaista može nešto da učini u takvim okolnostima, a koliko je žrtva okruženja?

N. Katić: U krizama se uvek vuku iznuđeni potezi i prostor za mudru politiku je mali. Sve što se u Srbiji danas događa posledica je loše politike u godinama pre izbijanja krize, a kriza je samo ubrzala suočavanje sa stvarnošću. Nevolja je što su godine uludo protraćene i što je ogroman novac koji je ulazio u Srbiju proćerdan. Sve je to prolazilo pored stručnog javnog mnjenja koje je ili spavalo dubokim snom, ili je čak i aktivno podržavalo loše poteze nekoherentne ekonomske politike. Biće tragično ako Srbija nastavi da spava, buđenje bi moglo biti traumatičnije od ovog lošeg sna.

Marija Dukić